Nastanak Svemira po nauci drevnih

Dakle, zvanicna nauka tvrdi da je Svemir nastao pre 13-15 milijardi godina, tako sto je sabijena energija eksplodirala, a onda, pri toj eksploziji, pocela da se u pojedinim delovima skuplja i proizvodi galaksije i u okviru njih zvezdane sisteme.
Cak idu dotle da kazu kako je pozadinsko zracenje dokaz za ovu tvrdnju.
Prosto neverovatno.
Obzirom da je pozadinsko zracenje uniformno sa svih strana, a da, da je Svemir poceo da se siri iz neke tacke, to ne bi smelo da bude, doslo je svojevrsnog paradoksa koji zvanicna nauka zove "problem horizonta".
Isto kao kada bih ja rasekao glavu na ivicu nekog coskastog predmeta, a onda tvrdio kako je predmet okrugao, jer to posekotina dokazuje.
Kada bi me neko upitao, kako se moze raseci glava na okrugao predmet - jednostavno izjavim - to je "problem ivice" koji ce jednog dana, kada budem imao vise informacija, biti resen.
Dakle, svojevrsna glupost.
Zasto je potrebno da Svemir eksplodira, a da se posle toga (dok eksplozija traje svetlosnom brzinom!) njegovi delovi skupljaju u galaksije i zvezdane sisteme?
Zbog teorije evolucije.
Na taj nacin se obezbedjuju milijarde godina potrebne za teoriju evolucije.
Ako su najudaljeniji objekti od nas (sto je, doduse, opet paradoks moderne teorije), udaljeni 18 milijardi svetlosnih godina, znaci da je potrebno priblizno toliko godina da Svemir koji eksplodirava dodje do te velicine.
Ali, sta ako nema potrebe za eksplozijom?
Kao sto i nema.
Svemir je oduvek bio onoliki koliki je i danas.
Energija Svemira je oduvek ista (to kaze i zvanicna nauka, da ne bi bilo zabune - I zakon termodinamike).
A energija najveceg intenziteta ne moze biti sabijena u tacku, vec tada zauzima maksimalnu velicinu.
Svemir je bio maksimalno veliki na samom pocetku.
To dokazuje upravo pozadinsko zracenje.
Obzirom da je energija ujedno i energija-prostor, ono nam kazuje da je prostor u jednom pravcu bio isti kao i prostor u drugom pravcu, tj. da je Svemir oduvek bio ovoliki i da se ne siri.

To je rasprsena energija koju mozemo zamisliti kao maglu.
Ta magla sada pocinje da se kondenzuje.
Nastaju galaksije, a u okviru njih zvezdani sistemi.
Mozemo posmatrati kondenzaciju jedne oblasti (zapremine) Svemira.
To je slika jedan.
 
U svakom delu zapremine Svemira postoji jedan deo gde je kondenzacija energije najizrazenija (Centralni deo), deo ili delovi oko njega gde je kondenzacija manje izrazena i delovi gde je kondenzacija najmanje izrazena, tj. gde je proces kondenzacije najmanje odmakao.
Taj centralni deo, u stvari, je oblast u kojoj je kondenzacija isla do najtezih elemenata, susedni delovi su oni u kojima je kondenzacija isla do srednje teskih elemenata i oblast u kojoj je kondenzacija isla samo do najlaksih elemenata (vodonika i helijuma).
 
Sto je centar kondenzacije veci, to ce u njemu biti vise teskih elemenata i obrnuto.
Ono sto je najbitnije u Svemiru je da energija odbija materiju i da tezi da je postavi sto dalje od sebe, u neki ravnotezni polozaj.
Isto tako, energija privlaci energiju, tj. u interakciji je sa istom, tako da zeli da energetski deo nekog objekta privuce sto blize sebi.
Ovo je od kljucnog znacaja za razumevanje svega u Svemiru.
Deo koji je najmanje iskondenzovan (leva strana slike dva), sadrzi najvise energije.
Ta energija odbija iskondenzovani centralni deo, a privlaci deo koji ima solidnu kolicinu energije (desna strana).
Kada posmatramo susedne ovakve zapremine (oblasti kondenzovanja) mozemo da dobijemo ovakav raspored (slika tri).
 
