На шта конкретно мислиш? Нисам никада видио/чуо тако нешто.
U nekoliko novinskih članaka se izjašnjavao tako i u par predavanja je komentarisao, pre svega kafani mu postavljao neko pitanje.
Npr. u ovom intervjuu za NSPM:
Рани средњи век, колико год временски далек и магловит био, предмет је најжучнијих полемика у одређеним круговима, пре свега међу лаицима заинтересованим за националне историје и њихове политичке интерпретације, окупљених око тзв. српске аутохтонистике школе (новоромантичара), а такође и друге балканске државе имају своје пандане нашим параисторичарима. Све је кренуло деведесетих, али се тај талас наставио и у двехиљадитим, издавањем бројних ,чак високотиражних књига, одржавањем трибина, оснивањем интернет форума. Интересовање за теорије о Србима као најстаријем народу је и даље велико, и свако помињање досељавања Срба на Балкан, буде пропраћено љутитим коментарима о завери, великој лажи Ватикана и германске школе. Има ли изгледа да ће се ова полемика окончати, када знамо да ни Вук Бранковић још није рехабилитован, иако је још у 19. веку одбачен сценарио о његовој издаји?
Сами сте рекли да је рани средњи век предмет полемика у одређеним круговима, пре свега међу лаицима. Све сте овим казали. Наука се пише у тишини радне собе, нешто ређе библиотеке, док лаици то чине, онако, како би се науком у кафани бавили. Да будем прецизан до краја, наука пре свега подразумева метод, па тако и историографија, а то се учи током основних, а потом и постдипломских студија, али историје, не машинства или медицине. Без методологије, нема науке. Псеудоисторичарима мањка тај важан сегмент, који би њиховим тумачењима додао на тежини. Нешто друго је по среди када су у питању новоромантичари – новац. Пласирање незнања, упакованог у бајке о небеском народу, најстаријем народу, пранароду, даје јако добру финансијску жетву. Народу, који једва да има неколико процената факултетски образованих људи, лако је подметати и њиме манипулисати. Али, то је шири феномен којег су новоромантичари само део. Када већ помињете то весело друштво, сећам се да је негде 1994. године, на телевизији Палма или тако некако, редовно емитован позив донаторима који би помогли издавање српских извора. Паметном доста. Професионални историчари углавном стоички игноришу новоромантичаре,уз изузетак проф. Радивоја Радића, и понекад, далеко ређе, моје маленкости. Мислим да их не треба игнорисати. Овај народ мора, дословце, да се бори за сваког човека, за што више образованих, како би се, надајмо се, некако кренуло у мало лепшу будућност. А борба са произвођачима лажи и опсена најбоље ће се водити уз одређену законску регулативу усмерену према џеповима оних који ту маглу продају.
http://www.nspm.rs/kulturna-politika/sami-smo-odsekli-deo-nase-istorije.html
On nije bio stava da je normalno samo ćutati i ignorisati ih, odnosno bio je među malobrojnim pripadnicima naučne zajednice koja je smatrala da bi trebalo reagovati i protiv novoromantičara se aktivno i boriti. I kao što rekoh, imao je dosta negativno misljenje o njima, jer je čak pod borbom podrazumevao ne neko učestvovanje nužno u nekim polemikama ili otvaranje dijaloga, već na udaranje na ono gdeih najviše boli i što je glavi razlog mnogima zašto to rade.
Čini mi se da je jedmom svojevremeno priznao da nekada mislio drugačije, al daje primetio da je dijalog sa tim ljudima gotovo nemoguć, zato što se uvek svodi na racionalizaciju stava koji se dogmatski usvaja i za čije dovođenje uopšte u pitanje se napada direktno ličnost. Još davne 2004. godine on se uključio u jednu od takvih polemika, oko
[I]DAI[/I] (da, još pre više od 20 godina su oni ponavljali listom sve iste demantovabe stvari...koje samo ponavljaju i sada) da zato kaže kako Deretić, Antić, Jarčević i Radomir Đorđević (a zapravo mislim da je u toj polemici ako se dobro sećam bio čak i Đorđe Janković na njihovoj strani) uglavnom samo dezinformacije plasiraju, a da ništa o tom spisu uopšte i ne znaju.
