Najlepša tužna pesma

  • Začetnik teme Začetnik teme ms
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Najtuznija je ona narodna svadbarska "Danas majko zenis svoga sina"
:)

Ali ipak evo jedne od meni tuznijih


Kad pogledam natrag na minula ljeta,
koja su mi misli rasula, bjezeci,
a ugasla vatra, gdje se ledih goreci,
i svrsio odmor, gdje se cemer sreta;

srusene varke sto ih ljubav tvori,
dobro mi na dva dijela razdijeljeno:
jedno na nebu, drugo odijeljeno
ovdje na zemlji, da jad jace mori;

razalim se na se, u sve zivo dvojim,
te najgora sudba kinji me i ljuti,
u golemu jadu sam se sebe bojim.

O, zvijezdo, o sreco, sudbo, smrti, jao,
o, dane uvijek i slatki i kruti,
vi ste uzrok da sam tako nisko pao!

Petrarka
 
ROĐENI DVADESET TREĆE, STRIJELJANI ČETRDESET DRUGE

Večeras ćemo za njih voljeti.
Bilo ih je 28.
Bilo ih je pet hiljada i 28.
Bilo ih je više nego što je ikada u jednoj pjesmi bilo ljubavi.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.
Mi koji smo po peronima jednog vijeka odbolovali samoće svih svjetskih Robinzona,
mi koji smo nadživjeli tenkove i nikog nismo ubili,
mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti.
I ne pitaj jesu li se mogli vratiti.
I ne pitaj je li se moglo natrag dok je posljednji put,
crven kao komunizam, gorio horizont njihovih želja.

Preko njihovih neljubljenih godina izbodena i uspravna prešla je budućnost ljubavi.
Nije bilo tajni o polegnutoj travi.
Nije bilo tajni o raskopčanoj bluzi.
Nije bilo tajni o klonuloj ruci s ispuštenim ljiljanom.
Bile su noći, bile su žice, bilo je nebo koje se
gleda posljednji put, bili su vozovi koji se vraćaju
prazni i pusti, bili su vozovi i makovi, i s njima,
s tužnim makovimajednog vojničkog ljeta, s divnim
smislom podražavanja, takmičila se njihova krv.

A na Kalemegdanima i Nevskim Prospektima,
na Južnim Bulevarima i Kejovima Rastanka,
na cvijetnim trgovima i Mostovima Mirabo,
divne i kad ne ljube,
čekale su Ane, Zoje, Žanet.
Čekale su da se vrate vojnici.
Ako se ne vrate, svoje bijela negrljena tijela daće dječacima.

Nisu se vratili.
Preko njihovih strijeljanih očiju prešli su tenkovi.
Preko njihovih strijeljanih očiju.
Preko njihovih nedopjevanih Marseljeza.
Preko njihovih izrešetanih iluzija.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.
Na zbornom mjestu ljubavi sad čekaju kao grobovi.
Mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti.


Izet Sarajlic (1953)
 
To je sad,naravno,subjektivno...Meni je ova

Највећа је жалост за братом

Сунце зaђе за Невен за гору,
Jунаци се из мора извозе,
Броjила их млада Ђурђевица,
Све јунакe на броj наброjила,
До три њена добра не наброjи:
Прво добро Ђурђa господара,
Друго добро ручнога ђевepa,
Треће добро брата poђенoгa.
За Ђурђем je косу одрезала,
За ђевером лице изгрдила,
А за братом очи извадила.
Косу реже, коса опет расте;
Лицe грди, а лице израста;
Али очи не могу израсти,
нити срце за братом рођеним.
 
KRATKOĆA ŽIVOTA

Ej, kako brzo izmiču nam leta,
Nevinost njihov ne zadrža tok,
glavu od belog ne sačuva cveta,
ni da se produži ljute smrti rok...
Ostavit moraš vinograd i njive,
ženu i lepo ustrojeni dom,
od sveg imanja jedna grana ive
biće na grobu presađena tvom.

