Нова Вулгата

[drbob]

ИМЕСТВО 4000 - 2000 ГОД. С.Е.

Пре двадесет година, када је објављен први том Историје Срба, трајање доба имества
ограничено је на 1500 година, то јест од 4000 до 2500 година с.е. Накнадним истраживањем дошли смо до уверења да доба имества треба проширити за још 500 година, односно до 2000 година с.е., што сада и чинимо. Заправо, кретања народа из Подунавља, проузрокована степеном развоја у стајству, нису се стишала све до Ниновог похода. Нинов поход се може сматрати и као завршни домет сербиског ширења из Подунавља, али је у исто време по много чему различит од дотадашњих кретања.
Имество се, као једно посебно доба, по свему разликује од претходног стајства по главним одликама људског живота, начину земљорадње, занатске производње и људских схватања. Ми смо ово доба назвали имеством јер је оно заиста било доба стварања посебних имања, посебних домаћинстава, освајајући нове пределе у циљу стварања имовине. Развојем главних привредних грана, као земљорадње, сточарства, занатства и размене, која је већ била увелико развијена у доба стајства да је можемо назвати правом трговином, човек је оспособљен за нови начин живота, самосталног живота и није више зависио од племена и шире племенске заједнице. Преласком од првобитне заједнице на племе као шири оквир учињено је у време стајства. Пошто jе оспособљен за освајање новог земљишта и за стварање на истом свог посебног имања, човек имества нијe више зависио ни од племена. Начин живота у стајству омогућио је велико умножавање становништва, тако да су стајска насеља постала недовољна, премалена, а дотадашње обрадиве површине недовољне и исцрпљене.
Потражња за новим плодним обрадивим површинама постаје општа појава, што доводи до напуштања стајских насеља од стране великог броја његових житеља и ширења из Подунавља у свим правцима. Избор места за стварање новог насеља није више зависио од речних долина, нити је био условљен као раније. Стечене способности за самостални живот, чак и малих породица, довешће до непрекидног ширења становништва. То ширење ће бити убрзано новим начином обрађивања земље. Древни Серби су открили да земља доноси најбоље плодове када се неки пошумљени предео угари, паљењем шуме. Угарене површине дају добре плодове првих неколико година, а потом показују замореност.

 

[drbob]

Древни Серби су остављали те површине на полог и освајали нове, поново гарењем. Чаилд каже за Дунавце из времена Старчева, да су се бавили положним земљоделством, ловом и риболовом. Гарили су шумовите и шипражне пределе, сејали житарице, понајвише пшеницу, а потом мењали место усева сваке године. (5б.ст.44).
Нова имања су личила на даче или салаше и најчешће се имање састојало од једне усамљене колибе и тора, саграђених између њивa или покрај њих. То повлачи велика и брза ширења становништва, тако да за разлику од дотадашњег постепеног ширења, сербиско ширење се сада врши великом брзином. За ово ширење Чаилд каже да је дунавска култура допрла до холандске Мезе, до Балтичког Мора и до Одре; и од белгијске Мезе до горњег тока Висле и одавде све до Дњестра и горњег тока Прута. (5б.ст.49)
Грахам Кларк вели да је најважнији предео који је био насељен, још из почетка, било Хелмско Полуострво, где су најстарији ратари били номади који су обрађивали шумске крчевине, односно паљевине и после изглaдњeњa земљишта исто напуштали и померали се на нове површине и настављали на другом месту. Тако се народ Старчева проширио на север долинама Тисе и Кереша. (71) Та померања су понекад личила на праве сеобе и тако је једном сеобом из прве половине имества, насељена Тесалија и цела северна обала Белог Мора. Приближно у исто време трагови Дунаваца се налазе на обалама Дарданела, на Црном Мору, у Влашкој Низији и у Трансилванији. Мало потом стигли су и на обале Јадранског Мора, следећи долине река, у првом реду реке Дрима и Неретве. Прва сербиска налазишта из тога времена у Тесалији и средњој Грчкој показују потпуно јединство њихове просвете са Подунављем. Сви писци који су се бавили проучавањем праисторије Подунавља потпуно се слажу у томе да се ради о великом ширењу подунавског ратарског становништва и истичу јединственост њихове просвете на свим новонасељеним пределима.
Грахам Кларк каже и ово: Одмах на северу, од предела старчевачких па до Одре, око 1000 километара, и од Рене и Мезе па до Висле и горњег Дњестра, око 1500 километара., први сељаци су производили лончарство са украсима меандре и спирале и они чине тако велико културно јединство да се то не може друкчије објаснити него претпоставком да је цео овај простор био насељен доста брзо. Место њиховог поласка требало је бити на пределу средњег Дунава, а затим доња Аустрија и Боемска. Кретали су се дуж великих река, на исток све до Висле и Дњестра, на север низ Вислу све до Одре и Лабе, и нa запад уз Дунав, преко Саксонске до Рајне и Мезе. Њихово ширење је било брзо, тако да су стигли у јужну Немачку и све до Холандије. (71)
Бош-Гимпера као да допуњује Кларка и каже да се сеобни покрет из Подунавља кретао низ Мораву и Вардар уТесалију, а једним другим правцем кретања стигли су на Јадран (Шибеник) и на острво Хвар. Трећи правац кретања је Босна, што сведочи Бутмир. На истоку, покрет је стигао у Молдавију, Галицију, Валхинију, Подолију и Украјину (околина Кијева и Трипоље). (34)

