„Nesrbi” u srpskoj istoriji

[Сребрена]

Nemoguće da ne znaš latinicu i da nisi video koji autor piše da Klimenti potiču od oca Srbina (i majke od Kuča),

odnosno da se radi o srpskom plemenu....Zove se

Augustin Theiner
(* 11. April 1804 in Breslau; † 8. oder 9. August 1874 in Civitavecchia) war ein deutscher Kirchenrechtler und Historiker. (nemački crkveni pisac i istoričar).
Napisao je, osim ovo pasusa o srpskom poreklu plemena Klimenti , još:


zus. mit Anton Theiner: Die Einführung der erzwungenen Ehelosigkeit bei den christlichen Geistlichen und ihre Folgen 2 Bde. Altenburg 1828 Zweiter Band; Neuauflage: Barmen 1892 (Rezension: Katholik XXXIII, 1829, 354f) Neubearbeitung durch Friedrich Nippold 1893. Im Auszug mit bibliographischen Einführungen und Ergänzungen neu herausgegeben von W. Mehnert. 1932
Über Ivo's vermeintliches Decret: ein Beitrag zur Geschichte des Kirchenrechts, und ins Besondere zur Critik der Quellen des Gratian; nebst e. Quellen-Anh. Mainz: Florian Kupferberg, 1832.
Geschichte der geistlichen Bildungsanstalten. Mainz (u.a.): Kupferberg, 1835.
Sammlung einiger wichtiger Aktenstücke zur Geschichte der Emanzipation der Katholiken in England. Mainz 1835
Disquisitiones criticae in praecipuas canonum et decretalium collectiones. Rom 1836
Histoire de ma conversion. Paris 1838 (um Priester zu werden)
Schweden und seine Stellung zum heiligen Stuhl unter Johann III, Sigismund III und Karl IX. Nach geheimen Staatspapieren. 2 Bände, Augsburg, Kollmann 1838/39
Versuche und Bemühungen des hl. Stuhles in den letzten 3 Jahrhunderten, die durch Ketzerei u. Schisma von ihm getrennten Völker des Nordens wiederum mit der Kirche zu vereinen. Nach geheimen Staatspapieren. Bd. 1, Teil 1 u. 2 auch u.d.T.: Schweden u. seine Stellung z. hl. Stuhle unter Johann III., Sigismund III. u. Karl IX. 2 Teile. Mit Urkundenbuch, Regensburg 1838-1839
Die neuesten Zustände der Katholischen Kirche beider Ritus in Polen und Rußland seit Katharina II. bis auf unsere Tage: mit einem Rückblick auf die Russische Kirche und ihre Stellung zum heiligen Stuhle seit ihrem Entstehen bis auf Katharina II. bis auf unsere Tage; mit einem Bande Dokumente / Philippus Neri. Augsburg: Kollmann, 1841.
Geschichte der Zurückkehr der regierenden Häuser von Braunschweig und Sachsen in den Schooss der Katholischen Kirche im achtzehnten Jahrhundert und der Wiederherstellung der katholischen Religion in diesen Staaten. Nach und mit Originalschreiben. Einsiedeln: Benziger 1843
Die Staatskirche Rußlands im Jahre 1839. Nach den neuesten Synodalberichten dargestellt von einem Priester aus der Kongregation des Oratoriums, Schaffhausen: Hurter 1844. 2., unveränd. Aufl. Schaffhausen: Hurter, 1853
Schenkung der Heidelberger Bibliothek durch Maximilian I. Herzog und Churfürsten von Bayern an Papst Gregor XV. und ihre Versendung nach Rom: Mit Originalschriften. München: Lit. Art. Anst., 1844
Herzogs Albrecht von Preussen, gewesenen Hochmeisters des deutschen Ordens, erfolgte, und Friedrich I. Königs von Preußen versuchte Rückkehr zur katholische Kirche: nach und mit Original-Urkunden. Augsburg: Kollmann, 1846.
Lettere storico-critiche Neapel 1849 (gegen Rosmini)
Der Cardinal Johann Heinrich Gf. v. Frankenberg, EB v. Mecheln, Primas von Belgien, u. sein Kampf f. die Freiheit der Kirche u. die bischöflichen Seminarien unter Kaiser Josepf II., Freiburg 1850
Zustände der kath. Kirche in Schlesien v. 1740-1758 u. die Unterhandlungen Friedrichs II. u. der Fürstbisch. v. Breslau, des Kard. Ludwig Ph. Gf. v. Sinzendorf u. Ph. Gotth. Fürsten v. Schaffgottich mit dem Papst Benedikt XIV. Mit Dokumenten aus dem geheimen Arch. des hl. Stuhles, 2 sv., Regensburg 1852
Clemens XIV. und die Jesuiten in: Leu. J. B. (Hrsg.): Geschichte des Pontificats Clemens XIV. Luzern 1853
Geschichte des Pontificates Clemens XIV., nach unedirten Staatsschriften aus dem geheimen Archiv des Vaticans. 2 Bde. Mit dem Bildniß Clemens' XIV., Leipzig und Paris: Didot 1853 (mit Vorwürfen gegen Jesuiten)
Die Fortsetzung der Annalen des Baronius (3 vols., 1856)
Documents inédits relatifs aux affaires religieuses de la France (1790-1800). Paris 1857
Vetera monumenta Hungariae (2 vols., 1859–60)
Poloniae et Lithuaniae (4 vols., 1860–64)
Codex dominii temporalis apostolicae sedis (3 vols., 1861–62)
Die zwei allgemeinen Concilien von Lyon 1245 und von Konstanz 1414 über die weltliche Herrschaft des Heiligen Stuhles. italienisch 1861. deutsch von Fressler. Freiburg 1862
Monumenta vetera Hibernorum et Scotorum historiam illustrantia quae ex Vaticani, Neapolis ac Florentiae tabulariis deprompsit et ordine chronologicio disposuit Augustin Theiner. Rom 1859
Monumenta spectantia ad unionem ecclesiarum Graecae et Romanae. Wien 1872
Vetera Monumenta Slavorum Meridionalium. 1. Band Rom 1863. 2. Band Zagreb 1874
Acta genuina Concilii Tridentini, 2 Bde. Agram (= Zagreb) 1874. (nach Hurter: opus indiligens et infidum)