Horacije
 
Balada - Mika Antic

Od svih si devojaka bila tisa
Zbunjena, sama, neprimetna, bleda
Ej, zasto nisi bar porasla visa,
Bar visa za pola pedlja?

Jedne je noci udarala kisa,
Tako krvnicki ko cuvari reda...
Ej, zasto nisi bar porasla visa,
Bar visa za pola pedlja,

Jer kada si se o drvo kraj vrata
Obesila jednom u svitanja seda,
Izmedju bosih nogu i blata
Bilo je razmaka samo - pola pedlja.
 
Život vina

Po nedeljnom ručku, dok propadamo u san,
vlasišta mokrih od varenja i od žege,
otac bi ušao u vinograd i tu se
bavio do mraka, okružen čokotima;
redio bi lišće, razgledao grozdove,
pucad krupniju od bibera,
i mislio o novom vinu.

Danas pretačem vino iz njegove misli;
dižem ga, žuto, svetlucavo, prema oknu:
da kroza nj promakne prašnjavo sunce. I znam
čim žmirnu zimska okca i suknu lastari,
zamutiće se ono, živo.
Kao da se nije ni prekidala veza
među peteljkom i kolencem,
biće opet u dosluhu ovoga leta
vino u podrumu, u plesnivim bocama,
i Sunčev korak gluhotom nebeskih kuća.

Vino, slično zvezdi, opisuje putanju
kojom bi se možda i otac otisnuo,
stojeći bez daha od kašlja, prazna oka
i tanak, kao u tuđoj košulji;
zadubljen, dalek i sopstvenoj misli.

Borislav Radović
 
Za mojim tragom

Ne trati na me mnogo vremena,
do pitanja mi tvojih nije.
Očima dobrima i vernima
ne trazi ruke koje krijem.

U proleće ne hodaj lokvama
za mojim tragom svako veče.
Ja znam, i kad bismo se sastali
taj susret ništa donet neće.

Ti misliš, znam, da ja zbog gordosti
ni pogledati neću u te.
To nije ponos, ja u žalosti
prolazim glave uzdignute.

Bela Ahmadulina
 
PESMA O KERUŠI

U svitanje, u pojati niskoj
Gde se zlati rogoza gomila,
Sedmoro je štenadi riđaste,
Sedmoro je kučka oštenila.

Ližući ih jezikom crvenim,
Milovala štenad sve do mraka,
I kopneo sneg je zagrejani
Ispod njenog toploga stomaka.

Kad je jato kokošaka lenih
Zadremalo na motki sedeći,
Pošao je seljak natmureni,
Svih sedmoro noseći u vreći.

Mučeći se da ima priđe malo,
Trčala je kroz nanose meke...
I dugo je, dugo je drhtalo
Nezamrzlo ogledalo reke.

Kad se natrag vukla po prtini,
Ližuć svoje telo oznojeno,
Mesec joj se nad kućom učini
Kao jedno riđe štene njeno.

Gledala je u visinu modru,
Žalosni se urlik dugo čuo,
Tanki mesec klizio po svodu
I u polja za breg utonuo.

Nemo, kao od milostinje bedne,
Kada kamen bace joj iz šale,
U sneg su se pseće oči njene
Kao zlatne zvezde skotrljale.


Sergej Jesenjin
 
TUŽNA PESMA

Živela jedna gospođa Klara,
čudna i stara, vrlo stara...
I nije imala ni mamu, ni tetu,
nikoga, nikog svog na svetu.

Gospođa Klara je šest mačaka čuvala
na jastucima od žute svile.
Mašne im je krojila, mleko kuvala
pa su site i srećne bile -
belih mačaka šest.

A kad je umrla gospođa Klara,
čudna i stara, vrlo stara
- jastuke od žute svile niko nije prao,
na doručak niko nije zvao,
a loviti miševe niko nije znao!

Tužne su, tužne i gladne bile,
zaspale su na jastucima od žute svile
i nikada se,
ah, nikada se više nisu probudile -
belih mačaka šest.

