NOĆ KAME

[Добро дошли]

Dragoljub Pantić - NOĆ KAME
O VRANIĆU
Na 35 kilometara jugozapadno od Beograda, sa desne strane Ibarske magistrale, nalazi se partizansko selo Vranić, u kome živi više od tri hiljade stanovnika.
Vranić se ubraja u veća sela Srbije. Prostire se na trideset kvadratnih kilometetara, a njegovi žitelji poseduju oko 2.900 hektara zemlje.
..................................................
..................................................
Iz oslobodilačkih ratova, od 1912. do 1918. godine, 327 ratnika iz Vranića nisu se vratili svojim kućama, junački su pali na bojnom polju, braneći čast i ponos svoje otadžbine.

U Drugom svetskom ratu, od 1941. do 1945. godine, partizansko selo Vranić ponovo piše zavet slobodi sa 177 položenih života.Dana 15. oktobra 1941. godine, nemačka kaznena ekspedicija opkolila je selo Vranić, pohvatala i u selu streljala 38 rodoljuba i popalila više od 50 kuća.
Najveći broj žrtava pao je prilikom četničkog pokolja, koji je izvršen 20. decembra 1943. godine. Taj užasni zločin ne može i ne sme da se zaboravi, prikriva ili pravda gnusnim lažima.
Jer istina je sledeća
U noći između 20. i 21. decembra 1943. godine, četnici Draže Mihailovića okupili su se u susednom selu Jasenku i, podeljeni u tri grupe, mučki su upali u selo Vranić i zverski, na spavanju, poklali čitave porodice parti-zanskih saradnika. U četrnaest porodica, ko god se te noći zatekao u kući - nije preživeo.
Te stravične noći, zločinci su zaklali sedamdeset dva rodoljuba, među kojima trideset pet žena i devojaka i desetoro nedužne dece, od kojih dvoje u kolevkama. Četiri devojke, bolje reći devojčice, bile su pred roditeljima silovane pa zaklane, a jedan mladić je bio kastriran pa zaklan.
Pored toga, četnici su zarobili sedam boraca NOR-a iz Vranića. Četvoricu su, posle strahovitih mučenja, zaklali u selu, a tri borca su ustupili nemačkom Gestapou. Posle mučenja u logoru na Banjici, obešeni su u selu Čumiću kod Kragujevca.
Međutim, ovo nije kraj četničkog divljanja. Oni su doveli još jedanaest građana, koji nisu bili iz Vranića i nad njima izvršili pokolj.
Iz ovih podataka se vidi da je u selu Vraniću, od četničke kame, zaklano ukupno devedeset građana, što je najveći četnički zločin učinjen prema stanovnicima jednog sela u Srbiji, i po broju i po strukturi žrtava i po svireposti.
Nekoliko dana je trajala sahrana. Poklane žrtve nisu imale u šta da se obuku i po narodnom običaju sahrane, jer su četnici, prilikom pokolja, opljačkali sve vredne stvari, odela, nameštaj i novac, čak su iz mnogih domaćinstava oterali i stoku, koju su kasnije klali i pekli za proslave, koje su organizovali u čast uspešno izvršenog pokolja nad nedužnim stanovnici Vranića.
Kolevke u kojima su deca zaklana, nošene su kao dokazni materijal suđenje ratnom zločincu Draži Mihailoviću, koji je tada, za izvršene rat zločine prema svom narodu, osuđen na smrt, a sada mu neki, bez stida, podižu spomenike i traže da bude rehabilitovan.,
Narod smatra da najveći zločin prema poklanim žrtvama i preživelim članovima porodica, kao i prema svom narodu, čine oni koji traže rehabilitaciju ratnih zločinaca i koji koljaše i saradnike okupatora hoće silu da proglase borcima za slobodu.
U kući Stevana Pantića, četnici su poklali najviše - deset članova porodice. Takva strašna sudbina, znamo iz istorije, zadesila je samo porodicu deset Jugovića. S tom razlikom, što su oni svi bili za borbu sposobni ljudi i što su pali na bojnom polju. Narod ih je, zbog velikog broja žrtava jedne porodice, u pesmi opevao i do naših dana sačuvao trajnu uspomenu.
Iz porodice Pantić je i najstarija žrtva pokolja - deda Joksim imao je 87 godina. Pored njega, zaklane su tri žene i četvoro dece. Najmlađe - jednogodišnji Ljuba zaklan je u kolevci i na osam mesta izboden nožem. Od deset članova porodice, samo su Stevan, nosilac Albanske spomenice i njegov sin Dragomir bili za vojsku sposobni ljudi i verovatno su mogli biti opasni četnički pokret i nemačkog okupatora.
Oni koji su preživeli taj strašni pokolj, kakav istorija ne pamti je jedna nacija izvršila nad sopstvenom nacijom, najbolje znaju ko se za vre rata borio protiv okupatora i domaćih izdajnika, a ko je sve vreme rata sarađivao sa okupatorom u borbi protiv svog naroda. Sve to narod zna i pamti. O tome postoje i brojni dokumenti.
U selu Vraniću postoje Spomen dom i dve spomen sobe, gde se čuvaju dokumenti i spiskovi imena svih ratnika i boraca iz oba svetska rata i spis žrtava četničkog pokolja. Takođe, spisak žrtava četničkog pokolja nalazi se u Spomen sobi porodice Pantić kao i u seoskoj crkvi, čijeg su sveštenika popa Boru Gavrilovića četnici zaklali u aprilu 1944. godine, kao zarobljenog partizana.
Kao nemi svedoci, na tri groblja u selu Vraniću, rasuti su grobo masovnog pokolja iz 1943. godine, koji i danas stravično podsećaju i ukazuju četnički zločin.
Čineći nečuvene zločine nad nedužnim narodom i sopstvenom nacijom, kakve nisu činili ni Turci ni Nemci, četnici su želeli da unište slobodarski duh Vranićana
U tome nisu uspeli. Vranić je jedinstveno osudio počinjena zverst i još se odlučnije svrstao pod zastavu slobode, koju je tako gordo nosio još početka ustanka
Tim ponosnim i nepokornim ljudima, njihovoj herojskoj borbi i gavnom umiranju posvećena je ova knjiga.
Na njihovim svetlim i slavnim primerima treba da uče nove generacije kako se voli i brani sloboda i kako se treba žrtvovati za svoj narod.
Da bi se istinito prikazalo ko je i kakav doprinos dao narodnooslobodilačkoj borbi, ko je i kakve žrtve podneo u toku rata, ko je sve četiri ratne adine bio na pravoj, a ko na pogrešnoj strani, mora se, pre svega, krenuti od 1941. godine.
Vida Pantić

 

[plageton]

Ово је велика несрећа и, чак и да је мањи покољ, то је страшан злочин.

Али чак и овако драматично сведочанство представља у основи манипулацију једним трагичним догађајем. Јер написао је са очигледном интенцијом да се каже да су четници народни непријатељи и да нису у праву они који траже њихову рехабилитацију. А не каже се ништа о контексту самог догађаја - ко је наредио, који су то четници били, зашто су то урадили, осим једне успутне полуидеолошке квалификације да је реч о породицама "партизанских сарадника". Нема ниједног податка о томе ко је, К како и зашто непосредно одговоран за покољ, али зато има да су "носили крваве колевке као доказ" на суђењу Дражи Михаиловићу, три године доцније. Е, ТО ЈЕ МАНИПУЛАЦИЈА. ТО ЈЕ СКРНАВЉЕЊЕ ЖРТАВА.

 

[vujadin]

Dragoljub Pantić - NOĆ KAME
O VRANIĆU
Na 35 kilometara jugozapadno od Beograda, sa desne strane Ibarske magistrale, nalazi se partizansko selo Vranić, u kome živi više od tri hiljade stanovnika.
Vranić se ubraja u veća sela Srbije. Prostire se na trideset kvadratnih kilometetara, a njegovi žitelji poseduju oko 2.900 hektara zemlje.
..................................................
..................................................
Iz oslobodilačkih ratova, od 1912. do 1918. godine, 327 ratnika iz Vranića nisu se vratili svojim kućama, junački su pali na bojnom polju, braneći čast i ponos svoje otadžbine.

U Drugom svetskom ratu, od 1941. do 1945. godine, partizansko selo Vranić ponovo piše zavet slobodi sa 177 položenih života.Dana 15. oktobra 1941. godine, nemačka kaznena ekspedicija opkolila je selo Vranić, pohvatala i u selu streljala 38 rodoljuba i popalila više od 50 kuća.
Najveći broj žrtava pao je prilikom četničkog pokolja, koji je izvršen 20. decembra 1943. godine. Taj užasni zločin ne može i ne sme da se zaboravi, prikriva ili pravda gnusnim lažima.
Jer istina je sledeća
U noći između 20. i 21. decembra 1943. godine, četnici Draže Mihailovića okupili su se u susednom selu Jasenku i, podeljeni u tri grupe, mučki su upali u selo Vranić i zverski, na spavanju, poklali čitave porodice parti-zanskih saradnika. U četrnaest porodica, ko god se te noći zatekao u kući - nije preživeo.
Te stravične noći, zločinci su zaklali sedamdeset dva rodoljuba, među kojima trideset pet žena i devojaka i desetoro nedužne dece, od kojih dvoje u kolevkama. Četiri devojke, bolje reći devojčice, bile su pred roditeljima silovane pa zaklane, a jedan mladić je bio kastriran pa zaklan.
Pored toga, četnici su zarobili sedam boraca NOR-a iz Vranića. Četvoricu su, posle strahovitih mučenja, zaklali u selu, a tri borca su ustupili nemačkom Gestapou. Posle mučenja u logoru na Banjici, obešeni su u selu Čumiću kod Kragujevca.
Međutim, ovo nije kraj četničkog divljanja. Oni su doveli još jedanaest građana, koji nisu bili iz Vranića i nad njima izvršili pokolj.
Iz ovih podataka se vidi da je u selu Vraniću, od četničke kame, zaklano ukupno devedeset građana, što je najveći četnički zločin učinjen prema stanovnicima jednog sela u Srbiji, i po broju i po strukturi žrtava i po svireposti.
Nekoliko dana je trajala sahrana. Poklane žrtve nisu imale u šta da se obuku i po narodnom običaju sahrane, jer su četnici, prilikom pokolja, opljačkali sve vredne stvari, odela, nameštaj i novac, čak su iz mnogih domaćinstava oterali i stoku, koju su kasnije klali i pekli za proslave, koje su organizovali u čast uspešno izvršenog pokolja nad nedužnim stanovnici Vranića.
Kolevke u kojima su deca zaklana, nošene su kao dokazni materijal suđenje ratnom zločincu Draži Mihailoviću, koji je tada, za izvršene rat zločine prema svom narodu, osuđen na smrt, a sada mu neki, bez stida, podižu spomenike i traže da bude rehabilitovan.,
Narod smatra da najveći zločin prema poklanim žrtvama i preživelim članovima porodica, kao i prema svom narodu, čine oni koji traže rehabilitaciju ratnih zločinaca i koji koljaše i saradnike okupatora hoće silu da proglase borcima za slobodu.
U kući Stevana Pantića, četnici su poklali najviše - deset članova porodice. Takva strašna sudbina, znamo iz istorije, zadesila je samo porodicu deset Jugovića. S tom razlikom, što su oni svi bili za borbu sposobni ljudi i što su pali na bojnom polju. Narod ih je, zbog velikog broja žrtava jedne porodice, u pesmi opevao i do naših dana sačuvao trajnu uspomenu.
Iz porodice Pantić je i najstarija žrtva pokolja - deda Joksim imao je 87 godina. Pored njega, zaklane su tri žene i četvoro dece. Najmlađe - jednogodišnji Ljuba zaklan je u kolevci i na osam mesta izboden nožem. Od deset članova porodice, samo su Stevan, nosilac Albanske spomenice i njegov sin Dragomir bili za vojsku sposobni ljudi i verovatno su mogli biti opasni četnički pokret i nemačkog okupatora.
Oni koji su preživeli taj strašni pokolj, kakav istorija ne pamti je jedna nacija izvršila nad sopstvenom nacijom, najbolje znaju ko se za vre rata borio protiv okupatora i domaćih izdajnika, a ko je sve vreme rata sarađivao sa okupatorom u borbi protiv svog naroda. Sve to narod zna i pamti. O tome postoje i brojni dokumenti.
U selu Vraniću postoje Spomen dom i dve spomen sobe, gde se čuvaju dokumenti i spiskovi imena svih ratnika i boraca iz oba svetska rata i spis žrtava četničkog pokolja. Takođe, spisak žrtava četničkog pokolja nalazi se u Spomen sobi porodice Pantić kao i u seoskoj crkvi, čijeg su sveštenika popa Boru Gavrilovića četnici zaklali u aprilu 1944. godine, kao zarobljenog partizana.
Kao nemi svedoci, na tri groblja u selu Vraniću, rasuti su grobo masovnog pokolja iz 1943. godine, koji i danas stravično podsećaju i ukazuju četnički zločin.
Čineći nečuvene zločine nad nedužnim narodom i sopstvenom nacijom, kakve nisu činili ni Turci ni Nemci, četnici su želeli da unište slobodarski duh Vranićana
U tome nisu uspeli. Vranić je jedinstveno osudio počinjena zverst i još se odlučnije svrstao pod zastavu slobode, koju je tako gordo nosio još početka ustanka
Tim ponosnim i nepokornim ljudima, njihovoj herojskoj borbi i gavnom umiranju posvećena je ova knjiga.
Na njihovim svetlim i slavnim primerima treba da uče nove generacije kako se voli i brani sloboda i kako se treba žrtvovati za svoj narod.
Da bi se istinito prikazalo ko je i kakav doprinos dao narodnooslobodilačkoj borbi, ko je i kakve žrtve podneo u toku rata, ko je sve četiri ratne adine bio na pravoj, a ko na pogrešnoj strani, mora se, pre svega, krenuti od 1941. godine.
Vida Pantić

Тачно тако. Овде су изнете само получињенице. Увек је било ми и они. Најпре су били поклани заробљени и рањени четници. Онда је следила освета. Није то био случај само у овом селу, него у многима на целој територији Краљевине Југославије. Значи све треба у детаље навести, не ради правдања једне или друге стране, него ради истине.