 

[drbob]

Пол Клоше пише да је од око 3500 до 2300 године с.е. просвета Македоније била само део оне која је тада владала у Тесалији, Тракији, Молдавији, Трансилванији и Скитији. (Под Скитијом подразумева Украјину, наша примедба.) Поменута просвета је била, наставља Клоше, дело прегрчког народа, који је дошао са севера, можда око и од половине 4-ог хиљадија. Ово становништвo није било насељено на брдима, него у пољима, валама и долинама. Насељавање, односно најезда, у Грчку и на острва била је од 3000-те године с.е. (51)
Густав Глоц запажа да се, крајем II-ог хиљадија, дешавају велике промeне у Беломорју. Bећ око 3500 година с.е., просвета која је била у Подунављу и у јужној Русији, ушла је у Тракију, Македонију, Тесалију и полако стигла до Леукада, као и у Фокиду и Беотију, па све до Коринтског Залива. Иако је имала месних обележја, ова просвета показује своје јединство у свим поменутим земљама. Око 3000-те године сва острва Белог Мора су била насељена, као и цело Беломорје. (72)
Радивоје Пешић, у свом чланку: '"Трагом аутохтоности Словена на Балкану", објављеном у "Катена Мунди", каже: Сродност, али најчешће истородност културног садржаја на неолитским локалитетима од Крита и Тесалије, преко Вардарске и Косовске области, дуж Поморавља и Подунавља па све даље на север, до Дњепра и Дњестра проширују своја пространства и садржајима Трипољске културе која, између осталог, сугерише и истородност етничких формација. Антички историографи су, међутим, најчешће контроверзни у својим информацијама о етничким формацијама које прекривају ова, додуше, веома широка пространства. Али и код неких од њих постоје ти наговештаји макар и бледи и несигурни. Магловите представе које је Херодот имао о племенима и етничким формацијама, мање или више удаљеним од његовог могућег видокруга, произвеле су низ противуречности и непоузданости које ће ce, уместо расветљавања и нужне реконструкције, удвостручавати и код неких његових савременика и код потоњих историографа. Стога се испоставило да је истину требало препустити времену и да је требало тражити је у историјском архиву који скрива утроба земље. Преостала, је дакле, та једина поуздана документација која је неприкосновено сведочанство токова далеке прошлости." (ст.888)
Међутим, Херодот каже да су Трачани, што је преличено име Рашани, најбројнији народ на свету, у најмању руку долазе одмах после Индуса. (39 V.3.) "У ствари Трачани су једно време поседовали цело Балканско полуострво, од Црног Мора до Јадрана; док су на север Дачани стизали тако далеко до средњег тока Одре, доњег тока Висле и брзака Дњестра." (111.VIII.ст.535)
У вези тако званог аријевског језика, Велс каже: "У једно време у далекој прошлости, у неолитском времену, да кажемо 8000 година или више раније, тамо је могао бити један јединствени оргинални говор од којег су сви ови аријевски језици се развили. Негде између Средње Европе и Западне Азије, морало се налазити више међусобно смешаних племена која су употребљавала и развила један језик. Приличи нам овде да их назовемо аријевским народом." (115.I.CT.146) Велс сматра да је тај заједнички језик говорен и оличен у време 6000 - 5000 година с.е. Па затим додаје: "Вероватно да је аријевска група језика постала различита на једном широком простору где су Дунав, Дњепар, Дон и Волга биле главне реке, један предео који се проширује на исток преко Урала, северно од Касписког Језера." (115.1.ст.И7)

