Književnost Najdraži stih

  • Začetnik teme Začetnik teme ms
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Jorge Luis Borges

Moje knjige

Moje knjige (koje ne znaju da ja postojim)
isto toliko su dio mene kao i ovo lice
sa prosjedim zaliscima i sivim očima
koje uzalud tražim u prozorskom staklu
i koje opipavam zgrčenom šakom.
Ne bez izvesne logične gorčine
mislim da se suštinske riječi
koje me iskazuju nalaze u ovim listovima
što ne znaju ko sam, ne u onim koje sam ispisao.
Tako je bolje. Glasovi mrtvih
reći će me zauvijek.
 
Рођени у блуду,
Грабежи и лажи,
Скупљачи измета,
За златом луди!
Полукоњи,
Полуљуди,
Нити коњи,
Нити људи!
(Трачанска ругалица Цинцарима)

Пекић: Златно руно, Фантазмагорија III; Тефтер утваре треће: Профити Кир-Симеона Његована
 
Kakav je to način dobra dušo moja,
Kakav nesporazum između mene i tebe?
Kakve su to nejasnoće, čemu neprilike?
Tako smo bliski – skoro jedno.
A ne vidiš li ovu strašnu daljinu
Što izmedju nas tako silno raste?
Odavno se ti i ja ne podnosimo:
Ja jedno – ti drugo, ja o dobru – ti o zlu...
I tako, u večnom nadmetanju,
Prevariti se niko ne dâ,
A u borbi neprestanoj nestajemo
I zajednički kraj nam se piše.
Dotle – nikad spokoja, nikad sna mirnoga,
Sve jedno drugo čekamo u zasedi
Misleći - nekom od nas je bolje.

O, dobra dušo moja, moja večna protivnosti,
Lepo li mi je kad te ne osećam,
Kad na tebe zaboravim.
Lepo li ćeš me jednom izdati, osećam,
Kad bude najvažnije, kad me pretekneš.
To čudo ne bih nikad preživeo.

I eto, dobra moja dušo, dolazim ti na kolenima
Kroz crno predsoblje budućeg groba.
Dokle će izmedju nas tudji svet da se naseljava?
Dokle ćeš, strasno, iz osvete
Slabe temelje da mi potkopavaš?

Kucaj, kucaj u svojoj samoći, dobra dušo moja,
Dahći vrelo, i spremi se na poslednji juriš.
I ne znadoh, dobra dušo moja, kako mi
Zlatnu prašinu u lice bacaš.

Pesma koju volim...ne znam ko ju je napisao , ako neko zna neka napiše:klap::klap:
 
Kao desna i leva ruka - Marina Ivanova Cvetajeva

Kao desna i leva ruka
Tvoja je duša mojoj duši bliska.

Mi smo sklopljeni, blaženo i nežno,
Kao desno i levo krilo.

Al vihor se diže, ponor se otvori
Od desnog do levog krila.
 
SUNCE, VJETAR I TI

Napisat ću ti pjesmu
U kojoj će biti
Sunce, vjetar i ti.

Vrijeme će mirisati pred kišu.
Žito će snivati Van Gogha.
Poljem će svirati rijeka
Iz roga zelenoga.

Odjenut ću te u haljine tanke
Tek tijelo da ti se sluti.
U jednom će stihu lipa
Svu pjesmu zapuhnuti.

Hodit ćeš sva izvan sebe
Od uzvišenosti neke slobode,
Nedjeljiva od svega što vidiš:
od zraka, od zemlje, od vode.

Jablani dizat će glave.
Ružama dah će stati.
Za vitkom pojavom tvojom
Svi će se okretati.

I šume, i brda, i ljudi,
I suncokreti daleki žuti.
Učinit ću da cijeli se svijet
Oko tvoga lika zavrti.

I u tome, svemira verglu,
Gdje prste u prostor boje,
Ti očima šibat ćeš pejzaž
Svjesna ljepote svoje.

Vjetar odoljet neće,
Za kosu će te ščepat.
Ti ovlaš ćeš ustrgnut klas
I kosu u rep ćeš vezat.

"MOJA SI", siktat će vjetar
Za vratom studeni zubi.
Dobacivat ću ti maramu kradom
Da vrat zaštitiš dugi.

"NE BJEŽI", bjesnit će vjetar,
"NEĆEŠ SE OTETI LAKO"
I zaskočit ćete pod suknju -
Put bijela bljesnut će zrakom.

Ti zgrabit ćeš vjetar za gušu
I koljenima ga stiskati glatkim
Sve dok trzaji vjetra
Ne postanu posve mlaki.

A zatim ću, tiho, u pjesmi,
Otškrinuti oblake lake,
I ti ćeš prosuti kose
U zlatne sunčane zrake.

Tisuće svjetlosnih strijela
Kroz srce će ti sinut.
Od nožnog palca do čela
Nevidljiva vatra će liznut.

