Naša biblioteka

Čitao sam još Pineapple Street Dženi Džekson - roman o jadima prebogatih Amerikanaca. Za naš prevod, ako ikad izađe, predlažem naslov I bogati plaču. Šalim se, knjiga se bavi mentalitetom bogatih, izolovanošću njihove zajednice i zanimljivom temom grižnje savjesti kod mlađe generacije (milenijalaca) zboga para do kojih su došli bez truda i rada. Nije loša knjiga, ne previše stereotipni likovi. Predviđam visokobudžetni film u naredne dvije do četiri godine.

Biografija Borisa Vijana iz pera Kler Žilijar mora biti zanimljiva, jer je Vijan imao dinamičan život, mada mi neke stvari nedostaju. Sve vrijeme se govori o njegovom velikom poznavanju američke književnosti i uticaju koji je ona imala na njega, a uopšte ne saznamo koje je to pisce on rado čitao. Zato ima dosta o boemskom Parizu četrdesetih i pedesetih godina, književnoj i džez sceni vremena kad su Sartr i Simon de Bovoar vodili glavnu riječ po kafeima.

Morao sam i od Foknera nešto pročitati, naravno. Flags in the Dust nisu mu najbolja knjiga, ali je važna za svakoga ko se bavi Foknerom malo ozbiljnije, jer predstavlja uvod u prostor mitskog Džefersona i Joknapatafe i aktera (Sartoris, Snops), pa pomaže da se razumiju odnosi koji se razvijaju u kasnijim knjigama. Jedini problem je što kod nas postoji samo skraćena verzija Sartoris, koja se Americi ne štampa od kada je izašla potpuna i bolja verzija Flags in the Dust. Naši izdavači nisu se cimali da je objave.

Samo mali dio četvrte knjige Crnjanskijevih Embahada predstavlja piščeva sjećanja na diplomatsku službu u jugoslovenskoj vladi u Londonu, ostatak su razni tekstovi iz engleske literature o Srbiji (ništa naročito, znamo da Engleze oduvijek boli uvo za nas). Ali to gdje piše o životu ministara u Londonu je sjajno. Kakvi nekompetentni i uglavnom nečasni likovi su se tu vrzmali, kraljevina nije mogla bolje ni da prođe. Neki dijelovi prevazilaze fikciju, Crnjanski čuje glasinu kako je kralj Aleksandar trovao Pribićevića sitno isječenim dlakama svinje. Tako nešto ni Basara ne bi mogao da smisli.

Još sam čitao Dobitnike od Kortasara, ali me nije nešto impresionirala knjiga. Možda joj se nisam dovoljno posvetio. Muzilova Ostavština za života sadrži uglavnom marginalije, čini mi se precijenjene, osim novele Kos koja je odlična. Priče Mirka Demića Ruža pod ledom su fina, lirski izmaštana sjećanja na djetinjstvo.
 
Sve pobrojano iz prethodnog posta bih probala sa zadovoljstvom.

Mi smo sinoc bili u knjizari da kupimo poklon jednoj zeni koja voli domace pisce novije generacije.
Odabrala sam roman Zamalek.
Dejana sam mnogo volela kao kolumnistu, kao coveka, duboko sam bila pogodjena neprijatnim vestima da vise nije sa nama.

I sada sam devojci koja slavi rodjendan kupila bas njegov roman o Kairu.

Citam pod uglom od 30' da ne presavijam listove, brisem trag svoje radoznalosti.
Slatko pisan, sladak je covek ocigledno bio. Opisi Kaira su bas pravi, skoro da mogu da zamirisu delovi pustinje, oaze, doline Nila, zivota izmedju reke. Svima nama koji volimo pustinju je kulturno objasnio da smo zapravo samo poetski nastrojeni.

Ako se neko sprema za more i ide na neko daleko mesto sa vrucim peskom, topla preporuka.
 
Razmisljala sam da li da otkucam post o knjizi koju sam vec ofrlje preporucila, hocu - necu, ipak hocu...

Pohvalila sam Zamalek kao roman za plazu, spremala se da je poklonim. Nisam imala srca. Knjigu sam zadrzala.
Pala mi je u ruke a ja sam veliki ljubitelj pustinje.

Guzva Kaira, prasina koja leti i koja bi progutala grad da isti nema nepopisan broj miliona dusa od kojih mnoge zive u supama, na ravnim krovovima, buduci da podzemne vode Nila ne dopustaju ni podrume, kamoli suturene. Vetar koji baca pustinjski pesak bas svake godine tacno pedeset dana na usnuli grad, prazne ulice Ramazana i dvostruki baksisi slugama, pustim dusama, policiji, bas svima i svakome uz bogat arapski recnik udvorickim epitetima.

