Најлепша љубавна песма свих времена

  • Začetnik teme Začetnik teme Лилит
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Anabel Li

U carstvu jednom pre mnogo leta
Tamo gde more sne svoje sni
Življaše deva zanosom cveta,
Ime joj beše Anabel Li

Jedna joj misao u misli bdi:
Ljubavi naše svešću da zri.
Bila je dete,ja dete,davno,
Tamo gde more sne svoje sni,

Al voljasmo se mi nadljubavno,
Ja i premila Anabel Li.
Anđeli s neba žuđahu stravno
Da takva ljubav u njima vri.

I eto razlog,znate ga svi,
I kob očajna,osveta glupa:
podunu vetar s oblaka zli,
Tamo gde more sne svoje sni,
Pokosi moju Anabel Li.

Viteza njenih povorka stupa;
U grob je dalek od mene skri
Gde more žalo romonom kupa
Al ljubav naša nadljubavna bi,

Ta ljubav nastajna je javna,
Nikad se slična ne desi,zbi
O,ni anđeli sa neba slavna
Demoni mračni dubina zli
Ne rastaviše,gde more sni,
Mene od moje Anabel Li.

Mesec kad sine-dušu mi vine
Prebajnoj,vazda,Anabel Li.
Zvezde kad zrače-oči mi znače
Vazda,prebajne Anabel Li.

Noć plimom bije- duh kraj nje bdije
kraj groba njena,gde tiho spi-
Uz svirku vala,kraj romon žala
Gde more sinje sne svoje sni.

E.A. Po
 
PRAVI LJUBAVNICI

Pravi ljubavnici sada pod zemljom leže. Okrenuti jedno
drugome sa svim svojim stranama, drže se za ruke. Od tišine tiši.

Mi stojimo ovdje na njihovoj travi. Mi stojimo ovdje
na njihovoj travi, na ovom lišću, u ovom proljeću drhću
njihove zaustavljene želje. Pjevaju njihovi glasovi. Na
zemlji sjene, u visini ruže: što oni neće napraviti da
odagnjaju zimu, koje li sve ukrase neće upotrebiti.

Mi stojimo ovdje, a oni dom svoj pod zemljom grade.
Utišaj se, prijateljice moja, od prolaznosti oni prave
čipku i misle na nas, naše nesigurne korake. Cvijetom
koji ti u kosu stavljam oni nam kažu put. Kada počne
dolaziti noć, i mi krenemo kući, oni će nas dugo gledati.
I mahati nam zelenim rukama.

Danijel Dragojević
 
СТРЕПЊА

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
Док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра '.
Све је много лепше донде док се тражи,
О чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи! Нашто то и чему?
Издалека само све к'о звезда сја;
Издалека само дивимо се свему.
Не, нек 'ми не приђу ока твоја два.

Д. Максимовић
_________________________

Ех, да сам само слушао Бабу!
Кад сам ја заволео поезију, већ је било касно!
 
NA SVE SPREMNA BUDI

Na sve spremna budi. U noći nekoj
kao devojčici pričaću ti bajke i skaske.
Drugi put ću zaželeti da odem daleko, daleko.
Do Aljaske.
Nekad jednostavno neću ti doći
i na stolu uzalud čekaće me tvoje ruke i čaj.
U društvu s brezama šetaću u noći
a ti ćes misliti da je zauvek prošao naš maj.
Na sve spremna budi. Na smeh i na suze.
U životima našim tek prvi čin je gotov.
Da bih bio muzej, ako želiš da budem taj muzej,
prethodno moram da budem Ljermontov.
Prethodno moram da ti napišem stotine ovakvih
redaka,
jer u stihu ništa se drugo i ne dešava sem ljubavi
i vere.
Tako je bilo u doba predaka,
tako će biti i hiljadu godina posle naše, posle tvoje
i moje ere.
Pa, ipak, na sve spremna budi, jer zajedno nam je
i da čekamo i da spavamo,
da strahujemo za sunca, za srne, za snove.
Preostaje nam još toliko toga, a u našim glavama,
na žalost, mesta nije samo za stihove.
Nekad možda neću ni primetiti bore na tvom licu,
ni bele epolete snega na tvojim ramenima kad udješ
s ulice.
Nekad tvojim ćerkama zaboraviću da ispričam
"Snežanu" i "Crvenkapicu"
i četiri zida naše sobe učiniće ti se kao četiri
beznadežna zida tamnice.
Ponekad pomislićeš da odumirem, kao država,
ni Danton, ni Hajne, ni Goran,
i to ja, koga si za besmrtnog držala,
na koga sam i sam bio ljubomoran.
Na sve spremna budi, na psovke i na madrigale,
na suze i na pisma što preklinju i prete,
ali ruke koje su mi se jednom predale,
te ruke su svete!