Sahranjen je na teutonskom groblju u Vatikanu (Campo Santo dei Teutonici e dei Fiamminghi), a grob mu je ukrašen statuom u prirodnoj veličini:

http://www.findagrave.com/cgi-bin/fg.cgi?page=pv&GRid=80800383&PIpi=84350455

 

[Берекин]

Нисам сигуран да ли је одговарајућа тема, али ипак ћу овдје копирати да не отварам нову која ће брзо пасти у заборав.

Творац “лугера“, српски шпијун
Борис Субашић
Био тајни саветник српске војске у избору најбољих модела оружја и побољшавао их на захтев наших официра. Мајка Српкиња, отац Немац, потписивао се ћирилицом као Ђорђије

Лугер тестира митраљез „максим“ у Крагујевцу

ЛЕГЕНДАРНИ конструктор оружја Георг Лугер, симбол супериорности немачке војне индустрије, осећао се и као Немац и као Србин. Српски језик сматрао је матерњим, јер му је мајка била Српкиња. Српској и црногорској војсци годинама је достављао поверљиве податке о оружју и муницији које њихови непријатељи Турци и Бугари купују у Немачкој, утврдио је после вишегодишњег истраживања војни историчар Бранко Богдановић.

- Занимљиво је да су Немци резултате истраживања о конструктору једног од најпознатијих пиштоља свих времена, чувеном „парабелуму“ или „лугеру“, примили коректно. Но, Аустријанци, до сада убеђени да је Лугер њиховог порекла, тешко се мире с тим да се ради о човеку чија је мајка била српског порекла, а да се сам Лугер потписивао као Ђорђије, при чему је писао екавицом, на чистом српском језику, ћирилицом или латиницом - каже Богдановић.

Ово откриће о легендарном Лугеру су као прворазредну сензацију објавили најугледнији светски часописи специјализовани за проблематику оружја, амерички „Смол армс ривју“, немачки „Дојчес вафен журнал“ и руски „Стари Цојхгаус“.

