Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb strane. Trebalo bi da ga nadogradite ili koristite alternativni pregledač.
ne secam se kad sam napisala da Danas treba zabraniti, mada ne mogu da tvrdim da nisam, ali se iskreno ne secam.
Sem toga, i da jesam kakve to veze ima sa bibliotekom i tvoj dolazak odn boravak na temi samnom uopste?!
Otkud ti potreba da uopste mene prozivas?!
Pročitala sam fenomenalnu knjigu! Zove se Anđeo za mojim stolom. Napisala ju je Dženet Frejm, najpoznatija novozelandska književnica za koju nikad nisam čula dok nisam pročitala tekst u Politikinom Zabavniku o njoj. Ko želi, može da ga potraži u broju 3858 od 23.10.2020, a u arhivi na sajtu Zabavnika: http://politikin-zabavnik.rs/public/magazini može da se pročita čitav broj. Članak o Dženet Frejm je na str.44-45.
Prema knjizi je Džejn Kempion snimila film: https://www.imdb.com/title/tt0099040/
Mada verujem da je dobar neću ga gledati, jer kao i obično sa filmovima nastalim prema dobrim knjigama, već sam stvorila neku sliku u glavi.
Najtoplija preporuka za @lamar, @*moonlight*, @Yersinia, @Rayela . Za @quentin -a nisam sigurna. S jedne strane, mislim da bi ti se dopala jer ne verujem da si čitao pisce sa Novog Zelanda, a ovo nije petparačka književnost, a s druge, ne uklapa mi se u tvoj ukus. Mada možda i debelo grešim.
Bogme, dano, ako preporučuješ sa takvim žarom, definitivno ću potražiti! Posebno što se već dosta dugo ovde znamo i pratimo, te umemo da procenimo bi kome moglo da legne, i da ga oduševi.
Inače, trenutno čitam Molitvu za Ovena Minija Džona Irvinga. Druge knjige ovog autora nisam čitala - prelistavanje Sveta po Garpu nije ostavilo na mene utisak da bi knjiga mogla da me zainteresuje, a budući da njegove knjige jesu obimnije, nisam ni želela da se prihvatim tog izazova.
Ipak, ovu knjigu, u koju sam sada uplovila, jesam priželjkivala, i žudela da je pročitam, iako sam ciljano baš malo istraživala o njoj.
Dobre ocene ima na Goodreads-u, i to mi je isto bilo zanimljivo.
Kada sam je kupila, i izašla iz knjižare držeći je u rukama, ogrnula me je velika, neopisiva sreća jer je imam, jer je tu, jer sam je uzela.
Dakle, i pre čitanja.
Sada, kada je iza mene nekih 70ak stranica (nedovoljno mnogo, budući da ima 650), samo mogu reći da je VOLIM i dalje, i da se radujem svakom trenutku koje ću nadalje posvetiti čitanju.
O pojedinostima i sitnim opažajima, naravno, izvešavaću.
Još jedno propušteno knjiiževno delo iz mladosti.
U mladosti sam čitala bukvalno sve. Bez ikakvog kriterijuma.
Tako čitajući pročitala sam dosta vrednih i dosta beznačajnih književnih dela.
Ali ja mislim da bez tih beznačajnih ne bih osetila pravi značaj i vrednost ni ovih pravih književnih dela.
Osim toga laka literatura odmara, rasterećuje i ispunjava dokolicu.
I sad sam se ja raspričala suprotno od onoga što sam čitala.
Dakle. Radecki marš. Dugo ga merkam i nameravam da pročitam, ali sve danas-sutra...
I stiže na red. Ovakve knjige teško započinjem, težak mi je svaki njihov početak, prvih 20-30 strana... a onda se prepustim uživanju (ne nužno uvek naravno).
U jeziku, stilu, načinu pripovedanja...
Tako je bilo i sada. Pročitam jedan deo, onda nekoliko dana nemam vremena pa je nevoljko uzmem ponovo, a onda se uživim i ne ispištam.
Sve u svemu uživala sam u propuštenom štivu.
Lamarita
I meni je ta knjiga bila divna, možda baš zato što je tako sporovoznija, kao i većina klasika, u odnosu na današnju literaturu. Onda stigneš drugačije da uđeš u atmosferu, zato sporo počinješ i teže napuštaš. Od pre par godina kada sam pročitala "Radecki marš" se odlučujem na Kapucinsku grobnicu, ali nikako da se poduhvatim. Biće i toga.