 

[Добро дошли]

Dragoljub Pantić - NOĆ KAME

ČETNICI
Sve vreme rata partizani su blago i humano postupali prema zarobljenim žandarmima, četnicima i nedićevcima. Smatrali su da su ti ljudi možda zbog zablude ili straha krenuli stranputicom u izdaju, da ih treba odvratiti od tog puta i privoleti da se priključe partizanima ili bar idu svojim kućama. Zato su ih samo razoružavali, neke čak i po nekoliko puta, i puštali kućama. Slično su postupali i sa predsednicima opština i opštinskim upravama koje su radile za Nemce. Često im je zabranjivan rad, oduzimani pečati i saopštavano da više ne dolaze u opštinu, ali niko fizički nije zlostavljan ili likvidiran.
Samo izuzetno, kad je neko svojim postupkom izdaje lično doprineo stradanju partizana ili njihovih porodica, partizani su takvog izdajnika osuđivali na smrt i likvidirali. Jedan od takvih slučajeva bio je Čedomir Joksić iz Vranića. Naime, partizani su znali da Čeda šuruje sa četnicima i više puta su ga upozoravali da to ne čini. Međutim, on se pravdao da to nije tačno i da i on želi da radi za partizane. Da bi ga proverili, partizani su mu poverili jedan sasvim beznačajan zadatak, koji je on sa još dva druga izvršio, a zatim je svoja dva druga prijavio četnicima, koji su ih zaklali. Posle toga, Čeda se otvoreno stavio na stranu četnika, njega je za četnički pokret zavrbovao četnički komandant Spasoje Drenjanin - Zeka, sa kojim se od pre rata poznavao, jer se u njegovoj kafani u Obrenovcu često kockao i pravio kavge.
Partizani su preko jednog zarobljenog četnika saznali da Zeka i Čeda pripremaju likvidaciju još nekih partizanskih saradnika u Vraniću. Zato su morali brzo da reaguju.
Vojni sud Kosmajskog odreda osudio je Čedu na smrt streljanjem. Za izvršenje smrtne kazne određena je jedna grupa partizana na čelu sa komandirom čete Golubom Paunovićem iz Kamendola.
Kada su, 20. maja 1943. godine, partizani došli da izvrše postavljeni zadatak, nisu znali da se kod Čede nalazi četnički komanant Zeka sa pratiocima, pa su rutinski zakucali na vrata i pozvali Čedu da izađe. Na vratima se pojavila Čedina supruga i kazala da on nije u kući, već u štali.
Četnici, kada su čuli da se u dvorištu nalaze partizani, prekinuli su kartanje i pripremili se za odbranu.
Međutim, komandir je i dalje mislio da se samo Čeda nalazi u štali, pa je slobodno prišao vratima i pozvao ga na predaju. Pošto se niko nije javljao pokušao je da otvori vrata, ali su ona bila čvrsto iznutra poduprta, Kada je pokušao telom da ih otvori, iz štale su odjeknuli pucnji koji su ga pokosili. Komandir se poslednjom snagom odvojio od štale, pošao prema partizanima i pre nego što je pao doviknuo: "Pucajte drugovi, banda je u štali". Partizani su bili dobro raspoređeni, ali im je rečeno da ne pucaju bez komande. Sada su iz svih oružja osuli paljbu na vrata i prozore štale. Iz štale nije prestajao otpor. Ozlojeđeni partizani zbog poginulog komandira u sledećem naletu zasuli su štalu bombama. Od strahovite detonacije zemlja je drhtala, štala se rušila, otpora više nije bilo. Misleći da u štali više nema živih, partizani su napustili dvorište.
Kada se sve utišalo, Zeka, koji se bio na vreme sakrio iza velikš hrastovih kaca i nije bio izložen kuršumima i gelerima bombi, izvukao se polako i konstatovao da je samo lakše ranjen u ruku. Pogledao je oko sebe, u razrušenoj štali, pored izginulih konja, ležali su nepomični Čeda i dva njegova pratioca.
Uplašen, kao divlja zver, trudio se da što pre napusti selo Vranić. jer se, po ko zna koji put, uverio da četnici u njemu nemaju šta da traže, Vranić je bio i ostao partizansko mesto.
- Zapamtiće oni Zeku. Sve ih treba poklati bez milosti. Ako treba celo selo ćemo poklati, ponavljao je u sebi pretnju ozlojeđeni Zeka, dok je odlazio iz sela.
Ova nespretno izvedena partizanska akcija, u kojoj je bespotrebno poginuo Paunović Goluban, komandir partizanske čete, a preživeo osvetoljubivi četnički komandant Zeka, imala je vrlo tragične posledice po građane Vranića.

(Sutra: SUKOBI)

 

[Koča]

Dragoljub Pantić - NOĆ KAME


- Zapamtiće oni Zeku. Sve ih treba poklati bez milosti. Ako treba celo selo ćemo poklati, ponavljao je u sebi pretnju ozlojeđeni Zeka, dok je odlazio iz sela.

(Sutra: SUKOBI)

sta je ovo, scenario za latinoamericku sapunicu....

auuu, koja masa splacina, citam i ne verujem...lol....uh, odakle poceti...

1. Sve vreme rata partizani su blago i humano postupali prema zarobljenim žandarmima, četnicima i nedićevcima. Smatrali su da su ti ljudi možda zbog zablude ili straha krenuli stranputicom u izdaju, da ih treba odvratiti od tog puta i privoleti da se priključe partizanima ili bar idu svojim kućama.

prvo, o ovoj humanosti komunista ne treba trositi reci...nego bavicemo se komicnim stvarima....paravojna formacija partizani smatraju da je legalna vojska Kraljevine Jugoslavije, priznata od Vlade, priznate od saveznika, u zabludi i na krivom putu, i zele da ih vrate na pravi put, tako sto ce drzati tribine na kojima ce pripadnike legalne vojske dozvati pameti....jos da uzmemo u obzir koliko je u Srbiji bilo cetnika, a koliko partizana...

2. Cetnici se naravno kockaju po kafanama i prave kavgu...zaboravi da kaze da su vecerali gibanicu, posle cega nisu obrisali usta....i kartaju se naravno....

3. 1941. partizani, paravojna formacija, petokolonasi, banditi, teroristi, kako god ocete u ulozi policije protiv legalne vojske....

 

[Koča]

DVA ZLOČINA U SELU VRANIĆ

Kada su krajem 1989. i početkom 1990. godine počele da se objavljuju objektivne informacije o četnicima, komunisti su odgovorili pričom o zločinu u selu Vranić kod Beograda. U najgledanijoj informativnoj emisiji, Drugom dnevniku Televizije Beograd, objavljena je opširna reportaža o Vraniću, podsećajući na pomalo zaboravljenu kampanju zvanu "noć kame", koja je odmah posle rata postavljena kao temelj za vrednovanje Dražinog pokreta.
Evo kako oni opisuju događaje u ovom selu:
U noći između 20. i 21. decembra 1943. godine, crnotrojkaši pod komandom majora Svetislava Trifkovića, komandanta Avalskog korpusa, zaklali su 72 lica, među kojima je bilo i devetoro dece između pet meseci i dvanaest godina! U jednoj jedinoj noći četnički teroristi zaklali su 72 osobe! U jednom jedinom selu! Kakav je to zločin bio! Čija je to "vojska" bila? Kako je ta "vojska" kojom je komandovao Mihailović, "spasavala" srpski narod?!
...Neki su pukim slučajem uspeli da se spasu, a zabeleženo je da je četnički koljač poštedeo život u kolevci jednom detetu samo zato što je bilo žensko.
Dve mlade devojke, sestre Anđelija sa 18 i Katarina sa 20 godina, najpre su silovane, pa zaklane. Život su izgubile Stanija i Tomanija Đoinčević, Milka i Nadežda Ilić, dok su devojčici od pet meseci glavu razneli kuršumom, dok je bespomoćno cvilela u kolevci, uplašena od četničkih bradurina.
Uporni tragači - hroničari pribavili su istinite podatke o stradanju Vranića i opisali stravičnu noć u njemu (u narodu još poznata i kao Vartolomejska noć nadomak Beograda). Svoja jeziva kazivanja ispričali su ljudi i žene mučenici koji su doživeli tragedije svojih porodica i, srećom ili nesrećom, ostali u životu...131 J. Radovanović, Draža Mihailović u ogledalu istorijskih dokumenata, 166-167.
Kao izvor navode se izjave dvoje meštana Vranića date u kancelariji seoskog Narodnog odbora 12. maja 1946, kao i saslušanje četnika Milorada Sudimca, "koga je narod posle oslobođenja linčovao nasred ulice". Jedan od svedoka u kancelariji Narodnog odbora, Milijan Pantić, pored ostalog je izjavio:
Četnike je predvodio neki kom. bataljona Spasoje Drenjanin "Zeka" iz Male Moštanice, koga je lično Draža Mihailović odlikovao posle pokolja, tj. čije je rešenje potpisao Draža Mihailović kao i rešenje o odlikovanju majora Trifkovića koji je takođe izvršio ovaj zločin. Čuo sam takođe da su posle ovog pokolja "Zeka" i Trifković dobili kao nagradu veću količinu novca od Draže Mihailovića...
Iste noći zaklano je u našem selu Vraniću 69 lica, sve od strane četnika Dražinih...
Prednost literarnom nad istorijskim pristupom daje još jedna verzija, koja između ostalog beleži:
Zatim Gačić, mirnijim glasom, nastavi: - Sa ovom kućom naša je grupa izvršila zadatak, pokupite sve stvari i pravac Jasenak. Ja i Voja na zaplenjenim konjima idemo odmah da obavestimo Zeku. Za ljudstvo će odgovarati Mijailo i Jakov. Niko da nije pisnuo o pokolju. Gledajte da požurite, kako biste pre zore bili u kući Toće Stančića. Odredite trojicu koji će da doteraju stoku u Jasenak, a ostali da se svrstaju u kolonu i što pre napuste Vranić.
Gačić je lično u Milivojevoj štali odabrao dva konja, dva vola i jednu kravu. Rekao je: - Na konjima ćemo ja i Voja da idemo da obavestimo Zeku o pokolju, a trebaju nam i za odred, a volove i kravu poterajte za Jasenak da zakoljemo za proslavu.
Autorov zaključak glasi:
Mnogo je teže shvatiti i razumeti otkuda u ovom našem slobodarskom srpskom narodu takvih izroda, koji su po nalogu i za račun tuđina klali i ubijali sopstveni narod i stavljali pod nož čitave porodice - od dece u kolevkama do staraca u posteljama, samo zato što su ovi neizmerno voleli slobodu, a mrzeli četničku izdaju.99 D. Pantić, Noć kame (njnjnj.znaci.net).

 

[Koča]

O zločinu u selu Vranić za sada su poznata dva dokumenta. Prvi je izveštaj Nedićeve službe bezbednosti od 23. decembra 1943. godine, koji glasi:
Noću 20\21. om. nepoznati ljudi zaklali su u selu Vranić sreza Posavskog 40 muških i ženskih lica koji su bili simpatizeri i jataci komunista.99 Zbornik dokumenata, tom I, knjiga 21, 552.