Ako se oblasti ovako rasporede (sto je uglavnom slucaj), onda imamo sledecu situaciju:
jednu centralnu oblast koja ima mnogo neiskondenzovane energije, do nje- cetiri oblasti sa razlicitim stepenima (kolicinama) poprilicno iskondenzovane energije i na krajevima cetiri oblasti sa osrednje iskondenzovanom energijom.
Sad treba objasniti sta je, u stvari, kondenzacija energije.
 
Kondenzacija energije je skupljanje energije, pri cemu nastaje materija (kao krajnji produkt).
Kondenzacija se ostvaruje tako sto se energija zavrti u spiralu.
Kao kada naspete kafu u mleko - prilikom mesanja kasicicom zrnca kafe najpre prave spiralu, a na kraju se sabiju u kruznu oblast.
Isto tako i energija.
Ogromna velicina prostora (energije) se sabije u veoma malu materijalnu cesticu.
Ovde treba reci da se pocetna (ogromna) kolicina energije Svemira moze deliti na sve manje i manje delove, ali do jednog odredjenog stepena, posle koga deljenja nema.
Taj najmanji i nedeljivi deo energije se naziva kvant (danas).
Stari naucnici su taj nedeljivi deo zvali atom.
Dakle, ne postoji 1,2 kvanta, 2,548 kvanta,....
Samo 1 kvant, 2 kvanta, 3 kvanta, 4 kvanta .....1005,...
Samo celi brojevi.
Kondenzacija Svemira zapocinje na nivou kvanta.
 
Od jednog kvanta nastaje ono sto danasnji naucnici nazivaju delovima atoma.
Odnosno elementarne cestice koje grade sve ostale objekte u Svemiru.
Medjutim, svaki kvant se ne iskondenzuje do kraja.
Ako se iskondenzuje do kraja, onda nastaje atom tamne materije - celokupna kolicina energije je zarobljena, nema slobodne energije, pa se samim tim takvo nesto ne moze ni videti (jer se vidi samo materija koja sadrzi energiju).
Ako se iskondenzuje skoro do kraja, ali ipak ostane deo neiskondenzovane energije, nastaje neutron (s tim sto, zbog svoje elektroneutralnosti, neutron u stvari treba da je taj atom tamne energije, tj. totalno iskondenzovan, ali, za sada neka bude ovako - da ima jako malo slobodne energije).
Ako se iskondenzuje jos manji deo kvanta, onda se dobija ono sto danas zovu proton, a ostatak slobodne neiskondenzovane energije je ono sto zovu elektron.
Dakle, proton je cestica, elektron nije.
Obzirom da je kvant nedeljiv, to nije moguce unistiti elektron i napraviti okrnjeni kvant u Svemiru.
Proton i elektron su neraskidivo povezani.
Ako se jedan oslobodi - mora i drugi.
S tim, sto se energija moze preuzimati, te tako nastaje lancana reakcija (struja).
 
Isto ovo se desava i na makroplanu.
Energija milijardi kvanata se zavrti u spiralu i gradi galaksije.
Vecina od njih je spiralnog oblika, sto znaci da sadrze dosta energije, koja sprecava sabijanje galaksija u loptast oblik.
One koje su vise kondenzovane dobijaju okrugao oblik.
Kondenzacija energije u materiju se na makroplanu odvija u vise nivoa.
Postoje cetiri takva nivoa koje zvanicna nauka naziva:
1. Tamna energija
2. Vidljiva energija
3. Vidljiva materija
4. Tamna materija
Stari naucnici su, da bi sacuvali znanje kroz milenijume, dali nesto poeticnije (lakse pamtljive i razumljivije) nazive:
1. Vazduh
2. Vatra
3. Voda
4. Zemlja
Dakle:
1. Vazduh = Tamna energija, energija koja se ne moze detektovati (Drevni su je zvali - Etar)
2. Vatra = Vidljiva energija, energija koja se moze detektovati
3. Voda = Vidljiva materija, materija koja sadrzi energiju, materija u kretanju
4. Zemlja = Tamna materija, materija koja ne sadrzi slobodnu energiju, ne moze se videti i u nakupinama se naziva Crnim rupama
 