Selidba, Miljenko Jergović, Booka, 456 str.
Pre neki dan sam naišla na tekst ili reklamu za ovu knjigu i učinila mi sa interesantna, a onda sam se oduševila kad sam je videla i u mojoj biblioteci, a još više kad sam počela da je čitam.
Početak je išao polako, baš onako kako Lamar opisuje početak čitanja Radeckog marša. Ali mislim da ipak razlozi za sporovozno čitanje nisu bili isti.
Ja sam se zadržavala jer sam evocirala svoje uspomene iz vremena o kojima on piše jer smo sličnih godina, pa iako nismo odrastali u istom gradu, bila je to ista zemlja i mnoge stvari su bile iste ili slične, ili sam bar znala za neke događaje koje pominje (čuvena rođendanska žurka kod njegove drugarice Isidore, i velike prašine koja se oko digla oko toga). Pa sam onda googlala o njemu, o romanu, pa čitala intervjue i neke njegove tekstove, pa shvatila kako je to bilo isto ili slično do neke 91.-92. godine, kada je postalo totalno različito.
On nekoliko godina posle majčine smrti dolazi u stan u kom je odrastao da pregleda, uzme ili baci stvari, knjige, dokumente, kućne predmete, pa se kod svakog papira, svake knjige, svake stvari seća otkud im, ko je kupio, koristio. A onda nas upoznaje i sa članovima porodice, precima, komšijama, prijateljima, ko je kako živeo, kako je završio. Divna jedna knjiga, puna uspomena, sećanja, ljubavi, tuge, teškog "kuferaškog" života, onih koji su se selili iz zemlje u zemlju, iz grada u grad, takoreći sa jednim koferom, za boljim životom, za prilikama, koji su trpeli i uvek bili sumnjivi jer nisu bili svoji na svome, jer su Nemci, Slovenci... Ovde su prikazani njemu bliski ljudi sa kojima je on živeo, majka, s kojom se nije baš najbolje slagao, i njeni roditelji, Nono (deda) koji je umro još dok Miljenko bio mali i Nona (baba) koja je najznačajnija figura u njegovom životu. Verno je prikazao njen karakter, stavove, obrazovanje, vaspitanje, njen težak život obeležen velikim tragedijama.
U poslednjem poglavnju opisuje prostoriju po prostoriju u stanu, kakva je bila, kakav nameštaj je bio, i kako se postepeno s godinama nameštaj menjao, kupovale nove stvari i kako je život postajao lakši, sa manje oskudica. Na to se nadovezuje i poslednjih osamdesetak strana gde opisuje šta je i kako Nona kuvala. Nije volela da kuva, ali je to radila sjajno. Ja volim da jedem i volim i da čitam o hrani. A samo onaj ko takođe voli da jede i uživa u hrani (iako mnoga jela nije voleo) može tako lepo da piše o tome.
Ova knjiga je svojevrstan nastavak ili bar piše o vremenima koja su došla posle vremena i ljudi (ili se delom preklapaju) o kojima je pisao u romanu Rod, i
I mislim da bi mi bilo lakše da pratim ovo da sam se prvo upoznala sa junacima Roda. Ali ovde je Rod izdat tek nedavno (u Hrvatskoj još 2013. ), tako da ga još nema po bibliotekama, osim dva primerka u Gradskoj, koja su, naravno uvek zauzeta.
U knjižarama Booke je to knjiga meseca februara, pa je na sniženju i košta 1298 dinara, i mislim da ću da se počastim jednim obimnim Jergovićem, jer mi za knigu od 1065 strana, to nije prevelika cena.
Selidba, Miljenko Jergović, Booka, 456 str.
Pre neki dan sam naišla na tekst ili reklamu za ovu knjigu i učinila mi sa interesantna, a onda sam se oduševila kad sam je videla i u mojoj biblioteci, a još više kad sam počela da je čitam.
Početak je išao polako, baš onako kako Lamar opisuje početak čitanja Radeckog marša. Ali mislim da ipak razlozi za sporovozno čitanje nisu bili isti.