 

[drbob]

Гордон Чаилд каже: "Лесна земља западно и северно од Дунава имала је као прве становнике једно неолитско становништво. Његова цела просвета, све до најмање појединости, остаје истоветна оној која се шири од Мађарске до северне Немачке и од Галиције до Белгије." (49. ст.121) На другом месту каже: Први просветни центар у Македонији била је Сербија на Бистрици. "Македонија у, целости, постаје једна покрајина - вардарске просвете, која се продужује преко Хелма у долину средњег Дунава." (49.С-Т. 103).
За куће у Сербији на Бистрици, Чаилд каже да су грађене и са черпићом печеним у купастим глиненим пећима. To је у ствари била прва цигла. А затим додаје: У Сербији грнчарија је иста као она у Винчи и са истим украсима. На Епирасу (Халкидике) нађене су вазе које су по свему исте са онима из Старчева. Грнчарија Старчева се налази и у Диминију (Грчка), а у Сербији се налазе пехари у лику животињске главе као и на северу Хелмског Полуострва. (49.ст. 104)

 

[drbob]

Ново и врло значајно померање сербиског становништва дешава се у време око 3300 и до 3200 године с.е., када доста бројан народ прелази преко Боспора и Дарданела и насељава се у западном делу Мале Азије. Прелаза преко мореуза било је и раније, али ово је био један велики талас. На југу, после поседања данашње Грчке, насељена су и острва у Белом Мору, па затим и острва у источном Пелагу. У Малој Азији древни Серби су стигли до планине Табора и до Анадолије, где су наишли на прву озбиљну препреку, јер је Анадолија била насељена од стране једног источног народа. Грци су касније ове прве Сербе називали ( Пелазгима или Карима, као што то чини Тукидид. И Жак Пирен каже да су Кари запосели острва и Грчку око 3000 године с.е. (48) Иако је у Малој Азији постојала једна покрајина под именом Карија, па су по овој Kape сматрали једним посебним племеном, никада посебним народом, у ствари, Кари нису били ни посебно племе, него сербиски ратници - Вари. Они су били први, у историји познати, професионални ратници код старих Серба, први "Граничари" или ако хоћете први "Крајишници".

 

[drbob]

Херодот нам даје драгоцена обавештења о Карима, које гласи: "Кари су дошли са острва на континент: у старо време били су поданици Минови и звали су се Лелеги, држали су острва и нису плаћали никаквих дажбина, тако далеко колико ми дозвољава традиција да сазнам, али сваки пут када би то од њих Мино затражио, они су давали лађе са посадом. Како је Мино држао под својом управом широке просторе и имао успеха у рату, Кари су у томе времену били најугледнији од свих. Карима дугујемо три проналаска, које су Грци од њих усвојили, и то су: челенке са перјаницом на шлемовима, оличавајуће грбове на штитовима и пречке за провлачење руке са унутрашње стране штитова." (39.1.гл.171) Херодот нам још каже да су Кари примали, у њихов храм Бога Кариског, само још Људејце и Мезе, јер су их сматрали својом браћом. Све нам ово сасвим јасно говори да су Кари добили ово име по дужности коју су обављали, професионалних ратника, и сви њихови проналасци: челенка, грб и ремен на штиту, су у вези са њиховом војничком дужности.
Како је почетно слово њиховог имена ''В'' постало ''К'' има само једно објашњење. Слово и глас ''вита'' је особено у српском језику од најстаријих времена, а мало који други стари језик је имао ово слово и глас. Ни Грци нису имали слово ''вита'' у старом грчком језику. Тек у ново грчком језику, под снажним утицајем србиског језика, направили су слово ''Б'' од два друга слова, а од дотадашњег ''Б'' направили србиско ''В'', истоветно као и у србиском. И на Блиском Истоку, посебно у Асирији, србиско ''В'' се на халдејском језику пише као ''К'', и уместо Вар писали су Кар.