Drugi dokument je radiogram majora Aleksandra Mihajlovića, komandanta beogradskih ilegalaca, poslat Vrhovnoj komandi 27. decembra:
20\21. decembra u selu Vraniću kod Umke nepoznati banditi ubili su 40 lica muških i ženskih. Bliži podaci nepoznati.99 Zbornik dokumenata, tom XIV, knjiga 3, 210.

Mnogo godina kasnije, objavljeni su memoari potporučnika Milisava Markovića, koji se u noći između 20. i 21. decembra 1943. nalazio u neposrednoj blizini Vranića, kao oficir Avalskog korpusa. Marković je veći deo rata proveo kao komandir čete u Pratećem bataljonu jedinice majora Trifkovića. Ujesen 1943, u sastavu Leteće brigade Avalaca, učestvovao je u borbama protiv ustaša, Nemaca i komunista u Istočnoj Bosni, pod komadom majora Dragoslava Račića. Za zasluge na bojnom polju unapređen je u oficira i odlikovan Karađorđevom zvezdom, a Draža ga je tri puta lično pohvalio. Kao tifusar Marković je zarobljen juna 1945. godine u Bosni. Osuđen je na višegodišnju robiju, posle koje je emigrirao u Kanadu. Bio je aktivan u Srpskom narodnom pozorišu "Kosovo". Njegova najuspelija pozorišna predstava, "Kosovska bitka", koju je napisao, dramatizovao i režirao, prikazivana je i na 14. kanalu kanadske televizije. Bio je aktivan i u crkveno-školskim organizacijama, a postao je i ktitor-zadužbinar Hrama Svetog Save na Vračaru. Posle promene režima 2000. godine, Marković se vratio u svoje rodno selo, Konaticu ispod Avale. O događajima u selu Vranić, on piše:
Kasno u jesen 1943. godine, jedna partizanska grupa iz Srema prebacila se između sela Barič i Umke, pa preko Dubokog (to je jedan vis na starom putu, Obrenovac - Barič - Umka - Beograd) do Lipovičke šume.
Ta sremska partizanska grupa je najverovatnije dobila naređenje da se prebaci preko reke Save i spoji sa kosmajskim partizanima. Komandant 2. bataljona pri Posavskoj brigadi Avalskog korpusa, koji se nalazio u selu Meljak, obavešten je da se jedna naoružana grupa nalazi u Lipovičkoj šumi. Komandant bataljona Spasoje Živanović (greška: prezivao se Drenjanin - prim. aut) Zeka odmah je naredio pokret prema Lipovičkoj šumi. Jedan vod koji je išao kao prethodnica, sukobio se sa partizanima i počela je borba. Zekin bataljon razbio je partizansku grupu, ali pucnjava nije prestajala skoro do ponoći...

Po prestanku borbe, Zeka je naredio da se bataljon sa ranjenicima prebaci u selo Vranić, odakle je i Zekina žena. Selo Vranić je imalo više partizankih simpatizera, jer su učitelj i pop još 1941. otišli u partizane. Poznavajući kuće partizanskih simpatizera, svih svojih 12 ranjenika razmestio je po njihovim kućama. Ostalo ljudstvo razmestio je po ostalim kućama.
Ujutru, kad su ustali, sve je bilo mirno. Zeka je pošao sa svojom pratnjom da obiđe ranjenike. Kada je ušao u prvu kuću naišao je na užasnu sliku, dva njegova ranjenika leže zaklana u lokvi usirene krvi. Ovakav prizor je bio i u drugim kućama. Užasnut time što je video, naredio je da se svi odrasli muškarci iz tih kuća povežu i izvedu iznad sela i streljaju. To je i učinjeno. Svi su streljani iz vatrenog oružja. Istog dana poslao je izveštaj komandantu brigade, kapetanu Kosti Marinkoviću, komandantu Avalskog korpusa, tada potpukovniku Trifkoviću, kao i komandantu Grupe beogradskih korpusa, potpukovniku Aleksandru Mihajloviću.
Potpukovnik Saša Mihajlović odmah je pozvao sve komandante bataljona, brigada i korpusa da prisustvuju saslušanju komandanta bataljona, potporučnika Spasoja Živanovića zvanog Zeka.
Potporučnik je izneo šta se te noći dogodilo u selu Vraniću... Na kraju izlaganja je rekao, da je zbog tih zaklanih ranjenika bio u strašnom duševnom stanju i zbog takvog stanja, nije mogao ništa drugo, nego da naredi da se svi odrasli muškarci streljaju, što su njegovi vojnici i učinili.
Moram da napomenem, da su vojnici njegovog bataljona bili srednjoškolci i studenti sa Beogradskog univerziteta.
Posle Zekine izjave, komandant Grupe korpusa, potpukovnik Saša Mihajlović je sve prisutne oficire pojedinačno upitao šta bi oni uradili u ovakvom slučaju. Svi su odgovorili, da bi i oni uradili isto...
Komandant Grupe korpusa, potpukovnik Saša Mihajlović, sačinio je izveštaj o događaju u selu Vranić i preko kurira poslao je Vrhovnoj komandi na dalji postupak.
Posle nekoliko dana stigao je kurir i doneo naređenje Vrhovne komande. U naređenju je naznačeno, da se potporučniku Spasoju Živanoviću Zeki oduzme čin potporučnika i da mu se zabrani bilo kakvo vršenje dužnosti kao starešine, a Vrhovna komanda će ceo predmet staviti u arhivu, s tim da se Spasoju Živanoviću, ako ostane živ, održi suđenje posle rata.131 M. Marković, Sa Dražom u pobedu ili smrt - putevima Avalskog korpusa, 61-63.
Po povratku iz Bosne, jula 1945. godine, komandant Posavske brigade kapetan Kosta Marinković, Drenjanin i četiri vojnika sklonili su se u selo Barič, kod Marinkovićevih rođaka (bio je rodom iz tog sela). Dva dana kasnije, otkriveni su i opkoljeni. Svi su izginuli, a od metaka Ozne pali su i žena i dva deteta koja je nosila u rukama, pokušavajući da napusti kuću.
O noćnom prepadu na četnike Avalskog korpusa, od strane partizana koji su se prethodno posakrivali "na tavanima, po kačarama, štalama i drugde", piše i ravnogorski omladinac Uglješa Krstić, koji je veći deo rata proveo u Beogradu, kao ilegalac, ili na Umci, dodajujući:
Major Trifković nije mogao da spreči osvetu, koju je krvavo izveo Zeka. Iako je bio rat, iako su merila bila s ratom u skladu, iako je krv umela da proključa od gneva i osvetništva, svi mi omladincu osuđivali smo zločin u Vraniću.131 U. Krstić, Najlepši poziv na svetu - zabeleške jednog izdavača, 315.
I drugi izvori događaje u Vraniću opisuju na isti način: komunisti su na spavanju zaklali više četnika, a četnici su potom likvidirali sve muške glave u tim kućama.131 Izjava jednog od poratnih sveštenika u Vraniću i jednog četnika Avalskog korpusa, autoru, koji su želeli da ostanu anonimni.

Prema tome, komunisti skrivaju zločin pre zločina. Drugo, oni tvrde da je četnik Sudimac koga su posle rata linčovali imao nadimak "Ustaša", dok je u stvari jedan od njihovih ubica u tom kraju bio bivši ustaša, koga su zvali "Suljo", odnosno "Ujka".131 Izjava istraživača Aleksandra Dinčića autoru.
Stručne istrage o događajima u Vraniću nije bilo. Svi iskazi, davani od strane partijskih aktivista, ili zarobljenih četnika pod prinudom, su sporni. Podaci o broju likvidiranih su kontradiktorni (69 ili 72 osobe), nasuprot po pravilu pouzdanim nedićevskim izveštajima, o 40 ubijenih. U jednoj verziji četnike su vodili Drenjanin i čak major Trifković lično, a u drugoj Drenjanin nije bio u Vraniću, već se šalju kuriri da ga obaveste. I kada svedok u kancelariji Narodnog odbora navede primere streljanja, u nastavku teksta ponavlja se da su svi bili zaklani. Podatak da je Draža odlikovao Drenjanina besmislen je, a dijalozi između četnika i mnogi detalji očigledno su izmišljeni. Koliko je tačno osoba ubijeno u Vraniću u noći između 20. i 21. decembra 1943. godine, i na koji način, to je moguće utvrditi samo ekshumacijom. U svakom slučaju, niko sa četničke strane ne osporava da je u pitanju ratni zločin.
Kada je reč o radiogramu majora Mihajlovića od 27. decembra, o 40 ubijenih, može se pretpostaviti da je po sredi preuzimanje nedićevskog izveštaja, preko nekog od brojih ljudi ubačenih u njihove strukture. Mihajlović se tada nalazio u Beogradu. Sastanak svih oficira Avalskog korpusa, o kome piše Milisav Marković, nije se mogao odigrati odmah, već posle 27. decembra.

 

[Добро дошли]