Izet Sarajlić
 
Uzdah

Tačno znam kada me tvoje misli zapostave.
Zadesi me neko zlo, nevolja, loši ljudi.
Pitam se tada da li te neka briga obuzela
i odvukla misli od mene, pa nema ko da me čuva.
Ne umem sam
i više se uzdam u tvoju brigu za mene,
nego u svoju snagu.
Nju čuvam da mogu da te branim
od sila sa kojima mogu da se nosim
i koje smeju samo na mene,
na tebe nikako.
I kad bi stigle do tebe, ne mogu ti ništa,
jer su ih moje grudi oslabile.
Nije mi žao što, oštećen, teško dišem,
jer znam da će me tvoje misli zakrpiti,
da ću moći da te uzdahnem,
to je dovoljno da prikupim snagu
za borbu sa onima što ne smeju blizu tebe.

Ne znam kako se vazduh natopi tobom,
pa moj uzdah na tebe miriše.
Odjednom je tesno u mojim grudima, al' ne dam te lako.
Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš.

Ponekad uzdahnem, ne znajući da si to ti.
Prepoznam te tek kada mi srce pomeriš.
Nasmešim se, znam da je namerno,
jer želiš da me podsetiš da sam živ.
Promeškoljiš se, raširiš ruke
kao da meriš koliko ima mesta
od srca do najbliže praznine.
Napraviš piruetu i uhvatiš zalet
za odlazak iz mene.
Pokušam usnama da te zadržim,
ali ne uspevam, jača si.
Samo si svratila da me podsetiš na mene
i ostaviš poruku, koju ne razumem.
Možda svaki put kada te uzdahnem.
upiješ nešto toplo iz mene,
nešto od čega nemam koristi,
a tebi ugreje dušu?
Umem da postavim pitanje,
na koje pametniji od mene nemaju odgovor.
Moje misli su znakovi pitanja,
kidaju meso tim kukama,
čekaju odgovor koji se krije u tvojim mislima,
koje me ponekad zapostave,
pa me zadesi neko zlo, nevolja, ili loši ljudi.
Ima ih.

Goran Tadić
 
KAD TE BOLI

Kad te boli
i meni nije blistavo
i meni se oči zamute
pa kad tvoje usne šute
i meni preko usana riječi neće
pa je ovo puno sreće
zakopano u naša lica
kad te boli
zaboli me i ova ulica
i koraci me zabole
a to je valjda tako
kad se ljudi vole
kao ti i ja
ali i kad te boli
osjećam da me ipak
tvoje srce voli.

Željko Krznarić
 
Velimir Rajić

NA DAN NJENOG VENČANJA

I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji-
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čestit'o sam ti. I ti reče "Hvala!"...
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pep'o rasu?

Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvom licu radost se razliva...
I svršeno je! Ti si sada žena-
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:
Da Bog da sunce sreće da ti sija!
Sve što god počneš svršila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.

I svakog dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva...
Ja nisam znao da te tako volim.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:
Sva patnja što si pis'o njoj, k'o ženi,
Nek' mimoiđe nju, i nek padne
Na onaj deo što je pisan meni!

Usliši ovu molitvu, o Bože!
I duša će mi mirno da počiva;
I šaputaće večno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav živa!

I onda kada dođe ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Čućeš i opet sa dna moga groba:
»Prosta ti bila moja ljubav živa!"
 