 

[django1]

javi kad izadje ta knjiga Slavice Setine gde moze da se kupi.i ako znas gde mogu da nadjem knjigu Olge Pjanovic Lukovic-Srbi...narod najstariji

 

[drbob]

Талас сербиског ширења из Подунавља зауставља се на југу са поседањем делова Италије, и југоистоку у Малој Азији, у другој половини имества.
На североистоку и северозападу талас ширења је успорен после поседања великих простора. На новим просторима појављују се велика сербиска насеља која ће временом прећи у градове. Први познати сербиски градови били су Сербија на Бистрици и Троја у Малој Азији. Град Сербија се налазила ван великих саобраћајница и није ни издалека имала онај значај какав је имала Троја. У време после 3000 година с.е., Троја је била једно повеће село, које ће захваљујући своме земљоном положају постати највеће трговинско и просветно средиште сербиског света. Тројанско село се развило у велики град, око 2500-те године. Прва Троја је имала великог значаја за развој трговине, занатства и посебно нове градске просвете. Град је био изграђен на површини од око 60 ари. Улице града су биле доста узане и секле су се под правим углом. Овакав распоред улица био је својствен свим старим сербиским градовима. Они су се по томе могли препознати и разликовати од градова других народа. У средини града налазио се двор неког племића, који је извесно био владар Троје. Захваљујући његовом земљоном положају, на раскрсницама копнених и водених путева, Троја је имала важну улогу како у трговини тако и у радионству, посебно у преради метала.
Била је главна тржница између Европе и Азије: за злато, сребро, бакар и бронзу; такође за накит и драго камење. Нађено је посуђе из времена Прве Троје на коме је насликана лађа са тридесет веслача и оштрим прамцем. Троја је имала улогу једне опште статме на путевима између Европе и Азије, и Белог и Црног Мора. Утицај Троје се осећао врло снажно у Малој Азији и у Европи, посебно на Хелмском Полуострву и у Подунављу. У време око 2300-те године с.е. настали су велики немири у Малој Азији и Троја је свакако својим богаством привукла нападаче. Прва Троја је опљачкана и разорена. Међу научницима се води расправа око тога ко су били нападачи на Троју. Пирен сматра да су то били Лувити, после прелаза преко Дарданела око 2300 године, када се први пут појављују у Малој Азији. (48) Међутим, Лувити нису били неки посебни народ, него се тако назива један део Серба, који су прешли у поменуто време из Европе у Азију и населили су се у јужним крајевима Мале Азије. Густав Глоц допуњава Пирена и каже да је у то време пошла, са Хелмског Полуострва, једна нова најезда у правцу истока. Народ трако-фригијски подигао је нови тројански град. (72)

 

[drbob]

Нема никакве разлике између становника Прве и Друге Троје, ради се у ствари о истом народу. Разлика је била само у томе што је нова Друга Троја била већа и боље утврђена од претходне. Куће у новој Троји су биле исте као и у претходној, са владарским двором у средишту града. Град је био заштићен каменим бедемом и опкопом званим "тумба". Изван града се налазило лепо уређено гробље са лејама и ходницима. У овим гробовима се налази оружје, вазе, накит и кумири Богиње Мајке, која ће касније бити позната и под именом Кева. Чаилд каже да су у то време, у Троји, сахрањивали своје мртве у глиненим ковчезима, сличним ћуповимa по облику. (49) У Првој и у Другој Троји су постојала уређена гробља у којима су умрли сахрањивани у глиненим посудама. Серби су у то време, у неким крајевима, спаљивали своје мртве и њихов пепео остављали у посебно направљеним урнама, какве су нађене у Винчи и у Троји. У исто време се појављују и породичне гробнице и идући са временом оне су све бројније. Гробнице са глиненим ковчезима у виду ћупова нађене су и у Асирији и потичу из времена Ниновског Царства. И то је, ако је потребно, још један доказ сербиских обичаја из Европе и Мале Азије на Блиски Исток. У Другој Троји су постојале установљене мере за дужину, тежину и запремину. Мере за дужину су одређиване према деловима људског тела, као: палац, стопа, лакат и сежањ. Жил Мишле каже за Троју: "Велики пелашки град, чији је оснивач Дардан". (159)

 

[drbob]

Друга Троја је имала велики утицај на Малу Азију и југоисточну Европу. Мишљења Историка су подељена по питању времена рушења Друге Троје. Разлике се крећу у распону од 150 година, и то од 2150 до 2000-те године с.е. Ми можемо сада поуздано рећи да је Друга Троја срушена приликом Ниновог похода. око 2025-те године с.е.
Са овим поглављем, »Србиски Корени», ми смо временски и просторно попунили приказ развоја србиске расе од најстаријих њених трагова до стварања Првог Царства. Сада се враћамо Светом Писму и историји народа који се у њему помињу.