Ja sam se zadržavala jer sam evocirala svoje uspomene iz vremena o kojima on piše jer smo sličnih godina, pa iako nismo odrastali u istom gradu, bila je to ista zemlja i mnoge stvari su bile iste ili slične, ili sam bar znala za neke događaje koje pominje (čuvena rođendanska žurka kod njegove drugarice Isidore, i velike prašine koja se oko digla oko toga). Pa sam onda googlala o njemu, o romanu, pa čitala intervjue i neke njegove tekstove, pa shvatila kako je to bilo isto ili slično do neke 91.-92. godine, kada je postalo totalno različito.
On nekoliko godina posle majčine smrti dolazi u stan u kom je odrastao da pregleda, uzme ili baci stvari, knjige, dokumente, kućne predmete, pa se kod svakog papira, svake knjige, svake stvari seća otkud im, ko je kupio, koristio. A onda nas upoznaje i sa članovima porodice, precima, komšijama, prijateljima, ko je kako živeo, kako je završio. Divna jedna knjiga, puna uspomena, sećanja, ljubavi, tuge, teškog "kuferaškog" života, onih koji su se selili iz zemlje u zemlju, iz grada u grad, takoreći sa jednim koferom, za boljim životom, za prilikama, koji su trpeli i uvek bili sumnjivi jer nisu bili svoji na svome, jer su Nemci, Slovenci... Ovde su prikazani njemu bliski ljudi sa kojima je on živeo, majka, s kojom se nije baš najbolje slagao, i njeni roditelji, Nono (deda) koji je umro još dok Miljenko bio mali i Nona (baba) koja je najznačajnija figura u njegovom životu. Verno je prikazao njen karakter, stavove, obrazovanje, vaspitanje, njen težak život obeležen velikim tragedijama.
U poslednjem poglavnju opisuje prostoriju po prostoriju u stanu, kakva je bila, kakav nameštaj je bio, i kako se postepeno s godinama nameštaj menjao, kupovale nove stvari i kako je život postajao lakši, sa manje oskudica. Na to se nadovezuje i poslednjih osamdesetak strana gde opisuje šta je i kako Nona kuvala. Nije volela da kuva, ali je to radila sjajno. Ja volim da jedem i volim i da čitam o hrani. A samo onaj ko takođe voli da jede i uživa u hrani (iako mnoga jela nije voleo) može tako lepo da piše o tome.
Ova knjiga je svojevrstan nastavak ili bar piše o vremenima koja su došla posle vremena i ljudi (ili se delom preklapaju) o kojima je pisao u romanu Rod, i
I mislim da bi mi bilo lakše da pratim ovo da sam se prvo upoznala sa junacima Roda. Ali ovde je Rod izdat tek nedavno (u Hrvatskoj još 2013. ), tako da ga još nema po bibliotekama, osim dva primerka u Gradskoj, koja su, naravno uvek zauzeta.
U knjižarama Booke je to knjiga meseca februara, pa je na sniženju i košta 1298 dinara, i mislim da ću da se počastim jednim obimnim Jergovićem, jer mi za knigu od 1065 strana, to nije prevelika cena.
Nisam čitala Dvore od oraha, ali dugo su mi na spisku. Čitala sam Sarajevskog marlbora, zbirku priča, Roman o Korini, Otac i Levijevu tkaonicu svile.
Lepo piše, ali iskreno, Levijeva tkaonica mi se nije posebno dopala, posebno jer mi je dosta ličila na Autoportret s torbom Semezdina Mehmedinovića.
Na spisku mi je i knjiga Nezemaljski izraz njegovih ruku.
Inače, istinski uživam u Molitvi za Ovena Minija. Prešla sam 250 stranica, od 650, mislim da toliko ima, i baš mi prija, u njoj pronalazim toliko toga što uspeva da me rastuži, nasmeje, oduševi, ogoli, zamisli... Čini mi se da je u moje ruke ušla u pravom trenutku. Takve knjige se, kasnije, dugo pamte.
I očekivala sam da se Lamar, kao velika poštovateljka (al su mi smešni ovi ženski oblici) lika i dela Miljenka Jergovića javi sa nekom rang listom.
Ja nisam ni blizu toliko pročitala, ali Dvori od oraha su mi remek delo. Od Sarajevskog marlblora sam odustala, nisu mi legle neke ratne scene. Mama Leone sam malo čitala na poslu, imala sam u pdf-u i to je i ostalo tamo u kompjuteru, svidelo mi se to što sam pročitala. Ruta Tanenbaum me se nije nešto dojmila. I najnovija pročitana - Selidba mi je super, ali nije nadmašila Dvore.