- Српска војска се 1907. одлучује за набавку немачких митраљеза „максим“, који су произвођени у Немачкој фабрици оружја и муниције у Берлину. На фотографији са тестирања митраљеза у Крагујевцу је и Георг Лугер, у том тренутку главни конструктор у немачким фабрикама оружја и муниције. Међутим њега нема у званичним документима о набавци „максима“! Официјелно, он је у Србији због промоције пиштоља. Тај парадокс објашњава поверљива преписка, која открива Лугера као тајног саветника српске војске у избору најбољег модела оружја. Он за српске митраљезе по захтевима наших официра изводи посебна побољшања - каже Богдановић.

До његовог истраживања у науци су била позната само три Лугерова писма, на немачком. Упорни истраживач је пратио најтананије трагове и нашао непозната Лугерова поверљива писма на српском и у Србији и у Црној Гори.

- Он води преписку с Дамјаном Бранковићем из Београда, који је, захваљујући добрим везама, утицао на то да српска војска узме „максим“. Георг се с њим дописује на српском језику, ћирилицом и потписује се као Ђорђије. Наглашава да се радује сусретима са представницима Србије и Црне Горе јер ће поново говорити језиком своје мајке - каже Богдановић.

У Лугеровим званичним биографијама наводи се да је Аустријанац рођен у тиролском Штајнаху на Бренеру, који се пријавио 1876. као добровољац у војску. Захваљујући изврсним резултатима на обуци постао је аустријски подофицир, а затим и резервни официр, да би завршио као водећи немачки конструктор пешадијског наоружања. Ништа од ових података није објашњавало његово знање српског и Богдановић је уз Лугерових потомака унука кренуо у потрагу за пореклом Георга - Ђорђија.

- Његов отац, војни хирург Бартоломус Лугер, рођен је у Задру, као и његова мајка Ана Марија, чије је девојачко презиме Ширма. То је често презиме у далматинској војној крајини. Ширма је назив за мачевалачку вежбу, што указује да је неко од Лугерових предака с мајчине стране био војни инструктор - каже Богдановић.

Лугерова национална и политичка осећања нарочито су изражена у преписци током балканских ратова.

- Уочи и током ратова, Лугеров значај је веома велики јер је Србији и Црној Гори редовно достављао поверљиве податке о броју митраљеза, пушака и метака које су наручивали њихови потенцијални противници. Саветовао је који тип митраљеза треба узети, који тип постоља, за који се калибар определити итд. Лугер 13. фебруара 1913. пише да је „близу време кад ће Црна Гора увећати њену територију. При томе, велики део нашег народа (Црногораца и Срба) који живе на овој страни (у Аустроугарској) нестрпљиво чека на ослобођење!“ У писму од 15. јула 1913. још прецизније каже да „постоји довољно простора за српски народ на тлу Аустроугарске“ - наводи Богдановић.

Он наглашава да је Лугер био необична личност, јер је заступао и пансловенска и пангерманска осећања, што је резултат словенског порекла мајке и германског порекла оца.

- Лугер је подржавао уједињење балканских земаља под руским руководством, са изузетком Румуније. С друге стране подржавао је припајање Аустрије Немачкој. Тешко је и замислити како се Георг осећао када је његов средњи син Јулијус Вилхелм Вартоломеј изгубио живот 1915. као аустроугарски војник на Источном фронту - каже Богдановић.

Он наглашава да је захваљујући Лугеровој помоћи, а пре свега знању српских школованих официра који су тестирали митраљезе у Крагујевцу, Србија одлучила за модел „максима“ који је био лакши, преносивији и погоднији за наше терене.

- Српска војска у првој партији купује 100, а затим 150 митраљеза типа „максим“. Тих 250 митраљеза сматрају се међу најбољима свог времена у свету. Нажалост, до данас је сачуван само један примерак српског „максима“ у Војном музеју у Београду. Оно што је српска војска пренела пркео Албаније однето је на поправку у Француску и никад није враћено - каже Богдановић.

МАСОНСКА ВЕЗА
Дамјан Бранковић, с којим се Лугер дописивао, био је власник Београдског друштва за транспорт и трговину с веома добрим везама у Немачкој. Био је агент бродарске компаније „Нордојче Лојда Бремен-Бремерхавен“ и пријатељ њеног директора, али и агент Компанија „Круп“, ДВМ и „Маузер“. Као масон, имао је добре политичке везе у Немачкој, али и подршку Велике ложе Хамбурга да 1910. оснује Ложу Шумадија у Београду. По неким сведочанствим, он је српску владу упозорио на избијање Великог рата пола године пре Сарајевског атентата.

