Noćas...

"Najmračnije je pred svitanje."

Takve su bile njene oči.Mrak pred svitanje.
Tama iza koje proviruje snop svetla.
Nisam umeo sa tom tamom,
a sa svetlošću još manje.
Gubio sam se jednako i u mračnim, nepreglednim dubinama
kao što sam se, zaslepljen onim snopom svetlosti, gubio i tražio
kako da se vratim na vrata tame, zatvorim ih i ne okrećući se, odem.
Pobegnem, od mraka, od svetla, od Nje...od sebe.
 

tumblr_p2t0pzgWvT1sx8yl3o1_1280.jpg
 
Tvojte oci Leno mori
Vodenski ceresni se
Daj mi gi na mene
Jaska da gi izedam
Merak Leno mori
Merak da mi pomini
Sevda
Sevda moja
Sevda da mi izlezi

Tvojto uste Leno mori
Kostursko kutivce e
Daj mi go na mene
Jaska da go otvoram
Merak Leno mori
Merak da mi pomini
Sevda
Sevda moja
Sevda da mi izlezi

Tvojta snaga Leno mori
Tnka em visoka e
Daj mi ja na mene
Jaska da ja pregrnam
Merak Leno mori
Merak da mi pomini
Sevda
Sevda moja
Sevda da mi izlezi​
 
Очи у очи

Сусрели смо очи и тога смо часа
Осетили модар пламен како живце
Раздире и кочи и мозак таласа.
Бледи као вечност кад призива кривце.

Да ли у том оку уморном и мрком
Још си слику своју гледала где трепти
Или си читала у осенку грком
Како ја ти велим погледом што цепти:

»Ја сам те уснице гризао и пио
И грлио тело и сишући мрео,
Ја сам твоје руке око себе вио
И сит презрех тебе и пољубац врео.«

О, читај и тони дубоко у зене,
Смисао им знаћеш тек у дане оне
Кад усахне снага и кад око свене,
Кад погребна звона младости зазвоне.

Тада ћемо можда, жељни младих снова,
Тражити у сутон прошла привиђења,
Сити страсних ноћи и ноћнога лова,
У наручју сненом тражити спасења.

То пољубац биће горког опроштења.


Милутин Бојић
​
 
У бесмртном огледалу твоме,
у сневаном, смртном, најсмртнијем,
ноћ огњена проходала,
ноћ детиња заплакала.

Ја се смешим. Ти се смешиш.
Смешимо се: тихо прође свет.

Воће цвета на паркету овог лета.
Моја радост – твоја сета;
ходаш, сањаш свуноћ, огледало моје.
На прстима, ево, да ти кажем мудру лудост:
Тиче ме се, дотиче се, баш ме брига,
ја сам твоја страст.

Ти нудиш у пролеће небу моме.
Зар рибизле и на Сунцу?
Понела си к'о одежду
на леђима бесповратност,
неумитност безутешну:

У смртнијем огледалу твоме,
у најбељем огледалу смртном
пурпур ноћи занемео.

Ја се смешим. Ти се смешиш.
Смешимо се: тихо прође свет.

Десимир Благојевић​
 

o3w2mni8.jpg

и слеп и глув и мутав
анђео је дошао по своје, и ја знам шта хоће
све је пред тим налогом пустош
прошлости
једноставно треба устати и поћи за њим
без речи и без повратка​

Душан Матић​

 
Vesela, pa sramežljiva.
Nesigurna i odlučna.
Slatka a arogantna.
Bila je hiljadu žena, ali miris je uvek bio isti
Nepogrešivo.
To je bila moja jedina sigurnost.

Nasmejala mi se i znao sam da me zavarava tim osmehom.
Kad se nasmešila, više ništa nisam razumeo.
Više nisam mogao ni da govorim ni da mislim.
Ništa, nula.

Samo je ona bila svuda.
Bila je luda, luda
Ponekad je plakala.
Kažu da u tom slučaju žene jednostavno žele zagrljaj.

1jnhkm2w.jpg



Bukowski​
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top