Питање о свету изван сазнајуће свести јесте трансцедентно, јер пре буђења нечије свести није било простора и времена. Они настају са буђењем исте. Изван тога, изван нечије представе, нема објективног света , пре и после немају значења.
Шопенхауер је то објаснио овим речима:
Немамо сећања на време пре рођења, из простог разлога што "тада" није било времена. Нити ће га бити после смрти. Простор и опросторено време јесу продукт нечије свести.
Шта је изван тога, шта је особа била пре буђења исте, питање је трансцендентне ствари по себи.
Zašto nema sećanja da je ičega bilo pre rođenja?
Načinite jedno putovanje do Kauzalnog sveta pa ćete znati. Dok to ne uradi pojedinac, ostaje mu da nagađa, pretpostavlja i teoriše.
Na Kauzalnom svetu imaće uvid u one ranije živote koje bude odabrao a ima ih sasvim sigurno na hiljade i hiljade a neko i stotine hiljada. Zašto se inače ljudi razlikuju jedni od drugih? Baš zbog tog stadijuma duhovne zrelosti ili ekspandirane svesti. Jednostavno to je put i način funkcionisanja nižih realnosti. Niko nikome ne može dati dokaz za ovako nešto već sam mora otkriti i znati.
Takođe putovanjem na prvom narednom, Astralnom svetu, može sresti i razgovarati sa svojim preminulim poznanicima ili rođacima. Uz to, može putovati i posetiti mnoga mesta, gradove i centre nauke i tehnike. Tada će znati da vreme postoji na Astralnom, Kauzalnom i Mentalnom svetu, ali, tokovi tih vremena nisu usklađeni sa tokom vremena u fizičkom svetu.
Vrema, materija, energija i prostor u svetovima čiste svesti ne postoji i zato u tim jedinim realnostima se živi uvek u datom momentu, nema pre ali ni posle. Baš zbog te činjenica, da mi kao Biće (Duša) čak i u fizičkom telu živimo na istovetan način mnogi su to pogrešno shvatili pa teorišu da se svi životi jedne osobe odvijaju u vremenu "sada". To je linearni um koji zapisuje vremenski tok jer drugačije ne može funkcionisati. Kada ne bi tako bilo pojedinci ne bi znali gde se i kako nalaze pa bi hteli da skoče sa stene ili sprata da lete. Ne bi znali na kom svetu trenutno jesu. Kod pojedinih ljudi, tu i tamo se dogodi i tako nešto pa skoče da bi leteli i završe život.
I još nešto.
Nama, Biću (Duši) nikada se ne blokira memorija i mi uvek sve što smo živeli ikada ranije i što živimo danas znamo, ali naša funkcionalna memorija ili naša ego ili humana svest se uvek počinje graditi skoro od nule u svakom životu.
Zašto?
Zato što je ta memorija jednostavno jedan softverski program kojeg sami upisujemo u svoj um da bi koristio nama pravom Biću zarad perceptivnog učenja života i ekspanzije naše duhovne svesti, koja je jedino realna.
Kada bi sve teklo neprekidno videli smo da smo u mnogim ranijim životima bili onakvi kakvim danas vidimo mnoge ljude koji pokazuju dana svoj odnos prema životu nad kakvim se mnogi zgražavaju. Ali, to je način našeg sazrevanja, tačnije naše svesti, da izrastemo od neke početne tačke do onoga što je uzvišena, nesebična i sveobuhvatana svest.
Da, mnogi se zgražavaju nad religijama, iskreno, ni ja ne vidim da danas one daju mnogo toga ljudima, mnoge od njih ne daju možda ništa, ali u njima se zadržalo nešto a to je da svako od nas teži jednoj uzvišenoj i potpuno nesebičnoj svesti kakva je nekada, ko zna kada sagradila niže svetove koji imaju jedinu svrhu postojanja, s to je da mi kao majušne jedinke svesti sebe školujemo i uspemo dosegnuti taj visoki ideal.
To je svrha postojanja naših života pa verovali mi ili ne. Mada, dođe dan da svako, sam počne zavirivati u višu realnost i znati za sebe. Ko će mu tada verovati? Onoliko koliko intelektualaca danas jeste spremno da poveruje da mi, jedino realna Bića, jesmo besmrtni i da ćemo jednoga dana prekinuti dolazak u ovaj svet. Dotle, zabava mora teći, mada, zna biti i te kako bolna.
onoga što se naziva _ sve_ , jer prošlost i budućnost ne postoje ,,, postoji samo _sada i ovde_,,,