Dragoljub Pantić - NOĆ KAME

SUKOBI
U1943. godini, došlo je do naglog brojnog povećanja i jačanja Kosmajskog partizanskog odreda, ali i do velikih represalija udruženih neprijatelja.
Posebno su se isticali agenti specijalne policije. Progonima, hapšenjem, zverskim mučenjem, ubijanjem i teranjem u logor uhvaćenih građana i rodoljuba, oni su nastojali da razbiju organizaciju NOP-a na terenu i zastraše ljude, da ne pomažu pokret.
U tom smislu, specijalna policija je 1943. godine, izvršila nekoliko većih racija u Posavini, naročito u selima Vraniću, Barajevu, Baćevcu, Umci i Pećanima.
U nekoliko sprovedenih racija, specijalna policija je u Vraniću uhvatila i u logor oterala: Marinković Trifuna, Marinković Ljubinku, Marinković Milicu, Trišić Dragutina, Đorić Milivoja, Matić Petra, Trišić Ljubomira, Kojić Milijana, Matić Milijana, Nenadović Dragoljuba, Đoinčević Milivoja, Mihailović Ivana, Jelić Dragu, Jelić Olgu, Jelić Miloranku, Trišić Iliju, Popović Mihaila, Todorović Miodraga, Popović Đorđa, Popović Dragoljuba, Ilić M. Životu, Joksić V. Radoja i Joksić Vitomira.
I četnici su izuzetno pojačali teror, sa ciljem da učvrste svoju organizaciju i prisile što veći broj seljaka da stupi u četnike. Seriju zločina su započeli 11. avgusta 1943. godine, kada su uhvatili po pet ljudi iz Konatica i Poljana i oterali u selo Milorce, gde su ih saslušavali, mučili i na kraju zaklali. Sutradan su uhapsili pet ljudi iz Stepojevca i odveli u selo Trnjani, gde su ih posle saslušanja i mučenja zverski ubili.
Posle još nekoliko izvršenih zločina, batinajući seljake, uspeli su da izvrše delimičnu prisilnu mobilizaciju u Jasenku, Bariču, Mislođinu, Draževcu i Konaticama.
Međutim, sa Vranićem nije išlo onako kako su četnici mislili i želeli. Niko nije hteo u četnike, ni milom, ni silom. Zato su oni smatrali da je najbolje "ubeđivanje" ako se pokolju svi oni koji su simpatisali i pomagali NOP i partizane.
Partija je pozvala komuniste, skojevce i ostale saradnike, simpatizere i rodoljube da stupe u Kosmajski partizanski odred. Time je parirala četničkim zločinima, prisilnoj mobilizaciji i besomučnoj propagandi i pretnjama, u kojima su sa oduševljenjem tvrdili da će Nemačka pobediti Sovjetski Savez i poraziti Crvenu armiju, da su komunisti već uništeni, a da će se nemilosrdno obračunati sa ostacima poslednjih komunističkih bandi, da će popaliti, poubijati i sravniti sa zemljom sva sela koja pomažu partizane itd.
Odazivajući se pozivu, pored svih četničkih zločina i pretnji, četrnaest ljudi iz Vranića stupilo je tada u partizane, što je izazvalo pravi šok u četničkim redovima. U partizane su tada stupili: Jelić Ilija, Jelić Milovan, Mihailović Bogoljub, Popović Boško, Matić Milan, Todorović Slobodan, Gavrilović Borivoje, Popović Velisav, Đoinčević Čedomir, Ga rilović Zorka, Petrović Zlatomir, Jelić Milutin, Mišković Nikola- Nina, izbeglica iz Slavonije i Đorđe Grk.
Na području Vranića su, u toku 1943. godine vođene jedna manja i dve veće borbe između partizana Kosmajskog odreda i četnika Draže Mihailovića.
1. septembra 1943. godine, Prva četa Kosmajskog partizanskog odreda sukobila se na području Vranića sa nedićevcima i četnicima, koji su se posle prvog juriša partizana razbežali, pre nego što je do prave borbe i došlo.
Uveče 7. septembra, partizani su ponovo došli u Vranić i smestili se u zaselak Ćukovac.
Rano ujutro, jedan četnički saradnik otišao je na Umku i obavestio sreskog načelnika i Nemce da su partizani došli u Vranić. Rekao je gde su smestili, koliko ih ima i kako su naoružani. Sa Umke su tog četnika uputili u Jasenak kod Ilije Čolakovića, da obavesti četničkog komandanta Zeku o dolasku partizana u Vranić. Obavešteni o partizanima, odmah su se organizovali četnici, nedićevci i specijalna policija i zajedno krenuli na Vranić iz pravca Obrenovaca.
Partizani su očekivali napad neprijatelja, pa su na vreme zauzeli položaje na periferiji sela, na mestu zvanom Vis.
U 14 časova naišao je streljački stroj udruženih neprijatelja. Partizani su ih pustili da priđu relativno blizu, a onda su osuli iz svih oružja.
Borba je trajala do uveče. Četnici i nedićevci nisu se usuđivali krenu u napad, ostali su prikovani za zemlju i koristili su svako zatišje da bolje zaštite ili povuku nazad.
Kada su partizani krajem dana izvršili juriš, neprijatelji su u paničnom begu odstupili prema Obrenovcu. Partizani su u toku noći, preko Velikog Borka, otišli za Kosmaj.
Samo četiri dana kasnije, 11. septembra 1943. godine, Vranić su opkolili udruženi neprijatelji: četnici, nedićevci, ljotićevci i snage specijalne policije. Krenuli su na ovo slobodarsko selo, da se svete za sve kukavičke poraze u borbi sa partizanima. Ove poznate kukavice svoju "hrabrost" su ispoljile nad golorukim narodom.
Toga dana ubijali su, pljačkali, hapsili i zlostavljali saradnike simpatizere NOP-a, ali i sve druge poštene građane, samo zato što su vole partizane, i što su iz dna duše mrzeli četnike i osuđivali njihovu izdaju.
Jedna grupa četnika se u opkoljavanju Vranića kretala iz pravca Jasenka. Toga dana Milivoje - Mile Kojić, pošao je nekim poslom u svoju njivu koja je bila na toj strani.
Mile je bio siromašan, dobrodušan i nepismen čovek. Ni u šta nije mešao. Politikom se nikada nije bavio. Bio je izuzetno radan i vredan. Radio je sve najteže poslove: učišćavao skladove, trebio panjeve, kopao kanale, mešao blato i plevu i pravio ćerpič ljudima za kuće.
Mile je bio vesele prirode, kud god je išao on je tiho pevušio. Nikoga nikad nije mrzeo, a i njega su svi ljudi voleli.
Jednom je Stevan Pantić, slušajući Mila kako peva, rekao svojim ukućanima - ako iko preživi ovaj strašni rat biće to Mile. Jer, njega niko neće dirati. Tako je mislio Steva, tako su mislili i svi pošteni ljudi u selu, ali, nažalost, zloglasni četnici nisu tako mislili.
Kada su četnici ugledali Mila, koji ne sluteći nikakvu opasnost, ide pravo na njihove cevi, rešili su da se nad njim iživljavaju.
-Hajde, Ljubomire Filipoviću, pokaži se, stalno se hvališ da si najbolji strelac u Mislođinu, sad imaš prilike da se istakneš i da ustreliš jednu krupnu zver. Podigneš šmajser i jedan komunista manje.
-A šta ako nije komunista, pita drugi četnik?
-Kako nije, u Vraniću su svi komunisti, njih treba ubijati redom. Da si ih samo video pre četiri dana, kada smo odstupali od partizana, samo što nisu lupali u kante za nama.
-Hajde, Ljubo, pošalji ga bogu na istinu.
-Gledajte kako će da odskoči kad ga izrešetam, reče Ljubomir i podiže šmajser. Dugo nišani.
-Stani, ne pucaj - reče Nikola. Pa ja ovog čoveka poznajem. To je Dušankin muž, naš jasenački zet. On je miran i povučen čovek. Nije komunista, ja ga lično poznajem, dolazio je u goste kod Đorđa Đorđevića, to mu je starac, ja sam sa njim razgovarao, Dušanka je moja komšinica.
-Ostavi se priča, Nikola, šta me briga što je on jasenački zet, mi iz Mislođina nećemo da se srećemo sa komunistima iz Vranića. Bio on komunista ili ne, samo zato što je iz Vranića, treba da bude ubijen. I ne čekajući saglasnost ostalih četnika, mirno podiže šmajser, kao da je na nekoj vojnoj vežbi i zateže oroz. Potesom se razleže dugi rafal. Kiša metaka pokosi nesrećnog Mila. On se zatetura, mahinalno pođe još nekoliko koraka i svom težinom pade na suncem opaljenu jesenju travu, a da nikad neće saznati ni ko, ni zašto ga ubi. Iza sebe, Mile je ostavio ženu i dvoje male dece.
Četnici su produžili dalje u selo, gde su zajedno sa drugim grupama četnika pretresali kuće, pljačkali imovinu i bez razloga tukli mnoge građane. Toga dana, specijalna policija je u selu uhapsila desetak partizanskih simpatizera i oterala ih prvo na Umku, a zatim u logor na Banjicu.

(nastaviće se)

 

[Добро дошли]

(nastavak 1)

Za ubistvo Kojić Milivoja - Mila, Vojni sud u Kragujevcu u martu 1945. godine, je osudio Filipović Ljubomira na kaznu smrti streljanjem, koja je preinačena na dvadeset godina robije. A izdržao je samo osam godina.

Jedna od većih borbi između partizana i četnika, na ovom terenu, odigrala se 31. oktobra 1943. godine, u selu Baćevcu.

Uveče, 30. oktobra, četnici su pobegli iz Barajeva od partizana, i došli u Baćevac, gde su naredili da se spremi večera za pet stotina četnika. Hvalili su se kako su razbili partizane u Barajevu, a sutra će ići da ih dotuku.

U Baćevcu se tada nalazila četnička Posavska brigada Avalskog korpusa, pod komandom Koste Marinkovića i jedan bataljon posavsko-tamnavskih četnika. Sa brigadom je bio i komandant Avalskog korpusa, major Trifković. Ukupne snage četnika u Baćevcu brojale su zaista oko pet stotina ljudi.

Stalni uspesi Kosmajskog i Šumadijskog odreda i sve širi i sve veći razvoj ustanka u Šumadiji imali su, između ostalog, za posledicu veliki priliv novih boraca u partizanske odrede, što je omogućilo stvaranje novih vojnih formacija, od kojih je 5. oktobra 1943. godine, na planini Bukulji, formirana Prva šumadijska partizanska brigada, čiji je komandant bio Radivoje Jovanović - Bradonja, a komesar Sveta Popović.

Sa brigadom su tada u Barajevu bili Šumadijski i Kosmajski odred i jedan bataljon sremskih partizana, ukupno oko pet stotina ljudi.

Polazni položaj partizana pre razvijanja za napad, bila je kosa između Bagrdana i Baćevca.

Da bi onemogućili četnike da brzo pobegnu i napuste bojište, partizani su primenili novu taktiku. Snage brigade kretale su se dosta usporeno glavnim pravcem napada, što je stvaralo iluziju kod četnika da su partizani slabi i neodlučni. Za to vreme, Kosmajski odred je ubrzanim maršom prešao preko Guncata i Meljaka i zauzeo položaj između Vranića i Baćevca. U isto vreme, Šumadijski odred i deo Sremskog bataljona su preko Boždarevca izbili na borački Vis.

Glavna borba započela je u 10 časova, a u 14 časova dostigla je vrhunac. Krećući se iz pravca Barajeva, partizani su vrlo uspešno gonili četnike taman kada su se oni, po običaju, spremali na beg, u akciju su stupili bočni odredi. Nastao je neopisivi metež. Četnici su bezuspešno pokušavali da s izvuku iz partizanskog obruča, trpeći znatne gubitke.

Tek oko 16 časova uspeli su da se probiju prema Šiljakovcu, gde obruč nije bio sasvim zatvoren.

Oko 16 časova borba je završena. Zarobljeno je preko 80, a ubijeno dždž četnika, dok je veći broj ranjen. Među poginulim četnicima bilo je i nekoliko četničkih komandanata.

Partizani su imali deset poginulih. Među poginulima bio je i Milovan Jelić, sin Ilije Jelića iz Vranića.

Posle borbe u Baćevcu i velikih gubitaka, četnici su bili ošamućeni i šokirani. Njima se činilo da je u ovoj borbi učestvovalo "nekoliko hiljada partizana" i da su "partizani pošli da zauzmu Beograd".

Posle poraza četnika u Baćevcu, u narodu se govorilo da je to "četnički Staljingrad".

* * *

Sledeća borba u Vraniću odigrala se 15. novembra 1943. godine. Partizani su u toku noći došli u Vranić i smestili se u jednu kuću u centru sela. Namera partizana je bila višestruka - da se osujeti jedna grupa četnika koji su se bili toliko osilili, da su svakodnevno tukli, mučili i zlostavljali nedužne seljake, da održe narodni zbor i podignu kod naroda moral i veru u konačnu pobedu partizana.

Patrole su još u ranim jutarnjim časovima privele jednu grupicu četnika u štab na saslušanje. Da bi se postigao bolji psihološki efekat, pored četnika, priveden je u štab na saslušanje i jedan broj bogatijih ljudi u selu.

Posle saslušanja, seljaci i jedan broj četnika pušteni su svojim kućama, ali su oni izrazili želju da ostanu na zboru i priredbi.

Tri četnika, čija je izdaja dokazana, partizanski sud je osudio na smrt.

Partizanski zbor je zakazan za 14 sati. Svet se brzo okupljao na raskršću u centru sela. Svi su želeli da dođu, da vide i čuju partizane, o kojima su se u selu već pričale legende. Prvi govornik bio je Mile Seljak. On se mirno obratio masi:

- "Drugovi! Mi, kosmajski borci, došli smo u Vranić, da dokažemo četničkoj bandi da nismo uništeni i da partizani još žive i uspešno ratuju protiv okupatora i njegovih slugu. Naša borba prima sve rodoljube koji vole svoju zemlju i žele njeno oslobođenje. Vi ste na sopstvenoj koži osetili četnički zločin. Gibanica i nasilje - to su ideje vodilje Dražinog pokreta.

Oni od nas samo kukavički beže. Nigde da prihvate borbu. Specijalisti su samo za mučenje nevinih i bespomoćnih žena i dece. Ali narodni sud neće izbeći, pogazićemo mi tu čupavu rulju."

Posle njega za govornicu je izašao Laza Pandurović. U izlaganju se osećala umešnost i rutina političkog radnika.

- "Dragi drugovi, naša borba je borba radnika i seljaka Nije u pitanju samo okupator. Mi se borimo za jedno novo uređenje, za jedno pravednije društvo, u kome neće biti eksploatacije i poniženja siromašnih. Svi će uživati ista prava u pogledu školovanja, lečenja, zapošljavanja i socijalnog zbrinjavanja. Da bismo ovo postigli, potrebno je da se svi uključimo u narodnoslobodilačku borbu, kako bismo što pre izvojevali slobodu".

Posle zbora, za okupljeni narod održana je kratka prigodna priredba, bili su to kratki, šaljivi skečevi i recitacije iz partizanskog života

Kada se priredba završavala iznenada su zaštektali mitraljezi.

Laza je zamolio okupljeni narod da se, bez panike, privremeno skloni u poprečni seoski put, koji je bio znatno niži od ostalog terena i predstavljao odličan zaklon od neprijateljskih kuršuma.

Partizani su mirno uzeli oružje i u borbenom poretku krenuli prema neprijatelju.