Богдановић је открио Лугерове везе с војним врхом Црне Горе у архиву Историјског института у Подгорици.

- Тамо сам пронашао 20 писама и један телеграм на српском које је слао од 1906. до 1914. Илији Хајдуковићу, шефу војних набавки у Министарству одбране Црне Горе. Али и преписку с министром војним, генералом Митром Мартиновићем, с којим се дописивао на италијанском, који Лугер назива својим другим матерњим језиком - наводи Богдановић.

 

[Konstantin Veliki]

Nema nigde "srpske majke" Haci Mustafa Pasa.

http://en.wikipedia.org/wiki/Hadži_Mustafa_Pasha

 

[AEMILIANVS]

Ђорђевић Ђерасим, владика шабачки, родио се у Видину, 1779, од родитеља Влаха.
„Мајка моја Ануца, прича сам Ђерасим : — никаквог другог језика није знала, јадница, кромје свога матерњега влашког говора.”
Ђерасима родитељи даду у школу, у Видину, где се је, у доброга учитеља Цеке, учио до своје 12 годнне.
У оно време Манастир Студеница имао је у многим већим варошима своје метохе, у којима је седео по један монах, те људе поучавао, и од њих, за свој манастир, примао милостињу. Такав један метох Студеница је имала и у Видину; а Видинци, људи побожни, давали су сваке године, сваки еснаф, по сто ока соли, Лаври Српској Студеници!
Виђајући често студеничке духовнике, и слушајући што се прича о царској задужбини Студеници, и уопће о Србији, Ђерасим зажели да и сам оде у Студеницу, која му се је представљала као рај на земљи.
Догоди се да неки Видинци пођу у београдску нахију да купују храну, па Ђерасим пристане с њима, и, тако, дође у Велико Село, у београдском округу, неком Попу Остоји, у кога је био чуо да се налази неки духовник из Студенице. И одиста је ту био духовник Теодосије Студеничанин, који дечка Ђерасима прими лепо, и поведе у манастир; али, у том путу, они зађу чак на Ваљево да поведу што више поклоника Св. Краљу.
С овим поклоницима, Ђерасим је први пут дошао у место за којим је душа његова, и не знајући га, толико жудела!
После неког времена, братство пошаље Ђерасима у Нови Пазар, Владици Јанићију Тулежанину, те га, на Тодорову Суботу, 1799, зађакони.
Године 1800, тај исти владика, дошавши у Студеницу, произведе Ђерасима за јеромонаха.
Кад се је, године 1806, Студеници приближила опасност од турске најезде, онда је Ђерасим, с осталом браћом, и с моштима Св. Краља, добегао у ман. Враћевшицу, у рудничком присоју, где су сви остали до пред пропаст Србије 1813.
У Враћевшници, с почетка, живели су посебице: Враћевшничани калуђери за себе, а Студеничани за себе. Али после смрти игумана враћевачког Јосифа, кад Мелентије Павловић би изабран за игумана, они се сјединише, те су, после тога, живели као једно браство све до пропасти српске 1813.
Године 1813 пак, видећи да ће Турци овладати Србијом, архимандрит Василије, с браћом Студеничанима, узме Светог Краља, донесе га у Београд, а одавде га пренесе преко Саве у манастир Фенек.
У Фенеку, код Св. Краља, остане десет калуђера, а Ђерасима одреде у Гргетег. Ну он, чим чује да се сме у Србију враћати, остави Фрушку Гору, пређе у Србију, и већ га, 6 јула 1814, видимо у Вољавчи, у Руднику, где пише своје стихове о Србији.
Из Вољавче је, за неко време, био отишао у Каленић Игуману Нићифору; а кад Нићифора, у Хаџипроданову буну, Турци ухватише и погубише, Ђерасим је опет дошао у Рудник, и находио се је уз архимандрита Мелентија Павловића, а некад и у кући Кнеза Милоша, у Црнући.
Том приликом, познао га је Кнез Милош, и заволео.
Године 1831, октомбра 11, по жељи кнежевој, Ђерасим је посвећен за владику, и намењен, како он сам каже, најпре на јепархију „пожаревачке стране”, а после га пошаљу у Шабац.
Тихо, побожно, провео је Ђерасим у Шапцу, као владика, око осам година, па се је упокојио на светлу среду, 29 марта 1839, и сахрањен је у озидану гробницу у шабачкој цркви, до северних врата црквених.
Године 1838, Ђерасим је штампао у Београду књижицу: „Знаменитији догађаји новије србске историје, на кратко у везаном и простом слогу,” стр. 124.
Кад Србин чита оно што се је излило из пера овога духовника, мора га подузети нека особита милина, једно што му се ту ређају догађаји који су му толико блиски, а друго — што се све то лије из срца које је већ казало да је зачето у утроби мајке несрпкиње!
О, свети утицају Лавре Студенице, и свих других споменика минулога српскога живота! Није ли ваша моћ толико бајна, толико крепка да од детета несрбина начини овакога владику родољуба?!
Да ли вас, силе божанске, умемо ценити и употребити ми, који смо тако жудни, и толико потребити да загрејемо срца своја, и срца омлађих својих, љубављу према свему народу својему, према отаџбини драгој, свој колика је?
Ђерасиме, владико свети! лака ти била земља српска, коју си тако синовски љубио, и коју си љубављу прославио!
Светао ти, до века, помен међу архијерејима, а вечита слава међу свим Србима!


