Noćas...

Rusalka

Poznat
Poruka
7.973
Tema je zamišljena za trenutke

kada vas neko noćno tajanstvo drži budnima...
i ne znate gde biste smestili svoj nemir

tumblr_oggz7aFw3J1qzoxf3o1_500.jpg



 

Duki Lu

Elita
Poruka
24.255

SATENSKI STIHOVI

Sve što osećamo odavno su zabeležili oni što su, poput nas,
mislili da niko nije i neće voleti, poput njih.
Balzamovana osećanja na hartiji ostaju večno da liče na sebe
i na one koji će se prepoznati i tumačiti ih nemirom svog srca.

Malo je radosti u tim hijeroglifima, razumljivim jedino onima
koji su ih pisali i onima koji sličnim dioptrijom čitaju život.
Ljubav, počinilac najvećeg genocida u istoriji čovečanstva.
Milioni duša, ugašenih za života, počivaju u masovnom beznađu,
nemoćne da same sebe oplakuju, pa koriste tuđe suze.

Baulja po hartiji ranjena duša, cedi sebe iz sebe, kap po kap.
U želji da ostavi vidljivi trag sebe, ostavlja fleku po fleku,
krastu po krastu, slovo po slovo. I tako vekovima.
Ispisuju se recepti za pronalaženje sebe između redova.
Što je nežnije, to je bolnije. Sreća u nesreći, radost u tuzi.

Gruba mi je hartija bila, bledo mi je bilo mastilo za trag o tebi.
Morao sam stih da izvezem zlatnim nitima uspomene na tebe,
na praznini lica moje sateneske duše, ostavljajući sebe na naličju.
Stotine uboda samo za zareze, svaki ubod potvrda
postojanja živih delova duše i test njenih refleksa.
Boli, al' stisnem, već stisnuto srce, pa nastavim.
Ne žalim. Pogledaj kakav sam raskošan kič stvorio.
Da sam bar jedno slovo sebi posvetio, imala bi razlog i ti mene da voliš,
ali moja duša nije meni namenjena.

Slučajni pogled Boga, upućen meni, skretao sam ka tebi,
jer mi, osim tebe, ništa od Njega nije trebalo, a tebi bi dobro došao,
da se požališ na mene, da ga zamoliš da mi pokaže gde mi je mesto.
Dobro je, barem te se On nagledao, kad nisam mogao ja
i bolje se od mene, Bogu hvala, brinuo o tebi.

Nobelova nagrada za nemir pripada tebi.
Sećam se, mislio sam da sam se samo zaljubio,
kad ono ljubav, a naivno verovah da se od nje ne umire.
Jedva si me uverila da umem da se radujem
i sâm sam, najzad, naučio da biti srećan nije sramota.
Sastavio sam se i prvi put sreo veći deo svojih delova.
Sećam se da sam sebe, onog pre tebe, zaboravio
i mislio da ću umeti, ovako amaterski, da te volim.
Mislila si da sam poseban, a samo sam bio drugačiji
i trudio se da ti dokažem da nisi drugačija, već posebna.

Nikad te nisam pitao kako mi je pošlo za rukom da mi pođeš za rukom,
kao saputnica, zaštitnica, prekretnica...
Otkrij mi barem trik kojim si zavežljaj od sukna iz mojih grudi
pretvorila u satenski i sklonila na sigurno, u svoje grudi,
daleko od moje neprirodne potrebe za prekomernom nežnošću.

Saten k'o saten, klizi, kao i sve tvoje čime ga ukrašavam,
a ja bandoglav, odsanjam svako slovo, domaštam, ako treba,
dotegnem uzdahom, pevušeći našu pesmu... Ne znaš da imamo našu pesmu?
Jednom ću stati pred hor i orkestar, dirigovati trepavicama svoj san,
dok ne naučiš da ga slušaš, dok ne pokušaš...
Pusti snove, pusti snovi.

