Najlepša tužna pesma

O, DOBRA DUŠO MOJA

O dobra dušo moja, ti se vinu
tako prerano iz bolnog života
i odmaraš se sred rajskih ljepota,
a ja još idem kroz zemnu gorčinu.

Ako u zračnom stanu nebeskome
miso na život smije da vas gane,
sjeti se katkad ljubavi odane
koja je sjala u pogledu mome.

I ako moždaustanoviš da ti
ugađa nešto ova patnja kleta
koju zbog tebe sad podnosim bijedan,

moli se BOgu, što ti život skrati,
nek me što prije digne s ovog svijeta,
da s tobom budem, da te opet gledam.

Luj De Kami
 
NEKO DRUGO MORE


Neko drugo more
jutrom ti osviće pod
oknima.
Neka druga ruka
u snu ti kupine na
dlanu prinosi.
Neko drugo lice u
tvojoj bistroj se zeni
ogleda.
Neko drugo uho iz
sna tvoga,
muziku za svoje uho
izbira.
Neka druga senka vitku
tvoju senku podnevom
dotiče.
Ali niko drugi u tvom
snu
ne usni
a da u
budnom oku
osvane.

Pero Zubac
 
Beogradske balade

Proslo je dete ulicom,majka ga na vodu poslala
a za njim trag je jedini,cipela mala ostala.

Putem ga srele patrole.Neko se necem smejao.
bile u bele kupole i sneg je beli vejao.

Posle je sve potamnelo,vece se zimsko spustalo...
Dete se nije vratilo...tiho je cesme sustalo...

Majka je kose cupala sto ga na vodu poslala.
Kraj cesme je samo necija cipela mala ostala.
Mira Aleckovic
 
STAZE NIČU I ZATIRU SE

Izmedju dva prijatelja
Kao izmedju dva vrta i dve ulice
Bila je najpre putanja kratka,
Od dve-tri možda podlanice.
Prvo su prijatelji mogli i šaptati,
A čuli su se i pozdravljali rukom,
Ali staza je stala rasti zatim
I zatrpavati se listom i šljunkom.
Vremenom je postala duga kao reka,
Nisu se prijatelji mogli dovikati,
Nisu čuli svojim rečima odjeka,
Nisu se mogli izbliza pogledati.
Zatim je staza iščezla kao duga,
Ni da je postojala ne bi se reklo.
Kao da je obmana šumom protekla,
Ostala je za njom tek prigušena tuga.

Desanka Maksimović
 
RUKE KOJE SU LJUBILE

Kad čovek umre, ruke prve zaneme:
Ruka umrlog ko noćno voće zri,
Ko uspavane ptice čija srca još streme,
Tako ćute te ruke, dok oganj pod njima vri.

Belje no teški mesec koji više neće da nose,
One se razlistavaju već u istrulelo cveće;
Niti će provući prste kroz sunca zračne kose,
Tako spuštene mirno na grudi - brežuljak sreće.

Ispod livada vlažnih, i svežih crnih kora,
Ove ruke ožive preobraženjem u zvezde,
I probijaju se kroz zemlju u pravcu dalekih mora;
Izmeđ vulkana i neba ruke umrlog jezde.

I provlače se lagano, fosforno ponorne reke,
Tankim mlazima sjaja, ruke koje su ljubile,
Kroz tamnu ponoć zemlje, izmeđ žilica smreke,
Ispod toliko bilja koje su svud sadile.

A te sam ruke negda toliko ljubio,
Osetio im tad svežinu da spira glavobolju;
Trag divnih ruku pod knjigama se izgubio, -
No pređoše odjednom same u tajnu životnost bolju.

Odjednom u svom toku, probivši bok planina,
Izbiju te svetle reke ko zračni izvori;
Ko oganj daljnji kraj kog spavaju psi čobanina,
Ta prva plamena zvezda, na mračnom nebu, gori.

Rastko Petrović
 
Mačka ne bi da umre.
Jer šta da radi mačka
u praznom stanu.
Da se penje na zidove.
Da se češe o nameštaj.
Kao da je sve ostalo nedirnuto,
pa ipak izmenilo se.
Kao da ništa nije pomereno,
pa ipak ispremeštalo se.
I uveče lampa više ne gori.


