Silton
Zainteresovan član
- Poruka
- 116
Nisam Vas hteo osloviti kad' prođoste kraj mene...
draga moja Valery,
javiti se nisam hteo, jer...
Vi prođoste pokraj mene, ne ja pokraj Vas.
To bi očigledno poniženje bilo... kao da sam po blatu puzao za suknjom Vašom, a Vi me pogledate i preskočite kako ne biste tim istim blatom isprljali svoje lakovane cipelice.
Gledam Vas kako se gubite u oblaku dima lokomotive koja čeka samo na Vas i brunda nervozno, jer dobrano kasnite, neki putnici psuju ovo današnje vreme koje otežava disanje, psuju brundanje lokomotive, psuju mašinovođu, psuju nosače koji su se razmileli po peronu kao mravi oko mravinjaka, psuju smrad užarenog uglja i dim koji ih steže za vrat, štipa za nos, pritiska im grudi, te ne mogu udahnuti ono malo vazduha koji se probija kroz gustinu tog smrdljivog demona, samo niko ne pominje Vas i Vaše podebelo kašnjenje, iako svi znaju da samo na Vas čekaju.
Kupe u kome će putovati Vaša ličnost izlazi ponizno pred Vas i nežno Vas postavlja na tapacirano braon kožno sedište Vašeg omiljenog broja 3.
Lokomotiva se utišala i mirno čeka da joj mahnete svojom svilenom maramicom marke Don Kovalsky.
Kreće se kompozicija, vukući sve Vaše brige ušuškane u kofere prošlosti.
To teško, preteško breme uvuklo se u sve pore i godove šinskih pragova koji jauču pod tim teretom, saosećajući sa Vama i Vašom izgubljenom dušom, jer znaju da ste upravo pošli u potragu za njom.
Odlazite bez da okrenete glavu u znak pozdrava... barem, bez da sa gađenjem me pogledate... makar.
Svaki Vaš korak ka poslednjem putovanju boli, kao da štikle zabadate u meso i svaki ubod me ubija iznova, ne mogu ustati, ne mogu se odupreti, mrtav sam svaki put kada pokušam... a Vi ponosno koračate strojevim korakom, samo da bi štikle što dublje prodirale u meso jednog bednika koji Vas je toliko voleo, koji Vas još uvek voli, iako Vi nikada niste...
Ali ste zato voleli druge, koji niti su Vas voleli, niti poštovali, samo su Vas želeli, doduše Vaše telo više nego Vas.
Možda je trebalo tako, srećan Vam put i neka Vam je prosto sve, draga moja Valery.
Nekoliko slanih kapi iz podobrvnih jezera otkotrljaše se na tragove Vaših lakovanih cipelica.
Autor: Šilton
draga moja Valery,
javiti se nisam hteo, jer...
Vi prođoste pokraj mene, ne ja pokraj Vas.
To bi očigledno poniženje bilo... kao da sam po blatu puzao za suknjom Vašom, a Vi me pogledate i preskočite kako ne biste tim istim blatom isprljali svoje lakovane cipelice.
Gledam Vas kako se gubite u oblaku dima lokomotive koja čeka samo na Vas i brunda nervozno, jer dobrano kasnite, neki putnici psuju ovo današnje vreme koje otežava disanje, psuju brundanje lokomotive, psuju mašinovođu, psuju nosače koji su se razmileli po peronu kao mravi oko mravinjaka, psuju smrad užarenog uglja i dim koji ih steže za vrat, štipa za nos, pritiska im grudi, te ne mogu udahnuti ono malo vazduha koji se probija kroz gustinu tog smrdljivog demona, samo niko ne pominje Vas i Vaše podebelo kašnjenje, iako svi znaju da samo na Vas čekaju.
Kupe u kome će putovati Vaša ličnost izlazi ponizno pred Vas i nežno Vas postavlja na tapacirano braon kožno sedište Vašeg omiljenog broja 3.
Lokomotiva se utišala i mirno čeka da joj mahnete svojom svilenom maramicom marke Don Kovalsky.
Kreće se kompozicija, vukući sve Vaše brige ušuškane u kofere prošlosti.
To teško, preteško breme uvuklo se u sve pore i godove šinskih pragova koji jauču pod tim teretom, saosećajući sa Vama i Vašom izgubljenom dušom, jer znaju da ste upravo pošli u potragu za njom.
Odlazite bez da okrenete glavu u znak pozdrava... barem, bez da sa gađenjem me pogledate... makar.
Svaki Vaš korak ka poslednjem putovanju boli, kao da štikle zabadate u meso i svaki ubod me ubija iznova, ne mogu ustati, ne mogu se odupreti, mrtav sam svaki put kada pokušam... a Vi ponosno koračate strojevim korakom, samo da bi štikle što dublje prodirale u meso jednog bednika koji Vas je toliko voleo, koji Vas još uvek voli, iako Vi nikada niste...
Ali ste zato voleli druge, koji niti su Vas voleli, niti poštovali, samo su Vas želeli, doduše Vaše telo više nego Vas.
Možda je trebalo tako, srećan Vam put i neka Vam je prosto sve, draga moja Valery.
Nekoliko slanih kapi iz podobrvnih jezera otkotrljaše se na tragove Vaših lakovanih cipelica.
Autor: Šilton