Ponekad pero, kojim te provlačim kroz saten, zapne, moram da param
ono u šta sam do maločas verovao, pa boli više nego inače.
Ista ti, isti ja, a ninašta ne ličimo, jer sam hteo da nas ulepšam.
Drugim slovima pokušam da nas dočaram, drugim rečima opravdam,
mada znam da ne bih uspeo ni da sam pismeniji.
Ipak vezem, kako priliči nama ovakvima bez vas takvih.

Ti si moj najbolji drug, kom sam poverio samo jednu tajnu,
dovoljnu, da znaš da nisi želja, već žena koje sam željan.
Na vreme si shvatila da mi je čast da me baš ti ubiješ
i da u tome nema tvoje krivice, ni zasluge, čak ni dokaza.
Na vreme si shvatila da ljubav to može i bez tvog prisustva.

Šta god da me zadesi, skončaću u snu. U snu o tebi.
Ne brini, nadživeće me, zbog tebe, ovo moje srce.
I kada me ne bude, a već sam nestrpljiv, svratiću ponekad,
da me želja mine, kad već nije uspela za života.
Nagodiću se sa dežurnim đavolom da me ne šalje kao utvaru, ili duha,
ako ne pristane, moraću da se iskradem, da dođem kao ja,
jer ja ću uvek biti ja, kada si ti u pitanju. Izvini.
Samo ću te iz prikrajka gledati, po navici,
tek da ti budem sreća, il' nešto slično, nevidljivo.
Ne brini, neću ti u snove, neću ih ponovo kvariti.
Ne znam samo kako da uvračam da me zaboraviš,
a budeš svesna koliko si posebna bila, meni drugačijem,
suviše hrabrom da bih se propio, suviše slabom da bih te prosio.

Evo, ne volim te, ljubavi moja. Neću da me nosiš na duši,
da imaš nesanicu, kao ja, da te znoj obliva, kao mene,
da te starost pita znaš li šta si propustila,
ako sam te zaista voleo, kao što jesam.
Ne volim te, dušo moja. I bolji od mene su lagali da umeju.
Spokojna budi i srećna, voli kako se voli, a ne ovako, kao ja.
Voli tako da ne boli, da se zna početak i kraj, voli tako da preživiš.

Strepim da će te ljubiti neko kome ćeš dosaditi,
pa ćeš shvatiti da si najlepša i najvrednija na svetu bila samo meni,
mada sam bio višak u tvom životu, kao i u svom.
Zameraćeš što te nisam upozorio na sve nedaće koje te čekaju.
Ja samo ne želim da te plašim životom
i ne želim da znaš da će te boleti ovo što me boli,
a manje bi bolelo kada bih znao da neće boleti i tebe.

Razvezem priču, ne umem da stanem, dok ne posustanem,
a moraću, mada me vučeš za srce da dodam još nešto.
Na predzadnjem stepeniku do neba čovek se zbog nečeg pokaje,
a ja se stidim što nisam umeo doslovno da te opišem.
Bez konca, jače boli svaki ubod ovog kitnjastog veza,
namenjenog meni, da mi bude pokrov, kad nije mogao biti naša postelja.
Čitav svet bih mogao presvući satenom, protkanim zlatnim nitima,
da mi je tebe, uz ovo malo sebe, dok ti je mene.
Ne smemo ništa, sve ostalo smemo. Možemo sve, a ne možemo ništa.
Dopustili smo da oni koji se nisu pronašli budu srećniji od nas.
Goran Tadić

 

PetarSamotnjak

Starosedelac
Poruka
175.796
KAKVA NOĆ

Kakva noć! Ne mogu ništa.
Ne spava mi se. Nebo mesec guši.
Pa, zar ja čuvam išta
od potrošene mladosti u duši.

Drugarice godina koje već hlad znače,
ne zovi na igru ljubavi u seni.
Bolje neka svetlost mesečeva plače
i na uzglavlje struji prema meni.

Neka izražene crte kiti
i uobličava kad se seti.
Jer, nećeš moći odljubiti
ko što nisi znala zavoleti.

Ne može se voleti toliko puta.
Zato si mi tuđa ko i mnoge.
Uzalud nas menjaju lipe s puta
i u smetove polažu noge.

