Možemo li voleti monstruma?

[Borac za prava zivotinja]

Podstaknuta jednim filmom:
šta ako se ispostavi da je vama bliska osoba, neko iz vašeg okruženja, ko vam je drag i koga smatrate divnim, u stvari zao čovek?
Hiljadu puta smo čuli/gledali priču o odbeglom nacističkom zločincu koji je izbegao pravdi, promenio identitet i onda postao "uzoran" građanin, suprug, otac, pa čak i dobrotvor ... da bi se, kada konačno bude razotkriven, njegova porodica šokirala da je to taj, isti čovek i – pretpostavljam – intimno preispitivala zašto nije uočila zver u njemu. Ne mora biti nacistički zločinac; možemo kao primer uzeti bilo kog čoveka sa nekadašnjom karijerom ubice koji je – silom prilika ili sopstvenom odlukom (pa da filmski začinim: i usled amnezije) – započeo drugačiji, novi život. U stvari, poenta je u pitanju: da li ljubav neminovno prestaje kada se sazna da je voljena osoba činila zlo, ali ne bliskim osobama i ne tokom novotrasiranog životnog puta, nego drugima i u prošlosti? Da li ljubav (prema ocu, bratu, suprugu) i nakon spoznaje o njegovom zlu podrazumeva praštanje zlodela, i ako ne – da li to znači da prestanak ljubavi u ovakvim slučajevima nastaje zbog povređenosti usled saznanja da se živelo u laži, ili zbog stida, ili pak zbog zgroženosti nad nečijim postupcima, bez obzira što je ta osoba porodici bila nepobitno važna i draga?
Može li, recimo, sin prestati da voli oca ako sazna da je on ubijao i mučio druge ljude?
(Podrazumevano da je otac uspešno krio prošlost i vaspitavao sina u koliko-toliko normalnom duhu.)
Dakle, ne govorim o ljudima koji su upoznati sa radnjama i prošlošću monstruma među njima, koji svesno i voljno dele njegovu tajnu čak i aminujući sve što se dešavalo, nego o onima koji su mislili da vole jednog čoveka a onda se suočili sa drugom, mračnom stranom njegove ličnosti.

http://*************************/images-small/the-face-behind-the-mask-al-goldfarb.jpg

Zatim: može li se čovek toliko promeniti i od zlog postati normalan? Ako može, šta se dešava sa njegovom savešću i sećanjima: da li je ovo prvo naprasno probuđeno a ovo drugo sahranjeno? Da li je promena podsvesna težnja da se potre zlo koje je činjeno u prošlosti? Ako se neko pokaje i promeni, da li je to dovoljno, i za koga? Koliko smo i sami deo zla ako i povrh saznanja o zlodelima i dalje volimo čudovište?

 

[Neistrazena]

Kad nekog zavolimo skloni smo traziti opravdanja za njegove(njene) postupke jer time opravadamo sebe same i svoj izbor.

 

[Neistrazena]

P.S. Mislim da se moze promijeniti. I da je "novonastala dobrota" mozda i izrazenija i temeljitija kod onih koji su nekad radili "zlo" jer su naucili na vlastitom primjeru.

 

[mesecevojezero]

Zavisi sta se sve podrazumeva pod "monstrumom" Parametri su se promenili i ono sto je bilo zlo-zla,i dno-dna,postalo je prioritetno na mnogo mesta i mnogo nacina.
Pravi monstrum;ubica,siledjija,manijalkalno deformisana licnost ,ne moze se voleti u koliko smo normalni ?!
Pitanje normalnosti takodje se procenjuje na mnogo nacina.
Znaci,na zlo iz neposredne okoline,koja nije direktno ugrozila sigurnost ,mozda se iz navike vise i ne plasimo ?
To su po meni drustveni parametri nasilje u porodici koje se "podnosi i trpi" najvise zbog ocuvanja braka i zastite dece.To je ona presija a ipak zlo po coveka kada i ne znate kako da se ponasate?
U svakom slucaju moja definicija monstruma jesu :ubica,silovatelj i psihopata.TO ne moze da se voli ,pa cak i da ste blago ometeni emocionalno

 

[goxy]

Teško.Moguće ako je prema nama pokazivao dobru stranu.

 

[marixa]

Ako se pozovemo na maksimu - mislim da je Rusoova, nešto mi stao mozak - "Srce ima svoje razloge koje razum ne poznaje" onda je moguće voleti monstruma.

