Napišimo knjigu

Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papira koje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zivot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte... u glavi mu je bila samo jedna misao iz proslosti koja je njegov pitom, zdrav i donekle monoton zivot uzdrmala iz korena i pretvorila u nesto sasvim drugo.Preplavio ga je osecaj straha i zlosutnosti, slike iz proslosti su se pocele smenjivati pred njegovim ocima.Pogled mu je postajao staklenast, ugrizao se za usnu i zazmurio. "Morise, to je samo proslost. Smiri se...Smiri se...." , mislio je.Izvadio je svoje tablete za smirenje i krenuo da ih pije jednu za drugom.Stalno su mu se u glavi vrtele slike obezglavljenih leseva koje je video na svom zadatku. Prolazilo mu je hiljadu misli kroz glavu.
Pogledao je u uramljenu sliku na stolu i svi tonovi Elijaninih plavo-zeleno sivih ociju zapljusnuse ga kao talas. Prepustajuci se njihovom iskricavom osmehu osetio je kako nervoza polako nestaje.
Zlokobna zvonjava telefona trze ga iz sanjarenja toliko naglo, da je bukvalno odskocio sa stolice, srusivsi pepeljaru na pod. Promukli glas sa druge strane nije mu dao vremena da se sabere... Nekoliko adresa i broj telefona... Ime... Poznato ime... Gde ga je već čuo? Ne, ne može biti to... Nemoguće je da ga opet stavljaju na taj zadatak, da ga opet vraćaju u isti košmar! Desilo se ono cega se najvise i plasio. Koliko je bio uplasen zbog svega sto se desilo toliko je bio i srecan jer je mislio da je sve proslo, ali nije bilo tako. Samo dva dana ga je delilo od kraja, za dva dana je trebao da sredi izvestaj i da slucaj bude resen, ali nesreca nikad ne ide sama.
Uzeo je braon kaput od prevrnute koze, stavio svoj omiljeni sesir na glavu i izasao napolje. Za sobom je ostavio veliki haos.
 
Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papira koje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zivot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte... u glavi mu je bila samo jedna misao iz proslosti koja je njegov pitom, zdrav i donekle monoton zivot uzdrmala iz korena i pretvorila u nesto sasvim drugo.Preplavio ga je osecaj straha i zlosutnosti, slike iz proslosti su se pocele smenjivati pred njegovim ocima.Pogled mu je postajao staklenast, ugrizao se za usnu i zazmurio. "Morise, to je samo proslost. Smiri se...Smiri se...." , mislio je.Izvadio je svoje tablete za smirenje i krenuo da ih pije jednu za drugom.Stalno su mu se u glavi vrtele slike obezglavljenih leseva koje je video na svom zadatku. Prolazilo mu je hiljadu misli kroz glavu.
Pogledao je u uramljenu sliku na stolu i svi tonovi Elijaninih plavo-zeleno sivih ociju zapljusnuse ga kao talas. Prepustajuci se njihovom iskricavom osmehu osetio je kako nervoza polako nestaje.
Zlokobna zvonjava telefona trze ga iz sanjarenja toliko naglo, da je bukvalno odskocio sa stolice, srusivsi pepeljaru na pod. Promukli glas sa druge strane nije mu dao vremena da se sabere... Nekoliko adresa i broj telefona... Ime... Poznato ime... Gde ga je već čuo? Ne, ne može biti to... Nemoguće je da ga opet stavljaju na taj zadatak, da ga opet vraćaju u isti košmar! Desilo se ono cega se najvise i plasio. Koliko je bio uplasen zbog svega sto se desilo toliko je bio i srecan jer je mislio da je sve proslo, ali nije bilo tako. Samo dva dana ga je delilo od kraja, za dva dana je trebao da sredi izvestaj i da slucaj bude resen, ali nesreca nikad ne ide sama.
Uzeo je braon kaput od prevrnute koze, stavio svoj omiljeni sesir na glavu i izasao napolje. Za sobom je ostavio veliki haos.
Napolju ga doceka sibanje vetra. Stegao je kaput i navukao kragnu do nosa. Dokle ce u njemu trajati ova prokleta hladna i mracna melanholija? Peo se strmom ulicom ka bulevaru. Usput vide na trotoaru prostitutku koja odmah opazi njegov pogled i suptilno podize mini suknju dovoljno da mu da do znanja da nema donji ves.
 
Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papira koje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zivot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte... u glavi mu je bila samo jedna misao iz proslosti koja je njegov pitom, zdrav i donekle monoton zivot uzdrmala iz korena i pretvorila u nesto sasvim drugo.Preplavio ga je osecaj straha i zlosutnosti, slike iz proslosti su se pocele smenjivati pred njegovim ocima.Pogled mu je postajao staklenast, ugrizao se za usnu i zazmurio. "Morise, to je samo proslost. Smiri se...Smiri se...." , mislio je.Izvadio je svoje tablete za smirenje i krenuo da ih pije jednu za drugom.Stalno su mu se u glavi vrtele slike obezglavljenih leseva koje je video na svom zadatku. Prolazilo mu je hiljadu misli kroz glavu.
Pogledao je u uramljenu sliku na stolu i svi tonovi Elijaninih plavo-zeleno sivih ociju zapljusnuse ga kao talas. Prepustajuci se njihovom iskricavom osmehu osetio je kako nervoza polako nestaje.
Zlokobna zvonjava telefona trze ga iz sanjarenja toliko naglo, da je bukvalno odskocio sa stolice, srusivsi pepeljaru na pod. Promukli glas sa druge strane nije mu dao vremena da se sabere... Nekoliko adresa i broj telefona... Ime... Poznato ime... Gde ga je već čuo? Ne, ne može biti to... Nemoguće je da ga opet stavljaju na taj zadatak, da ga opet vraćaju u isti košmar! Desilo se ono cega se najvise i plasio. Koliko je bio uplasen zbog svega sto se desilo toliko je bio i srecan jer je mislio da je sve proslo, ali nije bilo tako. Samo dva dana ga je delilo od kraja, za dva dana je trebao da sredi izvestaj i da slucaj bude resen, ali nesreca nikad ne ide sama.
Uzeo je braon kaput od prevrnute koze, stavio svoj omiljeni sesir na glavu i izasao napolje. Za sobom je ostavio veliki haos.
Napolju ga doceka sibanje vetra. Stegao je kaput i navukao kragnu do nosa. Dokle ce u njemu trajati ova prokleta hladna i mracna melanholija? Peo se strmom ulicom ka bulevaru. Usput vide na trotoaru prostitutku koja odmah opazi njegov pogled i suptilno podize mini suknju dovoljno da mu da do znanja da nema donji ves
List starih novina, gonjen vetrom, obmotao mu se oko nogavice.Dok je pokusavao da ga se oslobodi, u odrazu stakla pored kog se zadesio ugledao je coveka, sa druge strane polupuste ulice, kako ga posmatra, naslonjen na banderu.
 
Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papira koje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zivot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte... u glavi mu je bila samo jedna misao iz proslosti koja je njegov pitom, zdrav i donekle monoton zivot uzdrmala iz korena i pretvorila u nesto sasvim drugo.Preplavio ga je osecaj straha i zlosutnosti, slike iz proslosti su se pocele smenjivati pred njegovim ocima.Pogled mu je postajao staklenast, ugrizao se za usnu i zazmurio. "Morise, to je samo proslost. Smiri se...Smiri se...." , mislio je.Izvadio je svoje tablete za smirenje i krenuo da ih pije jednu za drugom.Stalno su mu se u glavi vrtele slike obezglavljenih leseva koje je video na svom zadatku. Prolazilo mu je hiljadu misli kroz glavu.
Pogledao je u uramljenu sliku na stolu i svi tonovi Elijaninih plavo-zeleno sivih ociju zapljusnuse ga kao talas. Prepustajuci se njihovom iskricavom osmehu osetio je kako nervoza polako nestaje.
Zlokobna zvonjava telefona trze ga iz sanjarenja toliko naglo, da je bukvalno odskocio sa stolice, srusivsi pepeljaru na pod. Promukli glas sa druge strane nije mu dao vremena da se sabere... Nekoliko adresa i broj telefona... Ime... Poznato ime... Gde ga je već čuo? Ne, ne može biti to... Nemoguće je da ga opet stavljaju na taj zadatak, da ga opet vraćaju u isti košmar! Desilo se ono cega se najvise i plasio. Koliko je bio uplasen zbog svega sto se desilo toliko je bio i srecan jer je mislio da je sve proslo, ali nije bilo tako. Samo dva dana ga je delilo od kraja, za dva dana je trebao da sredi izvestaj i da slucaj bude resen, ali nesreca nikad ne ide sama.
Uzeo je braon kaput od prevrnute koze, stavio svoj omiljeni sesir na glavu i izasao napolje. Za sobom je ostavio veliki haos.
Napolju ga doceka sibanje vetra. Stegao je kaput i navukao kragnu do nosa. Dokle ce u njemu trajati ova prokleta hladna i mracna melanholija? Peo se strmom ulicom ka bulevaru. Usput vide na trotoaru prostitutku koja odmah opazi njegov pogled i suptilno podize mini suknju dovoljno da mu da do znanja da nema donji ves
List starih novina, gonjen vetrom, obmotao mu se oko nogavice. Dok je pokusavao da ga se oslobodi, u odrazu stakla pored kog se zadesio ugledao je coveka, sa druge strane polupuste ulice, kako ga posmatra, naslonjen na banderu. Hiljadu misli mu proleteše kroz glavu kao odgovor na pitanje identiteta tog nepoznatog lica. Možda ga prate, ali ko? Nakon par trenutaka devojka priđe strancu i oni odoše zagrljeni, ne primećujući vise nikoga.
 
Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papira koje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zivot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte... u glavi mu je bila samo jedna misao iz proslosti koja je njegov pitom, zdrav i donekle monoton zivot uzdrmala iz korena i pretvorila u nesto sasvim drugo.Preplavio ga je osecaj straha i zlosutnosti, slike iz proslosti su se pocele smenjivati pred njegovim ocima.Pogled mu je postajao staklenast, ugrizao se za usnu i zazmurio. "Morise, to je samo proslost. Smiri se...Smiri se...." , mislio je.Izvadio je svoje tablete za smirenje i krenuo da ih pije jednu za drugom.Stalno su mu se u glavi vrtele slike obezglavljenih leseva koje je video na svom zadatku. Prolazilo mu je hiljadu misli kroz glavu.
Pogledao je u uramljenu sliku na stolu i svi tonovi Elijaninih plavo-zeleno sivih ociju zapljusnuse ga kao talas. Prepustajuci se njihovom iskricavom osmehu osetio je kako nervoza polako nestaje.
Zlokobna zvonjava telefona trze ga iz sanjarenja toliko naglo, da je bukvalno odskocio sa stolice, srusivsi pepeljaru na pod. Promukli glas sa druge strane nije mu dao vremena da se sabere... Nekoliko adresa i broj telefona... Ime... Poznato ime... Gde ga je već čuo? Ne, ne može biti to... Nemoguće je da ga opet stavljaju na taj zadatak, da ga opet vraćaju u isti košmar! Desilo se ono cega se najvise i plasio. Koliko je bio uplasen zbog svega sto se desilo toliko je bio i srecan jer je mislio da je sve proslo, ali nije bilo tako. Samo dva dana ga je delilo od kraja, za dva dana je trebao da sredi izvestaj i da slucaj bude resen, ali nesreca nikad ne ide sama.
Uzeo je braon kaput od prevrnute koze, stavio svoj omiljeni sesir na glavu i izasao napolje. Za sobom je ostavio veliki haos.
Napolju ga doceka sibanje vetra. Stegao je kaput i navukao kragnu do nosa. Dokle ce u njemu trajati ova prokleta hladna i mracna melanholija? Peo se strmom ulicom ka bulevaru. Usput vide na trotoaru prostitutku koja odmah opazi njegov pogled i suptilno podize mini suknju dovoljno da mu da do znanja da nema donji ves
List starih novina, gonjen vetrom, obmotao mu se oko nogavice. Dok je pokusavao da ga se oslobodi, u odrazu stakla pored kog se zadesio ugledao je coveka, sa druge strane polupuste ulice, kako ga posmatra, naslonjen na banderu. Hiljadu misli mu proleteše kroz glavu kao odgovor na pitanje identiteta tog nepoznatog lica. Možda ga prate, ali ko? Nakon par trenutaka devojka priđe strancu i oni odoše zagrljeni, ne primećujući vise nikoga. Visoki neboderi stremili su ka nebu, cineci sve drvece ovoga grada pomalo nevaznim i zaboravljenim. Zeleo je da oseti vruc vetar na licu. Stisnutih pesnica osvajao je kaldrmu...
 
Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papira koje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zivot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte... u glavi mu je bila samo jedna misao iz proslosti koja je njegov pitom, zdrav i donekle monoton zivot uzdrmala iz korena i pretvorila u nesto sasvim drugo.Preplavio ga je osecaj straha i zlosutnosti, slike iz proslosti su se pocele smenjivati pred njegovim ocima.Pogled mu je postajao staklenast, ugrizao se za usnu i zazmurio. "Morise, to je samo proslost. Smiri se...Smiri se...." , mislio je.Izvadio je svoje tablete za smirenje i krenuo da ih pije jednu za drugom.Stalno su mu se u glavi vrtele slike obezglavljenih leseva koje je video na svom zadatku. Prolazilo mu je hiljadu misli kroz glavu.
Pogledao je u uramljenu sliku na stolu i svi tonovi Elijaninih plavo-zeleno sivih ociju zapljusnuse ga kao talas. Prepustajuci se njihovom iskricavom osmehu osetio je kako nervoza polako nestaje.
Zlokobna zvonjava telefona trze ga iz sanjarenja toliko naglo, da je bukvalno odskocio sa stolice, srusivsi pepeljaru na pod. Promukli glas sa druge strane nije mu dao vremena da se sabere... Nekoliko adresa i broj telefona... Ime... Poznato ime... Gde ga je već čuo? Ne, ne može biti to... Nemoguće je da ga opet stavljaju na taj zadatak, da ga opet vraćaju u isti košmar! Desilo se ono cega se najvise i plasio. Koliko je bio uplasen zbog svega sto se desilo toliko je bio i srecan jer je mislio da je sve proslo, ali nije bilo tako. Samo dva dana ga je delilo od kraja, za dva dana je trebao da sredi izvestaj i da slucaj bude resen, ali nesreca nikad ne ide sama.
Uzeo je braon kaput od prevrnute koze, stavio svoj omiljeni sesir na glavu i izasao napolje. Za sobom je ostavio veliki haos.
Napolju ga doceka sibanje vetra. Stegao je kaput i navukao kragnu do nosa. Dokle ce u njemu trajati ova prokleta hladna i mracna melanholija? Peo se strmom ulicom ka bulevaru. Usput vide na trotoaru prostitutku koja odmah opazi njegov pogled i suptilno podize mini suknju dovoljno da mu da do znanja da nema donji ves
List starih novina, gonjen vetrom, obmotao mu se oko nogavice. Dok je pokusavao da ga se oslobodi, u odrazu stakla pored kog se zadesio ugledao je coveka, sa druge strane polupuste ulice, kako ga posmatra, naslonjen na banderu. Hiljadu misli mu proleteše kroz glavu kao odgovor na pitanje identiteta tog nepoznatog lica. Možda ga prate, ali ko? Nakon par trenutaka devojka priđe strancu i oni odoše zagrljeni, ne primećujući vise nikoga. Visoki neboderi stremili su ka nebu, cineci sve drvece ovoga grada pomalo nevaznim i zaboravljenim. Zeleo je da oseti vruc vetar na licu. Stisnutih pesnica osvajao je kaldrmu... Bacio je pogled na veliki red ljudi ispred neke zgrade koja je mogla biti posta, zgrada opstine ili ambasada i odjednom shvati kako je malo ko u ovom gradu svestan da se upravo, ovog casa, velike promene desavaju u svetu. Nove plime dolaze, vetrovi duvaju iz sasvim drugih pravaca. Nesto se veliko sprema, nesto sasvim novo, vekovima pritajeno, a sada konacno na povrsini.
 
Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papira koje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zivot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte... u glavi mu je bila samo jedna misao iz proslosti koja je njegov pitom, zdrav i donekle monoton zivot uzdrmala iz korena i pretvorila u nesto sasvim drugo.Preplavio ga je osecaj straha i zlosutnosti, slike iz proslosti su se pocele smenjivati pred njegovim ocima.Pogled mu je postajao staklenast, ugrizao se za usnu i zazmurio. "Morise, to je samo proslost. Smiri se...Smiri se...." , mislio je.Izvadio je svoje tablete za smirenje i krenuo da ih pije jednu za drugom.Stalno su mu se u glavi vrtele slike obezglavljenih leseva koje je video na svom zadatku. Prolazilo mu je hiljadu misli kroz glavu.
Pogledao je u uramljenu sliku na stolu i svi tonovi Elijaninih plavo-zeleno sivih ociju zapljusnuse ga kao talas. Prepustajuci se njihovom iskricavom osmehu osetio je kako nervoza polako nestaje.
Zlokobna zvonjava telefona trze ga iz sanjarenja toliko naglo, da je bukvalno odskocio sa stolice, srusivsi pepeljaru na pod. Promukli glas sa druge strane nije mu dao vremena da se sabere... Nekoliko adresa i broj telefona... Ime... Poznato ime... Gde ga je već čuo? Ne, ne može biti to... Nemoguće je da ga opet stavljaju na taj zadatak, da ga opet vraćaju u isti košmar! Desilo se ono cega se najvise i plasio. Koliko je bio uplasen zbog svega sto se desilo toliko je bio i srecan jer je mislio da je sve proslo, ali nije bilo tako. Samo dva dana ga je delilo od kraja, za dva dana je trebao da sredi izvestaj i da slucaj bude resen, ali nesreca nikad ne ide sama.
Uzeo je braon kaput od prevrnute koze, stavio svoj omiljeni sesir na glavu i izasao napolje. Za sobom je ostavio veliki haos.
Napolju ga doceka sibanje vetra. Stegao je kaput i navukao kragnu do nosa. Dokle ce u njemu trajati ova prokleta hladna i mracna melanholija? Peo se strmom ulicom ka bulevaru. Usput vide na trotoaru prostitutku koja odmah opazi njegov pogled i suptilno podize mini suknju dovoljno da mu da do znanja da nema donji ves
List starih novina, gonjen vetrom, obmotao mu se oko nogavice. Dok je pokusavao da ga se oslobodi, u odrazu stakla pored kog se zadesio ugledao je coveka, sa druge strane polupuste ulice, kako ga posmatra, naslonjen na banderu. Hiljadu misli mu proleteše kroz glavu kao odgovor na pitanje identiteta tog nepoznatog lica. Možda ga prate, ali ko? Nakon par trenutaka devojka priđe strancu i oni odoše zagrljeni, ne primećujući vise nikoga. Visoki neboderi stremili su ka nebu, cineci sve drvece ovoga grada pomalo nevaznim i zaboravljenim. Zeleo je da oseti vruc vetar na licu. Stisnutih pesnica osvajao je kaldrmu... Bacio je pogled na veliki red ljudi ispred neke zgrade koja je mogla biti posta, zgrada opstine ili ambasada i odjednom shvati kako je malo ko u ovom gradu svestan da se upravo, ovog casa, velike promene desavaju u svetu. Nove plime dolaze, vetrovi duvaju iz sasvim drugih pravaca. Nesto se veliko sprema, nesto sasvim novo, vekovima pritajeno, a sada konacno na povrsini.Bio je umoran. Umoran od zivota. Pogled mu je bio uprt u nebeski beskraj.
 
Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papira koje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zivot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte... u glavi mu je bila samo jedna misao iz proslosti koja je njegov pitom, zdrav i donekle monoton zivot uzdrmala iz korena i pretvorila u nesto sasvim drugo.Preplavio ga je osecaj straha i zlosutnosti, slike iz proslosti su se pocele smenjivati pred njegovim ocima.Pogled mu je postajao staklenast, ugrizao se za usnu i zazmurio. "Morise, to je samo proslost. Smiri se...Smiri se...." , mislio je.Izvadio je svoje tablete za smirenje i krenuo da ih pije jednu za drugom.Stalno su mu se u glavi vrtele slike obezglavljenih leseva koje je video na svom zadatku. Prolazilo mu je hiljadu misli kroz glavu.
Pogledao je u uramljenu sliku na stolu i svi tonovi Elijaninih plavo-zeleno sivih ociju zapljusnuse ga kao talas. Prepustajuci se njihovom iskricavom osmehu osetio je kako nervoza polako nestaje.
Zlokobna zvonjava telefona trze ga iz sanjarenja toliko naglo, da je bukvalno odskocio sa stolice, srusivsi pepeljaru na pod. Promukli glas sa druge strane nije mu dao vremena da se sabere... Nekoliko adresa i broj telefona... Ime... Poznato ime... Gde ga je već čuo? Ne, ne može biti to... Nemoguće je da ga opet stavljaju na taj zadatak, da ga opet vraćaju u isti košmar! Desilo se ono cega se najvise i plasio. Koliko je bio uplasen zbog svega sto se desilo toliko je bio i srecan jer je mislio da je sve proslo, ali nije bilo tako. Samo dva dana ga je delilo od kraja, za dva dana je trebao da sredi izvestaj i da slucaj bude resen, ali nesreca nikad ne ide sama.
Uzeo je braon kaput od prevrnute koze, stavio svoj omiljeni sesir na glavu i izasao napolje. Za sobom je ostavio veliki haos.
Napolju ga doceka sibanje vetra. Stegao je kaput i navukao kragnu do nosa. Dokle ce u njemu trajati ova prokleta hladna i mracna melanholija? Peo se strmom ulicom ka bulevaru. Usput vide na trotoaru prostitutku koja odmah opazi njegov pogled i suptilno podize mini suknju dovoljno da mu da do znanja da nema donji ves
List starih novina, gonjen vetrom, obmotao mu se oko nogavice. Dok je pokusavao da ga se oslobodi, u odrazu stakla pored kog se zadesio ugledao je coveka, sa druge strane polupuste ulice, kako ga posmatra, naslonjen na banderu. Hiljadu misli mu proleteše kroz glavu kao odgovor na pitanje identiteta tog nepoznatog lica. Možda ga prate, ali ko? Nakon par trenutaka devojka priđe strancu i oni odoše zagrljeni, ne primećujući vise nikoga. Visoki neboderi stremili su ka nebu, cineci sve drvece ovoga grada pomalo nevaznim i zaboravljenim. Zeleo je da oseti vruc vetar na licu. Stisnutih pesnica osvajao je kaldrmu... Bacio je pogled na veliki red ljudi ispred neke zgrade koja je mogla biti posta, zgrada opstine ili ambasada i odjednom shvati kako je malo ko u ovom gradu svestan da se upravo, ovog casa, velike promene desavaju u svetu. Nove plime dolaze, vetrovi duvaju iz sasvim drugih pravaca. Nesto se veliko sprema, nesto sasvim novo, vekovima pritajeno, a sada konacno na povrsini.Bio je umoran. Umoran od zivota. Pogled mu je bio uprt u nebeski beskraj. Da se bar nesto dogodi, nesto sto ce uzdrmati ovaj uspavani svet. Zasto svi umorno sklapaju oci pred promenama? Zasto uvek on dobije najtezi zadatak?
 
Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papira koje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zivot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte... u glavi mu je bila samo jedna misao iz proslosti koja je njegov pitom, zdrav i donekle monoton zivot uzdrmala iz korena i pretvorila u nesto sasvim drugo.Preplavio ga je osecaj straha i zlosutnosti, slike iz proslosti su se pocele smenjivati pred njegovim ocima.Pogled mu je postajao staklenast, ugrizao se za usnu i zazmurio. "Morise, to je samo proslost. Smiri se...Smiri se...." , mislio je.Izvadio je svoje tablete za smirenje i krenuo da ih pije jednu za drugom.Stalno su mu se u glavi vrtele slike obezglavljenih leseva koje je video na svom zadatku. Prolazilo mu je hiljadu misli kroz glavu.
Pogledao je u uramljenu sliku na stolu i svi tonovi Elijaninih plavo-zeleno sivih ociju zapljusnuse ga kao talas. Prepustajuci se njihovom iskricavom osmehu osetio je kako nervoza polako nestaje.
Zlokobna zvonjava telefona trze ga iz sanjarenja toliko naglo, da je bukvalno odskocio sa stolice, srusivsi pepeljaru na pod. Promukli glas sa druge strane nije mu dao vremena da se sabere... Nekoliko adresa i broj telefona... Ime... Poznato ime... Gde ga je već čuo? Ne, ne može biti to... Nemoguće je da ga opet stavljaju na taj zadatak, da ga opet vraćaju u isti košmar! Desilo se ono cega se najvise i plasio. Koliko je bio uplasen zbog svega sto se desilo toliko je bio i srecan jer je mislio da je sve proslo, ali nije bilo tako. Samo dva dana ga je delilo od kraja, za dva dana je trebao da sredi izvestaj i da slucaj bude resen, ali nesreca nikad ne ide sama.
Uzeo je braon kaput od prevrnute koze, stavio svoj omiljeni sesir na glavu i izasao napolje. Za sobom je ostavio veliki haos.
Napolju ga doceka sibanje vetra. Stegao je kaput i navukao kragnu do nosa. Dokle ce u njemu trajati ova prokleta hladna i mracna melanholija? Peo se strmom ulicom ka bulevaru. Usput vide na trotoaru prostitutku koja odmah opazi njegov pogled i suptilno podize mini suknju dovoljno da mu da do znanja da nema donji ves
List starih novina, gonjen vetrom, obmotao mu se oko nogavice. Dok je pokusavao da ga se oslobodi, u odrazu stakla pored kog se zadesio ugledao je coveka, sa druge strane polupuste ulice, kako ga posmatra, naslonjen na banderu. Hiljadu misli mu proleteše kroz glavu kao odgovor na pitanje identiteta tog nepoznatog lica. Možda ga prate, ali ko? Nakon par trenutaka devojka priđe strancu i oni odoše zagrljeni, ne primećujući vise nikoga. Visoki neboderi stremili su ka nebu, cineci sve drvece ovoga grada pomalo nevaznim i zaboravljenim. Zeleo je da oseti vruc vetar na licu. Stisnutih pesnica osvajao je kaldrmu... Bacio je pogled na veliki red ljudi ispred neke zgrade koja je mogla biti posta, zgrada opstine ili ambasada i odjednom shvati kako je malo ko u ovom gradu svestan da se upravo, ovog casa, velike promene desavaju u svetu. Nove plime dolaze, vetrovi duvaju iz sasvim drugih pravaca. Nesto se veliko sprema, nesto sasvim novo, vekovima pritajeno, a sada konacno na povrsini.Bio je umoran. Umoran od zivota. Pogled mu je bio uprt u nebeski beskraj. Da se bar nesto dogodi, nesto sto ce uzdrmati ovaj uspavani svet. Zasto svi umorno sklapaju oci pred promenama? Zasto uvek on dobije najtezi zadatak? "A sta ako sanjam?" mislio je i odmah posle uradio nesto jako glupo-iz sve snage je sam sebi udario samar. Klasika. Bolelo je.
 
Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papira koje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zivot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte... u glavi mu je bila samo jedna misao iz proslosti koja je njegov pitom, zdrav i donekle monoton zivot uzdrmala iz korena i pretvorila u nesto sasvim drugo.Preplavio ga je osecaj straha i zlosutnosti, slike iz proslosti su se pocele smenjivati pred njegovim ocima.Pogled mu je postajao staklenast, ugrizao se za usnu i zazmurio. "Morise, to je samo proslost. Smiri se...Smiri se...." , mislio je.Izvadio je svoje tablete za smirenje i krenuo da ih pije jednu za drugom.Stalno su mu se u glavi vrtele slike obezglavljenih leseva koje je video na svom zadatku. Prolazilo mu je hiljadu misli kroz glavu.
Pogledao je u uramljenu sliku na stolu i svi tonovi Elijaninih plavo-zeleno sivih ociju zapljusnuse ga kao talas. Prepustajuci se njihovom iskricavom osmehu osetio je kako nervoza polako nestaje.
Zlokobna zvonjava telefona trze ga iz sanjarenja toliko naglo, da je bukvalno odskocio sa stolice, srusivsi pepeljaru na pod. Promukli glas sa druge strane nije mu dao vremena da se sabere... Nekoliko adresa i broj telefona... Ime... Poznato ime... Gde ga je već čuo? Ne, ne može biti to... Nemoguće je da ga opet stavljaju na taj zadatak, da ga opet vraćaju u isti košmar! Desilo se ono cega se najvise i plasio. Koliko je bio uplasen zbog svega sto se desilo toliko je bio i srecan jer je mislio da je sve proslo, ali nije bilo tako. Samo dva dana ga je delilo od kraja, za dva dana je trebao da sredi izvestaj i da slucaj bude resen, ali nesreca nikad ne ide sama.
Uzeo je braon kaput od prevrnute koze, stavio svoj omiljeni sesir na glavu i izasao napolje. Za sobom je ostavio veliki haos.
Napolju ga doceka sibanje vetra. Stegao je kaput i navukao kragnu do nosa. Dokle ce u njemu trajati ova prokleta hladna i mracna melanholija? Peo se strmom ulicom ka bulevaru. Usput vide na trotoaru prostitutku koja odmah opazi njegov pogled i suptilno podize mini suknju dovoljno da mu da do znanja da nema donji ves
List starih novina, gonjen vetrom, obmotao mu se oko nogavice. Dok je pokusavao da ga se oslobodi, u odrazu stakla pored kog se zadesio ugledao je coveka, sa druge strane polupuste ulice, kako ga posmatra, naslonjen na banderu. Hiljadu misli mu proleteše kroz glavu kao odgovor na pitanje identiteta tog nepoznatog lica. Možda ga prate, ali ko? Nakon par trenutaka devojka priđe strancu i oni odoše zagrljeni, ne primećujući vise nikoga. Visoki neboderi stremili su ka nebu, cineci sve drvece ovoga grada pomalo nevaznim i zaboravljenim. Zeleo je da oseti vruc vetar na licu. Stisnutih pesnica osvajao je kaldrmu... Bacio je pogled na veliki red ljudi ispred neke zgrade koja je mogla biti posta, zgrada opstine ili ambasada i odjednom shvati kako je malo ko u ovom gradu svestan da se upravo, ovog casa, velike promene desavaju u svetu. Nove plime dolaze, vetrovi duvaju iz sasvim drugih pravaca. Nesto se veliko sprema, nesto sasvim novo, vekovima pritajeno, a sada konacno na povrsini.Bio je umoran. Umoran od zivota. Pogled mu je bio uprt u nebeski beskraj. Da se bar nesto dogodi, nesto sto ce uzdrmati ovaj uspavani svet. Zasto svi umorno sklapaju oci pred promenama? Zasto uvek on dobije najtezi zadatak? "A sta ako sanjam?" mislio je i odmah posle uradio nesto jako glupo-iz sve snage je sam sebi udario samar. Klasika. Bolelo je. Ali dodjavola, sta on to radi? Predobro zna sta se sprema i svakim danom je sve vise svestan besa koji oseca prema samom sebi. On tako mnogo toga moze da ucini, kad bi hteo mogao bi mnoge stvari da promeni jer dosta zna. Ali ne, izgleda da je suvise velika kukavica da se suprotstavi tim velikim silama koje dolaze, on je samo jedan mali mrav i bice uskoro pregazen kao i ceo ovaj prokleti svet.
 
Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papira koje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zivot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte... u glavi mu je bila samo jedna misao iz proslosti koja je njegov pitom, zdrav i donekle monoton zivot uzdrmala iz korena i pretvorila u nesto sasvim drugo.Preplavio ga je osecaj straha i zlosutnosti, slike iz proslosti su se pocele smenjivati pred njegovim ocima.Pogled mu je postajao staklenast, ugrizao se za usnu i zazmurio. "Morise, to je samo proslost. Smiri se...Smiri se...." , mislio je.Izvadio je svoje tablete za smirenje i krenuo da ih pije jednu za drugom.Stalno su mu se u glavi vrtele slike obezglavljenih leseva koje je video na svom zadatku. Prolazilo mu je hiljadu misli kroz glavu.
Pogledao je u uramljenu sliku na stolu i svi tonovi Elijaninih plavo-zeleno sivih ociju zapljusnuse ga kao talas. Prepustajuci se njihovom iskricavom osmehu osetio je kako nervoza polako nestaje.
Zlokobna zvonjava telefona trze ga iz sanjarenja toliko naglo, da je bukvalno odskocio sa stolice, srusivsi pepeljaru na pod. Promukli glas sa druge strane nije mu dao vremena da se sabere... Nekoliko adresa i broj telefona... Ime... Poznato ime... Gde ga je već čuo? Ne, ne može biti to... Nemoguće je da ga opet stavljaju na taj zadatak, da ga opet vraćaju u isti košmar! Desilo se ono cega se najvise i plasio. Koliko je bio uplasen zbog svega sto se desilo toliko je bio i srecan jer je mislio da je sve proslo, ali nije bilo tako. Samo dva dana ga je delilo od kraja, za dva dana je trebao da sredi izvestaj i da slucaj bude resen, ali nesreca nikad ne ide sama.
Uzeo je braon kaput od prevrnute koze, stavio svoj omiljeni sesir na glavu i izasao napolje. Za sobom je ostavio veliki haos.
Napolju ga doceka sibanje vetra. Stegao je kaput i navukao kragnu do nosa. Dokle ce u njemu trajati ova prokleta hladna i mracna melanholija? Peo se strmom ulicom ka bulevaru. Usput vide na trotoaru prostitutku koja odmah opazi njegov pogled i suptilno podize mini suknju dovoljno da mu da do znanja da nema donji ves
List starih novina, gonjen vetrom, obmotao mu se oko nogavice. Dok je pokusavao da ga se oslobodi, u odrazu stakla pored kog se zadesio ugledao je coveka, sa druge strane polupuste ulice, kako ga posmatra, naslonjen na banderu. Hiljadu misli mu proleteše kroz glavu kao odgovor na pitanje identiteta tog nepoznatog lica. Možda ga prate, ali ko? Nakon par trenutaka devojka priđe strancu i oni odoše zagrljeni, ne primećujući vise nikoga. Visoki neboderi stremili su ka nebu, cineci sve drvece ovoga grada pomalo nevaznim i zaboravljenim. Zeleo je da oseti vruc vetar na licu. Stisnutih pesnica osvajao je kaldrmu... Bacio je pogled na veliki red ljudi ispred neke zgrade koja je mogla biti posta, zgrada opstine ili ambasada i odjednom shvati kako je malo ko u ovom gradu svestan da se upravo, ovog casa, velike promene desavaju u svetu. Nove plime dolaze, vetrovi duvaju iz sasvim drugih pravaca. Nesto se veliko sprema, nesto sasvim novo, vekovima pritajeno, a sada konacno na povrsini.Bio je umoran. Umoran od zivota. Pogled mu je bio uprt u nebeski beskraj. Da se bar nesto dogodi, nesto sto ce uzdrmati ovaj uspavani svet. Zasto svi umorno sklapaju oci pred promenama? Zasto uvek on dobije najtezi zadatak? "A sta ako sanjam?" mislio je i odmah posle uradio nesto jako glupo-iz sve snage je sam sebi udario samar. Klasika. Bolelo je. Ali dodjavola, sta on to radi? Predobro zna sta se sprema i svakim danom je sve vise svestan besa koji oseca prema samom sebi. On tako mnogo toga moze da ucini, kad bi hteo mogao bi mnoge stvari da promeni jer dosta zna. Ali ne, izgleda da je suvise velika kukavica da se suprotstavi tim velikim silama koje dolaze, on je samo jedan mali mrav i bice uskoro pregazen kao i ceo ovaj prokleti svet. Bio je zamisljen. Leteo je tako daleko, tako duboko zaronio u misli. Nije primetio da je semafor pokazivao STOP, nastavio je da hoda. Odjednom se nasao na zemlji.
 
Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papira koje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zivot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte... u glavi mu je bila samo jedna misao iz proslosti koja je njegov pitom, zdrav i donekle monoton zivot uzdrmala iz korena i pretvorila u nesto sasvim drugo.Preplavio ga je osecaj straha i zlosutnosti, slike iz proslosti su se pocele smenjivati pred njegovim ocima.Pogled mu je postajao staklenast, ugrizao se za usnu i zazmurio. "Morise, to je samo proslost. Smiri se...Smiri se...." , mislio je.Izvadio je svoje tablete za smirenje i krenuo da ih pije jednu za drugom.Stalno su mu se u glavi vrtele slike obezglavljenih leseva koje je video na svom zadatku. Prolazilo mu je hiljadu misli kroz glavu.
Pogledao je u uramljenu sliku na stolu i svi tonovi Elijaninih plavo-zeleno sivih ociju zapljusnuse ga kao talas. Prepustajuci se njihovom iskricavom osmehu osetio je kako nervoza polako nestaje.
Zlokobna zvonjava telefona trze ga iz sanjarenja toliko naglo, da je bukvalno odskocio sa stolice, srusivsi pepeljaru na pod. Promukli glas sa druge strane nije mu dao vremena da se sabere... Nekoliko adresa i broj telefona... Ime... Poznato ime... Gde ga je već čuo? Ne, ne može biti to... Nemoguće je da ga opet stavljaju na taj zadatak, da ga opet vraćaju u isti košmar! Desilo se ono cega se najvise i plasio. Koliko je bio uplasen zbog svega sto se desilo toliko je bio i srecan jer je mislio da je sve proslo, ali nije bilo tako. Samo dva dana ga je delilo od kraja, za dva dana je trebao da sredi izvestaj i da slucaj bude resen, ali nesreca nikad ne ide sama.
Uzeo je braon kaput od prevrnute koze, stavio svoj omiljeni sesir na glavu i izasao napolje. Za sobom je ostavio veliki haos.
Napolju ga doceka sibanje vetra. Stegao je kaput i navukao kragnu do nosa. Dokle ce u njemu trajati ova prokleta hladna i mracna melanholija? Peo se strmom ulicom ka bulevaru. Usput vide na trotoaru prostitutku koja odmah opazi njegov pogled i suptilno podize mini suknju dovoljno da mu da do znanja da nema donji ves
List starih novina, gonjen vetrom, obmotao mu se oko nogavice. Dok je pokusavao da ga se oslobodi, u odrazu stakla pored kog se zadesio ugledao je coveka, sa druge strane polupuste ulice, kako ga posmatra, naslonjen na banderu. Hiljadu misli mu proleteše kroz glavu kao odgovor na pitanje identiteta tog nepoznatog lica. Možda ga prate, ali ko? Nakon par trenutaka devojka priđe strancu i oni odoše zagrljeni, ne primećujući vise nikoga. Visoki neboderi stremili su ka nebu, cineci sve drvece ovoga grada pomalo nevaznim i zaboravljenim. Zeleo je da oseti vruc vetar na licu. Stisnutih pesnica osvajao je kaldrmu... Bacio je pogled na veliki red ljudi ispred neke zgrade koja je mogla biti posta, zgrada opstine ili ambasada i odjednom shvati kako je malo ko u ovom gradu svestan da se upravo, ovog casa, velike promene desavaju u svetu. Nove plime dolaze, vetrovi duvaju iz sasvim drugih pravaca. Nesto se veliko sprema, nesto sasvim novo, vekovima pritajeno, a sada konacno na povrsini.Bio je umoran. Umoran od zivota. Pogled mu je bio uprt u nebeski beskraj. Da se bar nesto dogodi, nesto sto ce uzdrmati ovaj uspavani svet. Zasto svi umorno sklapaju oci pred promenama? Zasto uvek on dobije najtezi zadatak? "A sta ako sanjam?" mislio je i odmah posle uradio nesto jako glupo-iz sve snage je sam sebi udario samar. Klasika. Bolelo je. Ali dodjavola, sta on to radi? Predobro zna sta se sprema i svakim danom je sve vise svestan besa koji oseca prema samom sebi. On tako mnogo toga moze da ucini, kad bi hteo mogao bi mnoge stvari da promeni jer dosta zna. Ali ne, izgleda da je suvise velika kukavica da se suprotstavi tim velikim silama koje dolaze, on je samo jedan mali mrav i bice uskoro pregazen kao i ceo ovaj prokleti svet. Bio je zamisljen. Leteo je tako daleko, tako duboko zaronio u misli. Nije primetio da je semafor pokazivao STOP, nastavio je da hoda. Odjednom se nasao na zemlji. Pogled je poceo da mu se magli i ubrzo je izgubio svest. Ostao je jos dugo, dugo u takvom stanju....
 
Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papira koje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zivot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte... u glavi mu je bila samo jedna misao iz proslosti koja je njegov pitom, zdrav i donekle monoton zivot uzdrmala iz korena i pretvorila u nesto sasvim drugo.Preplavio ga je osecaj straha i zlosutnosti, slike iz proslosti su se pocele smenjivati pred njegovim ocima.Pogled mu je postajao staklenast, ugrizao se za usnu i zazmurio. "Morise, to je samo proslost. Smiri se...Smiri se...." , mislio je.Izvadio je svoje tablete za smirenje i krenuo da ih pije jednu za drugom.Stalno su mu se u glavi vrtele slike obezglavljenih leseva koje je video na svom zadatku. Prolazilo mu je hiljadu misli kroz glavu.
Pogledao je u uramljenu sliku na stolu i svi tonovi Elijaninih plavo-zeleno sivih ociju zapljusnuse ga kao talas. Prepustajuci se njihovom iskricavom osmehu osetio je kako nervoza polako nestaje.
Zlokobna zvonjava telefona trze ga iz sanjarenja toliko naglo, da je bukvalno odskocio sa stolice, srusivsi pepeljaru na pod. Promukli glas sa druge strane nije mu dao vremena da se sabere... Nekoliko adresa i broj telefona... Ime... Poznato ime... Gde ga je već čuo? Ne, ne može biti to... Nemoguće je da ga opet stavljaju na taj zadatak, da ga opet vraćaju u isti košmar! Desilo se ono cega se najvise i plasio. Koliko je bio uplasen zbog svega sto se desilo toliko je bio i srecan jer je mislio da je sve proslo, ali nije bilo tako. Samo dva dana ga je delilo od kraja, za dva dana je trebao da sredi izvestaj i da slucaj bude resen, ali nesreca nikad ne ide sama.
Uzeo je braon kaput od prevrnute koze, stavio svoj omiljeni sesir na glavu i izasao napolje. Za sobom je ostavio veliki haos.
Napolju ga doceka sibanje vetra. Stegao je kaput i navukao kragnu do nosa. Dokle ce u njemu trajati ova prokleta hladna i mracna melanholija? Peo se strmom ulicom ka bulevaru. Usput vide na trotoaru prostitutku koja odmah opazi njegov pogled i suptilno podize mini suknju dovoljno da mu da do znanja da nema donji ves
List starih novina, gonjen vetrom, obmotao mu se oko nogavice. Dok je pokusavao da ga se oslobodi, u odrazu stakla pored kog se zadesio ugledao je coveka, sa druge strane polupuste ulice, kako ga posmatra, naslonjen na banderu. Hiljadu misli mu proleteše kroz glavu kao odgovor na pitanje identiteta tog nepoznatog lica. Možda ga prate, ali ko? Nakon par trenutaka devojka priđe strancu i oni odoše zagrljeni, ne primećujući vise nikoga. Visoki neboderi stremili su ka nebu, cineci sve drvece ovoga grada pomalo nevaznim i zaboravljenim. Zeleo je da oseti vruc vetar na licu. Stisnutih pesnica osvajao je kaldrmu... Bacio je pogled na veliki red ljudi ispred neke zgrade koja je mogla biti posta, zgrada opstine ili ambasada i odjednom shvati kako je malo ko u ovom gradu svestan da se upravo, ovog casa, velike promene desavaju u svetu. Nove plime dolaze, vetrovi duvaju iz sasvim drugih pravaca. Nesto se veliko sprema, nesto sasvim novo, vekovima pritajeno, a sada konacno na povrsini.Bio je umoran. Umoran od zivota. Pogled mu je bio uprt u nebeski beskraj. Da se bar nesto dogodi, nesto sto ce uzdrmati ovaj uspavani svet. Zasto svi umorno sklapaju oci pred promenama? Zasto uvek on dobije najtezi zadatak? "A sta ako sanjam?" mislio je i odmah posle uradio nesto jako glupo-iz sve snage je sam sebi udario samar. Klasika. Bolelo je. Ali dodjavola, sta on to radi? Predobro zna sta se sprema i svakim danom je sve vise svestan besa koji oseca prema samom sebi. On tako mnogo toga moze da ucini, kad bi hteo mogao bi mnoge stvari da promeni jer dosta zna. Ali ne, izgleda da je suvise velika kukavica da se suprotstavi tim velikim silama koje dolaze, on je samo jedan mali mrav i bice uskoro pregazen kao i ceo ovaj prokleti svet. Bio je zamisljen. Leteo je tako daleko, tako duboko zaronio u misli. Nije primetio da je semafor pokazivao STOP, nastavio je da hoda. Odjednom se nasao na zemlji. Pogled je poceo da mu se magli i ubrzo je izgubio svest. Ostao je jos dugo, dugo u takvom stanju....
Lebdeći izmedju dva za njega podjednako neprijateljska sveta ugleda kako zraci svetlosti probijaju neprobojnu čauru mraka i obuze ga strah.
 
Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papira koje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zivot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte... u glavi mu je bila samo jedna misao iz proslosti koja je njegov pitom, zdrav i donekle monoton zivot uzdrmala iz korena i pretvorila u nesto sasvim drugo.Preplavio ga je osecaj straha i zlosutnosti, slike iz proslosti su se pocele smenjivati pred njegovim ocima.Pogled mu je postajao staklenast, ugrizao se za usnu i zazmurio. "Morise, to je samo proslost. Smiri se...Smiri se...." , mislio je.Izvadio je svoje tablete za smirenje i krenuo da ih pije jednu za drugom.Stalno su mu se u glavi vrtele slike obezglavljenih leseva koje je video na svom zadatku. Prolazilo mu je hiljadu misli kroz glavu.
Pogledao je u uramljenu sliku na stolu i svi tonovi Elijaninih plavo-zeleno sivih ociju zapljusnuse ga kao talas. Prepustajuci se njihovom iskricavom osmehu osetio je kako nervoza polako nestaje.
Zlokobna zvonjava telefona trze ga iz sanjarenja toliko naglo, da je bukvalno odskocio sa stolice, srusivsi pepeljaru na pod. Promukli glas sa druge strane nije mu dao vremena da se sabere... Nekoliko adresa i broj telefona... Ime... Poznato ime... Gde ga je već čuo? Ne, ne može biti to... Nemoguće je da ga opet stavljaju na taj zadatak, da ga opet vraćaju u isti košmar! Desilo se ono cega se najvise i plasio. Koliko je bio uplasen zbog svega sto se desilo toliko je bio i srecan jer je mislio da je sve proslo, ali nije bilo tako. Samo dva dana ga je delilo od kraja, za dva dana je trebao da sredi izvestaj i da slucaj bude resen, ali nesreca nikad ne ide sama.
Uzeo je braon kaput od prevrnute koze, stavio svoj omiljeni sesir na glavu i izasao napolje. Za sobom je ostavio veliki haos.
Napolju ga doceka sibanje vetra. Stegao je kaput i navukao kragnu do nosa. Dokle ce u njemu trajati ova prokleta hladna i mracna melanholija? Peo se strmom ulicom ka bulevaru. Usput vide na trotoaru prostitutku koja odmah opazi njegov pogled i suptilno podize mini suknju dovoljno da mu da do znanja da nema donji ves
List starih novina, gonjen vetrom, obmotao mu se oko nogavice. Dok je pokusavao da ga se oslobodi, u odrazu stakla pored kog se zadesio ugledao je coveka, sa druge strane polupuste ulice, kako ga posmatra, naslonjen na banderu. Hiljadu misli mu proleteše kroz glavu kao odgovor na pitanje identiteta tog nepoznatog lica. Možda ga prate, ali ko? Nakon par trenutaka devojka priđe strancu i oni odoše zagrljeni, ne primećujući vise nikoga. Visoki neboderi stremili su ka nebu, cineci sve drvece ovoga grada pomalo nevaznim i zaboravljenim. Zeleo je da oseti vruc vetar na licu. Stisnutih pesnica osvajao je kaldrmu... Bacio je pogled na veliki red ljudi ispred neke zgrade koja je mogla biti posta, zgrada opstine ili ambasada i odjednom shvati kako je malo ko u ovom gradu svestan da se upravo, ovog casa, velike promene desavaju u svetu. Nove plime dolaze, vetrovi duvaju iz sasvim drugih pravaca. Nesto se veliko sprema, nesto sasvim novo, vekovima pritajeno, a sada konacno na povrsini.Bio je umoran. Umoran od zivota. Pogled mu je bio uprt u nebeski beskraj. Da se bar nesto dogodi, nesto sto ce uzdrmati ovaj uspavani svet. Zasto svi umorno sklapaju oci pred promenama? Zasto uvek on dobije najtezi zadatak? "A sta ako sanjam?" mislio je i odmah posle uradio nesto jako glupo-iz sve snage je sam sebi udario samar. Klasika. Bolelo je. Ali dodjavola, sta on to radi? Predobro zna sta se sprema i svakim danom je sve vise svestan besa koji oseca prema samom sebi. On tako mnogo toga moze da ucini, kad bi hteo mogao bi mnoge stvari da promeni jer dosta zna. Ali ne, izgleda da je suvise velika kukavica da se suprotstavi tim velikim silama koje dolaze, on je samo jedan mali mrav i bice uskoro pregazen kao i ceo ovaj prokleti svet. Bio je zamisljen. Leteo je tako daleko, tako duboko zaronio u misli. Nije primetio da je semafor pokazivao STOP, nastavio je da hoda. Odjednom se nasao na zemlji. Pogled je poceo da mu se magli i ubrzo je izgubio svest. Ostao je jos dugo, dugo u takvom stanju....
Lebdeći izmedju dva za njega podjednako neprijateljska sveta ugleda kako zraci svetlosti probijaju neprobojnu čauru mraka i obuze ga strah. Bio je u nistavilu. Bio je u svetu izgradjenom ni iz cega, ni u cemu.
 
