Književnost Najdraži stih

[goxy]

 

[Vatreni Kamen]

..."A kad na krovu zora njušku svoju
ko mace mije, dok u vetru poju,
o tebi krotki donose mi glas.

Da si mi bio san, pesma i sreća,..."

 

[Albatros-]

"Mama, vašeg sina nešto divno boli"
"Mene više niko prepoznati ne može,
ja sam zgrčena gomila
žila.
Šta takva gomila poželeti može?
A mnogo hoće takva gomila"
"Kako u debelo uho zabosti nežnu reč?"
- Majakovski ♥

 

[Vatreni Kamen]

Semena

Neko poseje nekog
Poseje ga u svojoj glavi
Zemlju dobro utaba

Čeka da seme nikne

Seme mu glavu isprazni
Pretvori je u mišju rupu
Miševi pojedu seme

Na mestu ostanu mrtvi

U praznoj se glavi vetar nastani
I koti šarene vetriće

Vasko Popa

 

[Albatros-]

"Dolap"

Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam škripu kao dete čuo.
Stara gruba sprava davno mi je znana.

Jedan mali vranac okreće ga tromo,
malaksao davno od teškoga truda.
Vuče bedno kljuse, sipljivo i 'romo,
Bič ga bije, ular steže, žulji ruda.

Vranče, ti si bio pun snage i volje,
i dolap si stari okretao živo.
Tešila te nada da će biti bolje,
mlad i snažan ti si slatke snove sniv'o.

Al' je prošlo vreme preko tvoje glave,
iznemoglo telo, malaksale moći;
Poznao si život i nevolje prave,
i julijske žege i studene noći.

O, kako te žalim! - Gle, suze me guše,
oličena sudbo svih života redom! -
Tebe, braću ljude, i sve žive duše,
jednake pred opštom, neminovnom bedom.

Podne. Ti bi vode. Ko će ti je dati?
Tu kraj tvojih nogu žuboreći teče.
Ali buč fijukne... Napred, nemoj stati
Dok ne padne najzad spasonosno veče.

Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo;
Svuda oko tebe buja trava gusta,
I mirise njene ćuv donosi vreo.
Ali bič fijukne. Zbogom, nado pusta!

Ti si, kao i ja, od mladosti rane
Osetio opštu sudbu što nas gazi,
I gladan i žedan provodio dane
Sve u istom krugu, sve na istoj stazi.

Ti si, kao i ja, na julijskoj žezi,
Dok žubori voda kraj tebe u viru,
Sanjao o sreći, nagradi i nezi,
Sanjao o dobrom, zasluženom miru.

O, k'o zmija ljuta košuljicu svoju,
Ostaviti bedu, nesreću i zlobu,
I udarce biča stečene u znoju,
I svemoćnu podlost i opštu gnusobu!

Pusti snovi! Napred, vranče, nemoj stati,
Ne miriši travu, ne osećaj vir;
Nagradu za trude nebo će ti dati:
Mračnu, dobru raku, i večiti mir!

Milan Rakić

 

[Vatreni Kamen]

* * *

bokal vode
i mogućnost da se ode

Ivan Ahmetjev

 

[Vatreni Kamen]

Vrijeme ljubavi- Irena Vrkljan

Kad prođe ova neobična mjesečina
Koja je provalila daleki put od mene do tebe,
Plašljivo obojena srebrom,
kad odleti drhtava ptica koja živi od topline moje ruke,
i još me osvaja, sitnim koracima približava nebo,
mojim otvorenim očima,
kad prođe ovo sporo i teško ljeto
vezano svojim remenom za jesen,
kad stanu svi satovi koji su otkucavali
opojne i bujne vrtove,
poslije tople kiše,
kad sve prođe,
pretvorit ću se u zrno pijeska sto ga nosi vjetar
prema središtu usamljene zvijezde,
bit ću voda koja ispire šljunak
i od toga postaje mutna
i umorna,
bit ću prazan trg sa sjenom nećijih stopa
stablo obraslo šutljivim bršljanom što vene,
samo sjećanje na samu sebe,
u času umiranja,
jednostavna riječ zaboravljena u grlu,
nikad izgovorena,
pokušaj smješka koji se hrani
podnebljem jedne pjesme,
koju nisam znala ispjevati
ni proživjeti.