[SUB]Милан. Ђ. МИЛИЋЕВИЋ. Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба / Београд : Српска краљевска штампарија, 1888. Стр. 153-156.[/SUB]
http://scc.digital.bkp.nb.rs/document/NBPO-knjige-121

---

ЗНАМЕНИТИ ДОГАЂАЈИ НОВИЈЕ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ
Герасим Георгијевић


Готово сасвим заборављена српска књига списана Герасимом Георгијевићем, епископом шабачким. Једна од првих српских књига штампаних у време кнеза Милоша Обреновића, 1838. у Београду, у ослобођеној и обновљеној Србији. Историјско и лично, мемоарско сведочење о времену Другог српског устанка, о Народној скупштини у Крагујевцу 1830, о паденију и разоренију свете обитељи Студенице... у везаном или простом слогу...'

https://books.google.rs/books?id=P_...ce=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false

 

[Сребрена]

Ово је баш занимљиво, Емилијане, крунски доказ , додуше био би, како је и зашто његов отац узео презиме на - ић, или макар како се звао (и презивао).
Ни Бизмарку не узимају за озбиљно што му је мајка (или баба беше) говорила само матерњи сорбски.

Ђорђевић Ђерасим, владика шабачки, родио се у Видину, 1779, од родитеља Влаха.
„Мајка моја Ануца, прича сам Ђерасим : — никаквог другог језика није знала, јадница, кромје свога матерњега влашког говора.”
Ђерасима родитељи даду у школу, у Видину, где се је, у доброга учитеља Цеке, учио до своје 12 годнне.
У оно време Манастир Студеница имао је у многим већим варошима своје метохе, у којима је седео по један монах, те људе поучавао, и од њих, за свој манастир, примао милостињу. Такав један метох Студеница је имала и у Видину; а Видинци, људи побожни, давали су сваке године, сваки еснаф, по сто ока соли, Лаври Српској Студеници!

Готово сасвим заборављена српска књига списана Герасимом Георгијевићем, епископом шабачким. Једна од првих српских књига
https://books.google.rs/books?id=P_...ce=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false

Само сам прелистала , читаћу кад будем имала више времена, али за сада сам одушевљена чињеницом да је Ануцин син тако добро научио српски у Видину, студеничком метоху око 1780-е године, код учитеља Цеке

Баш ти хвала

 

[AEMILIANVS]

Ово је баш занимљиво, Емилијане, крунски доказ , додуше био би, како је и зашто његов отац узео презиме на - ић, или макар како се звао (и презивао).
Ни Бизмарку не узимају за озбиљно што му је мајка (или баба беше) говорила само матерњи сорбски.