Dušan Radović
 
Био је нежан забринут пун љубоморе
Као сjaj сунца с неба он волео ме је
А да не бих певала као некада пре
Он је убио белу птицу душе моје.

У сумрак рече ено тамо види сјајницу
Воли мене смеј се пиши стихове !
Ја закопах своје душе веселу птицу
Oкoло бунара крај једне старе јове.

Њему обећах сигурно плакати нећу
Претворих срце своје у хладан камен
А мени се чини да стално и свуда
Белу птицу видим и чујем глас њен.

Ана Ахматова
 
Tren - Matija Bećković

I kad sam kući već krenuo
Te noći kad si izdahnula
I zadnji put se okrenuo
Osmehnula si se i mahnula

I kao što se u ove dve strofe
Ceo moj život razrešava sada
Tako se u sred one katastrofe
Njegov smisao ukazao tada.
 
Kad sam bio na tvom grobu - J.J Zmaj

Kad sam bio na tvom grobu
Zamirisa mir bosiljka,
A meni se priču glasak:
"Šta mi radi moja Smiljka?"

Tvoja Smiljka, sirotanka,
Još ne može nogom stati,
A otac je zborit' uči —
Prva reč joj biće: Mati!

Kad uzmogne nogom stati,
Kad nauči mater zvati,
Dovešću je grobu tvome,
Tu nek kaže: Mati, mati!

Oh, kako će na te glase
Crna guja jada moga
Upiti se, stegnuti se
Oko srca ranjenoga!
Pa će možda smrtnim stegom
Razdrobiti svu tegotu, —
Vi'š, kako su lepi nadi,
Što me drže u životu!
 
Najtužnija pesma - Jovan Ducic

Znam za neizmerne i bolne samoće,
Kad sat mre nečujno, kao cvet što vene,
I kad srce prazno prestaje da hoće
Ni vence pobede ni ljubavi žene.
Znam za neprohodne samoće bez daha,
Kad konci sa svačim padnu pokidani,
I u kojim srce zastane od straha;
Kad svemu oko nas izgledamo strani.
Kad nas oči stvari ravnodušno motre,
I duša pred sobom prestravljena stane;
I sopstvena povest kad se cela potre;
I kad je od leda suza koja kane.
Ni seme u brazdi, ni stopa na putu,
I kako je teška sena koju vučem!
Kanda tuđe srce bije u mom kutu?
Sve svetle palate života pod ključem!...
Vaj, koliko puta umiremo? Ko bi
Znao za sve tmine pod suncem! I zna li
Iko sva bespuća u sutonu dobi?...
I kako smo često oči zatvarali...
 
Anabel Li

U carstvu jednom, pre mnogo leta,
Kraj sinjeg mora sve to se zbi –
Živela jedna devojka lepa,
Ime joj beše Anabel Li;
Njoj samo ljubav na srcu cveta,
Ljubav kojom se volesmo mi.

Bila je dete i mlad bih i ja,
Al’ ljubav strasna tada se zbi,
Što od svih više ljubavi sija –
Mene i moje Anabel Li;
Da takva ljubav u njima klija
Žudeše s neba anđeli svi.

Zbog toga stravno serafim vreba,
Kraj sinjeg mora anđeli zli;
I dunu vetar da sledi s neba
Prelepu moju Anabel Li.
Viteza njenih povorka stala,
Da je od mene odnesu svi;
U grob je morskih spustiše žala,
Da večne snove u njima sni.

Anđele zavist mori u raju,
Jer su upola srećni kô mi.
Da! – samo zato (kao što znaju
Kraj sinjeg mora u carstvu svi)
Sa neba vetar dunu na kraju
I sledi moju Anabel Li.

Tu našu ljubav prebajna što je,
Nju žele mudri i stari svi –
Od njih se više volesmo mi –
Ni anđeli od zavisti svoje,
Niti iz mora demoni zli,
Sklonili nisu od duše moje
Dušu predivne Anabel Li.