 

[Albatros-]

"Kad dođeš u bilo koji grad"

Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doćićeš putem kojim si morao doći

Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti
Na putu kojim moraš ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona, i grad u koji si došao.
Kad dođeš u bilo koji grad
Odakle bilo
iz Veljeg dubokog ili Kolašina
Ili niotkud sasvim svejedno
Kad odeš od svoje kuće
Bilo kuda
Samo da što pre odeš
I dođeš u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Kad god da dođeš
Doćićeš vrlo kasno
Jer se dugo putuje
Dok dođe u tvoj život
I tu se zauvek zaustavi
Ona koja je prema tebi krenula
Iz velike daljine
Odnekud iz Ruskog Jerusalima
Sa Kavkaza ili Pjatigorska
U kome nikad nije bila
I zvala se kako se zvala
Recimo Vera Pavladoljska
I izgledala kako je izgledala
Kako više niko na svetu ne izgleda.

Matija Bećković

 

[Vatreni Kamen]

Otišla - Carl Sandberg

Svi su voleli Čik Lorimer u našem gradu.
Nadaleko i naširoko
Voleli su je svi.
Jer svi mi volimo neobuzdano devojče
Zaneto svojim snovima.
Niko ne zna kud je Čik Lorimer otišla
Niko ne zna zašto je spakovala svoj kofer..
nekoliko starudija
I otišla,
Otišla sa svojom
Isturenom bradicom
I svojom mekom kosom koja je
bezbrižno lepršala
Pod širokim šeširom,
Plesačica, pevačica, nasmejana strasna ljubavnica.

Da li je deset ljudi ili stotinu njih jurilo za njom?
Da li je njih pet ili pedeset ostalo slomljena srca?
Svi su voleli Čik Lorimer.
A niko ne zna kud je otišla

 

[Vatreni Kamen]

Hajde,
moje čudo,
da ti i ja malo vodimo - rat
ti da si kralj, a ja zemlja:
ti da me osvajaš
stopu po stopu,
deo po deo,
a mene ima iznova mnogo
neosvojene.

I kad se umoriš,
da svoje telo predaš
meni na vlast,
pa da zemlja vlada kraljem.
Ako izgubiš,
da ne izgubiš me.

Hajde,
moje čudo,
da ti i ja malo vodimo - mir
ti da si Bog, a ja nebo:
ti da si dozivan, a nedozvan,
porican, a neporečen,
svuda prisutan.

I kad se nađosmo,
ovako osvajani, a neosvojeni,
zavođeni, a nezavedeni,
ljubljeni, a nedoljubljeni,
na ovoj zemlji,
da se ovako voljeni, a nedovoljeni
predamo jedno drugom.
Ako izgubim,
da ne izgubim te.

Dosta je bilo krivudanja!

Hajde,
moje čudo,
da ti i ja malo vodimo - ljubav

Ti da si Čovek, a ja Žena.

Moje čudo - Voleta Milićević

 

[AlecR]

Hajde,
moje čudo,
da ti i ja malo vodimo - rat
ti da si kralj, a ja zemlja:
ti da me osvajaš
stopu po stopu,
deo po deo,
a mene ima iznova mnogo
neosvojene.

I kad se umoriš,
da svoje telo predaš
meni na vlast,
pa da zemlja vlada kraljem.
Ako izgubiš,
da ne izgubiš me.

Hajde,
moje čudo,
da ti i ja malo vodimo - mir
ti da si Bog, a ja nebo:
ti da si dozivan, a nedozvan,
porican, a neporečen,
svuda prisutan.

I kad se nađosmo,
ovako osvajani, a neosvojeni,
zavođeni, a nezavedeni,
ljubljeni, a nedoljubljeni,
na ovoj zemlji,
da se ovako voljeni, a nedovoljeni
predamo jedno drugom.
Ako izgubim,
da ne izgubim te.

Dosta je bilo krivudanja!

Hajde,
moje čudo,
da ti i ja malo vodimo - ljubav

Ti da si Čovek, a ja Žena.

Moje čudo - Voleta Milićević

Negde si napisala da voliš istočnjačku mudrost i poezijuKako ti se svidja?

“ KAP KISE “

Kada kaplja kise iz oblaka kanu,
beskrajnost mora zbuni je i ganu:
“zar sam ja,rece,spram tog mora ista?
ono je svuda,ja sam u njem nista!”
kada,sitna,vide svoje nistavilo,
skoljka je primi radosno u krilo;
pod njegom neba u sedefu osta
dok sjajan biser za krunu ne posta.
tako kap stize gdje se presto dize,
da bude ista spusti se do nista.