* * *
(nastaviće se)

 

[Добро дошли]

(nastavak 2)
To jutro kada su partizani došli u Vranić, dva partizana su išla prema Rašić kraju i uzgred obaveštavali građane da će se popodne u centru sela održati partizanski zbor. Ne sluteći nikakvu opasnost, borci su u Rašić kraju ušli u jedan dućan, spustili oružje na tezgu i mirno kupovali neke sitnice.
Četnički komandant Zeka, ne znajući da su partizani u selu, krenuo je sa svojim pratiocima u Vranić. Kada su stigli na dvadesetak metara od dućana sreli su omladinca Đorić Ivana, koji im je rekao: "Gde ćete, partizani su u dućanu".
Kako su četnici bili velike kukavice, nisu ni za sekundu zastali da pitaju koliko ima partizana, da procene kakve su šanse da stupe sa njima u borbu itd., već su bezglavo okrenuli leđa i panično, što su brže mogli pobegli na očigled mnogih građana, koji su videli da više od dvadeset okorelih četnika, do zuba naoružanih, zajedno sa svojim komandantom, beže od dva partizana, koji uz to i ne znaju za četnike, već mirno kupuju robu u dućanu.
Saznavši kasnije, od svojih doušnika, da je u dućanu bilo samo dva partizana i da su mogli, da nisu bili kukavice, bez problema da ih pobiju il možda žive uhvate, Zeka je rešio da se za ovu bruku osveti Ivanu.
Iako nikada nije saznao kakve je prave namere Ivan imao, da li da njih obavesti i upozori ili spase partizane da ih četnici ne iznenade i pobiju; Zeka je ipak Ivana stavio na crnu listu i mesec dana kasnije zaklao.
Bežeći iz Vranića, Zeka je oko 10 časova, sa svojim pratiocima stigao u Obrenovac.
Na dugom putu od Vranića do Obrenovca Zeka nije ni reč progovorio sa svojim pratiocima. Osećao je njihov zajedljiv prezir, što je tako sramno pobegao iz Vranića a da partizane nije ni čuo ni video.
Znao je da nešto hitno mora preduzeti što bi mu povratilo poljuljani ugled i izgubljeno poverenje.
Zaslepljen patološkom mržnjom prema partizanima, čvrsto odlučio da se još u toku dana sa odredom, vrati da opkoli i uništi partizane u Vraniću.
Zato je po dolasku u Obrenovac hitno organizovao sve svoje četnike i jedan broj nedićevaca. U toku dana pokrenuo je i nekoliko stotina mobilisanih četnika iz Bariča, Jasenka, Mislođina, Draževca i Konatica. Od Nemaca iz Obrenovca uzeli su oružje i municiju. Zeka je rekao postrojenim četnicima da idu u Vranić, gde će se konačno i zauvek obračunati sa partizanima njihovim saradnicima.
Posle izvršene smotre, četnici su usiljenim maršom, nešto posle 15 časova, stigli u Vranić.
Odmah su se razvili u borbeni poredak i silovito udarili na partizane.
* * *
Međutim, iako je dobro naoružanih četnika, što mobilisanih, i aktivnih, sa nedićevcima bilo više od hiljadu, a partizana jedna nepotpuna četa od oko 50 do 60 boraca, borba nije dugo trajala. Posle uraganske vatre prvog partizanskog juriša, četnički se front zdrobio, i oni su panično, bez reda, bežali, lomeći ograde pred sobom, kao da ih neka nevidljiva sila goni.
Za njima je odjekivalo složno partizansko: ura, ura, ura. Neke partizanke su vikale: rra, rra, kao kad se teraju ovce. Jedna partizanka gromko je mandovala: "Zalomi desno krilo, pretresaj kuće", a zatim "Čupavci, bežite od s-u-k-nj-e."dždž
Narod je, zaklonjen iza prozora svojih kuća, slušao ove šaljive partizanske komande i gledao kako više od hiljadu četnika bezglavo beži ispred šačice partizana, koji su ih tako lako gonili, kao da je u pitanju neka mir dopska vojna vežba, a ne pravi rat.
Partizani su četnike gonili nekoliko kilometara, a onda se vratili. Nakon odmora, kasno uveče su napustili Vranić. Na ispraćaju je bilo mnogo građana, koji su zaželeli da partizani češće dolaze u selo i spreče četnički teror. Oduševljeni uspehom borbe i dočekom kod seljaka, partizani su, prilikom odlaska, složno zapevali partizansku pesmu: Po šumama i gorama naše zemlje ponosne, idu čete partizana, slavu borbe pronose. A zatim su nastavili pesmu:
Kompartijo naše rosno cveće, ceo narod za tobom se kreće Dugo se gromka pesma orila selom, dok je kolona slavnih partizana polako odlazila u neke nove borbe i nove pobede.
Borba u Vraniću imala je veliki odjek kod naroda, bez obzira na relativno mali broj žrtava - jedan mrtav i nekoliko ranjenih četnika - jer su četnici vrlo brzo pobegli.
Pobeda partizana je bila izuzetno značajna, kako vojnički, tako i po-litički. Danima su ljudi u selu pričali kako je mala grupica partizana razju-rila više od hiljadu bradonja.

O dolasku partizana u Vranić, sresko načelstvo je odmah obavestilo nemačku komandu u Obrenovcu, svojom depešom, br. 14677, u kojoj se između ostalog kaže:
" Jutros oko 5 časova jedna veća grupa partizana od 250 - 300 na broju došla je u selo Vranić, stop. U vezi moga telefonskog razgovora od danas, molim najhitnije uputite u napred označeno mesto jedno jače nemačko udarno odeljenje radi čišćenja terena stop."
Koliko su se kvislinzi uplašili od kretanja partizanskog odreda po Posavini, vidi se i iz sledećeg neprijateljskog dokumenta:

"Okružno načelstvo okruga beogradskog
k broj 315/1943
Beograd
Ministarstvo unutrašnjih poslova
(Odeljenje državne bezbednosti)
... 15. novembra tg. jedna grupa komunista od oko 500 bandita, bila je u Vraniću(s) u kome se oko 15 časova čula pucnjava. Pretila je opasnost da oko 17 časova napadnu na Umku".

U prvom neprijateljskom dokumentu se govori o 250-300 partizana, a u drugom o 500 bandita A u Vraniću je u stvari bilo oko 50 do 60 partizana.
Zašto su neprijatelji uveličavali broj i snagu partizana, postoji verovatno više razloga. Prvi razlog je strah. I sama pojava partizana kod njih je stvarala takav paničan strah da su oni od jedne operativne grupe videli stotine, pa i hiljade partizana
Drugo, prikazivali su veliki broj partizana da bi pravdali svoje poraze, jer kako priznati da je jedna grupa od 50 do 60 partizana porazila vojnu formaciju od hiljadu četnika.
Treće, da bi od Nemaca dobili što veću količinu oružja i municije, i da bi ih ubedili da se vojnički više i češće angažuju, morali su da prreuveličavaju broj, snagu i opasnost, koja preti od strane partizana.
Ova preuveličavanja su, na neki način, odgovarala i partizanima i njihovim saradnicima i simpatizerima. Pričalo se da partizana ima k'o na gori lista, da su do zuba naoružani, da ih oružjem snabdevaju i Rusi i Englezi. O podvizima partizana kružile su mnoge legende. U svakoj partizanki, narod i neprijatelj video je legendarnu Kiku. I najmanja partizanska akcija nailazila je na stostruki odjek, što je partizanima i narodu dizalo moral i davalo snagu da istraju do konačne pobede. Od desetak, narod je video sto partizana, pa je tako i nastala partizanska pesma: Kol'ko ima na Kosmaju grana, jošje više mladih partizana. Kol'ko ima na granama lista, još je više mladih komunista. Uspesi partizana i sve širi razvoj narodnooslobodilačke borbe na ovom terenu, u neposrednoj blizini Beograda, ozlojedili su ne samo ovdašnje četničke komandante, već i samog Dražu Mihailovića. Nezadovoljan ovakvim razvojem događaja, Draža Mihailović je oktobra 1943. godine poslao naređenje svojim komandantima u Šumadiji, da stave pod svoju komandu krajeve oko grada, uključujući tu i beogradsku Posavinu, u kome se, između ostalog, kaže: "Naš Avalski korpus, sa srezovima Grocka, Vračar i Umka, spava dubokim snom. Na svim oblastima u neposrednoj blizini Beograda nakotili su se komunisti i njihovi simpatizeri. Naređuje se komandantima i to: majoru Mihailu Jovanoviću, kapetanu Lazoviću, kapetanu Nikoli Kalabiću, komandantu Kolubarskog korpusa Komarčeviću i Rudničkom korpusu da najenergičnije sa juga na sever, čisteći usput i sve srezove, očiste naročito Srez kosmajski, a naročito je važno što pre očistiti srezove Grocka i Umka".
U naređenju se govori i o neuspesima četnika u borbi protiv partizana i na kraju preti:
"... Eto, to je dosadašnji rezultat vašeg rada. Ne može više tako dalje. Sve ću da vas posmenjujem, a ceo Avalski korpus ću da rasturim."
Krajem oktobra Draža je svoju pretnju ispunio, postavio je kap. Blažu Vukčevića za komandanta Avalskog korpusa. Ali je on, prilikom dolaska da preuzme novu dužnost poginuo u selu Dučini, u borbi protiv partizana. Tako je Trifković i dalje ostao komandant Avalskog korpusa.

Kada je Prva šumadijska brigada, sa Kosmajskim i Šumadijskim odredom, prokrstarila ovim krajem, razbila i potukla četnike i razdgdždž Avalski korpus, četnici su, još nedotučeni smišljali nove zločinačke planove. Prezreni od naroda i nemoćni da se uspešno bore protiv partizana, oni su, kao i ostali izdajnici i pomagači okupatora, rešili da svoj bes i dalje iskaljuju nad svojim narodom, od koga su se izrodili.
Zato 17. novembra 1943. godine Draža Mihailović šalje novo naređenje:
"Kosmaj mora da se očisti po svaku cenu. Radite prema situaciji, da se Kosmaj, pa sve do Beograda, što pre očisti od komunista."* Kada nisu mogli da izvrše naređenje svog komandanta i unište Kosmajski partizanski odred, četnici su se spremali za obračun sa golorukim
civilnim stanovništvom.
Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom, Izdanje 1946, ćirilica. str. 380.

(Sutra: Припрема злочина))

 

[kiseli1]

Branislav Ivković, predratni funkcionr DS

Branislav Ivković, predratni funkcionr Demokratske stranke je, posle obilaska sreza posavskog u leto 1944. , u svom izveštaju CNK, u početku pisao o posavskom srezu kao "kuli" demokratske strane, gde su stvarno imali oko polovine birača, a zatim kaže:
"Kada je docnije došao nacionalni pokret i četnička akcija, ove su prihvatili i pomogli najbolji ljudi sreza, a naročito demokrati.
Međutim, aktivni kapetan a docnije proizvedeni major g. Sveta Trifković okupio je oko sebe ljude bez ugleda i sumnjivog karakteraa, pa je sa ovima počeo progoniti i ubijati, pored ono malo levičara, naročito demokrate i zemljoradnike, koji su pripadali biv. Udruženoj opoziciji.
Kakvi su njegovi saradnici najbolja je karakteristika ovaj slučaj:
U varošici Obrenovcu bio je kafedžija po imenu Spasoje Drenjanin, zvani "Zeka", rodom iz M. Moštanice, sin jednog lošeg radikala. Ovaj "Zeka" imao je u Obrenovcu jednu kafanicu na kraj varošice, u kojoj je držao javne žene i kockarnicu. Njegovu kafanicu nije niko drugi pohađao, sem onaj najgori ološ sa dna društvenog života. Seljaci bi se stideli i da pogledaju njegovu kafanu kada prođu.
Ovaj "Zeka" se docnije našao u četnicima i major Trifković, kod tolikih isluženih podoficira, pa čak i rez. Oficira iz sreza, postavio je ovog kuplera "Zeku" za komandanta bataljona, a u isto vreme i za komandanta letećeg udarnog odelenja i klanje ljudi...
Major g. Trifković sa njegovim "Zekom" i drugim sličnim saradnicima ubili su u srezu Posavskom masu ljudi, žena, staraca pa čak i male dece, koja ne mogu ni za šta biti krivi ni Bogu ni ljudima.
Sa majorom g. Trifkovićem i njegovim saradnicima ne može se objektivno razgovarati. Oni se odmah ispreče i samo prete ubistvom.
Kod ovakvog stanja stvari lako je pretpostaviti šta narod o njima misli i kako na njih gleda, ali samo ćuti.
Ovi nesretnici, na primer, ubiju nekog čoveka, a posle dođu kod njegove familije ili bližih rođaka, te piju i banče. Kad čovek to vidi smuči mu se.
Samo u srezu posavskom ovi ljudi su ubili do sada oko 150 lica, među ovima veliki broj vrlo čestitih i uglednih ljudi, koji su bili nacionalno ispravni. Dovoljno je samo da neko od nevaljalaca, koji se sa ovim ljudima, ili bolje reći neljudima, druži i pije, nekoga mrzi, pokaže i kaže da je sumnjiv, ili da je nešto nepovoljno rekao – i taj mora biti likvidiran.
Normalan svet ovo ne može nikako da shvati. Izgleda mu da su ovi ljudi neki manijaci ili ludaci. Oni tako lako ubijaju ljude kao da to nisu ni ljudi ni životinje, nego kao da su muve. Vrlo čest slučaj je bio da su svoje žrtve opljačkali do gole kože...
Ovi zločinci su počinili takve jezive zločine, pred kojima ljudski um mora da se zamrači. Tako su, naprimer ubili nekog Josića, industrijalca, koji im se bio nešto zamerio, a pored njega ubili su mu još bolesnu šlogiranu ženu, svastiku koja mu je bila došla u posetu, devojku služavku, za koje meštani kažu da je bila čak i malo umno ograničena.
U selu Baćevcu postojao je Tanasije Nikolić, istaknuti nacionalista, nosilac Karađorđeve zvezde, koji je bio rez. Narednik ili potporučnik. Ovoga Tanasija kao nacionalistu ubili su partizani 1941 god. i on je sa sobom ostavio udovu i dve kćeri devojke. Njegova jedna kći ko zna pod kakvim okolnostima verila se sa nekim omladincem koji je pripadao partizanima. Možda je na to bila prisiljena, a može biti i da je taj omladinac bio neki bolji čovek koji joj se sviđao. Docnije, kad su došli četnici, oni zakolju i udovu i obadve kćeri.
Vrhunac zločinstva ovih ljudi predstavlja zločin koji su izvršili u noći između 20. i 21. decembra 1943. god. u selu Vraniću. Te noći su zašli od kuće do kuće i poubijali cele familije, počev od starca i starica pa do praunuka od nekoliko meseci u kolevci. Samo u ovom jednom selu ubili su oko 75 lica. Vranić je 70-80% bio uz Demokratsku stranku.
Izveštaj žandarma, koji su na licu mesta vršili uviđaj, podnet vlastima glasi: da su ove noći četnici D. M. poubijali ova lica, navodeći svakog poimence po godinama starosti, i to na taj način, što su starije ubili iz puške, a mlađe klali.
Poubijane familije u selu Vraniću i ubijeni Obrad Lazić u Boždarevcu opljačkani su tako da su njihovi srodnici jedva imali u čemu da ih sahrane.
Svakome onome ko ma šta prigovori odmah prete ubistvom...
Nije redak slučaj da su četnici ljudima odjednom udarali po 100 i više batina. Tako su Nikoli Stojičeviću iz Draževca odjednom udarili 150 batina, a Nenad Petrović, jedan vrlo dobar i miran čovek iz sela Jsenka, tučen je toliko da je sledeće noći od batina umro. "