Bajkovita zivotna prica kraljevog gardiste prepuna beskrajnog sarma. Citajuci po noci imala sam osecaj da je pisac tu negde, u sobi jer on ne pise vec pripoveda, sa jedne strane odmereno i obrazovano a sa druge, mangupski duhovito. Smejala sam se satima nimalo smesnim temama o kupovini grobnih mesta, recimo, ili durenju za koga ima ili nema mesta u porodicnom mauzoleju.

Tako da...roman je ostao sa mnom i tu ce i ostati.
 
Читам Русија, Србија и нови светски поредак (2022) Нешка Мадића. Врло добра и корисна књига, али сам се на једном месту шокирао:

Драстичан пример срозавања образовања и морала, представља случај једног припадника националне мањине из Источне Србије, који је завршио три разреда за зидара и са том дипломом уписао медицински факултет у Румунији. Не само да је завршио факултет, већ и специјализацију из гинекологије, иако није знао да утврди трудноћу у деветом месецу. Када се запослио у Бору и требао да изврши царски рез на трудници, пао је у несвест и завршио у лудници. Нажалост, није он за лудницу већ они који су му омогућили да купи диплому и угрози људске животе.

Нешко Мадић је социолог и радио је као професор социологије у гимназији, био начелник у Пиротском округу, конзул у Бугарској, има колумну у листу ''Слобода'', издао још и књигу Србија у канџама новог светског поретка (2014).
 
Да ставимо из исте нешто ведрије:

Дејвид Ајк у књизи ''Свет у шаци моћника'' наводи застрашујуће примере дебилизације људи и претварања у нове робове Новог светског поретка. Француска влада донела је закон по којем брачни парови могу да заврше у затвору, ако увреде једно друго. Ту је и закон о спречавању насиља у породици, који даје право жени, да уколико муж одступи од брачног уговора и захтева секс у четвртак, а не у суботу (како је предвиђено брачним уговором), жена може да позове полицију и да муж заврши у затвору.

Ово би могло да се уведе и код нас, па кад жена затражи од мужа прековремени рад, муж би могао одмах да јој запрети да ће позвати полицију.

:rotf:
 
Pastorak – Jurij Hudolin, Laguna 250 str, 8/10
https://www.laguna.rs/n3419_knjiga_pastorak_laguna.html

Bilo mi je interesantno da pročitam nekog slovenačkog autora.
Dobra je knjiga. Tek da nas podseti da ni 80-ih nije bilo baš svima bajno i sjajno.
I da je nasilje nad decom i tada postojalo, da se prosto na tome nije radilo ništa, da je bilo „normalno“. Na žalost.
Jedino što se ovde (barem se čini), sve završava na neki povoljan način po dete.
 
lamar:
Pastorak – Jurij Hudolin, Laguna 250 str, 8/10
https://www.laguna.rs/n3419_knjiga_pastorak_laguna.html

Bilo mi je interesantno da pročitam nekog slovenačkog autora.
Dobra je knjiga. Tek da nas podseti da ni 80-ih nije bilo baš svima bajno i sjajno.
I da je nasilje nad decom i tada postojalo, da se prosto na tome nije radilo ništa, da je bilo „normalno“. Na žalost.
Jedino što se ovde (barem se čini), sve završava na neki povoljan način po dete.
Kliknite za proširenje...
Мени је баш мучна била. Али је држала пажњу.
 
За време августовских врућина прочитао дивну збирку приповедака Звер Николаја Љескова. Ево зашто волим и настојим да читам добре писце, и руске уопштено.

Није их подучавао само књигама, већ и речима, додајући свему правилно усмерење, да никада једни друге не понизе и да се никада једни над другима не уздижу; јер, уколико постоји у некоме ишта по чему је надмоћнији од оног другог, онда то не постоји у човеку као нешто лично његово и није му рођењем дато, већ је од Бога дошло као дар. Ни лепотом тела, ни карактером родитеља, ни њиховим богатством, ни племенитошћу – ни са чим се ученици код Памфила нису један пред другим хвалили.
(Звер, Љесков)
:)
 
Ко се у којој вери родио, онај је у истој и остајао и своју веру пред другим није узносио – туђу није унижавао и није осуђивао. Обојица су [Јеврејин и Рус, суседи] мислили овако: ''откривено од Бога разликовање у вери, по вољи је Божијој''.
(Из збирке Звер, Николаја Љескова)
 
Прочитао Свето смеће Људмиле Улицке. Видим да је дело увршћено у есеје, али би пре могла да се каже како су то њена запажања о животу.

''Када сам одрасла, схватила сам да постоји читава војска људи који беже од стварности управо читањем.''

Сасвим тачно, али је тачно и ово:

''Читајући ми растемо дорастајући постепено до свега најбољег што се може изразити помоћу азбуке.''

