Život je moguć jedino zahvaljujući popuštanjima i propustima naše imaginacije i našeg pamćenja.
Mi crpemo našu snagu iz zaboravljanja i iz nesposobnosti da zamislimo mnogostruku istovremenost sudbina. Niko ne bi mogao da nadživi trenutno poniranje u sveopšti bol, budući da je svako srce oblikovano isključivo za određenu količinu patnje. Postoji nešto kao materijalna granica naše izdržljivosti; širenje svake pojedinačne tuge, ipak, dotiče tu granicu, a kadikad je i prelazi; i tu je, najčešće, početak naše propasti. Otuda utisak sa su svaki bol, svaka tuga, beskrajni. Oni to u stvari i jestu, ali samo za nas, prema granicama našeg srca; a kad bi ono imalo šire prostorne razmere, naše bi boljke bile još veće, jer svaki bol uključuje u sebe svet, i svakoj je tuzi potreban svemir.
Emil Sioran