Sadi

 

[Vatreni Kamen]

Hvala,videla sam i Hafiza!

PROLEĆE!

Ulicom ide čovek
ni po čemu poseban
u stvari on i nije ljudsko biće
on je ― jedan
najobičniji vampir
sve u svemu ulicom ide
dobričina razvukao osmeh
pa šta ako srkne dve-tri kapi krvi
od maleroznog
prolaznika
(ovome neće ništa da fali!)
eto srknuo je i sad ide dalje
dobroćudno svićka crvenim očima
veselo zvižduće
a zašto se ne bi radovao ―
Stiglo je proleće!

Evgenij V. Haritonov

 

[Vatreni Kamen]

Kad je mesečina - Czeslaw Milosz

Kad je mesečina i kad šetaju žene u raznobojnim
haljinama
Čudim se njihovim očima, trepavicama i svem
uređenju sveta.
I čini mi se da bi iz tako velike uzajamne sklonosti
Mogla najzad da nastane krajnja istina.

 

[Roibuš]

 

[Albatros-]

Anabel Li

Prije mnogo i mnogo ljeta
U kraljevstvu na obali
Živješe djeva, znana sred svijeta
Pod imenom Anabela Li
Iživjaše tako sred briga i sjeta
Da me voli i da se volimo mi.

Bio sam dijete i bila je dijete
U kraljevstvu što plaču valovi,
No ljubavlju većom od ljubavi svete,
Ljubljasmo se ja i Li
Te nam na ljubavi nebeske čete,
Zaviđahu, anđeli svi.

I tako ptije ljeta i ljeta
U kraljevstvu što plaču valovi,
Vjetar iz oblaka skrši poput cijeta
Moju lijepu Anabeli Li,
I tako njoj žalost brata dopa,
Da je ponese daleko od mene,
Da je u kamenom grobu zakopa,
Što ječi od umorne pjene.

Anđeli nesrećni i u raju
Zaviđahu njoj i meni
I zato ( svi ljudi znaju
u kraljevstvu što ga more mi)
mU noći iz magle zduhaju
Vetri i ubiju moju Anabelu Li.

No naša ljubav je jača od one
Njih, što bijehu stariji no mi,
Njih, što jesu umniji no mi,
Pa ni anđeli s vrh vasione,
Pa ni bijesovi što pod morem rone
Duše ne mogu rastaviti: Dušu mi,
Od duše lijepe Anabele Li.

Kad mjesec sine nosi mi sanje
O lijepoj Anabeli Li;
Kad zvijezde izađu sinu oči danje
Prelijepe Anabele Li;
I tako noću za noći ja sjedim
I dragu, moju dragu i moj život gledim
Tamo u grobnici na valu,
U njenom grobu na morskom žalu.

Edgar Alan Po

- - - - - - - - - -

Bašta

Hiljade i hiljade godina
Ne bi bilo dovoljno
Da se opiše
Kratak sekund večnosti
U kome si me ti poljubila
U kome sam te ja poljubio
Jednoga zimskog praskozorja
U Parku Monsuri u Parizu
U Parizu
Na Zemlji
Na Zemlji koja je zvezda.

Žak Prever

 

[Albatros-]

Liši me vida

Liši me vida: gledaću tvoj lik,
zapuši uši moje, slušaću te,
onemi me, al' zvaću te kroz krik,
bez nogu još ću k tebi naći pute.
Slomi mi ruke: hvataću te srcem;
zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti,
a ako mi i mozgom užgaš plam -
na krvi svojoj ja ću te poneti.

Rajner Marija Rilke

 

[Roibuš]

..."Ali ti si more, i drugo more i jedno more posebno;
potajno i promenjivo; tiho i drevno
Ti si večnost mora; njegov glas, drhtav i uzvišen,
njegovo neprestano menjanje,
njegova umilnost, tiha i osunčana,
Tamo si odakle se ne dolazi, niti odlazi,
nad mnogostrukom jekom grebena.
Kao neko malo more muzike medju biserjem,
kao neko malo more..."Luis Fabio Xammar / iz Perua/ pesma :More

 

[Vatreni Kamen]

ODLUKA - Dimitra Kotula

To je svetlost koja pada u svetlost.
Zaslepljujuće more koje će trajati.
Horizont koji se gubi u očajanju horizonta.

