Ne želim više da me gaze

То је још горе, овако сада сам мало независнији и сигурнији ми је посао, тек би ме шиканирали да сам заиста под уговором у некој фирми, а ако радим нешто компликованије могу и да погрешим, нико ме не би примио чак и да хоћу тако а и не бих се дуго задржао. Овако је само најмање могуће зло, друга опција је да будем незапослен.
Проблем је више у теби, него у овом накарадном балканском систему. Зашто не промениш систем, а не посао ? Одеш преко, друга држава, други систем, необразованих и нестручних послодаваца, нема балканских кукача, чак и ако налетиш на њих, они су тамо поприлично рестартовани.

Није посао тежак, људи су тешки, а када и људи нису тешки, онда је тешко да гледаш како су други привилеговани да раде мање, а ти мораш више за исту плату или чак мању, или уз већи стрес ... и на крају схватиш да је најтежи твој мозак и да две особе могу тотално различито да реагују на нешто што зовемо стрес.
Неко изабере да неку ситуацију препозна као стрес и да се због тога нервира, док неко то уопште и не региструје.
А уче нас да стрес мора бити искључиво негативна појава, док он заправо може да нас мотивише да будемо бољи, продуктивнији и успешнији.

Ми као друштво морамо да очистимо то балканско блато које носимо, а то је да морамо да показујемо нервозу и агресивност, јер ако си срећан, онда ти завиде и мисле да ниси нормалан, мораш да кукаш, јер ако ти иде добро, онда си сумњив, људи ти завиде, мораш да будеш финансијски неписмен да трошиш што више новца и да си стално у дуговима, јер онда сматрају да имаш живот, да је то нормално и онда ће те поштовати, јер си део већине, не штрчиш, немају на чему да ти завиде.
 
Проблем је више у теби, него у овом накарадном балканском систему. Зашто не промениш систем, а не посао ? Одеш преко, друга држава, други систем, необразованих и нестручних послодаваца, нема балканских кукача, чак и ако налетиш на њих, они су тамо поприлично рестартовани.
Зато што бих живео у туђој земљи и морао бих да испуњавам дебеле услове да бих чак ту дошао и само привремено а камоли стално, значи бирократија. Зато што у овој држави пре тога морам да испуним минимум стажа за пензију да ми то не би пропало, а то ми је већа брига и од тога како преживети месец. Зато што не знам друге језике и самим тим или не бих имао послове или бих био жртва разних превара, можда бих био социјални случај а као потенцијални социјални случај вероватно ме не би ни примили. Иначе бих јако радо отишао да није круте бирократије и крутих радних односа, јако ме привлачи упознавање са људима других култура.


Није посао тежак, људи су тешки, а када и људи нису тешки, онда је тешко да гледаш како су други привилеговани да раде мање, а ти мораш више за исту плату или чак мању, или уз већи стрес ... и на крају схватиш да је најтежи твој мозак и да две особе могу тотално различито да реагују на нешто што зовемо стрес.
Баш тако. Мени је велики ужас што већина моје енергије одлази на глупости, на ствари на које не би ни требало да трошим енергију, замисли кад неком ко ради физички посао где није потребна школа, да је њему тај посао углавном ужасно напоран психички.


Неко изабере да неку ситуацију препозна као стрес и да се због тога нервира, док неко то уопште и не региструје.
А уче нас да стрес мора бити искључиво негативна појава, док он заправо може да нас мотивише да будемо бољи, продуктивнији и успешнији.
Ја сам по природи перфекциониста и мени је екстремни ужас кад не знам до детаља шта је тачно опис мог посла и како баш скроз тачно нешто мора бити урађено.


Ми као друштво морамо да очистимо то балканско блато које носимо, а то је да морамо да показујемо нервозу и агресивност, јер ако си срећан, онда ти завиде и мисле да ниси нормалан, мораш да кукаш, јер ако ти иде добро, онда си сумњив, људи ти завиде, мораш да будеш финансијски неписмен да трошиш што више новца и да си стално у дуговима, јер онда сматрају да имаш живот, да је то нормално и онда ће те поштовати, јер си део већине, не штрчиш, немају на чему да ти завиде.
Баш тако.
 
Зато што бих живео у туђој земљи и морао бих да испуњавам дебеле услове да бих чак ту дошао и само привремено а камоли стално, значи бирократија. Зато што у овој држави пре тога морам да испуним минимум стажа за пензију да ми то не би пропало, а то ми је већа брига и од тога како преживети месец. Зато што не знам друге језике и самим тим или не бих имао послове или бих био жртва разних превара, можда бих био социјални случај а као потенцијални социјални случај вероватно ме не би ни примили. Иначе бих јако радо отишао да није круте бирократије и крутих радних односа, јако ме привлачи упознавање са људима других култура.
За сваки боље плаћени посао, за сваки напредак у каријери мораш уложити новац и време у образовање. Научиш немачки и многа врата ће ти бити отврорена у германским земљама.
 