Nesto mi se cini da tema skrece sa puta. Sad bas dok sam citao stekao sam utisak da ljudi bas i ne citaju ono sto je napisano pre njih vec samo da ubace svojih 10-15 reci. Nekako svako vuce na svoju stranu. Mislim da bi trebalo malo vise da se trudimo.
 
mali problem kod ovakvih pisanja zajednickih prica je to sto svi kroje svoju pricu a ne znaju kako drugi razmisljaju i kako vide nastavak, jer svako vidi nastavak price svojim ocima. kad bi bilo nekih odrednica po kojima bi svi trebali da se drze i da postoje neke teze koje odredjuju donekle tok celog scenarija onda bi bilo malo manje haosa, ovako... ali nije ni ovako lose, sta ispadne-ispasce...
 
hit:
mali problem kod ovakvih pisanja zajednickih prica je to sto svi kroje svoju pricu a ne znaju kako drugi razmisljaju i kako vide nastavak, jer svako vidi nastavak price svojim ocima. kad bi bilo nekih odrednica po kojima bi svi trebali da se drze i da postoje neke teze koje odredjuju donekle tok celog scenarija onda bi bilo malo manje haosa,
Kliknite za proširenje...

Slazem se.
 
Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papira koje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zivot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte... u glavi mu je bila samo jedna misao iz proslosti koja je njegov pitom, zdrav i donekle monoton zivot uzdrmala iz korena i pretvorila u nesto sasvim drugo.Preplavio ga je osecaj straha i zlosutnosti, slike iz proslosti su se pocele smenjivati pred njegovim ocima.Pogled mu je postajao staklenast, ugrizao se za usnu i zazmurio. "Morise, to je samo proslost. Smiri se...Smiri se...." , mislio je.Izvadio je svoje tablete za smirenje i krenuo da ih pije jednu za drugom.Stalno su mu se u glavi vrtele slike obezglavljenih leseva koje je video na svom zadatku. Prolazilo mu je hiljadu misli kroz glavu.
Pogledao je u uramljenu sliku na stolu i svi tonovi Elijaninih plavo-zeleno sivih ociju zapljusnuse ga kao talas. Prepustajuci se njihovom iskricavom osmehu osetio je kako nervoza polako nestaje.
Zlokobna zvonjava telefona trze ga iz sanjarenja toliko naglo, da je bukvalno odskocio sa stolice, srusivsi pepeljaru na pod. Promukli glas sa druge strane nije mu dao vremena da se sabere... Nekoliko adresa i broj telefona... Ime... Poznato ime... Gde ga je već čuo? Ne, ne može biti to... Nemoguće je da ga opet stavljaju na taj zadatak, da ga opet vraćaju u isti košmar! Desilo se ono cega se najvise i plasio. Koliko je bio uplasen zbog svega sto se desilo toliko je bio i srecan jer je mislio da je sve proslo, ali nije bilo tako. Samo dva dana ga je delilo od kraja, za dva dana je trebao da sredi izvestaj i da slucaj bude resen, ali nesreca nikad ne ide sama.
Uzeo je braon kaput od prevrnute koze, stavio svoj omiljeni sesir na glavu i izasao napolje. Za sobom je ostavio veliki haos.
Napolju ga doceka sibanje vetra. Stegao je kaput i navukao kragnu do nosa. Dokle ce u njemu trajati ova prokleta hladna i mracna melanholija? Peo se strmom ulicom ka bulevaru. Usput vide na trotoaru prostitutku koja odmah opazi njegov pogled i suptilno podize mini suknju dovoljno da mu da do znanja da nema donji ves
List starih novina, gonjen vetrom, obmotao mu se oko nogavice. Dok je pokusavao da ga se oslobodi, u odrazu stakla pored kog se zadesio ugledao je coveka, sa druge strane polupuste ulice, kako ga posmatra, naslonjen na banderu. Hiljadu misli mu proleteše kroz glavu kao odgovor na pitanje identiteta tog nepoznatog lica. Možda ga prate, ali ko? Nakon par trenutaka devojka priđe strancu i oni odoše zagrljeni, ne primećujući vise nikoga. Visoki neboderi stremili su ka nebu, cineci sve drvece ovoga grada pomalo nevaznim i zaboravljenim. Zeleo je da oseti vruc vetar na licu. Stisnutih pesnica osvajao je kaldrmu... Bacio je pogled na veliki red ljudi ispred neke zgrade koja je mogla biti posta, zgrada opstine ili ambasada i odjednom shvati kako je malo ko u ovom gradu svestan da se upravo, ovog casa, velike promene desavaju u svetu. Nove plime dolaze, vetrovi duvaju iz sasvim drugih pravaca. Nesto se veliko sprema, nesto sasvim novo, vekovima pritajeno, a sada konacno na povrsini.Bio je umoran. Umoran od zivota. Pogled mu je bio uprt u nebeski beskraj. Da se bar nesto dogodi, nesto sto ce uzdrmati ovaj uspavani svet. Zasto svi umorno sklapaju oci pred promenama? Zasto uvek on dobije najtezi zadatak? "A sta ako sanjam?" mislio je i odmah posle uradio nesto jako glupo-iz sve snage je sam sebi udario samar. Klasika. Bolelo je. Ali dodjavola, sta on to radi? Predobro zna sta se sprema i svakim danom je sve vise svestan besa koji oseca prema samom sebi. On tako mnogo toga moze da ucini, kad bi hteo mogao bi mnoge stvari da promeni jer dosta zna. Ali ne, izgleda da je suvise velika kukavica da se suprotstavi tim velikim silama koje dolaze, on je samo jedan mali mrav i bice uskoro pregazen kao i ceo ovaj prokleti svet. Bio je zamisljen. Leteo je tako daleko, tako duboko zaronio u misli. Nije primetio da je semafor pokazivao STOP, nastavio je da hoda. Odjednom se nasao na zemlji. Pogled je poceo da mu se magli i ubrzo je izgubio svest. Ostao je jos dugo, dugo u takvom stanju....
Lebdeći izmedju dva za njega podjednako neprijateljska sveta ugleda kako zraci svetlosti probijaju neprobojnu čauru mraka i obuze ga strah. Bio je u nistavilu. Bio je u svetu izgradjenom ni iz cega, ni u cemu.Pomislio je da je to upravo ona tacka stvarnosti koja obustavlja.
 