 

[drbob]

ГОМЕР
Један од важнијих Јафетових синова, из Изорода, је Гомер, који има и три своја сина. Ово нам одмах говори да је земља Гомерова једна од важнијих земаља. Што се тиче одређивања места земље Гомер, у томе не наилазимо ни на какве препреке или неслагања, то је Фригија. Само име Фригија, или тачније Фругија, је малоазиски облик имена Бругија, то је земља бругијског племена по коме је добила своје име.
Биће да је први владар у овој малоазиској земљи био из племена Бруга па је име овога племена дато новој краљевини.
О пореклу овога имена и како је дошло до његове промене можемо се ослонити на Херодота. "Фрижани, кажу Македонци, звали су се Брижани (Бруги) све док су живели у Европи, док су били заједно са Македонцима, а када су прешли у Азију, са променом земље променили су и име у Фриге." (39.V11.73) И још на једном другом месту Херодот потврђује да су Фриги македонски Бриги. Према Херодоту промена имена је била од Бриги на Фриги или тачније од Бруги на Фруги. Двојност овога имена, прво Бруги и потоње Бриги, истиче и Милан Будимир. (73) Отуда и двојност малоазијског облика овога имена, као Фружани и као Фрижани. Под утицајем грчког језика преовладао је облик Фригија и Фрижани.
У Изороду Фригија се назива Гомером, а зашто је то тако објашњење налазимо у асирским записима. Рагозин каже: асирски записи помињу народ "Гимерај", што су Кимери, односно јеврејско Гомер. Асирски цар Есархадон (б81 - 668 год. с.е.) бележи да је одбио напад и поразио "Тиуспа Гимерај"- а, који је погинуо у борби и сва његова војска мачем уништена. Место ове битке је највероватније било северно од Киликије. "Гумирај" је асирско име за један лутајући народ, кога обично помињу као Кимере, а тај народ, као и Меди, припада различитој раси од оних о којима смо говорили. То је раса народа којој и ми сами припадамо, каже Рагозин. (14.ст.337) Рагозин овде мисли на аријевску расу.
Несумљиво је да је јеврејско име за Фригију, Гомер, настало од асирског "Гумирај" и у томе се сви заветословци слажу. У прилог овоме говори и присуство Кимера у Фригији, за које се обично мисли да су дошли као освајачи са северних обала Црног Мора. У вези са тиме Рагозин каже: Врло је непоуздано да су Јевреји имали икаквог знања о Кимерима изнад Црног Мора. Каснија истраживања показују нам да, када они говоре о Гомеру и његовим синовима, они у том случају мисле на народ трако-фригијски са предела јужно од Црног Мора, коме ови Кимери такође припадају ... који су дошли као освајачи. Око 730 године с.е. Кимери су разорили грчку сеобну Синоп; основану кратко време пре тога у земљи која је касније позната као Пафлагонија. Теушпа је поражен од Есархадона негде у Кападохији. (14.ст.3б9) Све нас наводи на закључак да је Теушпа поражен негде на источној граници Фригије.
Најранији помен Фригије потиче из времена Сербоновог похода. Код Еузебија налазимо податак да је Тантал владао Фригијом, раније називана Меонијом, око 1350 године с.е. (3.ст.391) После Тантала настаје владавина династија Мита и Гордија. Њихова владавина ће потрајати више од шест векова и за то време је Фригија била надмоћна држава у Малој Азији. Фригија је као држава наследила Хатушко Царство. У деветом веку с.е. Фригија држи таласократију на Пелагу и на Црном Мору. У то време, најкасније, Фрижани су имали приступ северним обалама Црног Мора.