....................

 

[kiseli1]

Đeneral Mihailović lično je rekao Nemcima 11. novembra 1941: S vama se nećemo tući, čak i ako budemo napadnuti.
Svojoj vladi je rekao 23. septembra 1941: omeđiti »defakto« srpske zemlje i učiniti da u njima ostane samo srpski živalj; ... posebno imati u vidu brzo i radikalno čišćenje gradova i njihovo popunjen je svežim srpskim elementom; ... izgraditi plan za čišćenje ili pomeranje seoskog stanovništva sa ciljem homogenosti srpske državne zajednice; ... u srpskoj jedinici kao naročito težak problem uzeti pitanje muslimana i po mogućnosti rešiti ga u ovoj fazi, ... unapred odrediti koje i kakve jedinice treba da provode izvršenje programskih tačaka pod b, v. g. d,. ... Ideal je jaka i homogena srpska državna jedinica politički i ekonomski sposobna za život.
... ali za sada, do daljeg, ne ulaziti u neposredne borbe osim u slučajevima samoodbrane kao što je slučaj u Hrvatskoj.

Svojim odredima je 20. decembra naložio: 4) Čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata.
Dakle, u prevodu:
1. Rat kao svetska borba protiv naci-fašizma nas uopšte ne zanima. Zanimaju nas unutrašnja pitanja.
2. I to, preciznije: etničko čišćenje, genocid i istrebljenje neistomišljenika.
Što je Dragiša Vasić jasno formulisao aprila 1942: "Vi ste tamo kazali: ako se reši pitanje komunista i pomoć stigne blagovremeno bilo bi snage (da bi se "mogao se prosto istrebiti jedan dobar deo svega neželjenog stanovništva")."
Ovde se, dakle, pre svega, postavlja pitanje komunista.

Ovakva strategija rezultirala je poznatim četničkim modusom operandi: što manje borbe, što više "ručnog rada" na etničkom i ideološkom "čišćenju".

Ništa od ovoga nije sporno. Sve to možete pročitati i kod ravnogorskih istoričara, poput Koste Nikolića.

Međutim, kao što nam je dobro poznato, mešavina paranoje i gluposti uvela nas je pre 20 godina u novu rundu provođenja ravnogorskog programa.
U novi krug fašističkog bezumlja.
(Naravno, i među Hrvatima se epidemija glancanja i isticanja fašističkih simbola i ideja rasplamsala istim žarom.)
Za tu priliku trebalo nam je samo malo:

Da Zlo proglasimo Dobrim.
Odnosno, da masovno etničko i ideološko čišćenje - odnosno fašizam - proglasimo antifašizmom.

Naravno, kad postoji potreba, uvek će se pronaći onaj ko će je ispuniti.
I tako, dobro nam ide, u tom smeru, već dobrih 20 godina.

Jedan od najrevnosnijih glasnogovornika ovog novogovora i novomisli, Miloslav Samardžić, izvoleo nas je počastiti svojom redovnom dozom mentalnih i činjeničkih perverzija.
Ovog puta, pljunuo je na nevine žrtve u Vraniću.

http://pressonline.rs/page/blog/sr.html?view=post&id=40117&blogId=37

...........................

 

[kiseli1]

Kako su kažnjeni

Svetislav Trifković, kapetan, komandant Avalskog korpusa:
U vreme ovog pokolja bio je već major.
Kasnije je unapređen u potpukovnika.

Kosta Marinković, poručnik, komandant Posavske brigade Avalskog korpusa:
Unapređen u kapetana.

Spasoje Drenjanin - Zeka, narednik, komandant Prvog bataljona Posavske brigade Avalskog korpusa:
Ostao na položaju, neuznemiravan.

Počinioci - koljaši: ni jedan nije uznemiravan, niti bio pod istragom, osumnjičen, a kamo li kažnjen, od strane organa JVuO.

 

[kiseli1]

Od Dragoljuba Dimitrijevića - Belog, vrsnog istraživača i velikog poznavaoca problematike,

1. Nije 67 već 68 žrtava te noći (67 + mobilisani četnik Boško Joksić, koji je odbio da razvodi koljaše po kućama)
2. I streljanje u Velikom Borku 18. XII 1943. obavili su pripadnici Avalskog, a ne Smederevskog korpusa. Ovo delo je Nedićeva administracija pogrešno pripisala Lazoviću, a "zasluge" ipak idu majoru Trifkoviću, k-dantu Avalskog.
3. Milorad Sudimac - Ustaša nije prisustvovao sastanku komandnog osoblja u Jasenku. On je bio običan koljaš - egzekutor. Samo renomiran...

I pored 68 zaklanih, ovo ipak nije bio najuspešniji dan Mihailovićevih četnika u Srbiji. Na primer, u Drugovcu 29. IV 1944. zabeležili su 72 egzekucije u jednom danu.

I taj "slučaj Drugovac" je dosta zanimljiv. Pitomo selo u okolini Smedereva imalo je svoju partizansku četu. Seljaci-partizani živeli su kod svojih kuća, uz mere opreza, i skupljali se za pojedine akcije. Na to je reagovao Štab Vrhovne komande JVUO, i koncentrisao gomilu svojih "korpusa" za "čišćenje" ovog sela. Na samo selo napadale su Podunavska i Oplenačka brigada. Borba je trajala ceo dan, i na kraju su partizani, potrošivši municiju, morali da se povuku.
Onda su četnici ušli u selo.
Četnici Oplenačke brigade mudro su za napad dovukli sa sobom i stotinjak seljačkih kola. Praznih, naravno. U Drugovcu su iz lepo natovarili i poslali u "pozadinu", svojim kućama.
Onda su izdvojili sumnjive.
72 osobe su pogubili kao "simpatizere", "jatake" i "pomagače".
Za razliku od Vranića, ovaj put otvoreno i javno.
Na kraju su zapalili preko 200 seljačkih kuća.
Za kralja i otadžbinu.

.................

 

[kiseli1]

Uglješa Krstić, autor izmišljotine

Uglješa Krstić je u svojoj knjizi "Najlepši poziv na svetu", na strani 315, bestidno prvi izneo ovu izmišljotinu o tobožnjim ranjenim četnicima koji su bili razmešteni u Vraniću.

Tada je bio gimnazijalac član omladinske trojke na Umci, a potom i zamenik omladinskog rukovodioca Posavske brigade čiji su četnici i izvršili pokolj u Vraniću:

"Oko pokolja osamdesetak vranićkih seljaka bila se svojevremeno podigla velika prašina, taj događaj se posle rata na nekoliko suđenja rukovodiocima pokreta DM, pa i grupi dr Đure Đurovića, navodi kao primer surovosti "dražinovaca" (zaista su pobijene čitave porodice). Tom prilikom se, međutim, uzrok mimoilazi, uopštavanjem ("četnici su klali" ) ili svođenjem na "partizanski jataci" (čak: bile su demokrate"/?!/), iako se u Vraniću nije radilo o jatakovanju na koje je narod odvajkada navikao i za koje je, naviknut, prihvata uobičajene posledice. Uzrok, svakako ne i opravdanje, za tako strašnu kaznu ležao je u tome što su se, dan pre dolaska u Vranić jedne jedinice Avalskog korpusa, u tim kućama, na tavanima, po kačarama, štalama i drugde, posakrivali partizani, pa u toku noći iznenada napali vojnike majora Trifkovića, raskomoćene i porasturane na noćištima. Borili su se prsa u prsa, noževima, zubima, pištoljima, gušali se, mnogo je izginulo na obe strane, znatno više na napadnutoj. Bila je to dobro izvedena komandoska akcija, ali su se posledice svalile na nesrećne jatake i njihovu čeljad..."

Za ovu "književnost" Udruženje književnika Srbije dodelilo je Krstiću 12. februara 1998, nagradu "Miloš Crnjanski".
Samardžić od tada samo redovno dopunjuje i varira ovu laž.

......................

 

[Sanovnik]

Jedino sto je grozno , kao i zlocin , to je mnanipulacija zlocinom .

Iz Uvodnog teksta vidim , da su tamo postradali Gradani . Daklem , ne Srbi, nego gradani . Kako to da im Gradjanski Savez Srbije nije podigaio spomenik .

Mislim da je taj nas bicaj da zalimo za tudjim zrtvama dokaz nase duhovnosti . Ali i prama nasim treba da imamo ista osecanja . S drtruge strane , drugi nemaju bas obbicaj da zale za pobijenim Srbima . Eto na primer , hrvati , siptari i ti gradjani nikad nesto nisu kukali kad Srbi izginu . A ginuli smo i ubijani na milione .

A iz daljnjeg teksta sam shvatio da je trava bila zuta , priroda lepa , partizani posteni i zaihani , a cetnici ne samo prljavi , i sa kvarnim zubiima nego i ubice golorukih ljudi , a nikakvi borci . za razliku od prekaljenih partizana .

 

[Koča]

Kako su kažnjeni

Svetislav Trifković, kapetan, komandant Avalskog korpusa:
U vreme ovog pokolja bio je već major.
Kasnije je unapređen u potpukovnika.

Kosta Marinković, poručnik, komandant Posavske brigade Avalskog korpusa:
Unapređen u kapetana.

Spasoje Drenjanin - Zeka, narednik, komandant Prvog bataljona Posavske brigade Avalskog korpusa:
Ostao na položaju, neuznemiravan.

Počinioci - koljaši: ni jedan nije uznemiravan, niti bio pod istragom, osumnjičen, a kamo li kažnjen, od strane organa JVuO.

ovi smajliji se odnose i na sve tvoje ostale postove na ovoj temi.....

na zalost ni jedan se ne slaze sa jedina dva dokumenta koja postoje o Vranicu....a kopiranje tekstova ********* i neo *********, nicim argumentovanih tvoj je fah....

Medjutim, najvece licimerje je u tome, sto ti, crveni ustasa, ovde govoris o srpskim zrtvama....da se covek ispovraca....

A doticni zirica, neka nastavi sa ovim cirkusom...

ti bi mogao da argumentujes splacine koje iznosis....

 

[Koča]

Jedino sto je grozno , kao i zlocin , to je mnanipulacija zlocinom .

Iz Uvodnog teksta vidim , da su tamo postradali Gradani . Daklem , ne Srbi, nego gradani . Kako to da im Gradjanski Savez Srbije nije podigaio spomenik .