POSLIJE KRUGA

Da sam te sreo poslije kruga
Kad sam se vraćao tebi
Bio bih tvoj vjerni sluga
Ništa se mijenjalo ne bi

Al ja sam bio radoznao
Htio sam spoznati krug
Letjet još nisam znao
A put je bio predug

I letio sam kao pčela
Omamljen mirisom cvijeta
Duša mi je pobjeći htjela
Od tijela i od svijeta

I padajući naučio sam
kako se podiže sam
Uzdižući se padao sam
Pa sad i koračati znam

Al još mi duša mira nema
Još kružim navikom kruga
Još uvijek pjesmom pripadam svima
Al samo orla imam za druga.

Enes Kišević
 
TI , MOJE ZLATNO SVIJETLO

Došla si nenadano,toplo,
Ko' što sunce grane iza teških,olovnih oblaka,
Virnula iza zastora zlatna svijetla,
Ko' ruža što se nudi novom danu,
Da mi otvoriš vrata života,
O kojem sam maštao,
U svojim pjesmama.
Pa ipak,nisam mogao progovoriti,
Ni dodirnuti Te,
Jer…jer sam se bojao,
Da si samo moja mašta;
Žena tek iz najdivnije ljubavne pjesme,
I da ću,
Da ću ako Te dodirnem,
Ostat' sam sa svojim pjesmama,
I posve zatvoren u se,da ću se i dalje šuljati oko Tebe,
Kao prosjak oko zidova nade;
Da ćeš potonuti u moj potmuli san,
Kao najdivnija mjesečevu sjena,
I da ću Ti biti više nalik na skitnicu,
Nego na gospodara vlastite sudbine.
I konačno…konačno osjetih,da u mojim očima,
U sjetnim očima pjesnika,
Što su dosad slijepo lutale alejom samoće,
Odjednom plane iskra,
U zjenicu se uspelo zlatno svjetlo
Iz kojeg si došla,
Polako…posve polako postala si stvarnost;
Stvarnost začeta iz desetina…stotina…
Tisuća bisernih suza…neiscrpno vrelo života;
Vrelo koje vječno teče,
Koje hrani moju dušu,
Koje potiče moje srce!

Walter William Safar
 
krasuljak:
Pa, i te kafanske je neko napisao. Bitno je s kojom emocijom. Najlepše ljubavne pesme su otuda i potekle. Danas ni kafana nije više ono što je bila...:lol:
Kliknite za proširenje...
Ubi nam TV kafanu.....
]
[/
 
***

Pahuljica si snežna
Tišinu oko mene
Što raspeva
Grana si mi rascvetana
Osmeh na usnama
Što mi zapali
Oluja si letnja
Krila što mi da
I polomi
Dunja si zrela
U srce što mi padne
Duboko

Koraci tvoji sa pločnikom
Razgovaraju
Koraci tvoji pevaju
U mome telu
Bosi koraci tvoji vesele
Stidljivu rosu
I duboke... ostavljaju tragove
U snegu moga sna

Sijalicu dobru pališ
U tuzi mojoj smeđoj
Livadu mi prostireš
Na grudima svojim
Golubove okupljaš
U radosti mojoj
Cigaretu mojih briga
U srcu svome gasiš
U grozdu tamjanike
Na moje usne čekaš

Vasko Popa
 
Иако по категоризацији не спада у корпус љубавних песама, мени је ова песма Десанке Максимовић из збирке "Тражим помиловање" ипак једна од најљубавнијих.

ЗА КАЛУЂЕРА

За калуђера дечанског манастира,
калуђера који под распећем
у диму и у мирису свеће
нагнут над библијом
о љубави само места бира.
Прескаче Каина и Авеља
и бајку у Кани
о хлебу који један
хиљаде може да нахрани.
Прескаче десет заповести,
а чита о Адаму и о Еви,
причу о Рути,
о Марији Магдалени,
о Содоми и Гомори,
све док се манастирски не јаве петли,
док сунце не огреје гнездо шеви.
За калуђера
коме сваке ноћи на сан долази
како лети о деснују љутог змаја
кроз гору која звездом ромиња,
а под крилом му, украдена,
однекуд из раја,
најлепша од младих монахиња.
 
padaju mi na pamet ove dve:

Metempsihoza

Katkad mislim da se moja željna duša sjeća
neke pređašnje ljubavi, za kojom čezne i žudi,
kao da je ova naša vatra samo ugljen
nekog divljeg plamena koji je izgorio
u ranijim postojanjima.