 

[drbob]

За Јерменију Херодот каже да је она фригијска сеобна. Ако је то већ био случај са Јерменијом, онда нема никаквог разлога да се не верује да су Фрижани имали сеобне и на северним обалама Црног Мора, на којима се појављују Кимери. Први помен Кимера налазимо код Еузебија, који каже да су Амазонке и Кимери упали у Азију 1076 године с.е. (Мисли се на Малу Азију). (3.ст.418) Херодот каже да је постојбина Кимера била на реци Дњестру. (39.IV.11) Затим каже да су Кимери дошли дуж обала Црног Мора и населили се на пределу Синопа. Кимери се помињу доста често у Малој Азији и у каснијим временима.
Све нам то јасно говори да су Кимери били присутни у Фригији у разним временима. Па и поред тога нема никаквог доказа да су у Фригији постојала два различита народа. Што значи да су Кимери и Фрижани били исти народ са два различита имена или у најмању руку два сасвим сродна и готово истоветна народа. Предео Дњестра, где Херодот ставља постојбину Кимера, био је насељен од Серба још у време имества, ако не и раније. Име кимерског вође, пораженог од цара Асархадона, Тиушпа или Теушпа, настало је од имена сербиског бога Теута.
Харлбат каже за Гомере да је то народ који су Асирци називали "Гимири", а Грци "Кимери"; њихово име се задржало у имену Крима, "Кримеа", где је била њихова најстарија постојбина. Од њих су Кимбри са којима су Румљани ратовали и Cymry преци Велшана и Ираца.
Келтска раса, којој припадају и Фрузи (Французи), потиче од ове породице. (8.СТ.2.3) Неки мисле да су се Кимери раселили по Европи од 2200 до 1500 године с.е. (5) Велс каже: "Стари становници ових наших острва, Британци, били су такође потомци Гомерови. То је ван сумње." (31 .ст.55) Велшани се и данас називају Kumero, Cymro, Kumeri, а њихов језик зову Kumeraeg .(31.ст.55). Јутланд је био познат старим писцима само под именом Cimbrica Chersonosos. (31.ст.54) Роже де Белоке (Roget de Belloquet) даје овакав закључак: "Налазећи у имену Kymru, Kymmri, обележје Велшана, неоспорни остатци келтског становништва Британије, име блиско Cimbros, научници нису налазили никакве тешкоће да прихвате да су Келти Албиона и Гали-Белги, чија су били сеобна, у ствари један исти народ са Кимбрима и да су следствено потомци Кимера потиснутих од Скита.." У опису Мариуса и његових дела Плутарх каже да су Кимери били стигли до обала Балтика и одатле су упали у Галију.
Чаилд каже: Кимери су Аријевци сродници са "Трачанима. (60.сг.19б) Код Кљакића ce налази овај став: Кимбри и сви облици овога имена, који се јављају у М. Азији и на источном Хелмском Полуострву, у области доњег Дунава и Дњестра, су у ствари Симбри, Имброс од Симброс, су у вези са кореном речи себар, општесловенски: Симб(е)ро од чега је настало и име грчког Хермеса. (129.ст.7б) Стефан од Византа каже да је Хермесово обредно име било "Имброс". (.4) Будимир је ово довео у везу са старосрбиским "Сим6pa", што значи савезник, друг. На новогрчком је "Семброс" и на арапском "Сембер". У наведеном случају код Кљакића: Имброс = Симброс, имамо један доказ више о изостављању почетног слова ''сима'' код имена србиског порекла.
Таквих примера има још доста. Кимери су били Трачани, односно како Страбон каже: "Кимери које зову такође Трери. ... Трери су кимерски народ. .. Трери суТрачани." (132.ст.1б1) У време краља Ситалка (око 429 године с.е.), суседи Тривала који су били на пределу између Дунава и Хомоља, били су Трери. (132.ст.1б2) У објашњењу Страбона, Госелин каже да су Кимбри живели на Chersonosе Cimbriquе, данас Данска. Теутони су део Кимбра. (86.II.65)
Страбон каже да су Кимбре Грци називали Кимерима. (86.III.17) Затим каже да су кимерске жене следиле своје мужеве у бојевима и за време борбе ударале у гочеве прикачене на колима и тако стварале страшну буку. (86.III.19) Добро је познато да су сербиске жене следиле своје мужеве на ратним походима.
