За неверицу је да најписменији народ на свету који изврсно барата својим Хрватским језиком
у три варијанте и четири наречја, не записа силну народну епску заоставштину о својих 13
краљева, већ мораде да пише о српским краљевима, јунацима и њиховим прикљученијама.
Чак не опеваше ни јадног Звонимира, братском руком уморена јер је хтео бранит земљу.
Џаба паламуђење и махање уџбеницима и мудросерским књигама тај ваш језик никада пре
20 столећа није био функционалан, што се најбоље види из јадног покушаја Кашићевог
препевавања српске епике.
То је само накарадни Српски језик произашао из потребе различитости од оригинала,
синтезом чакавског, кајкавског и штокавског.
Ne vidim da tu baš ima argumenata, no navest ću samo neke trivije:
1. u pogledu motivike, srpski jezik je idolizirao dio srpske povijesti, no i općenito junake protutuske borbe.
To sve nema veze s jezičnim vidovima, književnom vrijednošću, niti rasprostranjenošću.Točno je da srpska usmena književnost veže motive iz razdoblja srpskih kraljevskatav, carstva, te opadanje, a u likove iz toga tematskoha ciklusa, ne samo etnički srpske ili bliske narode, nego i bilo kod istaknutog antiturskoga borca, bez obzira na narodnost.
2. bošnjački/bosanski jezik ima daleko razvijeniju i prošireniju narodnu epiku od srpskog (i hrvatskoga).
Dosta je pogledati djela crnogorskoga guslara Avde Međedovića, no i pivače/pjevače koje je Luka Marjanović uvrstio u jednu od
knjiga "Hrvatskih narodnih pjesama", a prema onodobnim starčevićanskim shvaćanjima. Naravno, većina je motiva i likova iz bošnjačko-islamskoga miljea:
https://archive.org/details/hrvatskenarodne01hrvagoog/page/n1
https://en.wikipedia.org/wiki/Avdo_Međedović
3. u hrvatskom jeziku vrijedi ono što i za većinu zapadnih jezika: tu su motive važne za nacionalnu sudbinu opjevali umjetnički književnici, a narod (nepismeni) u puno manjoj mjeri. U hrvatskoj se usmenoj književnosti pojavljuje i povijesno srpska motivika (Kraljević Marko, Kosovska bitka, Miloš Obilić,..), junaci protuturske borbe ne-Slaveni (Skender beg, Sibinjanin Janko,..), no i hrvatski borci, napose senjski i kotarski uskoci (Ive Senjanin, Stipan Sorić, Vuk Mandušić,..), Kružić, te banovi Zrinski, Frankapani i sl.
Starije vlastele od 8. do 14. st. nema praktički ništa jer se oni najstariji i nisu nlazaili ni u kakvim egzistencijalnim situacijama, dok je ratovanje i sl. bilo u rukama novih ljudi (Kružić, Faničić, Zrinski,..).
Hrvati su, slični- naravno, na bitno nižoj razini i manjoj uvezanosti- Englezima, kod kojih nema ništa o njihovim sukobima osim u umjetničkoj književnosti.
U Hrvata je, npr. Sigetski boj opjevan, osim na madžarskom, i u djelima-epopejama Petra Zrinskog, Jurja Barakovića, Vladislava Menčetića, Andrije KačićaMiošića, Rittera Vitezovića, te još nekih drugih. To, u to doba, nije imao nijedan drugi južnoslavenski narod.
Petar Zrinski i njegova Opsida sigecka u povjesnicama hrvatske književnosti
Hrvatska epika- nadam se da moderator ne će biti tako ograničen da briše slike ili poveznice, budući da s e pokazao "široke ruke" prema svima koji su "drukali" "za srpsku stvar"- no u drugačijim slučajevima, drugojačije: itekako je rasprostranjena, samo je predmetom književnika umjetnika, a ne u toj mjeri narodnih guslara:
Iz razdoblja predturske borbe nema nikakvih usmenih pjesama (junačkih) ni u srpskom korpusu, jer zato nijebilo potrebe; nema ni u hrvatskom, jer zato isto nije bilo potrebe; glede Kašića- tajsa srpskom motivikomnije imao veze, vjerojatno se misli na Andriju Kačića Miošića koji i jest rabio i srpsku motiviku, no podnipošto središnje u svom besteleru "Razgovor ugodni naroda slovinskoga", u kom ima, ako ćemo po imenima, najviše Hrvata, pa ond araznih Srba i Vlafa, Bošnjaka katolika, Bugara, Mađara, Talijana, Albanaca,....
https://hr.wikisource.org/wiki/Razgovor_ugodni_naroda_slovinskoga
https://verbum.hr/knjige/razgovor-ugodni-naroda-slovinskoga-200
Jedini stariji spjev staroengleske književnosti, Beowulf, zbiva se u Danskoj i govori o Dancima, a ne o Englezima. I?