Ljudi ja isto mislim da ne moze ovako. :(

Ajde lepo krenemo ispocetka novu pricu.

Prvo kazemo

1.Sta ce prica biti(horor,triler,bajka...)
2.Ko je glavni lik.
3.O cemu ce tacno da se radi.
4.Da li ce biti happy end?
5....

I tako sve to prvo da se dogovorimo i onda da pisemo ko se slaze samnom?

Jel stvarno kad se cita vidi se da svako pise sta mu padne napamet.
 
problem je u tome sto on verovatno i nije imao neki koncept najverovatnije i slazem se da treba da se odredi zanr, glavni lik i tok radnje do samog kraja. kao sto rekoh, treba postaviti neke teze po kojima ce svi da se krecu, ali naravno, treba ostaviti slobode ljudima da svi mogu malo da budu kreativni na svoj nacin i svako dodaje svoje stvari, ali da se ne odvaja od srzi price. e tako se pise zajednicka prica, drugacije je haos...

evo nekog prostog primera, recimo:

-zanr: horor
-dzon dolazi u kucu svojih predaka
-prva noc - oseca prisustvo duhova u drevnim predmetima
-par dana kasnije otkriva tajnu grobnicu iza slike
-u sred noci napada ga mrtva baba, on se sakrije negde, kad se vrati nje misteriozno nema
-posle deset dana u kuci otkriva coveka koji se tu krio godinama, oni postaju ortaci
-kucu opseda rulja zombija, nema se gde
-ortak umire
-dzon bezi iz kuce na groblje, progone ga duhovi
-na kraju pogine

tako nekako, samo ovo je glupo, ali po tome bi se svi vodili i izmedju datih odrednica svi pisu detaljno kako se sve odigrava
 
ofelija:
Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papira koje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zivot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte... u glavi mu je bila samo jedna misao iz proslosti koja je njegov pitom, zdrav i donekle monoton zivot uzdrmala iz korena i pretvorila u nesto sasvim drugo.Preplavio ga je osecaj straha i zlosutnosti, slike iz proslosti su se pocele smenjivati pred njegovim ocima.Pogled mu je postajao staklenast, ugrizao se za usnu i zazmurio. "Morise, to je samo proslost. Smiri se...Smiri se...." , mislio je.Izvadio je svoje tablete za smirenje i krenuo da ih pije jednu za drugom.Stalno su mu se u glavi vrtele slike obezglavljenih leseva koje je video na svom zadatku. Prolazilo mu je hiljadu misli kroz glavu.
Pogledao je u uramljenu sliku na stolu i svi tonovi Elijaninih plavo-zeleno sivih ociju zapljusnuse ga kao talas. Prepustajuci se njihovom iskricavom osmehu osetio je kako nervoza polako nestaje.
Zlokobna zvonjava telefona trze ga iz sanjarenja toliko naglo, da je bukvalno odskocio sa stolice, srusivsi pepeljaru na pod. Promukli glas sa druge strane nije mu dao vremena da se sabere... Nekoliko adresa i broj telefona... Ime... Poznato ime... Gde ga je već čuo? Ne, ne može biti to... Nemoguće je da ga opet stavljaju na taj zadatak, da ga opet vraćaju u isti košmar! Desilo se ono cega se najvise i plasio. Koliko je bio uplasen zbog svega sto se desilo toliko je bio i srecan jer je mislio da je sve proslo, ali nije bilo tako. Samo dva dana ga je delilo od kraja, za dva dana je trebao da sredi izvestaj i da slucaj bude resen, ali nesreca nikad ne ide sama.
Uzeo je braon kaput od prevrnute koze, stavio svoj omiljeni sesir na glavu i izasao napolje. Za sobom je ostavio veliki haos.
Napolju ga doceka sibanje vetra. Stegao je kaput i navukao kragnu do nosa. Dokle ce u njemu trajati ova prokleta hladna i mracna melanholija? Peo se strmom ulicom ka bulevaru. Usput vide na trotoaru prostitutku koja odmah opazi njegov pogled i suptilno podize mini suknju dovoljno da mu da do znanja da nema donji ves
List starih novina, gonjen vetrom, obmotao mu se oko nogavice. Dok je pokusavao da ga se oslobodi, u odrazu stakla pored kog se zadesio ugledao je coveka, sa druge strane polupuste ulice, kako ga posmatra, naslonjen na banderu. Hiljadu misli mu proleteše kroz glavu kao odgovor na pitanje identiteta tog nepoznatog lica. Možda ga prate, ali ko? Nakon par trenutaka devojka priđe strancu i oni odoše zagrljeni, ne primećujući vise nikoga. Visoki neboderi stremili su ka nebu, cineci sve drvece ovoga grada pomalo nevaznim i zaboravljenim. Zeleo je da oseti vruc vetar na licu. Stisnutih pesnica osvajao je kaldrmu... Bacio je pogled na veliki red ljudi ispred neke zgrade koja je mogla biti posta, zgrada opstine ili ambasada i odjednom shvati kako je malo ko u ovom gradu svestan da se upravo, ovog casa, velike promene desavaju u svetu. Nove plime dolaze, vetrovi duvaju iz sasvim drugih pravaca. Nesto se veliko sprema, nesto sasvim novo, vekovima pritajeno, a sada konacno na povrsini.Bio je umoran. Umoran od zivota. Pogled mu je bio uprt u nebeski beskraj. Da se bar nesto dogodi, nesto sto ce uzdrmati ovaj uspavani svet. Zasto svi umorno sklapaju oci pred promenama? Zasto uvek on dobije najtezi zadatak? "A sta ako sanjam?" mislio je i odmah posle uradio nesto jako glupo-iz sve snage je sam sebi udario samar. Klasika. Bolelo je. Ali dodjavola, sta on to radi? Predobro zna sta se sprema i svakim danom je sve vise svestan besa koji oseca prema samom sebi. On tako mnogo toga moze da ucini, kad bi hteo mogao bi mnoge stvari da promeni jer dosta zna. Ali ne, izgleda da je suvise velika kukavica da se suprotstavi tim velikim silama koje dolaze, on je samo jedan mali mrav i bice uskoro pregazen kao i ceo ovaj prokleti svet. Bio je zamisljen. Leteo je tako daleko, tako duboko zaronio u misli. Nije primetio da je semafor pokazivao STOP, nastavio je da hoda. Odjednom se nasao na zemlji. Pogled je poceo da mu se magli i ubrzo je izgubio svest. Ostao je jos dugo, dugo u takvom stanju....
Lebdeći izmedju dva za njega podjednako neprijateljska sveta ugleda kako zraci svetlosti probijaju neprobojnu čauru mraka i obuze ga strah. Bio je u nistavilu. Bio je u svetu izgradjenom ni iz cega, ni u cemu.Pomislio je da je to upravo ona tacka stvarnosti koja obustavlja. Stvarnost? Da on je jedini realan, jedini on zna. A imao je izbor, imao je sve ali hteo je istinu. Za istinu je dao sve, sve zrtve je polozio na oltar a mogao je ici ulicama nesvestan postojanja bas kao i drugi. Ne tako davno na tropskoj plazi, beskraji neba i tirkiz dubina, beli pesak i pogled tamo negde u beskraj, tisine, lepote i mira. Minuti su prelazili u sate a sati u vecnost i spokoj trenutka. Ne on nije bio u nistavilu, opet je bio na plazi u tom vecnom trenutku, zauvek srecan. Da saznao je istinu, svi strahovi su iscezli, zauvek.
Kliknite za proširenje...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top