Čuju se koraci na stepeništu,
ali nisu to ti.
Ruka koja stavlja ribu u činiju
opet nije ona stara.

Nešto ovde više ne počinje
u svoje uobičajeno vreme.
Nešto se ovde ne odvija
kako treba.
Neko je ovde bio i bio,
a zatim odjednom iščezao
i uporno ga nema.

Pregledala je sve ormane.
Optrčala sve police.
Zavukla se pod tepih i pregledala.
Čak je prekršila zabranu
i razbacala papire.

Šta ima više da se radi.
Da se spava, da se čeka.



Samo neka se vrati,
samo neka se pojavi.
Pokazaće mu već
da se tako s mačkom ne može.
Ići će mu u susret
kao da to čini preko volje,
polagano,
na veoma uvređenim šapama.
I bez velike radosti, za početak.

Vislava Šimborska

prevela Biserka Rajčić
 
EPITAF

Na mojem su kamenu uklesali riječi:
"Život mu bješe blag,
A sastojci u njemu tako izmiješani
Da bi se priroda mogla uspraviti
I cijelom svijetu reći -
To je bio čovjek."
Smješkaju se oni, koji su me znali,
Dok čitaju tu praznu retoriku.
Moj je epitaf morao glasiti:
"Život prema njemu nije bio blag,
A sastojci u njemu tako izmješani
Da je vodio protiv života rat
U kojem pade."
Dok živjeh, ne mogoh izaći na kraj
Sa jezicima klevetničkim,
Mrtav se moram podvrći epitafu
Što ga je neka budala uklesala.

Edgar Lee Masters
 
Kad ptica prestane voljeti

Kad ptica prestane voljeti drugu pticu, ona joj ne kaže:
“Odleti sada tisuću milja daleko, da ne bi gledala
kako se gomila ravnodušnost u mojim zjenicama!”
Jer ptica nije troma kao čovjek; daljina je za nju
lepršanje slatke svjetlosti koja raspiruje ljubav.
Ne kaže joj: “Sada se sakrij tisuću
stopa duboko ispod zemlje,
da ne čuješ kako pjevam u predvečerje
nježnu uspavanku drugoj dragani,
koja leži s kljunom u mome krilu!”
Jer ptica nije površna kao čovjek;
ona zna da se otkucaji srca
pod zemljom propinju još snažnije,
i umjesto umirujućih zvukova
uspavanke cijela bi šuma morala slušati
tutnjavu podzemlja koju je izbacila bol.
Zato kad ptica prestane voljeti drugu pticu,
ostane pokraj nje da tu umre, u samoći.
A čovjek kad prestane voljeti drugog čovjeka,
od stida i pomutnje ne zna što bi i,
bježeći sve to dalje od njega,
ugnijezdi zauvijek u svome srcu njegovu tugu.
Nema malih boli. Ljudi vole male boli.
One su lijepe, a ne bole mnogo.
Izgube li ih, priskrbit će sebi lako druge,
još manje skupe i manje bolne -
jer bol iskustvom otupljuje,
a premnogo iskustva nudi se na vašaru u bescijenje.
Ljudi vole kratke susrete, kratka pisma,
male doživljaje za koje ne treba tražiti
smisao daleko u zvijezdama ni u odviše opasnim,
nepoznatim predjelima duše.
Ali te male boli uvlače se neopazice
u naše meso izvrgnuto oštrici dosade,
one postaju u njemu naša smrt.
I zbog tog bezbroja malih lešina -
što se nečujno u nama raspadaju -
zavijaju cijelog života oko naših kuća strvinari,
a oko našeg čela izranjenog od mnoštva
malih jauka igraju se mravi.
Tako neće imati što da propadne
u nama kad nas potresu iznenadno velike boli,
proizašle iz velikih stjecišta razloga,
netaknutih opomenom.
Gledat ćemo bezbrižno mrave kako se
približuju i golema jata bjeloglavih
lešinara kako kruže u sve to nižem
luku iznad naših pragova i šaputati im:
“Nemate što tražiti ovdje, prijatelji.
Tu nema ničeg više osim slike
prašnog kostura ogrnuta sjećanjima,
a taj – budite sigurni – nije za vas!
Meso i krv i slatki voćnjak srca
pojedoše nam male boli,
mrvicu po mrvicu – one oglodaše sve do kosti,
do ove luknje u prostoru, zar ne vidite?”
Nema malih boli.