Mislim da je taj nas bicaj da zalimo za tudjim zrtvama dokaz nase duhovnosti . Ali i prama nasim treba da imamo ista osecanja . S drtruge strane , drugi nemaju bas obbicaj da zale za pobijenim Srbima . Eto na primer , hrvati , siptari i ti gradjani nikad nesto nisu kukali kad Srbi izginu . A ginuli smo i ubijani na milione .

A iz daljnjeg teksta sam shvatio da je trava bila zuta , priroda lepa , partizani posteni i zaihani , a cetnici ne samo prljavi , i sa kvarnim zubiima nego i ubice golorukih ljudi , a nikakvi borci . za razliku od prekaljenih partizana .

ma pazi, ja ne zelim da budem kao oni...daleko bili....oni se danas sprdaju sa desetinama hiljada ljudi koje su pobili u svom ucvrscivanju vlasti, ili kako oni zovu oslobodjenju, a te ljude i njihove potomke zauvek ostavili bez grobnog mesta, osramocene....no, i ta nepravda ce biti ispravljena....

i Naravno odajem pocast svim nevinima zrtvama Vranica,a osudjujem pocinioce zlocina...ali kao sto kazes, time ne sme da se manipulise, po istom receptu kako se to radi u Srebrenici....videli smo ko je odma skoci na temu....crveni ustasa, kiseli....iskompleksirani i isfrustrirani hrvat, kome je ovo dusevna hrana...i od njega treba neko da cita, sta je i kako je bilo....

Ovakvi tekstovi vredjaju ljudsku inteligenciju, i ne mogu se uzeti za ozbiljno....ovakkvi tekstovi se u stratu dikvalifikuju....

Ako je autor hteo da ostavi utisak o cetnicima, poput onih iz Bulajicevih filmova, zeznuo se sto je to uradio na ovakav nacin...morao je biti mnogo lukaviji, a ovo je smejurija...

treba li vise od ovoga....

Zapamtiće oni Zeku. Sve ih treba poklati bez milosti. Ako treba celo selo ćemo poklati, ponavljao je u sebi pretnju ozlojeđeni Zeka, dok je odlazio iz sela.

da nije tuzno bilo bi smesno....

ili...

Sve vreme rata partizani su blago i humano postupali

Da ne idem dalje.....

______________________________

Jos jedna stvar, sto cemo, kada pricamo o cetnickim zlocinima, u ovom slucaju u Srbiji, stalno ponavljati jedno te isto...i opet doci do zakljucka koji niko od ovih pajaca ne moze da opovrgne....

Zločine nad civilima činili su ustaše i druge hrvatske i muslimanske formacije, dok su četnici štitili hrvatske i muslimanske civile od odmazde naroda. Hrvati i muslimani su do 1943. godine ubili 700.000 Srba - prema njemačkim, engleskim, četničkim i italijanskim izvorima. U osveti Srbi su ubili oko 6.500 muslimanskih i oko 2.000 hrvatskih civila. Razlika je tako drastična, jer su četnici sistematski sprječavali osvetu. Ne postoji ni jedan dokument kojim četnici naređuju ili planiraju ubistva hrvatskih i muslimanskih civila. Postoji mnogo dokumenata kojima se ta ubistva zabranjuju.

To je ono sto danas pokusavaju da iskirve crvene ustase...to je ono sto su zelele i komunjare...kako to nije bilo moguce pribegavali su pravljenju falsifikata, tipa Izvestaj Djurisica, itd...

 

[kiseli1]

Ne postoji ni jedan dokument kojim četnici naređuju ili planiraju ubistva hrvatskih i muslimanskih civila. Postoji mnogo dokumenata kojima se ta ubistva zabranjuju.

izuzev onoga sto ti proglasavas za falsifikat..............postoji jos tih dokumenata

Dedijer, V., A Miletić: Genocid nad muslimanima, Sarajevo 1990.
Dizdar, Z. & M. Sobolevski: Prešućivani četnički zločini u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini 1941.-1945. Zagreb 1999, p. 21

cak sta vise SANU je pocela sa projektom istrazivanja zlocina u drugom svetskom ratu, jos 80tih , planirajuci da to bude delo u 21 tomu. prvih 6 je izaslo .

 

[Koča]

A sada malo u humanosti partizana....

i ko je koga napadao....

17. septembra štab divizije dobija kratku i jasnu depešu od Vrhovnog štaba, koja se sastojala od jedne Titove rečenice:

"Preduzmite najenergičnije mjere za potpunu likvidaciju četnika i vršite mobilizaciju ljudstva."19

Naravno videli smo kao i do sada, ko je pratio sta sam postavljao....Uvek je to znacilo glavni zadatak, koji je znacio ne boriti se sa Nemcima, pre svega ustasama....

Kako komunistima uglavnom ne ide borba protiv cetnika u srednjoj Bosni, formiraju jednu posebnu brigadu koja treba da sluzi proleterskim partizanskim birgadama da se cetnicima, kao glavnim neprijateljima zada jaci udarac...

O razlogu formiranja ove brigade govori njen komandant Stevo Samardzija:

''Najvazniji zadatak bio je slabljenje i razbijanje cetnika...

kako ni to nije dovoljno protiv cetnika se salje i 12.slavonska udarna brigada, koja je bila pod komandom partijskog vrha Hrvatske. Ovu brigadu je izmedju ostalih cinilo i 700 zarobljenika, prethodno oslobodjenih iz Lepoglave...Dovoljno je dakle da se vidi ko je cinio srz ove brigade, kao uvod za ono sto sledi....U Lepoglavi su tada (1943) nisu mogli da budu ni rodoljubi, ni ustanici, ni protivnici NDH, jer su takvi vec uveliko ubijani ili odvedeni u Jasenovac...To su bili okoreli kriminalci, ubice, pljackasi, najveci sljam...

Šta je bio glavni cilj njihovog dolaska u centralnu Bosnu i ko ih je poslao, kazuje nam jedan od političkih komesara u toj brigadi Jovan Kokot u svojim sjećanjima:

" U toku boravka u centralnoj Bosni štab brigade imao je stalno na umu da je brigadu uputio Vrhovni štab NOV i POJ da razbije, a zatim i uništi četnike na Motajici, a političkim radom među narodom stvori uslove za mobilizaciju novih boraca i organizuje narodne odbore kao organe nove narodne vlasti."43

Onda ne cudi kakve su zlocine izvrsili po prelasku na Motajicu....Ali su i dalje bili nemocni u borbama protiv cetnika...

cilj je ostajao isti....NEMA POVRATKA DOK SE CETNICI NE UNISTE...

Vlado Vinčić izvjestio Lazu Tešanovića, svog pretpostavljenog komandanta, u dopisu od 9. 2. 1944. godine:" Dana 30.1.44. Motajički (2.) bataljon vodio je žestoku borbu sa partizanima u Palačkovcima i Šeregu i nakon 4 sata žestoke borbe morao je da odstupi usled nemanja municije, a i usled mnogo nadmoćnijeg neprijatelja. Partizanske snage koje su prodrle u Gornje Smrtiće počele su da pale sve četničke kuće, a Vinčića sve, bez obzira da li se nalaze u četnicima ili ne. Ukupan broj zapaljenih kuća je 22. Pored popaljenih kuća izvršili su pljačku tako da pojedine porodice nemaju sredstava za život i ostale su bez igdje išta. Neke su porodice od strane komunista bile istjerane iz našeg sektora sa naređenjem da moraju ići u Derventu, ali smo to sprečili i te porodice prebacili na sektor Ljubićke brigade. Sve ostale porodice čije su kuće zapaljene morale su da se kriju ispred partizana jer su ih tražili da ih sve predaju ustašama u Derventu."55

A da disciplina nije bila jača strana borcima 12. slavonske, kazuje nam i jedan od njihovih komesara Jovan Kokot, koji kaže:

" Povećani rashodi za patrolnu, izviđačku djelatnost, kao i za stražarsku službu, uvećali su šanse za sitne prestupe boraca: traženje hrane po kućama, pojava alkoholizma i druge slabosti."58

ZAMISLITE KAD SAMI KOMUNISTI GOVORE O TOME, KAKO JE TO TEK ZAISTA IZGLEDALO..-.

Da to nisu bili sitni prestupi boraca i da je pljačka i paljevina od ranije bila uobičajna za pripadnike 12. slavonske vidimo i iz izvještaja političkog komesara 6. slavonskog korpusa Vlade Janjića Cape, koji je još 19. januara 1944. godine izvjestio Glavni štab Hrvatske:

"12. udarna brigada koja se nalazi na Motajici bori se sa raznim teškoćama kao što su na primjer odjeća, obuća i ishrana i inače teške prilike, pa je u njoj politički rad vrlo slab. Kako je veza s njom vrlo teška, ne može joj se dostavljati politički materijal, a od 11. krajiške divizije ne dobijaju nikakvu političku pomoć, to se u njihovom političkom radu osjeća neprekidno slabljenje, a njihovi postupci su često nepravilni. Tako na primjer u preduzimanju mjera protiv četničkih saradnika uveli su razne kazne koje idu od konfiskacije imovine do paljenja kuća. Zbog nedovoljnog političkog rada borci prave razne ispade. Pojedinci se opijaju, a dogodi se da istuku pojedine seljake ili hapse pojedine odbornike.59

Janjić je u svom izvještaju konstatovao i sledeće:

"Kod boraca brigade razvila se strahovita mržnja prema četnicima i borci izjavljuju da četnike treba klati, a ne ubijati."60

Novopostavljeni komandant brigade Ivan Senjuk Ujak , Da bi motivisao svoje borce, većinom osvjedočene ubice i kriminalce, on je sa svojim štabom osmislio takmičenje između bataljona, četa, vodova i desetina za uništenje četnika. O tome govori i politički komesar 3. bataljona 12. slavonske Jovan Kokot, koji je zapisao:

" Pored takmičenja koje je organizovao štab brigade, u akciju se uključila i skojevska organizacija za naziv najuspješnije jedinice. Detaljni plan takmičenja za svaku četu i vod i za svaku skojevsku grupu izradio je brigadni komitet SKOJa. Takmičenje

je izazvalo interesovanje u boraca i starješina, koje je sprovođeno pod parolom:"NEMA POVRATKA U SLAVONIJU DOK SE NE UNIŠTI POSLEDNjE ČETNIČKO GNIJEZDO NA MOTAJICI."63

Tada počinje hajka na sve što je srpsko. Ubice iz 12. slavonske su ubijale svakog koga uhvate i objavljivali da su ubili četnika, samo da bi dostigli što veću cifru, radi pobjede na takmičenju. U trećem tomu Motajičke trilogije biće pobrojane sve žrtve ovih ubica, imenom i prezimenom, a sada ćemo prikazati samo par svjedočenja o monstruoznim zločinima koje je počinila 12. slavonska. U Smrtićima su našli Ljubu Živanića koji je ostao kod kuće ležeći bolestan od tifusa. O tom slučaju Vlado Vinčić je izvjestio Tešanovića i Forkapu:

"Kad su ga našli onda su ga pekli na vatri i tako mučili da niko ne bi mogao da zamisli da se to može da radi od jednog čovjeka. To je učinila 12. slavonska."64

(...) Iz Lepenice su ubili Dragu Vučenovića, Milivoja Cvijanovića, Dušana Vrejića, Živka Berića, Bogdana Stojkovića i mnoge druge. Svi pobrojani su bili civili. Drago Rakić je u svojim sjećanjima rekao:

"Dosta su nevinog naroda pobili partizani, posebno 12. slavonska. Oni su u Brezovljanima naišli na ljude koji su pravili ciglu, i svih 7, koliko ih je tu bilo, ubili. Bez ikakvog razloga."66

Ubili su i Janju Jezdimir i Dušana Medića iz Srpca i mnoge druge koji nisu bili vojnici. Čak i komunistički pisci bilježe:

"Zbog pogrešnih informacija o srpskom narodu u selima ispod i oko Motajice, kao četnicima naklonjenog naroda, ova brigada je, ne provjeravajući, likvidirala mnoge nevine ljude u okolnim selima."67

To su bili najteži dani za narod na području Motajice i okolnih sela, od početka rata.(...)

__________________________________________

cISTO DA NE CITAMO VISE OVAKVE SPLACINE, POPUT noc kame....

______________________________________________

Sada da vidimo na konkretnom primeru, iz komunistickih izvora, tj njihovih izvestaja, kako su lagali o velikim pobedama protiv cetnika...

