Da bi se "dokazalo" da je spuštanje ljudi na Mesec falsifikovano, navodi se deset "optužbi" na račun NASA-e..
1. Zastava vijori na Mesecu na kome nema vetra
Zastave koje su astronauti poboli na Mesec namerno su "izgužvane" pre pakovanja na Zemlji da bi ostavljale utisak vijorenja. Takođe, kroz gornji deo zastave provučena je plastična šipka koja s gornje strane zateže zastavu, dok njen donji deo ostaje da slobodno visi izložen uticaju gravitacionog polja Meseca. To, naravno, daje utisak da zastava vijori. (U pozadini priče stoji "nesrećan" slučaj jer se gornja šipka zaglavila i nije bila izvučena do kraja pa je naboranost zastave još veća. To se svidelo svim astronomima pa je i u budućim letovima naboranost (vijorenje) zastave bio vrlo uočljiv.
2. Uticaj Van Alenovih radijacionih pojasa je takav da astronauti prilikom prolaska kroz pojaseve ne bi mogli da prežive
Van Alenovi pojasevi nastaju usled dejstva Zemljinog magnetnog polja. Oni štite našu planetu od opasne radijacije Sunca tako što je "sakupljaju" i od nje formiraju svojevrsne pojaseve koji opasuju Zemlju. Tokom leta prema Mesecu brodovi “Apolo” su presecali Van Alenove pojaseve. Prosečno vreme prolaska kroz pojaseve iznosilo je oko četiri sata, a nivo radijacije kojoj su astronauti bili izloženi bio je daleko ispod kritičnog nivoa i odgovarao je količini koja se ima tokom medicinskog X-zračenja u ambulanti. Izvan pojaseva, bliže Mesecu, nivo radijacije je daleko manji i postaje problem samo ako astronauti godinama borave u takvom ambijentu.
3. Različiti uglovi senki na Mesecu dokaz su da je korišćeno nekoliko izvora svetlosti, kao, na primer, veliki studijski reflektori
Tokom programa "Apolo" napravljeno je preko 32.000 fotografija. U nedavno objavljenoj knjizi "Pun Mesec" ("Full Moon") objavljeno je više od 900 visokokvalitetnih fotografija koje govore o svakoj značajnijoj etapi jedne tipične misije čovekovog leta na Mesec. Autor ovih redova pronašao je samo jednu fotografiju na kojoj su senke dva kamena bile pod različitim uglovima. Svih 12 astronauta je boravilo na Mesecu u vreme mesečevog jutra, kada je Sunce bilo nisko nad horizontom, tako da su uglovi senki i njihove dužine bili različiti. To je posebno izraženo na snimcima astronauta "Apola-15" koji su istraživali planinsku oblast u kojoj je stepen refleksija sunčevih zraka bio snažniji, pa su različiti uglovi senki bili izraženiji. Ovakvi uslovi su slični onima koji se mogu videti na Zemlji na polju prekrivenom snegom dok je nisko nad horizontom pun Mesec. Konture na površini tada stvaraju senke različitih uglova i dužina.
Evo kako je Edvin Oldrin (Edwin Aldrin), drugi čovek na Mesecu, opisao svoje utiske vezane za igru svetlosti na Mesecu: "Svetlo na površini daje osećaj topline, mada u skafanderima nismo mogli da osetimo prave temperature na Mesecu. Svetlo je bilo ponekad dosadno, jer kad bi sa strane dopiralo do naših šlemova odbijalo se o staklo. Kad bismo ušli u senku, videli bismo odsjaje svojih vlastitih lica ispred šlemova i to je zamračivalo sve drugo što je trebalo videti. Trebalo bi mi dvadesetak sekundi da mi se zenice opet rašire da vidim detalje".
4. Usled visokih temperatura na Mesecu film u kameri bi se istopio
Ako je ovo istina, kako onda objasniti hiljade fotografija napravljenih tokom radova kosmonauta i astronauta u otvorenom kosmosu? Najveći deo njih, počev od Leonovljeve istorijske kosmičke šetnje marta 1965, snimljen je pomoću kamera koje su bile instalirane na spoljašnjoj površini kosmičkih brodova, u uslovima otvorenog kosmosa. Takođe, sami kosmonauti i astronauti nosili su sa sobom kamere, koje su na strani okrenutoj Suncu izložene temperaturama od preko 1.500C, dok je strana kamere u senci na minus 140C. Filmovi korišćeni na Mesecu i tokom svake kosmičke šetnje otvorenim kosmosom nikada nisu bili direktno izloženi Suncu. Oni su se nalazili u posebnim zaštitnim kanistirima i kao takvi su ubacivani u kamere i, posle završetka korišćenja, vađeni iz nje.
5. Da bi stopalo ostavilo otisak na tlu, potrebno je da je ono nakvašeno, a na Mesecu nema vode
To nije pravilo.Mesečeva prašina se milionima godina taložila na tlu. U najranijoj fazi postojanja Meseca, ona je bila posledica davnašnjih vulkanskih aktivnosti, a posle toga neprekidnog dejstva meteora i posebno meteorske prašine. Ona je sastavljena od najfinijih čestica tako da ima formu gustog, kompaktnog praha u kome stope lako ostavljaju tragove.