Dok mesec zrači, ja snivam snove,
Snove o mojoj Anabel Li,
I viđam oči dok zvezde plove,
Prelepe oči Anabel Li.
I dok po sinjem moru noć pliva,
Ja ležim gde mi draga počiva,
Kraj njenog groba gde tiho spi,
Gde moja draga sad snove sni.
U carstvu jednom, pre mnogo leta,
Kraj sinjeg mora sve to se zbi –
Živela jedna devojka lepa,
Ime joj beše Anabel Li;
Njoj samo ljubav na srcu cveta,
Ljubav kojom se volesmo mi.
 
And now you're mine. Rest with your dream in my dream.
Love and pain and work should all sleep, now.
The night turns on its invisible wheels,
and you are pure beside me as a sleeping amber.

No one else, Love, will sleep in my dreams. You will go,
we will go together, over the waters of time.
No one else will travel through the shadows with me,
only you, evergreen, ever sun, ever moon.

Your hands have already opened their delicate fists
and let their soft drifting signs drop away; your eyes closed like two gray
wings, and I move

after, following the folding water you carry, that carries
me away. The night, the world, the wind spin out their destiny.
Without you, I am your dream, only that, and that is all.


R.Tagore - Sonet LXXXI
 
Tuga -M.Z Massuka

Poljubi me, zacaraj me sobom,
zatvori mi oci cutanjem;
da, u trenu zaborava, tobom
zivim kao senka lutanjem.

Bice mi se, tmulo od gorcine,
zaželelo tudjeg zivljenja:
jednog trena sopstvene daljine,
jednog daha bez protivljenja.

Poljubi me, zacaraj me, svedi
sasud srca do izlivanja;
obaj dusu,uzmi je, izvedi,
da pocine od prebivanja;

da, u trenu zaborava, tobom
zivim kao senka lutanjem,
sklopim oci umorne nad sobom,
i iscilim u te cutanjem.
 
sparrowbird7:
And now you're mine. Rest with your dream in my dream.
Love and pain and work should all sleep, now.
The night turns on its invisible wheels,
and you are pure beside me as a sleeping amber.

No one else, Love, will sleep in my dreams. You will go,
we will go together, over the waters of time.
No one else will travel through the shadows with me,
only you, evergreen, ever sun, ever moon.

Your hands have already opened their delicate fists
and let their soft drifting signs drop away; your eyes closed like two gray
wings, and I move

after, following the folding water you carry, that carries
me away. The night, the world, the wind spin out their destiny.
Without you, I am your dream, only that, and that is all.


R.Tagore - Sonet LXXXI
Kliknite za proširenje...

:heart:
 
Tu sais, je n'ai jamais été aussi heureux que ce matin-la
Nous marchions sur une plage un peu comme celle-ci
C'était l'automne, un automne ou il faisait beau
Une saison qui n'existe que dans le Nord de l'Amérique
La-bas on l'appelle l'été indien
Mais c'était tout simplement le nôtre
Avec ta robe longue tu ressemblais
A une aquarelle de Marie Laurencin
Et je me souviens, je me souviens tres bien
De ce que je t'ai dit ce matin-la
Il y a un an, y a un siecle, y a une éternité

On ira ou tu voudras, quand tu voudras
Et on s'aimera encore, lorsque l'amour sera mort
Toute la vie sera pareille a ce matin
Aux couleurs de l'été indien

Aujourd'hui je suis tres loin de ce matin d'automne
Mais c'est comme si j'y étais. Je pense a toi.
Ou es-tu? Que fais-tu? Est-ce que j'existe encore pour toi?
Je regarde cette vague qui n'atteindra jamais la dune
Tu vois, comme elle je reviens en arriere
Comme elle je me couche sur le sable
Et je me souviens, je me souviens des marées hautes
Du soleil et du bonheur qui passaient sur la mer
Il y a une éternité, un siecle, il y a un an

On ira ou tu voudras, quand tu voudras
Et on s'aimera encore lorsque l'amour sera mort
Toute la vie sera pareille a ce matin
Aux couleurs de l'été indien
 
251005379202378792_aN3AEFcs_b.jpg

Ne, ja se nisam oprostio s njom
kad nestade na svoju stranu.
Sam slušah svojih nada lom
U jednom zabačenom restoranu.