Možda sam u prošlim danima bio postigao
ono što sada uvijek uzalud tražim;
možda se moja duša s tvojom sastala i stopila
u nekoj velikoj noći koja je odavna
iščezla i umrla.

Naidu Sarojini

…

U plavim letnjim večerima,
lutaću stazama,
bockaće me pšenica
dok gazim kroz nežnu travu.
Sanjareći,
osetiću njenu svežinu
pod svojim nogama.
Pustiću vetar da mi miluje golu glavu.
Neću govoriti,
neću razmišljati ni o čemu,
a beskrajna ljubav
će mi obuzeti dušu.
Ići ću daleko,
vrlo daleko, kao boem.
Kroz prirodu,
srećan kao sa ženom.

Artur Rembo
 
PUTEVI

Ti si nakanio da mene nema i pod svaku cijenu
Ides prema meni. I u jurisu
Smijuci se i placuci
Pred sobom
Sve cistis
i nistis

Ti si nakanio da me pod svaku cijenu unistis
Ali nikako da nadjes
Istinski put
Do mene

Jer
Ti poznajes uklesne i utrle pute
I niti ijedan drugi
(A mali su zapravo i jalovi
Bez obzira koliko su
Za tebe
Oholog i jakog
I preteski
I
dugi)

Ti poznajes samo one puteve
Sto prolaze
Od srca
I
Oka
Ali to nije sve

Ima putova sto su se ispruzili pred nama
Bez javnog traga kolovoza
Bez voznog reda
Bez vremena
I roka

Ti mislis da je tvoja putanja do ubogog mene
Veoma sigurna i chesna
Ona sto dolazi
S lijeva
Ili
Zdesna

Zavaravas se stalno da do mene treba ici
Smjerovima slicnim
Sa sjevera
Ili
Juga

Ali to nije sve

Kuga
Oci uvijek
Pametno mi trazi
Ispod ustalasale na vjetru razi
Iz korijena zemlje gdje se zgusla tmina

A iz bezmjernih visina
Odozgora
Pritiskivati
Grudi
Najjace
Moze
Mora

Ali to nije sve

Ti ne znas zakon raskrsnice
Izmedju svjetlila
I tmice

Ali to nije sve

Jer najmanje znas da u svome zicu
Najteza hrvanja su
I ratovi pravi
U samome bicu
Ti ne znas dakle da zlo si moje najmanje
Izmedju mnogih
Mojih
Velikih
Zala

Ti ne znas s kim imas posla

Ti ne znas nista o mojoj mapi putova
Ti ne znas da put od tebe do mene
Nije isto sto i put
Od mene
Do tebe

Ti ne znas nista o mome bogatstvu
Skrivenom za tvoje mocne oci
(Ti ne znas da meni je
Mnogo vise
Nego sto mislis
Sudbina
Namrijela
I dala)

Ti si nakanio da me pod svaku cijenu unistis
Ali nikako da nadjes istinski put
Do mene

(Shvatam te:
Covjek si u jednom prostoru i vremenu
Sto zivis tek sada i ovdje
I ne znas za bezgranicni
Prostor vremena
U kojem se nalazim
Prisutan
Od dalekog jucer
Do dalekog sjutra
Misleci
O tebi

Ali to nije sve)

Mak Dizdar
 
Nešto me boli i smeta kada neko kaže od naših...