:)
 
Predah – Mario Benedeti, Hoplit, 150 str, 9/10
https://www.delfi.rs/knjige/155167_predah_knjiga_delfi_knjizare.html

Odlična. Napisana na 150 str. a imala sam utisak da sam pročitala knjigu od barem 250.
Pisana pre više od 60 godina, a sveža u svakom smislu kao da je juče napisana.
Dok sam je čitala sve vreme sam imala osećaj neke nežnosti. Zbog radnje, zbog stila, zbog...
Uvek zaključim da Latinska Amerika daje neki poseban šmek literaturi.
 
Узела сам гомилу неких маминих књига, претежно сам јој их ја куповала, свака има посвету. Па ћу то полако... Видим да неке није ни такла :confused:
А имале смо и другачији укус, што јесте- јесте :lol:
 
Ја се вратио Паустовском. После Књиге лутања, Марије Черни и Колхиде узео да читам његово аутобиографско дело Повест о животу. Она ми од наведених најјачи утисак оставља. То је обимно дело од шест књига, од којих је, нажалост, преведено само три. Као што је познато, он је Рус, тачније Малорус, али су се сви они у то време осећали Русима, а писци писали на руском. Међутим, једна бака му је била Пољакиња а друга Туркиња. Ову Туркињу лепотицу је његов деда довео као ратни трофеј из завршеног руско-турског рата, али ја мислим, пре ће бити да ју је купио. Наравно, морала је да прими хришћанство. Иначе сам се изненадио колико је у то време, почетком двадесетог века, било Пољака у данашњој Украјини и Белорусији.

И у то време је у школама било организованих туча између одељења:

Не памтим ниједан случај да је прво одељење однело победу. У првим редовима победилаца скоро увек је био гимназијалац изазивачки прћастог носа , будући писац Михаил Булгаков. У бици је ускакао у најопаснија места. Победа је ишла његовим трагом и овенчавала га златним венцем. (Повест о животу, Паустовски)

Врло занимљива књига.
 
lamar:
Kad vidim ko emituje emisiju i ko je vodi, zgrozim se i ne zelim nista vise da znam o tome.
Kliknite za proširenje...
Kad smo kod emisija i televizija, informacija, medija, ja poslušam i odgledam i Sputnjik i Al Džaziru i N1, a pročitam i ponešto sa sajtova ovih-onih, pa tako pokušavam da putem mozaičke slike dođem do neke istine o tome šta se dešava u svetu i kod nas. Ne volim da me "farba" bilo koja medijska kuća. Valjda su godine i sve što nam se dešavalo u njima, uticale na to da sam jako osetljiva na propagandu bilo kog tipa.
 
Jaoooj, licno ne bih na ovoj temi o zombiranim ljudima i vestima:(. Bilo bi mi zao.
Dozivljavam da je ovo tema za one koji udisu miris biblioteke i starog papira, koji cunjaju kroz knjizare kada im je tesko, za one koji kradu od sna, bilo u zoru, bilo po noci, koji citaju iako mozda nisu primili platu, citaju u prepunim i prastarim autobusima, uprkos svemu. Za mene je biblioteka (kao i muzej, skola i crkva) sigurno mesto koje zahteva ssssshhhhh prstic tisine a otvoreno je za sve.


Od mene nista posebno. Citam Casovnicarevu kci. Mnogo volim Kejt Morton.
Ona se mozda najvise priblizila Emili i Sarloti Bronte po toj nekoj gotik atmosferi koja je u njihovom slucaju izrazito zenstvena.

Pravim sajamski spisak.
Za sada znam pouzdano da cu kupiti Malog princa povodom 80. rodjendana, Srecnog princa sa ilustracijama Ane Grigorijev (ta zena je sasvim sigurno prelepa, mora biti!), Atlas mitova, Tandrcka, Bljakavca (romane za decu), Rimske price i novog druga Nobela...
 
Да оставимо сад прозападне медије и да се вратимо лепој књижевности (Ламар, немој да ствараш лошу атмосферу овде!).
И даље читам Повест о животу Паустовског. То је аутобиографски роман па кад сам узео да је читам нисам мислио да ће та књига толико задовољство да ми пружи, превазишла је сва моја очекивања. Ко воли да чита обимна дела ову књигу му жарко препоручујем. Пише једноставно али врло лепо и да напоменем, Паустовски је био номинован за Нобелову награду, баш оне године када ју је добио Шолохов.
Један кратак цитат:
И чика Гриша му је чврсто стегао руку.
Од те вечери нешто се оштро преломило у мојој свести. Све чега сам се раније бојажљиво туђио, није ме више плашило. Престао сам гледати људе тако летимично, као што сам их раније гледао.
Отад сам схватио да треба тражити сваку искрицу човечности у људима око себе, ма како туђи и незанимљиви нам изгледају.
У сваком срцу је струна. Она ће увек одјекнути чак и на слаб дозив лепога.
(Паустовски: Повест о животу)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top