Ruža zalaska povlači se šumeći.
Čista tišina peva u našim venama.
Nešto je uporno u vazduhu
– kao odluka –
neisporučeno i duboko.

Pogledaj.

Pogledaj u to
malo krhko lice koje se pomalja.

Zavoli to.

 

[Vatreni Kamen]

Ona se gasi - Heinrich Heine

Zastor je pao. Konac drame.
Već idu kući gospoda i dame.
A da li im se komad dopo?
Po pljesku sudeć nije propo.

Priznanje zahvalnoga svijeta
Ubro je poznati poeta.
No sad je kuća posve nijema
I žamora i svjetla više nema.

Al kakav je to čudan zvuk
Odjeknuo po praznoj bini?
To možda jedna žica puče
Na nekoj staroj violini.

Trčeći ovim, onim smjerom
Štakori šuškaju parterom.
I vonja sve na staro ulje.

Posljednja lampa već se gasi,
Ne može jadna sjati dulje,
Iako plamsati još kuša.
To svjetlo bješe moja duša.

 

[arebis777]

MAJKO

Da mi je, da me opet ljubi
da mi je, samo da me pita sta mi je
da mi je, da se u snu javi
ne bih svu noc plakala, ne bih zore cekala

Gde li je, gde ga majko skrivas
gde li je, da mi bolne rane previje
gde li je, da ga nije trava pokrila
ne bih otrov popila, ne bih tebe proklela


Majko, sto me takvu rodi
majko, da me tuga vodi
majko, sto mi njega uze
da ga ne vidim, da mu usne ne ljubim

Vodi me, da ga vidim, majko
vodi me, dok mi stope sneg ne pokrije
vodi me, da me zelja mine
da ga na se privijem, da ga suzom umijem



Cuj me Srbijo, jedina majko
vodi me Srbijo, majko Srbijo

 

[Vatreni Kamen]

Ja volim jučerašnje nežnosti
Da kažem svome telu "dosta" i da sanjam bilje
Prste oči sluh drugačije raspoređene
U šumi negoli u telu


Branko Miljković

 

[Roibuš]

Karol Wojtyl - Obala tišine

5.

Ljubav mi je sve objasnila,
ljubav sve resila-
stoga obožavam tu Ljubav,
ma gde da prebiva.

A postah ravnicom sto tihu je otvorena protecanju
u kojem nema niceg od onog hucnog vala sto zivi od
duginih ogledalca,
ali je mnogo od vala sto smiruje i u dubinama svetlo stvara
i tu svetlost na lisce neposrebreno baca.

U takvoj dakle tisini ja-list,
oslobodjen vetra,
ne brinemo se vise ni o jednom danu sto pada,
jer znam da sve ih to ceka.

 

[Vatreni Kamen]

Ja mrzio sam Njega
On mrzio je Mene
Obojica voljeli smo Nju
Ona trebala je Njega
Ona imala je Mene
sve troje smo se vrtjeli u snu

onda poludjeh od ljubomore
što Njene usne Mene vole
dok srce stalno kuca Njemu
i plakao sam tada
želio sam mrziti gada
a već sam tada znao
da moram voljeti sve Njeno

tad Ona karte otkri
da voli samo Njega
a Ja prekasno
da volim Oboje
vratila se Njemu
u staru dobru šemu
a Ja opet promatram sa strane

sada snivam bolje dane
ližem stare rane
i gledam Nas
zamrznute u Vremenu./A.Ž/

 

[Roibuš]

A tvoja haljina je bijela - Salvatore Quasimodo

Pognuta ti je glava i gledaš me;
a tvoja haljina je bijela,
i grud proviruje iz čipke
razriješene na lijevom ramenu.

Prestiže me svjetlo; trepti
i dira tvoje nage ruke.

Gledam te. Riječi su ti
bile zatvorene i brze,
stavljahu srce na uteg života
koji sam znao iz cirkusa.

Duboka cesta
gdje se spuštao vjetar
izvjesnih noći marta
i budio nas
kao prvi put.

 

[Vatreni Kamen]

Volim tvoje ruke

Volim tvoje ruke za igračke
to telo koga skoro nema.
Žena je samo u mekoti mačke
što u tvom struku prede i drema.

Kako da nađem reči detinje
da ti objasnim šta ljubav znači,
a da ne ranim to malo zverinje;
usnu na kojoj se mrve kolači.

Oskar Davičo