Laza Kostić - Santa Maria della Salute

Teško je, zapravo nemoguće odrediti šta bi to bilo naj... pa nije ovo skok u dalj pa da izmerimo, dakle ovde je u pitanju stvar ličnog ukusa, emocija i razmišljanja, tako da za mene lično ovo nije samo ''naša'' već ''najveća ljubavna pesma ikada, igde...''
Kako ju je samo maestralno govorio Miša Janketić na jednom Vukovom saboru u Tršiću pre 20-ak godina... skamenio sam se, pokupio sve što sam mogao pokupiti od njega tada i kasnije impresionirao mnoge devojke oponašajući ga :D Na žalost, ne može se naći nigde video zapis sa tog Vukovog sabora, ali i izvedba Petra Kralja ne zaostaje mnogo...

Druga ljubavna pesma koja je na mene ostavila najjači utisak, kroz zbirku pesama ''Gradinar'' ovenčana je večnom slavom i Nobelovom nagradom za književnost...


Rabindranat Tagore – Čeznem da ti kažem …

Čeznem da ti kažem najdublje reči
koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mi se mogla nasmejati.

Zato se smejem sam sebi i
odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj,
strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči
koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.

Zato ih oblačim u nesitinu,
i govorim suprotno
onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči
što imam za te;
ali se ne usuđujem,
strahujući da mi se neće vratiti istom merom.

Zato ti dajem ružna imena i hvalim se
svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se
da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe;
ali se ne usuđujem,
jer bi mi inače srce iskočilo na usta.

Zato brbljam i ćaskam olako,
i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući
da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek,
ali se ne usuđujem;
strahujući da bi mogla otkriti
moj kukavičluk.

Zato ponosito dižem glavu
i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju
čine da je moj bol večito svež.
 
Zašto si tako lepa


Zašto si tako lepa?
Ne budi tako lepa
Hoću da budeš od mesa,
ne od sunčevog sjaja.
Zašto si tako lepa?
Kad bi bar imala pege
da ih večno po tvome licu skupljam.
Kad bi bar bila razroka!
Celog života bih na kolenima
ubeđivao razroko oko.
Ali ti si lepa.
Da, od sunčevog si sjaja.
Ali ja ne mogu stalno živeti u tom sjaju.
Ne mogu na pozornici živeti
Sve mi se vidi.
Svaka moja ružnoća.
Svaki posrtaj.
Ne mogu živeti pod reflektorom.
Shvati to.
Nemoj plakati.
Ne mogu živeti sa tobom.
Suviše si lepa.

Milan Kundera
 
Santa Maria Della Salute


Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepo spalit srce i lub;
tonut o brodu, trunut u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strado,
mnoge sam grehe pokajo ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za čim sam čezno, čemu se nado,
sve je to davno pepo i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak neću nikoga klet;
što god je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
ko pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al' težoj rani nastade brid:
Što ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute.

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka sto sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
ko besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. -
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute.

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
ko da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zašto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve ko u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al' nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute,
suncima zasut seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Laza Kostić
 
MOLITVA LJUBAVI

Kad me ispunis
postajem svijetao iznutra
i svijetleci obasjavam prostor
u koji te unosim

kad te nestane
odjednom potamnim

tvoje useljavanje i iseljavanje
preobrazava me
kao sto mijene preobrazavaju godine
ako sam godina koja po tebi ima svoja doba
daj u trenutku moga djela
ostani prisutna u meni

tek tako bih
nestvaran za zivot
sjao
iz krute skamenjene proslosti
u nedodirnute zrakama njeznosti
tamne ponore dusa


Josip Pupacic
 
Dodji!
Soba je puna Tebe. Pun Tebe pogled što Te zalud traži.
Zovu te svjetlost i mrak.
Teško je ostati jak
sam.
Treba Te nemir da mi skineš svemir s prašnjave police šutnje.

Dodji!
Sve što Ti nikada ne kazah možda Ti opet ne bih znao reci.
Pruži mi ruke, obavij ih oko vrata, na oci stavi mi dlan.
Šapci mi o proljecu, o mirisu višnjina cvijeta,
o ljepoti
(zaboravili smo diviti se njoj!)
o dobroti
(kako cudna, kako uzbudljiva rijec!)
o radosti
(kako je daleko sunce, kako je blizu mrak)
o mladosti…
(kako je težak i kako pun Tebe ovaj bez Tebe žalosni zrak.)

Dodji!

Enver Colakovic
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top