Uporedićemo ovde izvještaj dvije partizanske brigade koje su učestvovale u akciji, pa će nam biti jasno kolike razmjere je imala komunistička propaganda, odnosno koliko su iznosili lažnih podataka. Izvor 12. slavonske brigade kaže:

"U opštem bježanju četnici su naletili na 5. kozarsku i 1. bataljon 12. slavonske brigade. Kozarčani su ubili 61 četnika, a 1. bataljon 12. slavonske 13. ukupno su ubijena 74 četnika i zaplijenjene 74 puške. Ipak, veća grupa četnika uspjela je da se probije preko terena 1. bataljona 12. slavonske kod sela Kriškovci.81

A evo šta kozarčani, za koje pripadnici 12. slavonske kažu da su ubili 61 četnika, kažu o gubicima koje su nanijeli četnicima koji su naletjeli na njih u pokušaju proboja fronta:

"1. bataljon sačekao je četnike koji su odstupali prema Klašnicama i u žestokom sukobu nanio im gubitke od 17 poginulih."82

Da ne pominjemo četničke izvore u kojima nema traga ni o tih 17, a kamo li sedamdeset i nešto mrtvih, dovoljno je da uporedimo dva komunistička izvora i uvjerimo se koliko - lažu.S toga ne čudi što je 12. slavonska navela:

" U februaru, martu i aprilu 12. brigada je u sadejstvu sa 5. i 12. krajiškom, 14. srednjebosanskom i Motajičkim NOP odredom uništila oko 500 četnika, 150 ranila i preko 70 zarobila. Zaplijenjeno je 12 puškomitraljeza, oko 200 pušaka i 3000 metaka."83

Ovde je nešto drugo u pitanju - sve civile koje su ubili u svom suludom takmičenju, oni su podveli pod četnike. Jer da su njihovi podaci tačni, a već ranije smo se poredeći same komunističke izvore uvjerili koliko govore neistinu, na Motajici ne bi bio više ni jedan četnik, a vidjećemo u nastavku da ih ima nekoliko stotina. Komunistički izvori navode da je na Motajici poslije završetka Drugog svjetskog rata ostalo preko 150 četnika pod oružjem...

deo iz teksta Miloslava Samardzica

IZVORI

19 Mensur Seferović:Šoša, str.183
43 Jovan Kokot, 12. proleterska slavonska brigada, str.199
55 Izvještaj Vlade Vinčića Tešanoviću od 9.2.1944
58 Jovan Kokot, 12. proleterska slavonska brigada, str. 274
59 AVII,k.482, reg.br.41-1/1
60 isto
63 Jovan Kokot, 12. proleterska slavonska brigada, str.275
64 Dokument je u privatnoj arhivi autora
66 Izjava Drage Rakića autoru
67 Mirko Sančanin i Gavro Majstorović: "Kaoci - monografija"
81 AVII,k.866,reg.br.21/4
82 isto
83 AVII,k.893,reg.br.9/3

 

[Koča]

izuzev onoga sto ti proglasavas za falsifikat..............postoji jos tih dokumenata

Dedijer, V., A Miletić: Genocid nad muslimanima, Sarajevo 1990.
Dizdar, Z. & M. Sobolevski: Prešućivani četnički zločini u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini 1941.-1945. Zagreb 1999, p. 21

cak sta vise SANU je pocela sa projektom istrazivanja zlocina u drugom svetskom ratu, jos 80tih , planirajuci da to bude delo u 21 tomu. prvih 6 je izaslo .

opet lazes....ne proglasavam ja, vec su isti dokazani falsifikati (Kosta Nikolic i Bojan Dimitrijevic, Rat i mir djenerala, poglavlje Falsifikati)...zna se na sta mislimo, a tebe je vise i sramota da ih postavljas....

knjiga koja u naslovu ima ''Prešućivani'' ....necu komentarisati...hrvatski izvori na pdf Humor i zabava....tamo gde je i tebi mesto...

i nema manipulisanja u tvom stilu kakvo je navodjenje knjiga, vec iznesi konkretno na sta mislis....

Odlicno da si spomenuo knjigu Dedijera...onda sigurno znas da su u njoj popisani svi muslimani stradali u II sv.ratu, od svih formacija.....I ima ih oko 8000....a samo prema onom falsifikatu cetnici su toliko pobili u jednom srezu........opet samom sebi skaces u usta...

 

[Sanovnik]

Dragoljub Pantić - NOĆ KAME

ČETNICI
Sve vreme rata partizani su blago i humano postupali prema zarobljenim žandarmima, četnicima i nedićevcima. Smatrali su da su ti ljudi možda zbog zablude ili straha krenuli stranputicom u izdaju, da ih treba odvratiti od tog puta i privoleti da se priključe partizanima ili bar idu svojim kućama. Zato su ih samo razoružavali, neke čak i po nekoliko puta, i puštali kućama. Slično su postupali i sa predsednicima opština i opštinskim upravama koje su radile za Nemce. Često im je zabranjivan rad, oduzimani pečati i saopštavano da više ne dolaze u opštinu, ali niko fizički nije zlostavljan ili likvidiran.
Samo izuzetno, kad je neko svojim postupkom izdaje lično doprineo stradanju partizana ili njihovih porodica, partizani su takvog izdajnika osuđivali na smrt i likvidirali. Jedan od takvih slučajeva bio je Čedomir Joksić iz Vranića. Naime, partizani su znali da Čeda šuruje sa četnicima i više puta su ga upozoravali da to ne čini. Međutim, on se pravdao da to nije tačno i da i on želi da radi za partizane. Da bi ga proverili, partizani su mu poverili jedan sasvim beznačajan zadatak, koji je on sa još dva druga izvršio, a zatim je svoja dva druga prijavio četnicima, koji su ih zaklali. Posle toga, Čeda se otvoreno stavio na stranu četnika, njega je za četnički pokret zavrbovao četnički komandant Spasoje Drenjanin - Zeka, sa kojim se od pre rata poznavao, jer se u njegovoj kafani u Obrenovcu često kockao i pravio kavge.
Partizani su preko jednog zarobljenog četnika saznali da Zeka i Čeda pripremaju likvidaciju još nekih partizanskih saradnika u Vraniću. Zato su morali brzo da reaguju.
Vojni sud Kosmajskog odreda osudio je Čedu na smrt streljanjem. Za izvršenje smrtne kazne određena je jedna grupa partizana na čelu sa komandirom čete Golubom Paunovićem iz Kamendola.
Kada su, 20. maja 1943. godine, partizani došli da izvrše postavljeni zadatak, nisu znali da se kod Čede nalazi četnički komanant Zeka sa pratiocima, pa su rutinski zakucali na vrata i pozvali Čedu da izađe. Na vratima se pojavila Čedina supruga i kazala da on nije u kući, već u štali.
Četnici, kada su čuli da se u dvorištu nalaze partizani, prekinuli su kartanje i pripremili se za odbranu.
Međutim, komandir je i dalje mislio da se samo Čeda nalazi u štali, pa je slobodno prišao vratima i pozvao ga na predaju. Pošto se niko nije javljao pokušao je da otvori vrata, ali su ona bila čvrsto iznutra poduprta, Kada je pokušao telom da ih otvori, iz štale su odjeknuli pucnji koji su ga pokosili. Komandir se poslednjom snagom odvojio od štale, pošao prema partizanima i pre nego što je pao doviknuo: "Pucajte drugovi, banda je u štali". Partizani su bili dobro raspoređeni, ali im je rečeno da ne pucaju bez komande. Sada su iz svih oružja osuli paljbu na vrata i prozore štale. Iz štale nije prestajao otpor. Ozlojeđeni partizani zbog poginulog komandira u sledećem naletu zasuli su štalu bombama. Od strahovite detonacije zemlja je drhtala, štala se rušila, otpora više nije bilo. Misleći da u štali više nema živih, partizani su napustili dvorište.
Kada se sve utišalo, Zeka, koji se bio na vreme sakrio iza velikš hrastovih kaca i nije bio izložen kuršumima i gelerima bombi, izvukao se polako i konstatovao da je samo lakše ranjen u ruku. Pogledao je oko sebe, u razrušenoj štali, pored izginulih konja, ležali su nepomični Čeda i dva njegova pratioca.
Uplašen, kao divlja zver, trudio se da što pre napusti selo Vranić. jer se, po ko zna koji put, uverio da četnici u njemu nemaju šta da traže, Vranić je bio i ostao partizansko mesto.
- Zapamtiće oni Zeku. Sve ih treba poklati bez milosti. Ako treba celo selo ćemo poklati, ponavljao je u sebi pretnju ozlojeđeni Zeka, dok je odlazio iz sela.
Ova nespretno izvedena partizanska akcija, u kojoj je bespotrebno poginuo Paunović Goluban, komandir partizanske čete, a preživeo osvetoljubivi četnički komandant Zeka, imala je vrlo tragične posledice po građane Vranića.

(Sutra: SUKOBI)

Izvinte . Da nije ovo pisala jelena karleusa u 6 razredu osnovne skole , ko sastav iz Srpskog Jezika ?

 

[Koča]

i Karleusa je procitala nesto u medjuvremenu....

Sto se tice postova kiselog na ovoj temi, ali i ostalim, jasno je da on nikada ne postavlja izvor za splacine koje ovde iznosi....

nije tesko skapirati zasto je to tako, a dovoljno je samo ukucati u gugl....Covek postavlja uglavnom postove drugih forumasa, sa raznoraznih foruma, bio to B92, ili neki od crveno ustasko/bosnjackih...

I sve to na pdf Istorija. Tako i ovde po ko zna koji put postavlja postove nekog forumasa gorran2...naravno ni taj forumas ne nevodi izvore za ono sto iznosi....

http://blog.b92.net/text/11224/Istorija beščašća, i njegova savremenost/

Dakle nema potreba da objasnjavam da u svom beskonacno spamovanju, kiseli postavi prvo na sta naidje, jer uglavnom ne zna nista o samoj temi....i to izgleda bas ovako....bez izvora, nicim argumentovano....

I ni to ne bi bilo toliko strasno da se ovako bezocno ne laze....istina o Vranicu, dolazi iz vise nezavisnih izvora....cetnici 2 bataljona Posavske brigade, dvojica iz Avalskog korpusa, kao i jedan svestenik....

Takodje imamo 2, jedina dokumenta koja postoje o Vranicu...i oba govore o 40 zrtava...da se razumemo dosta je i 1. I ovo je zlocin koji treba najostrije osuditi ali to ne znaci da treba da se manipulise, da se broj zrtava udvostrucuje po receptu Srebrenice, da se laze i izmislja o nekakvim, besmislenim i apsurdnim nagradama za pocionice zlocina od strane Draze itd........i naravno da se pokaze prava slika onoga sto se dogodilo....

A kakvog li licimerja, o ovim zrtvama govore oni koji pljuju na desetine hiljada streljanih bez sudjenja....e tu su nam jasne njihove namere i cilj....

Dakle, sta je ono sto kopka komunjare i sve one sto svim zivim sredstvima pokusavaju da izjednace ustase i cetnike (a to su iskopleksirani i isfristrirani hrvatcici, tipa kiseli):...Dakle ti isfrustrirani hrvati moraju da traze zlotvore i na drugoj strani (e pa naci ce ih, ali medju hrvatskim partizanima)....a same cinjenice su sledece:

Poenta je u tome što ni taj ni bilo koji drugi zločin, npr. u Foči, Čajniču, itd, nisu planirali ni naredili Vrhovna komanda, oblasne komande, komande grupa korpusa, korpusa, brigada... Naprotiv, postoje samo naredbe i mere da se zločini sprečavaju, uključujući i streljanje počinilaca. Te naredbe i mere bitno su smanjile osvete i zbog svega toga četnički pokret nije zločinački pokret.
S druge strane, postoje naredbe i mere za masovno ubijanje kod okupatora, u NDH, na Kosmetu, itd, i postoje kod komunista. Zato su oni zločinačka udruženja, države, pokreti, ideologije...
Dakle, u ratu svako vojska može počiniti zločin i obično ga počini, ali stvar je u sistemu. Koji na kraju krajeva utiče na masovnost zločina - kao što je i uticao u 2. sv. ratu,

 

[Parra-Bellum]

Najveći broj žrtava pao je prilikom četničkog pokolja

Tipican vec hiljadu puta vidjeni nacin cetnicke "borbe".

Olos.

 

[snoshaj efendija]

Ja pravo da priznam, znao za taj pokolj ali nisam znao razmere...
I posto procitah ovu temu ne budem lenj i zovem veceras telefonom poznanika koji je iz vranica.
I pitam ga o tome i on kaze da je to bio pravi pokolj, nesto nezamislivo.cetvoro iz njegove sire famiije je tad stradalo.
Cetnici su ne samo klali i palili, vec i silovali, jeli i opijali se po kucama nad lesevima poklanih, cak su i harmonikasa imali.
To zna ceo Vranic i nema govora o falsifikatu. Postoji i ulica u Vranicu, ulica Decembarskih zrtava...

Tako da bih ovim putem zamolio moderatora teme da ovu temu zakljuca jer pojedinci prave maltene sprdnju sa temom.