A evo i pominjanog priloga za NIN:
Спорни спис и спорни писци
Бојим се да је изазов сметењака који се представљају као стручњаци за српску историју, изазов струци, а не појединцима из историјске науке
Овог лета на страницама НИН-а објављено је више текстова проф. Радивоја Радића о научној вредности радова појединих аматера који су се латили историјских истраживања (Слободан Јарчевић, Јован Деретић, Радомир Ђорђевић) у намери да покажу како је српски народ свесно варан од такозване нордијске школе, односно српских историчара. Можда су читаоци НИН-а стекли утисак да је проф. Радивоје Радић заправо Дон Кихот, будући да су колеге историчари током трајања полемике у НИН-у мирно стајале по страни. С једне стране то је и разумљиво, једноставно нису желели да троше речи дискутујући о стварима које су њима савршено јасне и о којима заправо нема шта да се расправља. Будући да је расправа отишла предалеко, и да псеудоисторичари очигледно нису ништа научили из Радићевих текстова, принуђен сам да додам неколико обола на тас у корист проф. Радића. Узгред, бојим се да је изазв сметењака који се представљају као стручњаци за српску историју, изазов струци, а не појединцима из историјске науке. Зарад струке, дакле, присиљен сам да напишем ових неколико редова, а не из жеље да полемишем са господом Јарчевићем, Деретићем или Ђорђевићем.
Теоријама псеудоисторичара највише смета спис цара Константина Порфирогенита, у науци познат као De administrando imperio (DAI), а настао 948/949. године. Читајући текстове Деретића и његових следбеника, уочио сам да они сматрају да је тај спис написан на латинском језику, да је настао у XVI веку, и да је српска историја садржана у њему заправо фалсификована у Ватикану. Наведени ставови псеудоисторичара навели су ме на закључак да они никада нису видели поменути рукопис, па би било поучно, истине ради, написати неколико редака о самом рукопису.
De administrando imperio сачуван је у четири рукописа. Три рукописа садрже комплетан текст, док је у четвртом сачуван само део. Како је уобичајена пракса да сваки рукопис има своју сигнатуру, тако је имају и ова четири рукописа. Codex Parisinus gr. 2009, Codex Vaticanus-Palatinus gr. 126, Codex Parisinus gr. 2967, Codex Mutinensis gr. 179.
Најстарији рукопис је Codex Parisinus gr. 2009 и писан је грчким језиком. На крају текста налази се кратка реченица кописте: „Књига цезара Јована Дуке, писана руком његовог секретара Михаила.“ У византијским изворима могу да се нађу подаци о цезару Јовану Дуки у раздобљу 1059 - 1081. године, па тако је сасвим лако одредити приближно време настанка овог преписа.
Користећи овај најстарији рукопис, настао је следећи препис познат под сигнатуром Codex Vaticanus-Palatinus gr. 126, који је сачинио познати хуманиста пореклом са Крфа, Антоније Епарх (1491 - 1571). Узгред, и овај рукопис је писан грчким језиком, а у Ватикан је доспео тек 1623. године.
Codex Parisinus gr. 296 је настао између 1509. и 1529. године, а као предложак је послужо Codex Vaticanus-Palatinus gr. 126. Да ли уопште треба трошити речи и рећи да је и овај рукопис сачињен на грчком језику?
Најзад, Codex Mutinensis gr. 179 преписао је Андреа Дармари између 1560. и 1586.
Пошто је више него јасно да су сачувани рукописи DAI писани грчким језиком, поставља се питање како су псеудоисторичари закључили да је он заправо писан на латинском. Изгледа да је проблем у следећем. Наиме, сва доцнија издања DAI, после оног из 1611. године, имала су поред грчког оригинала и латнски превод - нпр. Бандуријево издање из 111, Мињеово из 1864, Бекерово из 1840. Језик науке је у време издања ових рукописа био латински, па су приређивачи покуали на тај начин да грчки текст приближе што већем броју стручњака. Наравно, нису успели да га приближе Јарчевићу, Деретићу или Ђорђевићу, из простог разлога што они не знају латински.
Пошто смо утврдили када је настао латински текст DAI, остаје да закључимо како поменута господа, перјанице псеудоисторичарске школе, никада у рукама нису држала ниједно издање DAI, јер би у противном могла да уоче како је пол странице писано грчким алфабетом, а друга половина латиницом. Изгледа да су они читајући литературу наишли на цитате из DAI на латинском језику, па су отуда помислили да је дело и писано на том језику. Сходно овоме, они никада нису ни прочитали читаво дело Константина Порфирогенита, па самим тим и не могу да дају свој суд о њему.
Др Тибор Живковић,
директор Историјског института САНУ