Ono sto je takodje bitno je, da se kondenzacijom, tj, zavrcenjem u spiralu, prostor smanjuje.
U svakom stepenu kondenzacije energije:
tamna energija - vidljiva energija - vidljiva materija - tamna materija
prostor tih stepena je sve manji i manji, odnosno, svaki od sledecih stepena ima jednu dimenziju manje.
Dakle, Tamna energija je stvarna velicina Svemira.
Vidljiva energija vec ne moze da se krece po toj celokupnoj zapremini - za nju je Svemir manji.
Vidljiva materija ima jos manji prostor na raspolaganju (jer se energija-prostor vise skupila).
Tamna materija (Crne rupe) za prostor ima samo jednu tacku.
Ovo mozemo simbolicno predstaviti presecima piramide:
Tamna energija, stvarna velicina Svemira, je povrsina osnove piramide.
Vidljiva energija je povrsina preseka na jednoj trecini (recimo) visine piramide (od osnove).
Vidljiva materija je povrsina preseka na dve trecine visine od osnove.
Tamna materija je vrh piramide.
 
Dimenzija manje, dakle, predstavlja razliku u velicini prostora prilikom kondenzacije - zavrcenja energije u spiralu.
Razlika velicine prostora izmedju vidljive energije i tamne energije je ta dimenzija.
Zato mi ne mozemo da detektujemo Tamnu energiju (etar) jer je dve dimenzije dalje od nas.
Ovo mozemo da prikazemo i kao levak.
Za nas (vidljivu materiju) je prostor Svemira pri dnu levka, dok je za vidljivu energiju on dosta veci te tako ne mozemo porediti brzine enrgije (talasa) i brzine materije (cestica), jer se ne krecu istim prostorom.
Tamna materija je samo dno levka - sve crne rupe su u stvari samo jedna.
To je ono sto se naziva zakrivljenje prostora.
U stvari, nije zakrivljenje, vec razlicite dimenzije.
To za posledicu ima - moguce postojanje hipersvemira.
Rastojanje do neke oblasti svemira koje prevali svetlost nije isto kao rastojanje koje mora da prevali materijalni objekat.
To znaci da materijalni objekat moze da dodje do iste tacke u svemiru manjom brzinom od svetlosne za isto vreme kao i svetlost.
Ali, o tom potom.
 
Vracamo se na nastanak zvezdanih sistema.
Na slici tri, centralna oblast je ona koja ima najvise slobodne neiskondenzovane energije.
To je centralna oblast svakog sistema - zvezda.
Ta energija se ne nalazi u nasoj dimenziji.
Ona u nasu dimenziju "curi" kroz otvor levka, vidljivu velicinu zvezde, koju odredjuje kolicina iskondenzovane energije na samom otvoru.
Dakle, nikakve termonuklearne fuzije nema unutar Zvezda, vec samo po obodima, tamo gde se nalazi vodonik.
Zvezde su u unutrasnjosti - neiskondenzovana energija.
Oko Zvezde imamo cetiri oblasti koje cine objekti kod kojih je kondenzacija isla "do kraja" (kako kod kog) i ti objekti su kamene planete.
U sledecem prstenu imamo cetiri oblasti kod kojih je kondenzacija isle donekle, i to su gasovite planete.
One u stvari i nisu planete.
Svaka od ovih oblasti je jedan mini-zvezdani sistem, gde su zvezde doticne "planete", a planete - njihovi sateliti.
U unutrasnjosti ovih "planeta" nema nista - samo minijaturni levkovi koji takodje propustaju energiju u nas prostor (samo mnogo manju od centralne oblasti).
 
Ove oblasti se sada rasporedjuju oko Zvezde - izvora energije-prostora u sredini.
Kako?
U skladu sa osnovnim pravilom - energija odbija materiju a privlaci energiju.
Kamene planete iz susedne oblasti ce se rasporediti tako da najmanja bude najblize Zvezdi, a najveca (najteza, najmasivnija) najdalje od Zvezde.
Gasovite planete ce se rasporediti tako da najvece (sa najvise energije) budu najblize zvezdi (jer je privlacenje energija-energija najvece), a najmanje najdalje od Zvezde.
To je najbolje gledati na primeru Suncevog sistema.
A usput pogledati sta o nastanku Suncevog sistema kazu i drevni tekstovi.
 