Kako je bilo? Nije teško reći!
U žamoru oglasila se trublja,
I vlak je krenuo obično i lijeno,
Sa svime što još ljubljah.

Da l` mišljaše da u tom gradu
Ostavlja dušu njome bonu?
Da l` iskahu me njene oči
Pogledom čeznje po peronu?

Daleko negdje juri sada vlak,
Al što to moje srce kuca jače?
Nije l` to možda nada, tajni znak,
Da neko u daljini plače?

Ah kakav plač! Uobraženje, san!
Ta njene čežnje davno sve su
Već ugašene. Ti si malko pjan,
A stvari jesu - kakve jesu.

Možda zape koji svijetli tren
Na svome letu u njezinoj duši;
A i taj spomen past će kao list
Minulog ljeta, što se suši.

Dobriša Cesarić - Bez oprostaja
 
IMA TE...


Ima te u toj odsutnosti, prisutna si bolom,
ima te u ljubavi, prisutna si tugom
i san u kojem te sanjam, prisutan je tamom,
jer kao da očekujem daleko djetinjstvo,
noć s kojom lutam, prisutna je sama.
Ima te negdje, prisutna si daljinom
i očima sličnim odrazu vode,
prisutna mjesečinom.
Ima te i mora te biti, poslije toliko godina
poput skrivenog mjesta, prisutna si krišom.

Kao uspomena, ima te u mirisu ubranog cvijeća,
u čežnji na dlanovima te ima,
prisutna si nepomična.
Svugdje te ima i u koloni otkucaja,
gdje si oduvijek prisutna.
U sve težim jutrima
i kiši što tiho pada,
na čelu svake ptice,
u dugim dnevnim drhtanjima,
ima te, zauvijek si prisutna.

Imaju te moje misli, prisutna si nestankom
ima te moj pogled, prisutno si čekanje,
i u zagrljaju kojim te grlim, prisutna tišina,
jer kao da nebo odjednom prestaje,
osjećam u zraku prisutnu prazninu.
Imam te u noći, prisutna si uzdahom
i u poljupcima nemirnih suza,
prisutna si slanim tragom.
Imam te ljubavi, prisutna si s tugom,
imam u odsutnosti, prisutna si bolom.

S mirisom lipe, svu širinu moga tijela podsjećaš
na dodire s kojima se svako jutro nestrpljivo budi.
I dok ga tako mekoćom mjesečine oblažeš,
jezikom izazovno hodaš izvorom njegovih strasti
i u njima se mojim uzdasima otvorena širiš.

Prsti se moji utrkuju putenim poljima kože,
strast ih goni i poput vjetra baca na sve strane,
u odsjaju tvojih bradavica pronalaze polazište,
a među toplim bedrima utočište svojim drhtajima,
pa iznova počinju jurnjavu preko tvog trbuha.

Zjenice mi kipe od vrele žeđi za tvojim grudima.
Žedne, ispijaju rasutu bjelinu ovih nebeskih bisera
i kao lastavice kruže nad bogatstvom plodnih vrhova,
uzlijeću i slijeću i u zanosu gozbe piju kapi slasti
što su se nakupile u vrtu tvoga predivnog tijela.

Usne se tu još bolje snalaze, zanimaš ih pukotinom
kojom te mjesečina slatkim sjajem rastavlja.
Imaš otvoreno mjesto i one ga toplinom vatre žare,
svaki cjelov njihovim vlažnim usjecima unose
i blagim dodirom zvijezda plešu tim divnim klancem.

Što reći o muškosti kad me tvoje tijelo u sebe prima?
Tada se ona u meni olujnom snagom vjetra pokrene.
Dubinom utrobe, blaženom milinom žestoko naraste
i silinom bezbrojnih vulkana svoju lavu izbaci,
pa toplinom bedara navali i dolinom tvojom razlije

Žal Kop
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top