6. Kroz kosmos velikom brzinom putuju mikrometeoriti koji mogu da probiju kapsulu ili skafander i ubiju astronauta
Ovo nije problem tipičan samo za letove na Mesec. Kao što smo naveli, od 1965. kada je Leonov prvi izašao u otvoreni kosmos, oko 150 ljudi je radilo van bezbednih kabina kosmičkih brodova. Pojedini od njih su tamo provodili sate i sate (rekord je gotovo devet časova).
Tačno je da je vasiona puna sićušnih čestica koje se kreću ogromnim brzinama. Neke od njih dostižu čak brzinu od oko 200.000 km/h. Međutim, dimenzije vasione su takve da je gustina ovakvih čestica veoma mala. Konačno, “Apolo” je zanemarljivo malih dimenzija u odnosu na, recimo, Međunarodnu kosmičku stanicu (ISS) koja već godinama kruži oko Zemlje i iz koje povremeno u otvoreni kosmos izlaze kosmonauti i astronauti. Niko nikada nije nastradao usled dejstva mikrometeorita, mada su njihovi udari registrovani. U jednom prozoru ruske orbitalne stanice "Mir", na primer, jedan mikrometeorit je napravio sićušni krater. Ovo je problem kojim se nauka decenijama ozbiljno bavi.
7. Zašto nema kratera usled rada raketnog motora mesečevog modula
Ispod desetak centimetara prašine nalazi se veoma čvrst kameni omotač Meseca kroz koji je vrlo teško prodreti da bi se formirao krater. To je uspevalo samo meteoritima koji su velikom brzinom, bez ikakvog usporavanja (na Mesecu ne postoji atmosfera) bombardovali površinu Meseca. To je proces koji traje i sada. Astronauti su imali mnogo problema da prodru kroz kameni omotač Meseca, čak i pomoću posebnih titanijumskih burgija. Tokom spuštanja, usled rada raketnog motora sletajućeg stepena Mesečevog modula oblak prašine je dostizao visinu samog modula. Tako su astronauti "Apola 14", na primer, sleteli na slepo, jer zbog oblaka prašine nisu mogli da vide tlo. Prašina se onda lagano slegla dole, ali su njena rasutost i ogoljeno tlo ispod modula zabeleženi na snimcima astronauta.
8. Ko je snimio poletanje modula s astronautima sa Meseca
Edvard Findel (Edward Fendell) sedeo je u Hjustonu, u Kontroli leta i upravljao daljinskim komandama kamerom koja je bila montirana na mesečevom džipu. Poletanje uzletnog stepena LM-a snimljeno je samo tokom tri poslednje mesečeve misije "Apolo" kada su astronauti "Apola-15", "Apola-16" i "Apola-17" koristili mesečeve džipove da bi istraživali udaljenije oblasti od LM-a. Pre povratka u kabinu LM-a oni su parkirali mesečev džip na bezbedno rastojanje od LM-a. Na džipu je ostavljena kamera kojom je daljinskim komandama upravljao Findel iz Hjustona.
Za poletanje uzletnog stepan LM-a vezana je još jedna "sumnja". Gde je usijani mlaz čestica iz raketnog motora? Da li je korišćen veliki kran koji je pomoću sajle podizao gornji stepen, dok je "eksplozija" lansiranja simulirana pomoću dva mala barutna punjenja postavljena na donjem stepenu? Ovu "teoriju" smo pronašli u jednom, verovali ili ne, ruskom časopisu ("Duel"). Prilikom paljenja motora uzletnog stepena, na snimcima se na trenutak vidi slabašan mlaz usijanih čestica i mnoštvo delova izolacije donjeg stepana koji se koristi kao platforma za lansiranje gornjeg stepena LM-a. Na Mesecu vlada totalni vakuum, tako da tamo jednostavno nema atoma kiseonika koji su u uslovima čak i veoma razređene atmosfere koja vlada u okolini Zemlje, "nosioci" usijanih čestica sagorelog goriva.
9. Mesečev džip je toliko veliki da ne može biti "upakovan" uz telo LM-a
Mesečev džip (Lunar Rover) je korišćen tokom tri poslednja spuštanja na Mesec. Pomoću njega, astronauti "Apola-15" i "Apola-16" prevalili su po 27 kilometara, dok su astronauti poslednje mesečeve misije "Apolo-17" prokrstarili više od 35 kilometara. Kada se rasklopi, džip je dugačak 3,1 m, širok 2,1 m, a visok 1,1 m. Džip je napravljen od lakih materijala tako da masa samog džipa, verovali ili ne, iznosi svega 211 kg. S astronautima i pratećom opremom ukupna masa "rovera" je 725 kg. On je tako projektovan da se može sklopiti u vidu velike kutije koja je tokom leta prema Mesecu priljubljena uz bok donjeg stepena LM-a. Četiri točka, dva sedišta i parabolična antena prečnika oko jedan metar sklopljeni su uz telo "rovera". Posle sletanja na Mesec, astronauti prvo rasklapaju točkove, a onda pomoću sajli spuštaju prvo zadnji, pa prednji deo "rovera".