I otac i majka su mu bili Vlasi, vidi na kraju knjige gde pise o sebi.
Inace u knjizi pise i na maternjem vlaskom jeziku kada opisuje jedan dogadjaj blizu sela Vlaski Dol kod Pozarevca.

https://books.google.rs/books?id=P_BMAAAAcAAJ&hl=sr&pg=PA94#v=onepage&q&f=false

---

---

[SUB]Знаменитіи догађаи новіє србске исторіє : на кратко у везаномЪ и простомЪ слогу / списани ГерасімомЪ ГеоргієвићемЪ, епіскопомЪ шабачкимЪ. - У Бěограду : Печатано при Княжеско-Србской КнЬигопечатнЬи, 1838. Стр.. 56—61.[/SUB]
https://books.google.rs/books?id=P_BMAAAAcAAJ&hl=sr&pg=PA56#v=onepage&q&f=false

 

[Mrkalj]

Ne samo Frenki nego i Rade - "Hrvat po ženi" koja rasprodaje imovinu i seli se u Hrvatsku:

http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...Radomira-Markovica-supruga-se-seli-u-Hrvatsku

Za sada ispada da je Sloba bio Jugosloven po ženi, ali se još nagađa...

 

[robert v.]

Izgleda da je Slobina najveća greška što nije bio oženjen Hrvaticom. Danas bi bio živ i doživotni predsednik Srbije.

 

[Sreten Žujović]

Управо је завршена серија на РТС-у "Бранио сам Младу Босну".

Протагониста серије и филма је Др Рудолф Цистлер, бранилац тројице оптужених.

Глумац Никола Ракочевић (лево) у улози Др-а Цистлера (десно)

Rudolf je bio dete iz mešovitog braka – majka mu je bila Hrvatica, a otac Austrijanac. Školovao se u Beču i Zagrebu, a po ubeđenju bio socijalista.

– Zavelo ih je moje nemačko prezime – objašnjavao je u godinama koje su usledile Cistler razlog zbog koga je baš njega sud pozvao da uz još tri branioca učestvuje na „suđenju veka".

Od prvog dana suđenja bilo je jasno da se mladi advokat neće ukopiti u ulogu koja mu je dodeljena. Umesto da ćuti i čeka da se proces odvija već zacrtanim tokom, Cistler je počeo da radi ono što niko nije očekivao – da brani klijente koji su mu povereni.

---

Njegova izlaganja za one koji ih poznaju danas se smatraju antologijskim. Iako mu je po službenoj dužnosti bio poveren samo jedan broj optuženih, legendarna Cistlerova odbrana obuhvatila je sve pripadnike Mlade Bosne.

---

On je smatrao da se optuženima ne može suditi za „ubistvo prestolonaslednika", već samo za „ubistvo", jer po tadašnjem zakonu prestolonaslednik ne poznaje posebnu zaštitu. Cistler je obesmislio i drugu tvrdnju optužnice – da su optuženi hteli da Bosnu otcepe od Austrougarske jer ova teritorija pravno i nije deo monarhije već je nasilno i bespravno pripojena. Dakle, ako je Bosna pod silom postala deo Austrougarske, po zakonu se njeno oslobađanje ne može smatrati činom veleizdaje.

Tvrditi tako nešto u sudnici dok se oko vas vodi rat, bila je ogromna hrabrost i Cistler je za nju platio veliku cenu. Atentatori su dve nedelje kasnije, 28. oktobra, ipak osuđeni, a mladi advokat je samo 24 sata kasnije prognan iz Sarajeva. Priča kaže da su ga nakon izricanja presude austrijski oficiri čekali ispred sudnice sa isukanim sabljama. Izašao je na sporedni izlaz.

Cistler se posle Sarajevskog procesa stacionirao u Zagrebu gde je izgradio advokatsku karijeru. Ipak, 1918. godine vratio se u svoje voljeno Sarajevo.

Rudolf Cistler je do kraja života ostao borac za pravo i pravdu. Drugi svetski rat zatekao ga je u Zagrebu, gde su ga ustaše odmah posle 6. aprila uhapsile i deportovale u zloglasni Kerestinec. Smrti ga je spasla supruga Julijana (devojačko Oberšmit), zbog činjenice da je ona bila Nemica.

Advokat nije bio po volji ni socijalističkim vlastima. Posle Drugog svetskog rata bezuspešno je pokušavao da dokaže da je nacionalizacija švajcarskog rudnika boksita u Širokom Brijegu u Hercegovini nezakonita. Bio je optužen za saradnju sa Nemcima i osuđen na sedam godina zatvora. Švajcarci su se pobunili, pa je oslobođen.