Ја сам најодбаченији у свим колективима који постоје, нигде не знам да се наметнем као популаран или као просечан, увек ме свуда сматрају као бедника и неког психичког болесника, што је скроз тачно иако ми нико баш отворено не показује. Мени је сваки колектив место где доживљавам одбацивање и психичко насиље, а приморан сам да будем део неких колектива.

Ако треба додатно објашњење, због тога сам сиромашни нерадник и ленчуга, паразит и потенцијални корисник социјалне помоћи и паразит пореских обвезника (због тога су и многи други исто то, иако је друштво само криво јер намеће своја правила а не да је моја или наша одговорност лично), али и због тога сам невин са близу 35 година и никад нисам видео голу женску особу уживо, све има своје, ако ја нисам способан да добијем љубав и секс онда је очекивано да не добијем ни посао ни заштиту на радном месту.
 
Један се вечерас на послу понашао безобразно према мени, вређао ме је нешто, чак се и не познајемо, нисам сигуран ни како се зове. Јел он може сваког тако да вређа без последица??? Ја који сам фин према другима морам да трпим туђе вређање??? Вечерас нисам стигао да му ништа одговорим, сутра ћу му све у пм, онда још ја треба да одговарам???
 
Један се вечерас на послу понашао безобразно према мени, вређао ме је нешто, чак се и не познајемо, нисам сигуран ни како се зове. Јел он може сваког тако да вређа без последица??? Ја који сам фин према другима морам да трпим туђе вређање??? Вечерас нисам стигао да му ништа одговорим, сутра ћу му све у пм, онда још ја треба да одговарам???
Promeni posao, promeni zanimanje...
 
Шта треба да радим? Јел сам требао да га одробијам уместо да ћутим?
Za početak očvrsni. Nauči da se braniš. Verbalno, a ako ne ide i fizički. Meni se čini da je sve ,,do tebe,,!
Neće niko da se bori za tebe, moraš sam. Grebi, ujedaj, saplići, radi šta znaš, samo ne miruj. Mirnome na glavi sjede.
 
Од сутра више нећу да идем на посао, има заувек да лежим макар умро од глади, овај живот ми не треба, дабогда да се не пробудим сутра.
Nađi neku drugu polovinu...Da je/ga voliš i maziš i paziš. Najbolji lek.
Možda bi ti i neki kućni ljubimac bio dovoljan.
Ne mudrujem ti onako..I ja imam nekih dijagnoza iq150+...ptss etc
Bori se i pronađi sreću u malim stvarima.
Veliku materijalnu imovinu NE POSEDUJE NIKO..ona poseduje njih.
Pun je mesec noćas..posmatraj ga..pa i dalje..Ma mi smo zrno peska u vaseljeni
Raduj se i zahvali svima koji su ti podarili život.
Nauči da je dovoljno plavo nebo i cvetić i vetrić da bi uživao.
Znaš bika Fernanda?
Eeeee kao on bih hteo da budem u sledećem životu.🌳
 
Da li si napustio posao?
Нисам. Али нећу још дуго.


Nađi neku drugu polovinu...Da je/ga voliš i maziš i paziš. Najbolji lek.
Ја то све време и желим али мене жене мрзе, то јесте за мене лек или је бар могао бити једини лек, али немам никакве шансе за то а и нисам у стању сада више ни за шта јер сам то пропустио и неповратно сам разочаран.


Veliku materijalnu imovinu NE POSEDUJE NIKO..ona poseduje njih.
То ми је потребно да бих нашао девојку, никако другачије не могу да будем у вези.
 
Ја сам многим женама поклањао пажњу, понижавао се, и ништа, а ниједна мени није поклањала пажњу. Колико мушкарци прилазе женама а колико жене прилазе мушкарцима. И нама мушкарцима самцима са вишедеценијским стажом самоће се чуде што тотално и неповратно прснемо...
 
Ја сам многим женама поклањао пажњу, понижавао се, и ништа, а ниједна мени није поклањала пажњу. Колико мушкарци прилазе женама а колико жене прилазе мушкарцима. И нама мушкарцима самцима са вишедеценијским стажом самоће се чуде што тотално и неповратно прснемо...
Nema žene za tebe!
 
Poslednja izmena od moderatora:

Back
Top