Osjetit ćeš u svakoj pori
Svjetla svilene lasi,
Vrh tvojih stidljivih grudi
Dvije maline divlje će rasti.

Osjetit ćeš pod caskom pupka
Sve ukrug slatku toplinu,
I kao kad dijete kamenčić
Baci u vodu mirnu;

Krug za krugom topline
krv će širiti se vrela -
Sve dok ne dodirneš sebe
Izvan granica tijela.


Enes Kišević
 
Јосиф Бродски: ЉУБАВ
Тргнуо сам се данас двапут из сна
и пришао прозору, где су уличне лампе
половину реченице, која је пала у сну,
са тачкицом, тачкицом, тачкицом продужавале,
како не би оставиле ни једну искру утехе.

Сањао сам о теби, била си трудна. Чудно,
иако већ одавно не живимо заједно,
стајао сам ипак свестан кривице, а моје руке,
које су се радосно ка округлом стомаку протезале,
пецале су у стварности за кошуљом

тражећи светло. Кад сам пришао прозору,
знао сам тачно: остављам те тамо
саму, у сну, у том мраку,
где стрпљиво боравиш, док не дођем,
мене не окривљујеш због намерног

прекида. Јер што се светлошћу разбија,
све то одлази даље у мрак.
Тамо смо човек и жена, она животиња
са две кичме, блажена, тако да деца
само као изговор за нашу голотињу служе.

У некаквој будућој ноћи,
долазиш опет мени: мршава, јадна.
Ту ћу сина, кћерку видети,
који су без имена, и не склањам
руке и не хватам светлост,

ко би ми овај пут дао право, вас двоје
саме да оставим тамо у царству
хладовине, без рећи испред насипа дана,
који се ипак пресуђују по стварности
која ме налази будног, недостижног.
 
VELIKI FANTAZUS

Kako je
slatko bilo tkanje
noći
ispod tamnih kestenova.
Na zid obasjan mesečinom
naslonila si se
ti
sklopljenih očiju u senci
Mi se poljubili nismo.
Ćutanje naše
reklo nam je
sve.
U jednoj bašti pod starim kestenom
na
tamnoj mahovini, ruku pod ruku,
razmišljajući, ćuteći
udvoje
očekujemo
prolećnu noć.
Još
ni jedne zvezde.
Suton
rastapa žbunje.
Najednom
sa nekog prozora
tiho
uzneseni,nabujali,
duboki, bezmerni, čisti, biserni,
uskovitlani
čežnjom raznjihani, blaženstvom raspevani,
bujni i rujni
zlatno blještavi,
srebrno blagi, srebrno svetli, srebrno slatki
rastaljeni zvuci violine.
Svetluca zlatna kiša, miriše jorgovan,
u
srcima našim,
nežnim od sna, rumenim od sna, poraslim od sna
rađa se
mesec
Ti ode.
Lišće pada
dolina tone u plavičasti suton.
Ja
zurim u sve gušću
izmaglicu.
Onda
jedanput još , iz daljine
mahanje tvoje marame.
Pozdravi! Pozdravi!
Ispružam čežnjivo ruke.
Svršeno.
Sa visokih, okomitih, nemih kao skamenjenih okolnih topola
galame čvorci kroz sumrak.

Arno Holz
 
ZAVODNIK


I poslije toga
na koljenima između razbacanih jastuka
misliš
na smrt.

O, dijete!
Ja neću da te novim poljupcima smirim
u zaborav.
Puštam da ti blijedim licem suze teku.

Sutra
smirit će se tvoje srce
koje sada očajno tuče.

Sutra
kad stupiš među svoje mlade druge
s dvije tamne sijenke ispod očiju
začudit će se tvoje mlade druge.

Al' ni jedna neće moći da otkrije
skrivenu u dno tvojih očiju
blijedu zvijezdu.

Ne plači dijete noć se plavi zimska.
Za mojim stopama će zapadati bijel visok snijeg.

Antun Branko Šimić
 
Sa svojom dušom, punom žara,
Sa svojim burnim prohtevima,
O žene Severa, pred svima
Ona se odnekud stvara,
Mimo svih pravila sveta,
Jureći, žustra, neoprezna,
K’o nezakonita planeta
U utvrdjenom krugu zvezda.

Portret - A. S. Puškin
 
Šta je rekla moja duša kada si je ti izvadila iz njene košuljice
Kad sam ja saznao u tvojim rukama da sam ljudsko biće
Kad sam prestao da se pretvaram i da se ismevam što sam postao takav na dodir tvoje ruke
Uzmite te knjige moje duše otvorite ih svuda gde bilo
Slomite ih da bi im bolje razumeli
Miris i tajnu
Pokidajte grubim prstima strane
Izgužvajte ih iscepajte ih
I iz svih ćete zadržati samo jedno
Jedan jedini šapat jedan jedini pripev
Jedan pogled koji ništa ne sputava
Jedno dugo hvala koje se promrljava
Tu sreću kao neku dolinu
Dete – Boga moje obožavanje
Beskrajno Ave u molitvama
Moju beskonačnu nesanicu
Moje cvetanje moje prosijavanje
O svesti moja o ludosti moja
Moj mesecu maju melodijo moja
Moj raju moj požaru
Moja vasiono Elza živote moj - Evo trideset leta…Luj Aragon
 
RECI TKO SAM

Ja sam prašina pod suncem.
Ja sam i sunčeva kugla.