U sredini Suncevog sistema je zvezda - Sunce.
Onda idu tzv. unutrasnje planete, kamene ili terestijalne planete - Merkur, Venera, Zemlja, Mars.
Zatim gasoviti divovi - Jupiter, Saturn, Uran, Neptun.
Na kraju meleni Pluton, kao uslovna anomalija.
I jos jedna anomalija - Asteroidni pojas.
Vidimo da se raspored gasovitih divova uklapa u raspored po principu - energija privlaci energiju.
A da se raspored kamenih planeta ne uklapa u model - energija odbija materiju (najveca tj. najmasivnija planeta nije najudaljenija).
Sada.
Ali, da li je tako bilo pri nastanku Suncevog sistema?
Odgovor nam daju drevni tekstovi.
 
ENUMA ELISH:
"Kad u visinama nebo jos ne bese imenovano
a ispod njega, cvrsto tlo Zemlja jos ne bese nazvano
Beznacajan, ali praiskonski APSU, njihov roditelj.
MUMMU i TIAMAT - ona koja ih je sve rodila;
njihove vode su se pomesale."

AP.SU. - "onaj koji postoji od pocetka" ....Sunce
MUM.MU - "onaj koji je rodjen", najblizi Suncu .....Merkur.
TIAMAT - "devica zivota"... planeta koja se nalazila na mestu asteroidnog pojasa.

Voda - kao sto je receno, voda je simbol za materiju u kretanju, materiju kaja poseduje i energiju, u ovom slucaju to su kamene planete.
Nastaju (ili prvi dobijaju orbite) Merkur i Tiamat.

"Njihove vode izmesase se (...)
Bogovi se otelovise izmedju njih:
Bog LAHMU i Bog LAHAMU behu rodjeni;
i dobise svoja imena."

LHM - "voditi rat"
LAHMU - musko ime, moze biti samo Mars.
LAHAMU - zenski rod, moze biti samo Venera.

Dakle, nastaju, odnosno kondenzuju se prvo kamene planete.
Njihov raspored je bio:
Merkur, Mars, Venera, Tiamat.
Upravo kako se i ocekuje u skladu sa principom da energija (Sunca) odbija materiju.
 
Dakle, zvanicna nauka tvrdi da je Svemir nastao pre 13-15 milijardi godina, tako sto je sabijena energija eksplodirala, a onda, pri toj eksploziji, pocela da se u pojedinim delovima skuplja i proizvodi galaksije i u okviru njih zvezdane sisteme.
Cak idu dotle da kazu kako je pozadinsko zracenje dokaz za ovu tvrdnju.
Prosto neverovatno.
:rotf:Па само тако и може бити.
Униформно(углавном сем врло малих одступања) и са свих страна, јер смо ми унутар те некада тачке, а данас свемира.
Obzirom da je pozadinsko zracenje uniformno sa svih strana, a da, da je Svemir poceo da se siri iz neke tacke, to ne bi smelo da bude, doslo je svojevrsnog paradoksa koji zvanicna nauka zove "problem horizonta".
Ниси ти посматрао то са стране па да ,,не би смело тако да буде":rotf:, већ си део тога унутар свемира!
Isto kao kada bih ja rasekao glavu na ivicu nekog coskastog predmeta, a onda tvrdio kako je predmet okrugao, jer to posekotina dokazuje.
Kada bi me neko upitao, kako se moze raseci glava na okrugao predmet - jednostavno izjavim - to je "problem ivice" koji ce jednog dana, kada budem imao vise informacija, biti resen.
Dakle, svojevrsna glupost.
Zasto je potrebno da Svemir eksplodira, a da se posle toga (dok eksplozija traje svetlosnom brzinom!) njegovi delovi skupljaju u galaksije i zvezdane sisteme?
Zbog teorije evolucije.
Na taj nacin se obezbedjuju milijarde godina potrebne za teoriju evolucije.
Ako su najudaljeniji objekti od nas (sto je, doduse, opet paradoks moderne teorije), udaljeni 18 milijardi svetlosnih godina, znaci da je potrebno priblizno toliko godina da Svemir koji eksplodirava dodje do te velicine.
Ali, sta ako nema potrebe za eksplozijom?
Kao sto i nema.
Svemir je oduvek bio onoliki koliki je i danas.
Energija Svemira je oduvek ista (to kaze i zvanicna nauka, da ne bi bilo zabune - I zakon termodinamike).
A energija najveceg intenziteta ne moze biti sabijena u tacku, vec tada zauzima maksimalnu velicinu.
Svemir je bio maksimalno veliki na samom pocetku.
To dokazuje upravo pozadinsko zracenje.
Obzirom da je energija ujedno i energija-prostor, ono nam kazuje da je prostor u jednom pravcu bio isti kao i prostor u drugom pravcu, tj. da je Svemir oduvek bio ovoliki i da se ne siri.