Jel možeš (bilo ko) da napišeš nešto više o Roman o Korini i Inšalah Madona, inšalah. Kakve su, o čemu se radi?
Još je neko svojevremeno pisao da mu se Levijeva tkaonica svile nije naročito dopala.
Roman o Korini – Miljenko Jergovic, Rende, 70 str, oktobar 2011, 8/10
Na kraju ce me ovaj Jergovic zaprositi. Naletece na nasu biblioteku, i… odoh ja vama : )
Dakle ovo je “roman”, jer ima 70 str., a realno po formatu knjige i nacinu stampanja negde 40-ak i realno bi to bila neka pripovetka recimo.
Nista spektakularno, ne spada u vrh njegovog stvaralastva, ali ako vam padne u ruke procitajte. Imate zagarantovano prijatnih sat vremena.
Moram da podelim svoje oduševljenje jednostavnom malom stvari, za koju verujem da bi se dopala @Mrs.Bi i @lamar
Gradska biblioteka je pokrenula urednu i finu aplikaciju, zove se BISIS. Treba da se pošalje mejl sa zahtevom za registraciju i u njemu navede broj članske karte. Odmah stigne link za aktivaciju, napravi se lozinka i gotovo. A tamo - ukucaš u pretragu šta te interesuje, odmah izađe gde tačno ima primeraka i koliko, mogu jednostavno da se rezervišu knjige, jednim klikom se produžuje vraćanje i prati se kad ti je vreme za vraćanje knjiga, vidi se cela istorija pozajmica, preporuke, koje su im nove knjige stigle i gde ih ima, ma svašta lepo. Ne važi samo za beogradsku, ima i svih drugih gradskih biblioteka, samo se izabere iz menija.
Ja odavno koristim elektronski katalog za pretragu i super mi je. Odmah mogu da vidim da li nešto što me interesuje ima u mojoj biblioteci i u kojoj drugoj ima. Nisam se registrovala, pa ne mogu sama da produžavam (to uradim telefonom) ili da vidim istoriju pozajmica, što mi baš i nije nužno, ali sigurno ću se i registrovati.
U mojoj biblioteci se još uvek koriste oni starinski kartončići, pa mi tamo lepo piše kad treba da vratim. Vidim da na ovim modernim nije predviđeno da se išta piše, (kao i na zdravstvenim knjižicama, pa nam po njima lepe nalepnice sa brojem kartona), pa je onda zgodno biti registrovan da možeš da vidiš.
Uz rizik da me se proglasi nazadnim elementom, priznaću da volim neke od tih starinskih stvari, kao te kartončiće za biblioteku. Ali volim i neke novitete kao npr. da plaćam račune elektronski, da ne moram da idem u poštu i čekam red.
Jeste to sve zgodno što je kompjuterizovano, ali da li nekom (kao meni) padne na pamet šta će se desiti kad padne sistem, kad puste neki kompjuterski virus (kao što su pustili ovaj pravi kovid 19), pa sve nestane!?
Je, je, je. Triput ura za Danu.
Elem. Ja kao i Bi odavno koristim elektronski katalog. Ali mi to u zadnjih 5-6 meseci ne polazi za rukom.
Da li je to nešto do mene ili do biblioteke ne znam, ali mi ta opcija jako nedostaje.
Videla sam to nešto da se registruješ itd, ali sve nešto nemam vremena da se zamajavam.
Sad ću prvom prilikom kada budem raspoložena da se registrujem i pozabavim time.
Bi, nemoj da me plašiš sa tim da sve nestane
I kod mene se koriste ti starinski kartončići, i ja sam navikla na to još od školskih dana jer sam i ja generacija kao i Bi.
A to znači mlada, lepa, zgodna i pametna
Tako da živela elektronska pretraga uz kartončiće, odnosno živeo spoj starog i novog.
Večeras na RTS počela serija Područje bez signala, po romanu Roberta Perišića, koji smo neki čitali.
Uvek sam nekako uzdržana u pogledu ekranizacija književnih dela. I uopšte domaćih i regionalnih serija. Više sam se razočarala u poslednje vreme nego što sam se oduševila serijama i filmovima.
) ja napisala:
