Нова Вулгата

  • Začetnik teme Začetnik teme drbob
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Првак града Низе, Акуф, изјавио је за Бака: "Да је тај херој, враћајући се побeдоносно у Грчку, после освајања Индије, саградио њихов град као вечни споменик његових победа, и да је у њему населио oнe који су по годинама или, због задобијених повреда били неподесни за даље ратовање." (9.V.) Ариан још каже да су се Асакани и Астакани, који живе на пределима измећу Кабула и Инда, разликовали од народа са oнe стране Инда, по белој боји коже. Ова племена су некада била под Асиријом, па под Медијом и Персијом, када им је Киро ограничио земљу и наметнуо данак.Низејци нису били индијске расе него потомци освајача које је Бак водио. Дројзен се, у већ поменутом делу, чуди да тај народ, (још пре једног века), одржава Баков верски обред, како кажу, и чува успомене на "Александра и његове Македонце, што jе; врло чудно!"
Акуф је још рекао Александру да се близу њиховог града налази планина Мера, на којој је Бак одмарао своју војску и да се на тој планини, једино место од целе Индије, налази засађен бршљан, донет из Европе. Александар је извео војску на ту планину и пошто су нашли бршљан, одржали су велики Баков обред у коме је цела војска учествовала. Троглава планина Мера била је Света Гора индијских Аријеваца, света планина нa којој се богови сабирају. Што је био Олимп за Грке, Ида за Србе - постојале су две Иде планине, једна у Тројади и друга на Криту - као седиште и сабиралиште богова, то је била Мера планина за индијске Аријевце.
 
Приликом силаска низ долину реке Инда, Александар је наишао нa Србе и то нa више места, тако да се одмах добива утисак да су сви Аријевци у Индији били Срби. Ми ћемо овде говорити само о онима нa yшћy панџабских река у околини Мултана. Најпознатији предео насељен народом који је себе звао Србима, налазио се између река Џелама и Инда. Име ових Срба налазимо, у савременим издањима и свакако унакаженим делима античких писаца, као:
Себи, Сиби и Соби. Павле Орос нам даје joш и ове облике њиховог имена: Siborum, Sobiorum. (147.ст.83б) А затим код Јустина: Sibos, Sileos, Siros et Sebos. Ови Срби су послали cвoje поклисаре пред Александра да му изјаве своју оданост и да га позову у госте, као свога цара и сународника. Александар је прихватио њихов позив и посетио два њихова града; главни град и joш један други. Том приликом су му индијски Срби рекли да су они потомци ратника из другог похода, Сербоновог похода, који их је довео из Европе у Индију, као и то да је Сербон основао њихов главни град. Руфус каже да су ови "Соби изјавили да потичу од војника Херкулове војске, који су ту остављени као болесници и рањеници, у овој земљи коју сада они поседују." "...иако су заборавили грчка понашања и обичаје, они су били задржали још доста обележја њиховог порекла." (7.ст.347) У Руфусовој књизи, оваквој каква је до нас допрла, стоји да су ови Срби "заборавили грчка понашања и обичаје". А код Ариана стоји да се Бак, после освајања Индије, "Bpaћao победоносно у Грчку." Да ли се ту ради о њиховим грешкама или нечијим "исправкама", или преправкама од стране издавача, тешко је рећи. Не може се прихватити да су ови Срби имали "грчке обичаје", пошто су они дошли у Индију када се за Грке није ни знало да постоје као народ. Зашто би се Бак враћаo у Грчку, а нe у Србију или односно Македонију? У тим походима Грци нису учествовали, шта више они су порицали да су се ти походи уопште десили. Дотле су Срби славили сваке треће годиие Баков тријамни повратак из Индије.
 
Ариан још каже: "Ако се поверује овим причама, (Срба из Индије, наша примедба), онда се ради о једном другом Хераклесу, а не оном из Тебе, него из Тира или Мисира, или неком великом краљу из суседства, на северу Индије." Зашто Ариан говори о Хераклесу из Тира видећемо мало касније, пошто се у овоме крије још једно велико одкриће. За нас су много меродавније изјаве ових Срба из Индије него Арианова нагађања, jep су они примили Александра као свога сународника и цар је то прихватио. Руфус каже да су ти Срби још тада имали доста обележја њиховог порекла. Исти писац нас обавештава и о једном другом важном случају. Александар је, после сусрета са овим Србима, наставио силазак низ реку Инд и на једном другом месту опет наишао на Србе. "Пошао је против Сабракана, једног моћног народа у Индији, који је имао демократску управу, није имао краља. Овај народ је имао војску од 6000 пешака, 8000 коњаника и 500 борбених кола. Њихов главни град је био на обали реке Инда, и када су видели да је цела река покривеиа лађама и бројну војску у cjајном брињу, помислили су да је то војска неког бога, једног другог Бака, чије је име било славно у овоме крају ...послали су поклисаре код Александра да му изјаве покорност." Име овога народа је у облику Сарбасти и преличавано је на више начина. У старијим издањима Руфуса стоји Sabracas, у новијим издањима Sabarcas, а код Диодора са Сикеле, Σασβαστας уместо Σαρβαστας.
О Србима са Ченаба, помињујући их под именом "Амбашта", Џамна Дас Ахтар каже: То су они које Грци називају Самбасте или Сабаре, што су били насељени на доњем току Ченаба и у северном делу покрајине Синда. Помиње их Панини у Сутра VIII. 3. 97. и Патанџали у Сутра IV. 1. 171. као људе "џананада" под једним краљем. Махабарата. 32.7., смешта их на северозападу Индије и повезује са њима Sibis-e. У Александрово време били су на доњем Ченабу. У Пурани они су "Анава Кшатрија". Толомеј говори о њима под именом "Амбасте" у "Виндајан" покрајини. (181. XVIII) Ми видимо да се заједно са Србима помиње и виндско име - "Виндајан" покрајина.
Најбољи приказ географског размештаја српских племена на делти панџабских река дао је Канингхам. Прво он их спомиње под именом Sudrakae или Surakas. (181. ст.180) Напомиње да их Дионисиос и Нонус помињу као Hudrakae, Плиније као Sydracae, Страбон као Sudrakae, Диодор као Surakousae, Ариан и Куртиус као Oxudarakae. Страбон додаје да су они говорили да потичу од Бака. (Geo. XIV.! .8. и 33) Харес из Митилена каже: име бога индијских Аријеваца Σοροάδειος , Сороадиос, значи "Винопија". Ово је име бога Сербона, Сорбон див или Сербон див, а ово што каже Харес из Митилена да се звао випопија, то може само да буде његов надимак. Канингхам на ово каже: "I infer that the people who boasted a descent from Bachus may have called themselves Surakas, or Bachidae. The d in Sudrakae I look upon as a redundand addition of the Greeks, which is also found in the Adraistae of Arrian and the Andrestae of Diodorus." (181.ст.181) "Jа разумем да народ који се хвали потомством од Бака да може да се назива Сурака или Бахиде. Слово д у Судрака ја видим као један сувишан додатак од стране Грка, који се такође налази у Адресте код Ариана и Андресте код Диодора."
 
Затим помиње Кате, Kathaei, из Сангале чије се име очувало као Kathi до наших дана, а тако су се звали и у Александрово време. Ариан их ставља нa ушћу Хидаспа и Акезине, где Куртиус ставља Sobii, Диодор Ibae и Страбон Sibae. Ово мора да потиче отуда што су поистовећивали Sorii и Suraka. Први су припадали Софитима који су владали преко Salt Range планина изнад ушћа Хидаспа и Акезине. Друго име је у вези са "Шоркот" што је Alexandria Soriane. Она је још увек главни град покрајине Шор, која се налази испод ушћа Хидаспа и Акезине. Sobii су били непосредни суседи са Sorii. Први су били на пределу изнад yшћa, a други испод ушћа поменутих река. Смештај Sorii-a или Сурака објашњава изјаву Ариана да су Кати били савезници "Оксудрака" и Малиана. (181.ст.182) Sydrus река је Hesidrus или Сатлеџ, покрај које, на пет миља, су се налазила добро позната поља Sabraon. (181.ст.183) За Шоркот Канингхам каже: То је централпи предео Панџаба са градом који одговара савременом Џангу на Ченабу. Шоркот или Шур. Суиме од Шоркота је Soravati. To је главни град Судрака. Шоркот је код Стефана од Византа - Сориана, а то је Александрија Сориана. (181.ст.172/3) Ради се о Александрији Сербијани коју је основао Александар Велики у Панџабу. Александар је нашао Србе у долинама река: Инда, Џелама, Ченаба, Рави и Сатлеџа. О Катима или Хатима који се помињу међу овим Србима говорићемо касније. Сори и Соби је исто име, с тим што је код првог испуштено слово ''бука'' а код другог слово ''ро''. Самогласници: ''аз'', ''оча'' , ''ери'' и ''ука'' се налазе у првом слогу српског имена, некада наизменично а некада упоредо.
По завршетку освајања Азије и приликом повратка у Персопоље, сва Александрова војска се прерушила у тријамну Бакову поворку и славље је трајало недељу дана, што је све било опонашање Бака освајача Азије. (40.ст.35б) Александар Велики је желео да превазиђе своје претходнике и да иде и даље на исток, преко реке Инда у; долину реке Ганга. Уморна војска и војсковође траже од цара да не иде даље и да се заврши са освајањима у Индији. У свом величанственом говору, одржаном пред војском, Александар је, поред других примера, истакао и пример једне жене, царице Семираме. Према Руфусу, Александар је рекао: "Quas urbes Semiramis condidit! quas gentis redegit in potestatem! quanta opera molita est! На српском: "Које градове основа Семирама! које народе покори! колике радове изведе!" (7.Kњ.IX.cap.VI.) Сада да се осврнемо на царицу Семираму и на стварање Асирије и затворимо троугао: Стари Завет - Александар Велики - Асирија.
 
О Асирији имамо три главна извора повести: први је, а и најпотпунији, онај који нам дају стари писци: други је онај што нам даје Стари Завет и трећи извор су откривени записи на клинастом писму у последња два века. Подаци добивени од сва три ова извора се слажу, разлике настају само код начина њихових тумачења. Што се тиче временика асирске историје ту имамо велике разлике, настале због три различита извора датума. Имамо временик старих писаца на челу са Еузебијем Памфилом и Светим Јеронимом: имамо старозаветни временик и временик настао из тумачења догађаја о којима говоре клинописни записи. Овај последњи је настао у два последња века и за њега се може мирне душе рећи да има толико различитих временика колико има и писаца, односно читалаца тих записа. Што се тиче старозаветног временика ми ту нисмо много боље послужени. Датуми рођења и живљења родоначелника појединих народа стоје у огромној несразмери у односу на познату историју тих народа. Једини временик на који се стварно можемо ослонити и који се слаже са главним токовима историје, јесте временик Еузебија Памфила и Светог Јеронима, на који се ми и ослањамо.
Постојала су три Асирска Царства, прво од њих основано је око 2000-те године с.е.,
друго је основано у 14-ом веку с.е. и треће основано око 800-те године с.е. Прво царство је имало престолницу у Вавилону и многи мисле да се није та држава још тада звала Асиријом. Друго царство је стварна Асирија, а треће је било само обнова другог, после његовог пада. Оснивач првог Асирског Царства био је Нино Белов, који је уједно и оснивач Вавилона. Код старих историка ми налазимо податке о Нину као о великом освајачу, који је освојио целу Малу Азију, Јерменију и Медију. Освојио је земље око Црног Мора и око Касписког Језера, један део јужне Русије и све пределе савременог Ирана и Арабију. Освојио је савремени Авганистан и Индију до реке Инда. Оженио се са Семирамом и после његове смрти она га је наследила на престолу, као царица. Од њих је потекла прва царска асирска династија.
 
Семирама је довршила градњу Вавилона и joш многих других градова и oнa је та царица коју Александар Велики истиче за пример. Нино је тај први велики освајач Азије кога је народно предање оличило у богу Баку. Нино је син Белов, а Бело је бог, Белбог - Бели Бог старих Срба и каснијих Словена. Бело је исто што и Бак, a Нино син Белов је оличење свога оца - опет бог Бак. Неброд из Старог Завета jе Нино, односно Бак "Primi quoquе Babylonis conditus Nebrodum aiunt auctorem litterae Hebraeorum his verbis: 'Chus Nebrodum genuit (codice Arm. Chus est Aetiops a quo procreatus creditur Nebrodus), qui, ut Scriptura, coepit esse gigas in terra. Is erat gigas venator coram Deo. Unde dictum manavit: Quasi Nebrodus gigas coram Deo!" (3.ст.144/5). Што у слободном преводу значи: Први који је ocновао Вавилон био је Неброд, за кога јеврејски записи кажу, 'Хус је породио Неброда' (Хус је Етиопљанин коме се придаје рођење Неброда), који је према Светом Писму био исполин на земљи. Он је био исполински ловац пред богом. Отуда изрека: Као Неброд исполин пред Богом! У Изороду се јасно говори да је Неброд био тај који је први постао моћан на земљи, који је био први цар и господар тада познатог света, а то је Бак из србиског предања. И ово:"Он је био исполински ловац пред Богом" односи се такође на Бака. "Старо име Баково је Загреус, Ζαγρευς:, што је снажни ловац." (2.I.cap.II) Нa старом Криту и у сорбеизму (орфеизму), Загреус је први Бак, најстарији Бак. Под тим именом он има улогу ловца и то дивовског ловца, баш тако како се он назива у Изороду. Планински венац северо-источно од реке Тигра, на граници између Медије и Асирије, зове се Загрос. Из тог правца је Бак, односно Нино, ушао у Месопотамију (Међуречје). Бохартиус (Бошар) каже: "Nimrod cur dicitur Bacchus. Quorsum illi tigres, & nebris, & Nebrodis nomen aut Zagrei." (2.I.cap.II) To jecт "Нимрод" односно Неброд, којег још спомињу и као Немрод, зове се и Бак, Тигар, Небар и Загреус. Врло учени Бошар каже joш за Неброда и ово: "Nimrod Bacchus Veterum . . . Nimrod "gibbor", id est, potens.... Nimrod regionem Trans-Tigritanum, quae ex illorum nomine Chus Hebraeis, et Chuth Chaldaeis, et Κίοια Graecis, et Persis Chuzestan dicta est, id est, provincia Chus." (2.I.IV.сар.ХII) Ја се извињавам читаоцима због ових честих навода на латинском језику, али било је потребно ово превести дословно како је и описано. Бошар овде каже да је Неброд Бaк старих писаца. На јеврејском језику Неброда називају "гибор", што значи: моћан, силан, исполински. Зато су Еузебије и Јероним то преводили као
исполински, дивовски, и ми смо овај њихов превод усвојили.
 
Ja imam neoborive dokaze da su Srbi jos pre 2 000 000 godina dosli sa planete kripton, zbog kako se tada mislilo neiscrpnog resursa "dinogasa", koji se dobijao iz jetre maldih dimosaurusa, a sluzio je kao gorivo za njihova transplanetarna prevozna sredstva. Medjutim posle vise hiljada godina Srbi su ubili i poslednjeg dinosaurusa, a sa obzirom da nisu stigli da zavrse projekat "banatski dvor" ostali su bez goriva i sada ne mogu da se vrate kuci.
 
Што се тиче предела Hебродова, заправо откуда је Неброд дошао у долину реке Тигра и у Месопотамију, јесте предео преко Тигра, на његовој левој обали, то јест подножје планине 3aгpoca и Медија. Овај предео преко Тигра Јевреји су називали Хус, Халдејци Хут, а Грци Кисиа.
Исти предео Персијанци су називали Хузестан, то јест покрајина Хус. Овај Бошаров налаз даје коначно објашњење зашто у Старом Завету стоји да је "Хус породио Неброда". Неброд је дошао из земље Хузестана, што jе једна покрајина Медије.
Ми смо досле доказали ко је био Неброд, шта значи то да је oн био први силан нa земљи, шта значи дивовски ловац пред Богом, и шта значи то да је Хус породио Неброда. Сада идемо на први велики поход.
 
БАКОВ - НИНОВ ПОХОД
Нино, историјска личност коју је народно предање поистоветило са богом Баком, извршио је први освајачки поход у историји, освојивши цео тада познати свет и створио је потом прву светску империју. Што ce тиче одређивања времена стварања овог првог светског царства, ми ћемо ce углавном придржавати Временика Еузебија Памфила, владике у Каесареји, у Палестини, који је живео од 265 до 340.године н.е. Поред свих истраживања и савремених археолошких открића, Еузебијев "Временик" се показује као најдостовернији. Према Еузебију, Ниново време је било од 2054 до 2002 године с.е. — Бошap каже да је Нино Неброд, (2.1.II.III.) и то нашироко доказује, и joш каже да је Нино син Белов освојио за 17 година целу западну Азију, уз помоћ Арија краља Арабије. Приликом опсаде града Бактре, престолнице Бактријане, упознао је Семираму, жену једног од својих војвода, и оженио се са њом. Према Еузебију, опсада Бактре била је 2008 године с.е. (3 ст.350) У Пољеновом приказу Баковог освајања Азије, који смо већ навели, стоји да је Бак освојио прво Индију пa онда Бактријану уз помоћ Индуса. Са овим Пољеновим приказом догађаја слажу се и сви други извори. Према томе, Бактријана је била последња освојена земља у Азији и са њоме је завршио освајања. Ми можемо узети 2008 годину као завршну годину Ниновог освајања у Азији. Пошто је његово освајање Азије трајало 17 година, то значи да је Нино пошао из Србије 2025 године с.е. После 17 или 18 година Нино се вратио у Србију, што сведочи стари обичај код Срба да сваке треће године прослављају Баков тријамни повратак из Индије.
Нино је вршио освајања и у Европи, али се не може одлучно установити да ли је та освајања вршио пре похода у Азију или пo повратку. Једино је познато да при повратку у Србију није са собом довео своју жену Семираму, него је оставио да доврши изградњу Бабилона. Нино је основао овај град и посветио га богу Белу, односно Белом богу. Семирама је довршила изградњу Бабилона 2005 године. Из овога би се могло закључити да је Нино вршио освајања у Европи пo повратку из Азије. Пре Нина, Бабилон је постојао као неко мало насеље које су Сумерци звали Кадимира. Новом граду Нино је дао и ново име, посветивши га истовремено богу Белу. Јевреји Бела називају Баал и име новог града преводе са Баб-или или Баб-илану, што дословно значи Божија-врата, односно Балова-врата. Јеврејско Баб-илану Грци су спојили у Бабилон.
Арапи су били Нинови савезници и учествовали у његовом освајању Азије. Они су се joш од тога времена налазили близу Месопотамије и били су у саставу Ниновог и каснијег Асирског Царства. Град Наследник Вавилона Арапи зову Багдад. Бошар каже: Вавилон је Багдад, (2.1.1.VIII) и ово име је код Арапа наследило име Бабилона или настало од тога имена. Багдад је у ствари Бак-дат, Баков град, дат или створен од Бака. У Асирији се Бабилон помиње као Кар-Дуниаш. Српску реч вар су источни народи писали као кар, па се може закључити да је у првом имену Бабилона постојала реч вар, што су највероватније Јевреји превели са "или", односно "илану". У језицима народа са Блиског Истока често се налазе завршетци речи на -аш, као што је случај са Дуниаш. Тешко је рећи да ли је то својствено тим језицима или је то утицај сербиског језика. И у савременом србиском језику имамо имена са завршетком на -аш. Ако изоставимо овај завршетак на –аш добивамо стварно име Бабилона -Вардун. Отуда Вардуниаш или Вардунаш у клинописним записима. А Арапи су у имену Багдада сачували успомену на Бака који се нa истоку поистовећује са Белом.
Бошар каже за Неброда: Nimrod cur dicitur Bacchiis. ... Cur in Arabiae Nysa natus creditur.. Тo јест: Неброд кога зову Бак... За кога се држи да је рођен у Низи арабијској. Ми смо већ рекли да је било више Низа и један град у јужној Арабији звао се Низа. Једна знаменита Низа је била у Малој Азији, а и у Србији, јер је старо име града Ниша - Низа.
 
Ниново царство називају Асирским, Бабилонским и Халдејским, као што то чини Џ. Л. Херлбат. (8) За њега је прво царство Халдејско, а друго царство Асирско. Назив Халдејско Царство није одржив из више разлога. Пpaвo име Халдеје је Хасдеја. (31 .ст.105) У односу нa Хасдеју појављују се и неки врло изненађујући називи, што ћемо касније видети. Бабилонско Царство је такође неприхватљив назив, пошто је то преличено име. Ако би то царство назвали по његовом главном граду онда би га морали назвати Вардунско Царство. Старозаветни пророк Мика назива земљу Вардунску "земљом Небродовом". (1.Мика 5.5.) Па према овоме би се прво царство могло назвати и Небродово Царство. Пошто су "Нино и Неброд једна иста личност.".. (79.11. 131) прво царство би се могло назвати и Ниновим Царством. Али ово што каже пророк Мика може се и друкчије разумети. Пошто се каже да је Неброд био дивовски ловац и ратник, први градитељ градова, владар велике светске државе, чије је дело касније оличавала Асирија, може се и Асирија назвати земљом Небродовом. Па ипак биће погрешно називати Ниново царство Асиријом. На избору нам остају три могућа назива: Ниновско Царство, Вардунско Царство и Небродско Царство. Ми ћемо употребљавати ово прво име, Ниновско Царство или у скраћеном облику -Ниновија.
 
Хришћански писци нису баш били љубитељи Неброда. Тако Венерабилис Беда се пита ко је био Неброд: тиран, пустолов, нападач?, који је задобио светско царство. Он је био пустолов који је однекуда тамо дошао, Био је упадник или нападач. (6) Може се и тако распитивати за Неброда, само то не води далеко. Џорџ Бартон помиње име из једног записа "Ниншар". (23.ст.285). Он није разумео о чему се ради код овога имена. Ради се о имену и звању Ниновом, Нино-цар. Звање цар имали су сви асирски владари и то се налази записано на оним писмима која нису имала слово ''цифа'' као 'сар' или 'шар'. То звање је допрло до наших дана у титули персиског цара, као 'шах'.
Сумерци помињу Нина као Ур-Нина.(48.ст.34) Арчибалд Сајс наводи овај сумерски запис који у целости гласи: "Ур-Нина краљ Ширпурла, Shirpurla". (173.1.ст.б8) Сајс каже да њему није јасно шта ово име значи, да ли је то неки град или нешто друго. Нама је сасвим јасно да се овде ради о првом помену српског имена. Да ли је то име сасвим правилно прочитано и да ли је средње слово у њему ''п'' или ''б'' није много битно, пошто се ми са тим именом срећемо на више места касније и о томе ћe бити речи опширније. Сајс нам још каже да се једна планина, уз Месопотамију, звала "Сирабели", а један град јужно од Алепа: Zarbu, Zirbe or Zerbi. Почетно слово ''сима''-у именима у србиском језику прелази редовно у слово ''зита'' у арапском језику. Име Саргон се помиње као Саркин. (54.ст.31б) Постојао је и град са именом Дур-Саркин.Одмах да напоменемо да је ''дур'' код старих Срба био назив за водену тврђаву, или град на води или неки замак где је вода играла улогу утврђења.Ово име се одржало у имену планине Дурмитор на кojoј се налази језеро и на њему је био замак Пилитор. Ми ћемо се у будуће сретати са још доста имена места или река са називом дур. Асирски и ниновски цареви су употребљавали израз sarru-ti-ya = imperii mei. (.34) Oвo је прочитано из клинописа који не може потпуно вepно да пренесе речи из србиског језика. Oвo треба читати као царутија или царствија, што се тачно подудара са истоветним изразом код цара Душана: "Царствоми".
 
Звање цар налазимо не само код владара Асирије, него и у Малој Азији и у Европи, Јоаким Mенан преводи "сар" са краљ, sar = roi. (91 .ст.19) Овај превод је приближан и није потпуно тачан, јер је цар више звање од краља.Пјер Дону је направио тачно упоређење, када каже: "Се sera par exemple, du gothique 'sor', du 'sir' des Anglais, du czar ou tsar des Russes que viendront le Caesar des Latins, le sour des Hebreux, et la derniere syllable de Nabucodonozor." (170.V.170) Ha српском: "To ће бити, на пример, од готског 'сор', од енглеског 'сир'. од руског 'цар' што долази Каесар латински, сур јеврејски и последњи слог у имену Набукодонозор."
За Семираму Бошар каже да се oнa помиње као Serimama, (2.II.II.XI) а негде и као Sarimama. Ово друго име се мора читати као Царимама, што би се могло довести у везу са њеним сином Царевићем, Саркином или Саргоном. Први облик имена је нешто сасвим друго и oнo ce има читати као Сербиама. Диодор нам каже да је Семирама била сироче, без родитеља, и да су је одхраниле голубице. Усвојио је неки Сима када је имала годину дана и дао јој име Семирамис, што је близу сиријском називу за голубице. Голубице су Сиријанци обожавали као свете птице. Неки властелии Онеc, сатрап Сирије, однео је Семираму Нину. (110.II.ст.3б1) Ово је само једна лепа прича о славној историјској личности, каквих је било доста и о другим личностима, да би задивила читаоце.
У науци се држи да су Аријевци стигли први пут до Индије око 2000-те године с.е. То се тачно поклапа са Ниновим походом. Индијски историчари разликују два велика раздобља Аријеваца у Индији. Прво раздобље јесте њихов освајачки продор у Индију приближно од 2000 до 1500 год. с.е. и друго раздобље мешања са Индусима и коначног утапањa у бројни индијски народ. Ово друго раздобље трајало је од 1500 до 1000 година н.е. Продор Аријеваца био је са северозапада у земљу пет река, то јест Панџап, где су први пут дошли у додир са Индусима. (32.ст.2) Лијангар каже да су ту у Панџапу, то јест у једном малом делу Индије који су Аријевци освојили, развило друштво опевано у Риг-Ведама; Уместо градова држава, какво је било претходно уређење у Индији. Аријевци развијају јаку монархију и стварају простране државе. (32.ст.2)
Риг-Вед је испеван око 2000-те године с.е., а записана је, онаква каква је до нас допрла, брахманским писмом, према једном иранско-араменском приказу, око, 5-ог века с.е. У 4-ом веку с.е., то јест после похода Александра Великог, десио се препород санскритске књижевности. (53.ст.41)
Ми смо већ рекли да су Аријевци сматрали Меру планину за своју Свету Гору. Сматрали су да се ова планина налази на средини земље и да се на њој налази "Сварга", Индрин рај, који садржи палате богова и станиште небеских надахнућа. (19) Као што на Мери живе богови, Индуси су сматрали да у подножју ове планине живе најправеднији и најчеститији људи. (43.ст.8) Планину Меру Јевреји помињу под именом Моpиa. (79.1.43) У вези планине Мере Квинто Руфус нам каже да су Грци, полазећи од овог имена, које су писали као "Мерос" што на њиховом језику значи бедра, измислили причу да се Бак скривао у Јовисовој бедри. "..inde Graeci mentiendi traxere licentiam, Iovis femine Bacchus esse celatum." (7.1ib.VIII.X) O гиздо! Сварга је добро познати бог неба Сварог из сербословенског времена. Он је сматран чуваром небеског раја. Бергман каже да је Сварга словенски Сварог, бог неба, син Кратов и отац Радгостов. "Скити су такође давали богу неба име Сваргус што одговара санскритском Сварга." (185.ст.17)
У Светом писму Неброд је упоређен са Орионом. Небродова улога дивовског ловца је Oрионова улога јер је он бог ловац. У дивонији се Орион сматра сином бога мора, Посејдона, Нептуна, Тамира, и да има моћ ходања по води. Име Oрион је у ствари Apион и ми га налазимо и код Грка у виду Ωαρίων. Бошар каже да је Орион или Арион исто име, и пише Arion = Orion. Затим доводи Ариона у везу са Србијом. Наиме, преко реке Дрима, то јест северно од ове реке, Скилак налази четири места са именом Арион. Орион или Арион је од Ор Јаван. (2.II.I.XXIII) Са овим је решено питање порекла имена Aријеваца.
 
Диодор са Сикеле каже да су пре Нина у Азији владали тамо poђени краљеви. Пошто нису оставили ништа значајно за потомство, Нино је био први који је остао познат у историји. За Нина каже: по природи био је ратник и човек од вредности, био је најбољи у руковању оружјем и обучио је младе људе руковању оружјем и ратним напорима и опасностима вежбајући их дуго времена. Када је прибрао велику војску, склопио је савез са Аријом краљем Арабије, земља која је у то време била богата храбрим људима. Арапи воле слободу и нико није успео да их пороби. (110.11.331)
Нино је прво освојио Бабилонију, али овај град није још био основан, било је тамо других градова. Затим је освојио Јерменију, чији је краљ Барзан дошао код Нина и био примљен као савезник и придружио је његове ратнике Ниновим. Затим је напао Медију и поразио краља Форна. Одлучио је да освоји Азију од Дона до Нила и учинио својим пријатељем сатрапа Медије. За 17 годииа покорио је у Азији све осим Индије и Бактријане. (110.11.353)
Нино је освојио Мисир, Феникију, Коло-Сирију, Киликију, Памфилију, Ликију, Карију, Фригију, Лидију (Људеју), Тројаду, Фригију на Дарданелима, Пропонтиду, Битинију, Кападохију и све народе на обали Црног Мора, све до Дона. Затим је постао господар земаља Кадуса, Тапира, Хиркана, Дранга, Дербика, Кармана, Хоромнеја, Баркана, Партије, Персије, Сузиане, Каспиане, пролазећи кроз Касписку Капију и још доста мањих народа је подчинио. Бактријану је оставио за касније и пратио се са војском у Асирију и основао велики град. (110.11.355) Семирама је изградила камени мост у Вардуну дужине 887 метара. Остаци стубова моста су нађени у реци и имају 21 са 9 метара ширине и по 9 метара распона између њих. У сред града Семирама је саградила велики Зигурат са осам спратова, храм бога Бела. (110.11.381) На врху храма била су три златна кипа: Белов, Реасин и богиње коју Грци зову Хера. Ова богиња је прегрчког порекла и њено право име није познато. Зигурат је служио и као звездарница. Ово је била Бабилонска Кула из Старог Завета
 
За Семираму се каже да је освојила већи део Либије, то јест Африке, и да је посетила Хамонов храм и пророчиште. Да је покорила Етиопију, али да није имала успеха у једном покушају освајања Индије.
Продор тако званих Хиксоса у Мисир поклапа се са Ниновим освајањем Мисира. За Хиксосе се каже да су дошли из правца мале Азије и да су се задржали неколико векова у Мисиру. Мисирски записи и археологија све то потврђују. Писац књиге о Хиксосима, Захари Мајани, каже: "Заиста, негде између 2300 и 20б5 године с.е., у време првог међураздобља, Мисир је претрпео најезду." (12.ст.33) Ово време Мајанијево је мало превисоко, за 30 до 50 година, али је неоспорно да се најезда десила у Ниново време. На другом месту Мајани каже да се око 2000-те године с.е. кренуо један вал аријевски из Мале Азије нa исток. (12.ст.9) Херодот пише о владарима који су столовали у граду Сарду у Малој Азији, главном граду Људеје и каже: Хераклићи су се издавали за потомке бога сунца, стрелца, укротитеља лавова ког су Људејци звали Сандон (Сербон, наша примедба) Асирци Бел, а Грци Хераклес.3атим каже да је "Аргон" син Нинов, овај син Белов, био први Хераклић који је владао у Сарду, као што је Кандавле Мирсов био последњи од њих. (39.1.7)
Ово је доказ да су Нино, као и његов син Саркин, односно Саргон, кога Херодот назива Aргон, владали Малом Азијом.
Један део сербиских племена на Блиском Истоку, који су живели у приморју, називали су и Моритима или Аморитима. Неки писци ово име проширују и на Нина и његове ратнике. Тако Олбрајт каже: "Између 2000 и 1775 године с.е. све државе су пале под господство аморитско". (53.ст.110) Аморити у доњем Мисиру око 2000-те годиие с.е. (53.СТ.120) И Мајани употребљава име Аморити и каже: "Око 2000-те године с.е. једна аморитска династија се сместила у Бабилону и уклонила еламитске краљеве." (12.ст.105)
 
Мисирци су потпупо изједначавали њиховог бога Озириса са Баком. Зато Диодор каже: Озирис је одгојен у Низи, граду Cрећне Арабије, (Под Срећном Арабијом се подразумева јужна Арабија до Црвеног Мора, наша примедба.) код Мисира и зато га Грци зову Дионизос. (110.1.51) Мисирци су имали предање о Озирисовом походу у Индију, оснивању града Низе и сађењу бршљана. (110.1.63) По овом истом предању Озирис јс владао Мисиром као краљ и имао сина по имену Македон. По овоме би се могло закључити да је ово мисирско предање настало после освајања Александра Великог. По овом предању се jош каже да је Озирис био владар свих земаља од Индије до извора Дунава. (110.1.89) Око 1830 године с.е. Апис је био први бог у части у Мисиру, кога неки називају и Серапин. (3.ст.360) А то је било време Хиксоса у Мисиру.
Мисирци иису имали своје предање о потопу, али Манетон, пишући историју Мисира у време Лагића, описује један случај у вези са потопом. И овај случај је везан за предање страног порекла. Манетон каже да је бог Тот (Хермес Трисмегист) записао пре потопа, на једном стубу, на светом писму и језику, основе науке. После потопа, други Тот је превео нa народни језик садржину записа нa стубу. То се десило у земљи Сериадик. Ленорман и Мори сматрају Халдеју земљом Seriadic.(131.cт.444/5)
Манетоновa земља Сериадик је, без икакве сумње, Асирија, у којој је Хасдеја била само једна мала покрајина. Овде се ради поново о помену српског имена па било да је oнo у вези са Асиријом или Хасдејом. Манетонов бог Тот је сербиски Теут, а "свето писмо" о којем говори је оно писмо што се у наше време назива "хиератик" То је у ствари србица донета у Мисир од стране освајача у време Ниновог похода. Ово писмо је употребљавано у Мисиру као друго писмо, поред мисирског званичног писма - хиероглифа, како га савременици називају, а што је један савршен идеопис. Мисирско "хиератичко" писмо приказано је на крају ове књиге.
 
Хиксоси су славили једног њиховог бога по имену "Сутеха". (12.ст.111) Ради се о сербиском богу Сеуту, за којег Мајани каже да је то било божанство ватре, сунца и коњa. (12.ст.147) Мајани још каже да су Јевреји следили кретање Хиксоса. (12.ст.195) Он каже да су Јевреји пореклом из Месопотамије. Бошар је још тачнији у одређивању места њиховог порекла и каже: Јевреји су пореклом из Села или Сала покрај Сузиане. (2.1.II.XIII) "Од Села родио се Хебер". (2.1.II.XIV) Хиксоси су били Сиријанци, семити, али изгледа да су вођени од Хитита и Јегејаца. (137) Ми смо већ видели да је Нино склапао савезе и узимао помоћну војску из земаља кроз које је пролазио. Сербиски ратници су одвели у Мисир Јевреје и Грке, прве из Месопотамије а друге из Кападохије. По сербиском повлачењу из Мисира тамо су остали Јевреји и Грци, који су се касније иселили.
Мајани нам још каже да су коњи Хиксоса у Мисиру били исти као они Сигина, мали растом, јаких вратова и снажни (12.ст.231) А то су били коњи са обала Дунава и са Хелмског Полуострва.


У свом временику Адам Скот помиње да је Неброд, први цар света, имао сина Креса по коме је острво Крит добило своје име. Крес је био први краљ Крита и имао је сина Небо, од кога је рођен Сатурн, а од овога Jовиc. (174,ст. 1028) Иако су овде помешани богови и људи, види се веза између Нина и Европе. Већ смо видели да су Мисирци сматрали да се Баково Царство, то јест Ниново, простирало од Индије до извора Дунава. Код Диодора имамо следећи податак. Он вели,: Нинов брат Пико (Picus на латинском), кога су звали и Див, био је краљ Италије и држао је Запад за 120 година. Пико је имао сина Фауна кога су звали и Хермес. Пред своју смрт Пико је наредио да гa caxране на Криту. У време Диодора постојао је на Криту још споменик са натписом: "Овде лежи Пико кога су људи називали Див."(110.VI.5)
Код Кедрина имамо такође податак о Пиковој владавини у Италији и да су Нино и његови потомци имали ову земљу под својом управом. (149.1.31) Ове и друге сличне повести нам говоре да се Нинова империја простирала и на добар део Европе. У противном не би се говорило о светском царству. Мање је важно да ли је у западној Европи вршио освајања лично Нино или његов брат. Ми ћемо на другом месту видети да је западна Европа доживела сербијску најезду из Подунавља око 2000-те године у исто време када је освојена Азија. Диодор каже да је Бак са својом војском обишао цео насељени свет. (110.III.293) По повратку из Индије, Бак је седео на слону приликом прославе тријама и то је био први тријам у историји. (110.III.301)
 
СРБИСКИ КОРЕНИ

Ми смо већ видели из претходних излагања, да се србиска раса открива, у време око 2000 година с.е., као главни историјски чинилац и која, као један незауставни вал, прекри све земље и народе од Дунава до Инда и од Нила до Арала. Ови највећи освајачи у историји носили су са собом ново војно устројство, ново гвоздено оружје и ратну технику, високо развијену културу и нова схватања међуљудских и међународних односа, као и ново друштвено уређење које се огледа у стварању прве светске империје. Све ово нам указује да је народ о коме се овде ради морао бити врло бројан и на високом степену културног и техничког развоја. Све ово нас наводи на закључак да је неминовно, за развој једног таквог народа, морало постојати низ предуслова. Као први од тих предуслова долази простор, погодан земљишни простор, као основа која омогућава један такав развој. Народ који се у историји назива аријевским није могао изићи из неке шуме, сићи ca неке планине или се развити на Хималајима, у Сибиру, Скандинавији или Африци, јер је тако нешто, просто речено, било немогуће.
Тај земљишни простор, као први и главни услов развоја једног таквог народа, било је Подунавље. Прво је то било Подунавље у ужем смислу, као коренито подручје, а затим Подунавље у ширем смислу, као подручје једне посебно једровите културе. Праисторија Подунавља је добро истражена и познат је настанак и развој дунавске културе, од најстаријих времена пa све до историјског времена. Сами почеци дунавске културе провирују из таме времена, на око десег хиљада година старе ере.
Њихова постојаносг, непрекидносг развоја и обиље нађених доказа омогућавају нам да пратимо Дунавце, може се рећи у стопу, за време од више хиљада година, заправо од првих њима карактеристичних трагова па све док се нису појавили у ономе својству какве их налазимо у време првог великог похода на исток. Ко год жели да се опширније упозна са праисторијским развојем Подунавља, то може да постигне проучавањем замашног дела Гордона Чаилда, "Дунав у праисторији", наведеном под бројем 62 наше използе, а такође исто тако и стоног дела "Аријевци" од истога писца, наведеног под бројем 60 наше използе.
Подунавце треба сматрати урођеним народом на томе простору, пошто се они у науци показују заправо као такви. У временском раздобљу које смо ми обележили као доба ратарства у Подунављу се појављује прво земљоделство, које ће, захваљујући природно погодним условима, учинити Дунавце изразитим ратарима.
 
СТАЈСТВО 5500 - 4000 ГОД. С.Е.

Ово доба има своје посебне одлике, међу којима је најизразитија, тако звани стајски начин живота, по чему је ово доба и добило своје име. Стајство је уједно и најстарије време из кога имамо поуздане повести о људском живостањy и чија кретања и развој можемо пратити. Прва насеља подизана су уз обале река и та насеља су се, у време ( стајства, претворила у велика села; у којима је било од 200 до 600 житеља, са стајама 5 до б метара широким и 10 до 40 метара дугачким. (36.ст.50) Подизање насеља на обалама река није почело у исто време када почиње доба стајства, него много времена раније, али ми немамо довољан увид у њихов развој, једино што знамо јесте да је њихов развој био лаган и временски врло дуг. Речне долине су давале најбоље погодности за још неразвијено ратарство, што узрокује подизање насеља на обалама река. Са усавршавањем ратарства насеља се граде и у равницама, обично на лесном земљишту. "Проналазак земљоделства повукао је за собом устањење човека на земљишту и то је била велика прекретница у историји", каже Пирен. (48.ст.21) У нашем случају није се радило о било којем и било каквом земљишту, него о најплоднијем и најподеснијем за земљорадњу, какво је било земљиште у Подунављу. То су у првом реду биле плодне долине река: Дунава - од Беча до његовог ушћа, Тисе, Мораве, Драве, Саве и Прута.
 