Ti znaš kao i ja
da u odlasku mesečine
na tim lipama ne izbija
cvet već samo sneg i inje.

Odljubili smo se i ne guši
mene ništa – al’ tebe čupa.
I svejedno nam sad u duši
kad igra ljubavi nije skupa.

Al’ ipak mazi, grli, peva.
Lukav i strasan poljubac voli.
Neka u srcu mom uvek sneva
ta koja zauvek voli.

Sergej Jesenjin
 

*pustinjakinja

Buduća legenda
Poruka
25.297
Sjenke noći

Noću se ne sluša Kerber
i ne gledaju stari filmovi
noću se ne listaju dnevnici
niti pogled baca na lica sa slika
jer noću sve sjenke se probude
iz nekog prašnjavog kuta
duše promile
i hiljadu pitanja već odgovorenih
kao kiša ponovno prozore zapljusne,
ne, noću se ne slušaju stare balade
niti se iz srca uzdah krade
to samo sjenke nama caruju
s jutrom će i njihovo carstvo nestati
sve utihnuti, sve prestati.

( davno sklepano i naknadno preuređivano ~ nn )

art-backlit-crescent-moon-556665.jpg


 

Branko Lori

Legenda
Poruka
71.575

Sećam se jednog divnog trenutka:
Pojavila si se ispred mene
Kao priviđenje, kao tajna
Kao genije čiste lepote.

U klonulosti beznadežne tuge,
U brigama svakodnevne žurbe,
Dugo mi je kroz sećanje odzvanjao nežni glas
I odvodio u sanjarenje o tvojim slatkim čarima.

Godine su prolazile. U buntovnim naletima oluja
Rasejali su se stari snovi
I zaboravio sam tvoj nežni glas
Tvoj lik i nebeske vrline.

U divljini, u mraku zatvora
Moji dani su se tiho vukli
Bez zanosa, bez inspiracije,
Nema suza, nema života, nema ljubavi.

/a onda drugi susret/
Ali stiže iznenada duši buđenje:
I evo te opet,
Kao nenadana vizija
Kao genije čiste lepote.

I moje srce ponovo kuca u zanosu
I vaskrse za njega ponovo
Tvoje božansko biće, i nadahnuće,
I život, i suze, i ljubav.


Александaр Пушкин
 

Mika

dream catcher
Moderator
Poruka
15.749
"Gdje god da si, sujeta neceg proslog uvijek ostane. Poljepi se na navike, misli i osjecaje kao kafa u prljavoj salici od sinoc. I onda u sred kisnog dana, u sred dobrog drustva, u sred subotnje veceri, izadje… osjetis je.. pa ti se tudji osmijeh ucini poznatim, pa te necije rijeci vrate u neko proslo vrijeme, neciji parfem, miris kose ili sampona. Ta neka proljetna kisa… I onda sutis, budes sam u svojoj glavi na tren, dok se vrijeme ponovo ne pomakne."

52ae967ff9e8e35830fd98a6e8d51bc7.jpg
 

*pustinjakinja

Buduća legenda
Poruka
25.297

Noćas je umrla sva moja vera
Do poslednje kapi je upila zemlja
Noćas sam sama na svetu bila
Duboko u srcu se gasila želja
Da živim sama u svetu tuge
Pustinji hladnoj, noći duge
čak i kad svane sivi su dani
Uz takav život
Noćas sam oči okrenula nebu
Tražila zvezdu pod koju da stanem,
Ali sve su one pale na zemlju
I dale mi snage da sebi priznam
Da živim sama u svetu tuge
Pustinji hladnoj, noći duge
čak i kad svane sivi su dani
Uz takav život i smrt me mami
Ja živim sama u svetu tuge
Pustinji hladnoj, noći duge
čak i kad svane sivi su dani
Uz takav život i smrt me mami
Noćas su anđeli sklopili krila
Okrenuli glavu na drugu stranu
I dali mi snage da sebi priznam
Ja živim sama u svetu tuge
Pustinji hladnoj, noći duge
Ja živim sama u svetu tuge
Noći duge, i smrt me mami
Noći duge, i smrt me mami
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.