To je rasprsena energija koju mozemo zamisliti kao maglu.
Ta magla sada pocinje da se kondenzuje.
Nastaju galaksije, a u okviru njih zvezdani sistemi.
Mozemo posmatrati kondenzaciju jedne oblasti (zapremine) Svemira.
To je slika jedan.
 
Idemo dalje.
ENUMA ELISH:
"... Pre no sto postadose stariji
i pre no sto porastose do namenjene im velicine -
otelovise se Bog ANSHAR i Bog KISHAR,
nadmasivsi ih velicinom.
Dok se produzavahu dani i mnozise godine
Bog ANU postade njihov sin - takmac svojim precima.
Potom prvenac Ansharov, Anu,
kao sebi jednakog i po svom liku zache NUDIMUD.

AN.SHAR - "princ, glavni na nebesima" - Jupiter
KI.SHAR - "glavni na cvrstom tlu" - Saturn
ANU - Uran
NUDIMUD - Neptun (moze i EA/Enki)

Sada nastaju i dzinovske gasovite planete ( u stvari mini-zvezde) koje su nadmasile velicinom kamene planete.
Njihov raspored je, kao sto je i ocekivati u skladu sa principom - energija privlaci energiju - Jupiter, Saturn, Uran, Neptun.
Anu i Nudimud (Uran i Neptun) su zaista priblizno iste velicine ("sebi jednakog i po svom liku").
Anu (Uran) je nazvan prvencem Ansharovim (Jupiterovim), sto znaci da je jos neka planeta nastala od ove.
To je Pluton, koji je u pocetku bio Jupiterov satelit.
Drevni tekst ga naziva GAGA.
GAGA - Pluton.
 
Poslednja izmena:
"Bozanska braca skupise se ukrug;
smetahu Tiamat gurajuci se napred-nazad.
Uznemiravahu "utrobu" Tiamat
svojim lakrdijanjem na nebesima.
Apsu ne mogashe da utisa njihovu graju;
Tiamat ostade nema od cuda.
Ono sto oni cinjahu bese odvratno (...)
njihovi putevi behu uznemirujuci..."

Kada su planete stvorene, dolazi do njihovog rasporedjivanja po orbitama oko Sunca.
Sigurno je da su dzinovske gasovite planete najvise uticale na Tiamat, jer je nju Sunce "guralo" ka njima, a one su je "gurale" ka Suncu (emitovanjem svoje energije-prostora).
To je neminovno uticalo na unutrasnjost planete Tiamat i mozda konstantne izlive lave i tektonske poremecaje ("uznemiravahu utrobu Tiamat").
Sunce nije moglo da obuzda njihovu "graju" ( lutanje do konacnog uspostavljanja orbita).
Verovatno je komesanje planeta izazivalo pojacano ili smanjeno emitovanje energije-prostora od Sunca.
U tekstu se dalje kaze da se Apsu (Sunce) posavetovao sa Mummuom (Merkurom) tako sto mu je prisao blize ( Merkur Suncu).
Medjutim, tada je Ea (Neptun) smislio plan da "izlije san na Apsua".
To znaci da je nakon formiranja Neptuna zavrseno uspostavljanje orbita i da su one postale stabilne.
 

Back
Top