Једна велика прекретница у развоју дунавске културе десила се око 5500 године с.е., што ми узимамо као почетак стајства. Обично се узима да је земљоделство почело на Блиском Истоку око 6000 година с.е. (48.ст.21), па се, према томе, за Подунавље може то време померити за хиљаду година или две испред, пошто је толика била временска разлика у развоју између Подунавља и Месопотамије и у свим другим гранама. Нека од савремених открића доказују нам да су Прасерби у Подунављу имали временску вредност у освајању прераде бакра и мједи и више од две хиљаде година испред Месопотамије. У овом добу, поред ратарства, виднију улогу добивају домаћинство и радиности, где се придаје све већа пажња спремању хране и прављењу одела. Градња стаја, израда потребних алата и одежде чине прво стајствено занаство. Прелаз преко река вршили су на пловилима у виду сплавова, везивањем по неколико стабала, а од старих крбавих дебала правили су прве чамце. Материјал за израду оружја, оруђа и разних алата био је прво камен и кост, а затим бакар и мјед. Раније се мислило да прерада метала није била још освојена у време стајства, али сада се поуздано зна да су Прасерби употребљавали мједене секире још у то време. Једна таква секира је нађена код човека из ледника на Алпама. Упоређења ради, мјед је ушла у употребу у Месопотамији нешто пре 3000 годиие с.е. (64.ст.7) Мједена секира, нађенa код поменутог човека из ледника, потиче временски из прве половине стајства. Велики напредак подунавски Пpaсерби су остварили у изради глиненог посуђа, која је пред крај стајства постала радионска и украсна, па је његова израда изискивала велику грнчарску уметност. Подунавци су употребљавали млинове и пећи, a за обраду дрвета, поред обичних секира, још и тесле и брадве. У Мисиру су и у то време знали само за обичну секиру. (5б.ст.4б)
Код Прасерба у Подунављу налазимо у време стајства трагове првих веровања, која су била везана за природне појаве. Ту су такође трагови првих храмова и првих требника. Налазе се трагови веровања у поједине богове и њихови кумири, као што су божанства сунца, неба, земље и плодности. Земља је била оличена у виду богиње мајке. (56.ст.46) Сва ова веровања се налазе присутна и у каснијој развијеној србиској дивонији.
Главна налазишта из времена стајства су: Лепенски Вир, Старчево, Kepеш и Караново, а има их, од мањег значаја, још велики број. За ову подунавску културу Чаилд каже да је то била једна изразито ратарска кутура, која се ширила преко Хелмског Полуострва, од Дунава до Тесалије и од Кипра до Бугарске. Северно од Дунава ишла је долином Тисе и Кереша у Трансилванију и источно од Карпата, према изворима Серета и Прута и средњег тока Дњестра. (5б.ст.44)
Једна од највећих тековина просвете стајства јесте појава прве писмености. Овде се не ради о писмености у данашњем смислу те речи, него о првим почецима писмености, каква је она била у своме зачећу. Најпре су занатлије употребљавале разне шаре да би украсиле или обележиле своја оружја или алате. Поновљени избор шара и њихово обликовање доводе до понављања неких знакова, који почињу да нешто посебно означавају. Тако се дошло до одређености једног броја знакова и до првог писма помоћу којег су се могли изразити извесни појмови.
 
При крају стајства Прасерби су имали известан број знакова употребљаваних у тачно одређене сврхе. Да би изразили неку идеју, они су, поред одређеног знака, са већ устаљеним значењем, цртали и предмет на који се нешто односи. Тако се појавио први сликопис, који ће одиграти важну улогу у настанку писмености. Пирен сматра да је писменост била прво знаковна, па сликовна, да би касније прешла у слогопис. Тиме је тачно успостављен настанак и развој писмености уопште и непосредно сербиске писмености што потврђују налази у Подунављу, Троји и на Криту. Кај Биркет-Смит, вероватно недовољно упознат са почецима писмености у Подунављу, каже да је прво писмо на свету нађено у Сумерији, на глиненим плочицама, из времена Урука (4-то хиљадије с.е.), и да оно броји око 1500 знакова. Сумерци су касније направили клинасто писмо полазећи од поменутих знакова. (47) И у овом случају можемо вршити упоређења између Месопотамије и Подунавља. Док су Сумерци имали знаковно писмо од 1500 знакова, у исто време су Серби имали савршену азбуку од око тридесет слова, тако звано винчанско писмо. Главна налазишта сербонског писма, што су до сада позната, јесу: Винча, Старчево, Тартарија, Тордош, Караново, Градешнице, Бањица, Ситова, Троја, Крит и Феникија.
Писменост је прво била знаковна, на почетку, па сликовна, то јест сликопис, у коме су се мисли изражавале помоћу слика. Сликопис прелази на идеопис и у њему се уместо слике употребљава идеја слике. Идеопис прелази на слогопис од око 90 знакова, то јест слогописних стопа. Слогопис је произишао непосредно из идеописа, с тим што се слогописни знак имао читати као почетни слог идеописа. Свако слово је имало гласовну вредност једног слога. Клинописно писмо са Блиског Истока је у ствари слогопис. У подунавској писмености слогопис ће прећи на словопис, тo јест азбуку, задржавајући и даље неке слогописне знаке. Неколико слогописних знакова налазе се и данас у руском и бугарском писму, као што су били и у српском све до Вукове реформе.
Можемо поуздано рећи да су подунавски Прасерби из времена стајства поставили широко темеље српској и уједно европској писмености, Исто тако је неоспорно да је подунавска просвета прекрила читаву Европу, предњу Азију и северну Африку. Пред крај стајства јављају се нови чиниоци у подунавској просвети и они ће проузроковати велико ширење Подунаваца кроз Европу и Малу Азију.
 
bilosta:
Ja imam neoborive dokaze da su Srbi jos pre 2 000 000 godina dosli sa planete kripton, zbog kako se tada mislilo neiscrpnog resursa "dinogasa", koji se dobijao iz jetre maldih dimosaurusa, a sluzio je kao gorivo za njihova transplanetarna prevozna sredstva. Medjutim posle vise hiljada godina Srbi su ubili i poslednjeg dinosaurusa, a sa obzirom da nisu stigli da zavrse projekat "banatski dvor" ostali su bez goriva i sada ne mogu da se vrate kuci.
Kliknite za proširenje...


ХАХАХАХААХАХАХ Човече како си ме насмејао :P:hahaha::rotf:
Ово је најбоље што сам прочитао данас овде хахах :mrgreen:

Свака част :worth:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top