Najljubavne Pesme

Kako si čudna gde te nema! Između nas
Vazduh se guši u sitnom cveću, vejavica
Kao slatka bolest. I kada te dodirnem
Na ivici običnog sna, prstima kroz rešetku,
Tako mi se čini, ti počinješ da govoriš
O stvarima koje ne poznajem: neku mudrost
Zlatnu između dve reči, kao vazduh, leti,
Između dva ostrva. Ali, lakše je tako
Da te dozovem, nego da zamišljam prostor
Koji nas tobože deli (noć od ljubičaste soli,
Ravnica po čijoj tišini povlačim pravu crtu,
Između zvezdanih, zatrpanih šuma -
Decembarska noć). Pa makar da si drugačija
Od svega što znaš o sebi, u ovakvoj noći
Kada se jedno more, uplašeno od snega,
Otvara i trepće kao oko u mojoj krvi;
Pa makar da si čudna, ljubavi, ovde gde te nema,
Gle, upaljena kao plamen na sveći svoga imena
U praznoj sobi izgovorenog.

Toliko mnogo načina
Da sve više zavisim od tebe!

Ivan V. Lalić
 
Posmatrala sam u detinjstvu
pticu srca sitnog kao lesnik,
a umrla je od tuge vec u trecu zoru
kada su joj oduzeli gnezdo i goru...

I secam se nekog tuznookog psa
koji je imao snage da skapa od zalosti
kada je nestalo drage mu ruke
iz koje je primao milovanje, udarce i kosti...

Samo sam ja prezivela smrt voljenih bica
i mnogo mi se dragih prijatelja izgubilo
u dubini mraka,

i opet mi se hoce sunca, sveta, zraka...
:heart:
Desanka Maksimovic
 
Ali, i za mene postoji jedna uteha.Cuo sam je kako dishe i bila mi je opet topla i smeshio sam se,a osmeh niko nije video u mraku na stepenishtu,gde sam sedam noci proveo uz kljucaonicu,koja mi je shumela kao najljepsha shkoljka.Sada sam mrtav.Ne znam na kojoj parceli.Zovem se On i to je dovoljno za nadgrobni natpis.
Ali,imam jednu zelju.Hteo bih da josh jednom procitash ti,kome se dopala ova kazivanja,sedam redi iz prvog kazivanja o onom plamenu koji je bio:

...Samo moj,ne njen...Ni tren
od tog ne osta.
Mnogo godina od tad...
Mnogo puta mraz i mnogo puta jara!
A mozda sam,shta znam,ja zvezda iznad mosta
koji s njom na prozoru
po svu noc razgovara.

Slobodan Markovic / Sedam ponocnih kazivanja u kljucaonicu /
 
UZALUD JE BUDIM


Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku
ako nije tako, odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen.

Branko Miljković
 
Ne poznajem slobodu, osim slobode
da budem zarobljen u nekome,
čije ime ne mogu čuti bez uzbuđenja,
zbog koga zaboravljam sebe u tom jadnom postojanju,
za koga sam danju i noću ono što želi,
a moj duh i telo plove u njegovom duhu i telu,
kao izgubljeno drvlje što ga more diže ili topi,
slobodno, sa slobodom ljubavi,
jedinom slobodom koja me ushićuje,
jedinom slobodom za koju umirem.

Ti opravdavaš moje postojanje,
da te ne poznajem ne bih živeo,
da umirem ne znajući te, ne bih umro, jer nisam živeo.


LUIS CERNUDA
 
ff34a52eecabbf3d138b0f2e54998c62.jpg
 
POSLE MNOGO GODINA

Joj, Roso, ženo pobogu!
Šta ti onu lepotu sa tela izbrisa,
Šta bi od onih zanosnih nogu,
a šta od veličanstvenih sisa!
Ja te više takvu gledati ne mogu,
Roso, ženo pobogu!
Kada se setim - kako ne bih plak'o:
noć, zamirišu grudi devojačke;
k'o ždrebac sam ogradu preskak'o,
oblačio gaće naopačke!
A kad sam se prvi put od ljubavi pričestio -
odjednom sam se onesvestio!
Sada bih dao sve ove godine hrome
za onu jednu noć ispod lipe:
zvezde pršte, tela se lome,
a ispod nas mirisne trave škripe!
Ujutro smo oboje od umora klonuli;
ne, to smo negde daleko u ljubavi potonuli!
Noćima sam te sanjao:
ideš šljivikom, mamiš me,
a gola se skinula.
Znojio sam se, propinjao,
ni Bogu se nisam sklanjao!
Što u snu buncam - majka se teško brinula!
A kad bih se posle svega
na stomak potrbušio -
celu bih slamaricu izbušio!
E, mislio sam da ću
mlad i besan večno biti
i da će mi telo uvek u vatri da gori!
Al' evo i bore, duboke k'o korito rečno,
a korak sve sporiji i spori'.
- 'Bem ti život i ovaj lažni sjaj
kad tako brzo dođe kraj!
A sada, kada te gledam, Bože me oprosti,
ostale ti samo koža i kosti!
I gladan pas bi pored takve morao da posti!
Roso, tugo moja, molim te oprosti!
Ako ćemo duši po volji -
ni ja ti nisam ništa bolji!
Došli smo do takvog stanja -
sedimo jedno kraj drugog k'o dva panja!
E, nekad sam ti umesto pesama
ono drugo nudio,
a sada nas život k'o dva zločinca
na starost osudio!
Kliknite za proširenje...

Mihailo Ćupovič
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top