- Poruka
- 334.520
Nedavno pročitah zanimljivu misao da su prijatelji kao sapun. U dvadesetoj godini su ih pune ruke, u tridesetim počinju već polako da se troše, u četrdesetim ima vrlo malo sapuna, u pedesetim nimalo… Prljave ruke. Sve mi se čini da je tako, jer evo stižu neke godine kao pravi pokazatelji. Sve ih je manje, ili gotovo nimalo… Ima nekoliko pravih, ali u mojim sećanjima ili adresaru, već požutelom…
U životu se sve više uveravam, nažalost, da ih ima veoma malo.
Ali, kao što reče Bodler, mnogo prijatelja, mnogo rukavica – strah od šuge… Stižu pedesete, a bogami i šezdesete… Možemo se zavaravati, ali vreme neumitno teče… Nije to strašno, ali onaj sapun što se troši, žao mi ga je… Ne može se zameniti novim. I baš zato, najradije se vraćam unazad, u detinjstvo, u mladost. Među prijatelje iz davnina, među one koje znam godinama i decenijama.
Svake godine, nekako s proleća, krenu sećanja na mladost i divne uspomene. I znam da je vreme… Vreme za viđenje sa drugarima iz osnovne škole.
Kažu da smo među retkima, unikatni. Kažu da smo jedinstveni. I bude tu pomalo vina, poezije i smeha, a najviše prisećanja… ‘’E, sećaš li se… Ha, ha, ha… A kad si ti… A kad je N. cepkao papiriće da smiri živce? Ha, ha, ha… A S. sedeo iza ormara i čitao stripove… A kad je digao učiteljici suknju na ulici, ne znajući da će već sutradan kod nje poći u školu…’’
A setimo se, bogami, i prvih ljubavi… A bilo ih je, poneko prizna, poneko taji. Sve bezbolno, a drago ti… Uspomene naviru. Pa, i od toga se živi, lepše je u svetu mašte. A ne košta ništa. I tako, dok ovi majski dani užurbano teku, pored svakodnevnih poslova, koji baš i nisu nešto zanimljivi, pripremamo se za Dan smeha i opuštanja. Eh, da ih je više! A prijatelji? Nekako u hodu, sa promrljanim ‘’Zdravo’’, ili ‘’Imam nešto da te pitam, možeš li da mi vidiš, učiniš ovo, ono…?’’ Ne mogu da se prisetim kad neko nazva, a da reče samo: ‘’Kako si? Samo sam to hteo da te pitam, ništa više. Da znaš da mislim na tebe…’’ Ali, znam da ja to rekoh i učinih. Tek tako… Dosadiše i ovi prazni mejlovi i sms-ovi. Brzina vremena ubi svaku komunikaciju. I niko više ne piše, jer nema o čemu pisati. I više se ne čita i ne smišljaju neke ‘’lagane stvari’’, jer nekako više i nema inspiracije… Stižu i šezdesete, ili to neki hladni vetrovi duvaju…
Ne merim ljude po težini novčanika ili statusa. Kvalitetni su onoliko koliko imaju duše, koja nije za prodaju… Sapun je potrošna roba, ali ne želim da izližem tu tako dragocenu reč – Prijatelj… I zato se radujem maju, mesecu proleća, jer počinje buđenje. A još uvek čuvam ostatke potrošenih sapunčića. Neka ih, dragi su još uvek, iako potrošeni…
(baštabalkana)
U životu se sve više uveravam, nažalost, da ih ima veoma malo.
Ali, kao što reče Bodler, mnogo prijatelja, mnogo rukavica – strah od šuge… Stižu pedesete, a bogami i šezdesete… Možemo se zavaravati, ali vreme neumitno teče… Nije to strašno, ali onaj sapun što se troši, žao mi ga je… Ne može se zameniti novim. I baš zato, najradije se vraćam unazad, u detinjstvo, u mladost. Među prijatelje iz davnina, među one koje znam godinama i decenijama.
Svake godine, nekako s proleća, krenu sećanja na mladost i divne uspomene. I znam da je vreme… Vreme za viđenje sa drugarima iz osnovne škole.
Kažu da smo među retkima, unikatni. Kažu da smo jedinstveni. I bude tu pomalo vina, poezije i smeha, a najviše prisećanja… ‘’E, sećaš li se… Ha, ha, ha… A kad si ti… A kad je N. cepkao papiriće da smiri živce? Ha, ha, ha… A S. sedeo iza ormara i čitao stripove… A kad je digao učiteljici suknju na ulici, ne znajući da će već sutradan kod nje poći u školu…’’
A setimo se, bogami, i prvih ljubavi… A bilo ih je, poneko prizna, poneko taji. Sve bezbolno, a drago ti… Uspomene naviru. Pa, i od toga se živi, lepše je u svetu mašte. A ne košta ništa. I tako, dok ovi majski dani užurbano teku, pored svakodnevnih poslova, koji baš i nisu nešto zanimljivi, pripremamo se za Dan smeha i opuštanja. Eh, da ih je više! A prijatelji? Nekako u hodu, sa promrljanim ‘’Zdravo’’, ili ‘’Imam nešto da te pitam, možeš li da mi vidiš, učiniš ovo, ono…?’’ Ne mogu da se prisetim kad neko nazva, a da reče samo: ‘’Kako si? Samo sam to hteo da te pitam, ništa više. Da znaš da mislim na tebe…’’ Ali, znam da ja to rekoh i učinih. Tek tako… Dosadiše i ovi prazni mejlovi i sms-ovi. Brzina vremena ubi svaku komunikaciju. I niko više ne piše, jer nema o čemu pisati. I više se ne čita i ne smišljaju neke ‘’lagane stvari’’, jer nekako više i nema inspiracije… Stižu i šezdesete, ili to neki hladni vetrovi duvaju…
Ne merim ljude po težini novčanika ili statusa. Kvalitetni su onoliko koliko imaju duše, koja nije za prodaju… Sapun je potrošna roba, ali ne želim da izližem tu tako dragocenu reč – Prijatelj… I zato se radujem maju, mesecu proleća, jer počinje buđenje. A još uvek čuvam ostatke potrošenih sapunčića. Neka ih, dragi su još uvek, iako potrošeni…
(baštabalkana)