V.Parun
 
Srce moje misli večito
neku tužnu misao.
I ma šta sa mnom bilo:
budem li kome postala
žena verna,
ili dragana čija,
ili ma šta drugo;
ili budem uvek smerna
sanjalica ostala.
Bude li duša moja sveto sedište
jedne ljubavi;
ili srce moje bolno središte
svih nežnosti,
ti mene uvek voli:

Jer srce moje misli večito
neku tužnu misao
što mene jedino boli.

I ma čega da se latim,
plemenitog ili zlog:
mognem li zbog drugih da patim,
ili budem neku sreću srca svog
tuđim bolom kupila;
budem li katkad praštala,
ili se budem uvek svetila,
znaj da sam grehove sve
već davno iskupila,
znaj da sam već davno
zbog svega ispaštala,
i uvek mi oprosti:

Jer srce moje misli večito
neku tužnu misao
što mene jedino žalosti.

Desanka Maksimović - Opravdanje
 
Obećala si da ćeš biti večna

Obećala si jednom u detinjstvu
da ćeš biti večna,
otkle god se vraćali da ćemo te zateći,
kao senku ispod kućne strehe,
kao kućni prag.
Nije bilo nijedne naše plovidbe
da je nisi, kao ribarske žene,
presedela na pučini gledajući;
nije bilo bure ni brodoloma
da nismo posle njih
pored neba ugledali i tvoje lice.
Gde god bismo se probudili,
bila si u prozoru, ti i sunce;
bila si nam uvek na dohvatu ruke
kao voda,
uvek kao vazduh
prisutna i neophodna.

Obećala si nam da ćes biti večna,
kao sve što nas na svetu dočekuje
i ostaje posle nas.
I kada si umirala,
činilo se da se osećas krivom
što nas napuštaš.

Desanka Maksimović
 
Neizbjeznost

Je li to važno da'l si bila vjerna?
I da li ja bjeh vjeran, nije li svejedno?
Ne živi od nas bliskost neizmjerna,
i mi se nehotice promatramo žedno.
Ja opet drhtim, ti si blijeda, smjerna,
i slutiš bol, a čekaš ga k'o žedna.
Trenutci šumno teku kao vode,
a strast već vreba, gdje da nas probode.

I tko nas stvori baš jedno za drugo,
Bog ili Usud, primismo to hladno.
No, mi smo usred magičnoga kruga
i ukleti, odjednom, iznenadno.
Zgrozi nas sreća, ta tjeskobna tuga,
mi padamo, dva sidra, mirno na dno!
Ne, ovo nije slučaj, ni ljubav ni nježnost,
nad nama vlada samo Neizbježnost.

Valerij Brjusov
 
Balada- Mika Antic

Od svih si devojaka bila tisa
Zbunjena, sama, neprimetna, bleda
Ej, zasto nisi bar porasla visa,
Bar visa za pola pedlja?

Jedne je noci udarala kisa,
Tako krvnicki ko cuvari reda...
Ej, zasto nisi bar porasla visa,
Bar visa za pola pedlja,

Jer kada si se o drvo kraj vrata
Obesila jednom u svitanja seda,
Izmedju bosih nogu i blata
Bilo je razmaka samo - pola pedlja.
 
Živela jedna gospođa Klara,
čudna i stara, vrlo stara…
I nije imala ni mamu, ni tetu,
nikoga, nikog svog na svetu.​

Gospođa Klara je šest mačaka čuvala
na jastucima od žute svile.
Mašne im je krojila, mleko kuvala
pa su site i srećne bile –
belih mačaka šest.

A kad je umrla gospođa Klara,
čudna i stara, vrlo stara
– jastuke od žute svile niko nije prao,
na doručak niko nije zvao,
a loviti miševe niko nije znao!

Tužne su, tužne i gladne bile,
zaspale su na jastucima od žute svile
i nikada se,
ah, nikada se više nisu probudile –
belih mačaka šest.

Duško Radović
 

Back
Top