Posle svega Cistler se vratio u Sarajevo gde je njegova kćerka Vanda bila operska primadona. Živeo je povučeno i daleko od očiju javnosti. U celom životu dao je samo jedan intervju 1937. godine kada je i održao predavanje na svečanoj Akademiji u Narodnom pozorištu Kralja Petra II u Sarajevu. Na osnovu tog izlaganja nastala je i knjiga „Kako sam branio Principa i drugove".

Rudolf Cistler čovek koga smo, u senci Principovog ubistva i stvarnog rata koji je usledio, svi zaboravili, umro je 1960. godine.​

dnevno.rs

 

[Mrkalj]

Georgije Ostrogorski (rus. Георгий Александрович Острогорский; Sankt Peterburg, 19. januar 1902 — Beograd, 24. oktobar 1976) je bio dugogodišnji profesor vizantijske istorije na Beogradskom univerzitetu i osnivač Vizantinološkog instituta SANU, jedan od najvećih vizantologa dvadesetog veka i dobitnik mnogih domaćih i stranih naučnih priznanja.

Biografija
Rođen je u Sankt-Peterburgu, školovao se u velikim univerzitetskim centrima Nemačke i Francuske. Georgije Ostrogorski se 1933. godine, posle odbranjene doktorske disertacije 1927. i nekoliko godina profesure na univerzitetu u Vroclavu, doselio u Srbiju, tadašnju Jugoslaviju. Dobio je mesto na Beogradskom univerzitetu, na Filozofskom fakultetu, Odeljenje za istoriju, gde je na predmetu Istorija Vizantije radio čitavog života. Osnovao je Vizantološki institut[SUP][1][/SUP] SANU, koji je, zahvaljujući njegovom ugledu, postao važna institucija svetske vizantologije.
Georgije Ostrogorski je napisao Istoriju Vizantije publikovanu 1963 godine u Monaku→ [1].Ha nemačkom jeziku izašla je u čuvenoj Milerovoj seriji „Handbuch der Altertumswissenschaft“. Ovo delo ima nekoliko srpskih izdanja, a prevedeno je i na sve svetske jezike i danas se još uvek smatra jednim od najsveobuhvatnijih jednotomnih pregleda vizantijske istorije. U svojim mnogobrojnim delima proučavao je gotovo sve vidove života Vizantije: političku istoriju, socijalno-ekonomsku istoriju, istoriju ideja, odnose sa slovenskim svetom.

 

[first-bg]

Zanimljivo da se u celoj priči niste setili nijednog Čeha, zaslužnog za Srbiju, osim Beka i uzgrednog spominjanja Svobode, kao učitelja Biničkog.

Evo nekih:
- Franja Zah (František Alexandr Zah), prvi srpski general, osnivač srpskog vojnog školstva, tvorac nacrta načertanija
- Sava Hilandarac, svetogorski monah
- porodica Bajloni (etnički Italijani, ali došli iz češkog grada Litomišl, Ignjat bio osnivač češkog udruženja u Beogradu)
- Jan Nevole, gl. dvorski arhitekta, projektovao Kapetan Mišino zdanje
- Jan Jovan Valenta, jedan od osnivača Srpskog lekarskog društva
- Jan Jovan Mašin, jedan od osnivača Srpskog lekarskog društva
- Stojan Titelbah, projektant novog dvora
- Jara Ribnikar
- Đorđe Čarapić (Georg Fusek), sekretara Kancelarije kraljevskih ordena (1917 — 1935)
- Jaroslav Černi
- Miloš Ekert, jedan od osnivača BSK i prokurista beogradske filijale Praške kreditne banke (Terazije 2)
- porodica Vejvoda
- Zdenka Živković, restauratorkinja
- Novaković (Novak) - prvi predsednik opštine Čukarica i njegovi potomci Olivera i Goran Marković
- muzička porodica Frajt
- Željko Krasni, pisac
- Jaroslav Kuželj, osnivač i prvi upravnik bolnice u Čačku
-Vela Nigrinova, glumica beogradskog Narodnog pozorišta
- Nekvasil, vlasnik i graditelj hotela Slavija (koji je posredno poimenovao ceo kraj, tadašnju Englezovac, po ovom češkom pojmu)