Јосиф Флавиус назива Галате "Гомеритима", Херодот помиње народ Кимере, а Плиније помиње град "Кимерис" у Тројади. (31.ст.49) За Бен-Горјона (једног ученог Јеврејина ), Франци су Гомери. (2.I.K.IV.IX) Франке и од њих, бар по имену, настале Французе, Срби су звали -Фрузима, што дословно значи Фрижанима. Друкчије име за Франке није постојало у србиском језику. Народ Фрузи и земља Фрушка су србиска имена за Франке и Франачку као и за Французе. За Француску србиско име је Роданија. Французи и Француска су немачка имена, која су увезена код нас. Срби немају "Француску Гору" него имају Фрушку Гору. У време Немањића није постојало друго име за Французе до - Фрузи. Ово србиско име за Франке се потпуно поклапа са сведочењем Бен-Горјона. Код самих Франака је постојало веровање, и они су то нашироко исказивали, да су пореклом од Тројанаца и једном свом граду у Роданији дали су име Троја; тај град се и данас тако зове. У прилог њихових исказа може се узети и чињеница што поједини, од
првих познатих франачких владара, имају србиска имена.
Џозеф Меде каже да су Грци називали Галате: "Галате" и "Келте" и да је грчко "Келте" исто што и Кимбри, који се у Британији називају Cumrah. За Германе Диодор каже да су пореклом од Кимера, а Јевреји их називају "Ашкеназим". Име Гомер је садржано у имену Кимбри и они се сами називају Гермен, што значи Гомерани. Од "Гемрен" или "Гермен" Латини су направили Германиа; -ен је германски свршетак за множину и лако је од Гомер направити Гемрен, као од Brother - Brethern. (35.ст.283)
Едуард Велс проширује излагање свога претходника Медеа и каже: "Што се тиче сведочења старих писаца, као Диодора са Сикеле, као што Меде примећује, они потврђују да Германи воде своје порекло од Кимера; и Јевреји до данашњег дана, као што исти учењак напомиње, зову их Ашкеназим или Ашкеназ, као потомке од ове Гомерове гране. Заиста они носе доста обележја њиховог порекла, у оба имена, Кимбри, и такође у њиховом заједничком имену - Германи, или како се они сами називају "Гермен"; што је мала разлика од "Гемрен" или "Гомрен"; а ово последње је лако сажимање од "Гомерен": свршетак на -ен je множина у немачком језику и од једнине Гомер је настала множина Гемрен, по истој аналогији као што је од brother настало brethern" (31 .ст.54) Велс још додаје и Апианово сведочење да су се Келти или Гали називали друкчије и Кимбри. Њих је поразио Кајус Мариус. Кикеро каже да је Мариус поразио галску силу, која се била сручила у Италију. Њихов краљ се звао Белеус, Белеос Кимброс писало је на његовом штиту нађеном у Екс ан Прованс, где их је Мариус потукао. "Белеос Кимброс" је било урезано на штиту на једном "чудном писму". Плутарх каже да су се Кимбри звали и Гало-Скити. (31 ст.55) Ово Велсово "чудно писмо" на Беловом штиту била је стара србица. Нађено је мноштво написа на томе "чудном писму" у старој Роданији. Па и само име овог краља Кимбра је српско - Бело.
Сада нам још преостаје да разјаснимо једно питање у вези односа значења имена Фригија и грчке речи "фругеин", што значи пржити. Неки су мислили да је Фригија могла добити своје име од грчке речи пржити, јер је постојало предање код Грка да је Хераклес спалио један део Фригије. Грци су заиста један део Фригије називали "Спаљена Фригија" То се односило само на један мали део Фригије и они су за тај део употребљавали реч "кекаумене" што се не односи на целу Фригију. Ако бисмо прихватили гледиште ових, који траже порекло имена Фригије у грчком језику, испало би да су Грци ову земљу називали "Пржена спаљена", што је једна бесмислица. Осим тога, у грчком језику постоји 15 речи са кореном "фруг-" и оне имају врло различита значења. Тукидид помиње место "Фругиа" на Атици, 2.22., па да ли из тога можемо да закључимо да је Хераклес спалио и Атику? Да ли је и ово место на Атици било "спржено"?
Посебно поглавље чини Бошарово објашњење значења јеврејске речи Гомер. Он каже да "гамар" на јеврејском значи горети и да на истом језику "гумра" или "гумро" зиачи ћумyp или угаљ. (2.I.Kib.III.VIII) Отуда је потекло мишљење да треба ово јеврејско "горети" довести у везу са грчким "пржити" и све заједно са именом Фригија. Треба напоменути да у време када је Бошар писао своје дело нису још били откривени клинописни записи у Месопотамији, нити се за њих знало. Бошарово објашњење значења ових речи из јеврејског језика било је за мене велико изненађење, jep се обе те речи и са истим значењем налазе и у србиском језику. То се не може узети као случајна подударност јер су србиски и јеврејски два разнородна језика.