Ona je običnog izgleda.
Nije izazovna i nikada je ne bi primetili na ulici.
Dok muti fil za tortu njeno troje dece igraju se ispred televizora
Njen muž drema na kauču, on je dobar čovek, brižan i ružan.
To je sve što je htela od života.
To i siguran posao, da doprinosi kućnom budžetu, da joj niko nikada ne prigovori da je lenja.
Njena koleginica je prelepa ali sama.
Živi sama u stanu prepunom slika, cveća, knjiga i eklektički odabranog nameštaja.
Oduvek je svesna svog izgleda i toga da odudara od ostalih žena.
Gđa Neprimetna želi da joj pomogne i pokazuje joj sliku svog daljeg rođaka na fejsu.
„Jao ne znam..nije mi uopšte lep “ kaže lepa koleginica.
„Ma što mora bre da ti bude lep !“, kaže Ona „eno ga i onaj moj je ružan pa šta mu fali ..“
Gđa Neprimetna kasnije odlazi kod drugih koleginica, koje su takođe obične i neprimetne kao i ona, ispriča im šta se desilo i onda sve kolutaju očima uz komentare „ ma šta je ona umislila ko je ona ? “
Da li se obične žene ikad pomire sa činjenicom da nisu posebne?
Zašto obične i neprimetne žene imaju večiti pik na one žene koje zrače, izazivaju osmehe i želju?
Da li bi Gđa Neprimetna ponudila drugačiju sliku Gđici Posebnoj, da je njen muž lepotan, a ne dobri debeli mrmot.
Da li bi u drugim okolnostima, da je Gđa Neprimetna npr upravnica ženskog zatvora, Gđica Posebna imala tretman kao i sve ostale zatvorenice ?
)