Zrncima prašine govorim: stanite.
Suncu kažem: i dalje se kreći.

Ja sam jutarnja izmaglica
i izdisaj večeri.
Ja sam vjetar nad šumarkom,
i val nad stijenom.

Jarbol, kormilo, kormilar i lađa,
Ja sam i koraljni greben na kojem su nasukani.

Ja sam stablo s mudrom papigom u krošnji.
Tišina, misao i glas.

Zrak koji zvuči kroz flautu,
iskra iz kamena, odsjaj metala.
I svijeća i moljac koji leprša oko nje.
Ruža... i slavuj obuzet mirisom.
Ja sam red u svemu što živi,
kruženje galaksija,
inteligencija evolucije,
uzgon i pad.

Sve što jest i sve što nije.

Ti koji to znaš, Dželaludine,
Ti koji si jedno sa svime,
reci tko sam.
Reci da ja sam ti.

Dželaludin Rumi
 
СЕПТЕМБАР

Станимо мало, песмо!
Јесмо ли живели, јесмо?

Ти си најлепше сате
- Јаблани кад се злате

У лакој магли, пени -
Однела тужно мени.

Стеван Раичковић
 
Poslednja izmena:
POVRATAK

Ona ima ruke od trave.
Ona ima glas od vetra i žita.
Ona ima oko od kiše.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima grudi od ruže.
Ona ima koleno od belutka.
Ona ima oko od kiše.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima smeh od lišća.
Ona ima hod od vode i peska.
Ona ima kožu od protegnutog labuda.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima kosu od mojih prstiju.
Ona ima mozak od mojih godina.
Ona ima sluh od mojih koraka.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?

Stevan Raičković
 
ПРЕКАСНО


Можда ћеш у беспослици,
један дан
прићи телефону и окренути број
у сећању твом давно избрисан..


На нестрпљив звук звона
нико неће одговорити,
никога овамо неће бити,
нико овде више не страда,
нити воли,
нити пати...


Мени је сад свеједно...
Сад ме не боли ништа више...
Сад ми је од облака лакша
туга некадашња.
Сви су пути до моје равнодушности
давно прекинути.


Десанка Максимовић
 
ПОВРАТАК

Вратиће се опет када лишће пане,
Кад заплачу хладни ветри обалама,
Као успомена на помрле дане,
Бледа и у црном, јавиће се нама.


Њен ће мирни корак да жалосно прати
Шум јесењих вода. Но сенка што мрачи
Мраморно јој чело, нико неће знати
Откуда је пала и шта она значи.

Кô душа јесени, кад нам приђе тада,
Испуниће стрепњом неког мирног јада
Нас, и хладне врте, и природу бôну.

А кад стари клавир дирне руком лаком,
Биће звуци црни: чиниће се сваком
Као да прах ноћи пада по салону.

Јован Дучић
 
Ja hrlim rukama
da zagrlim svet
sa moga krila
sunce da krene,
a tvoj je cilj
da srušiš moj let
u zlatan kavez
da zatvoriš mene.

Slobodu mi vrati,
vrati mi let,
nek moja pesma
po svetu krene
u drugoj ženi
ljubav potraži,
jer ptica u kavezu
ne voli, već vene.

Ni ptičja pesma
nije večna
zato je slušaj
dok je ima,
jer led i tuga
ti srce stegnu
kad prestane pesma,
kad dođe zima.

Ne peva ptica
ako je zatvoriš,
ako je lišiš
njene slobode
zato me pusti
da pevam...
da letim,
pusti nek
moja me
jata vode. - Vanja Matošević - "Neka me moja jata vode"
 
PISMO TRINAESTO - Saša Jelenković

U škrta vremena prispe putnik na neželjeno
tlo, pa videvši da opstanak je skopčan
s nužnim ustupcima, osvrnu se i nabasa
na smerne susetke. Za razbojem jedna

povest je tkala izmišljajući uvek novog
junaka, no prizor nikada ne dočeka svršetak -
povratak ili nestanak razmetnog sina.
Druga je vezla objašnjenje - belom čipkom -

uokrug priče - kao šećerni preliv vrh
šampite - zavodljivo toliko da skrene pažnju
s praznine što je krasila rukodelje tkalje.

Iako svoje razapinjahu mreže, ne beše načina
ni puta da bi vezilja uzdigla se do umetnosti,
a tkalja umakla banalnosti zanata.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top