 

[gost 304860]

ovo ko ja sto vodim nekoliko paralelnih zivota
moram pod hitno da se menjam il' da promenim pol

 

[gost 198065]

Zatim: može li se čovek toliko promeniti i od zlog postati normalan? Ako može, šta se dešava sa njegovom savešću i sećanjima: da li je ovo prvo naprasno probuđeno a ovo drugo sahranjeno? Da li je promena podsvesna težnja da se potre zlo koje je činjeno u prošlosti? Ako se neko pokaje i promeni, da li je to dovoljno, i za koga? Koliko smo i sami deo zla ako i povrh saznanja o zlodelima i dalje volimo čudovište?

Izuzetna pitanja; čak i kad se uzme u obzir da sam ih ja lično sebi često postavljala, i da sam im sklona.

Zašto bi lično isključivalo izuzetno, zaista.


Imaš li ikakav suvisao odgovor na njih? Jer, ja nemam.

Ne verujem da se ljudi menjaju; svakako ne nakon što napune izvestan broj godina. Nema veće budalaštine nego kad žena nakon dvajst godina braka s barabom koja ju je mlatila još tokom zabavljanja, dođe u neki centar za socijalni rad i traži da joj pomognu da promeni svog čoeka. Jer je, kao, njemu to u moći. Samo kad bi imao dovoljno podrške. Samo kad bi shvatio koliko divnu ženu dvajst godina ima, jednu koja mu svih dvajst svlači cokule naveče i ustaje u kreveta u tri izjutra da njegovim pijanim pajtašima iz birtije kuva kafe. Samo kad bi uvideo da mu sin ima sve petice u školi mada mu je, onomad, prebio ruku kad ga je mlatio.

Samo kad bi krave letele. Kad bi samo, j.ebiga.

Kad bi ja dobila onu vizu za Irsku, ne bi se više... Da.


Ako je čovek sposoban za promenu, onda to znači da ima savesti koja je preduslov menjanja bilo kojih i kakvih postupaka u začetku; i kajanja ukoliko se omaškom ipak dogode. Međutim, psihopate nemaju savest, zar ne? Ako savest nemaju, o čemu onda govorimo? Ne može se kajati onaj ko se rodio bez savesti; ili - a kako neki tvrde - ju je usput izgubio; mada ja mislim da su psihopate i sociopate dve reči za isti šit; obzirom da im je premisa ista. Baš me briga da li su se takvi rodili ili ih je društvo naučilo.

Društvo te nauči onome što hoćeš da te nauči; a ako si se zao rodio, e pa, loša karma. Možda prođeš bolje u drugom životu - iako ti to, ko psihopati, u ovom ne znači ni kolko crno pod noktom.

Verujem da određene profesije čak i u, uslovno rečeno, mirnodopskim uslovima; zahtevaju da budeš psihopata da bi ih obavljao. Raznorazni specijalci, komandosi, marinci, plaćenici - čak i regularna vojska ili policija. Da ne pričam o obaveštajnim službama i sličnim i tome podobnim odeljenjima. Ne kažem da se svi u CIA-i prezivaju Bundy; ali verujem da neizostavno moraju posedovati određene trait-ove. Kako, đavola, "normalan" čovek može izabrati, svesno i od svoje volje, da bude ubačen u mafiju ili jakuze ili šta znam, i da mesecima, svakodnevno, ko zna koliko dugo neprestano laže, manipuliše, ubije ako je potrebno?

Probaj lagati dva dana uzastopce svakom kog sretneš, i u vezi svega što ti se dešava. I ne mariti, i čak to raditi željno.

Zdravo, potencijalni Bundy!..


Da li je potencijalno srž stvari? I, ako jeste, koja je razlika, ona realna, između bilo kojeg serijskog ubice ikada i SS-eovaca po koncentracionim logorima, baš kako je primećeno? Ne verujem da ima ikakve. OK, razlika je u legitimitetu; jamesbondovskoj dozvoli za ubijanje. Ma nemoj?!

Ko "normalan" može ubiti, čak i kad ima legitimnu dozvolu za to?

Ja ne vidim nikakvu razliku, obzirom da razliku doživljavam u smislu preduslova, potencijala. Iz moje perspektive, svi su oni psihopate: i nekadašnji nacistički zločinci, i amerikanski marinci po iraku, i paravojnici koji su sekli uši po bosanskim vrletima nedavno, i onaj zlostavljač s početka priče. Ako se čini da je došlo do promene, uvek se samo tako čini. Državno uređenje, propaganda, masovna hipnoza, glumljenje ludila. Bla-bla. Što onda ja nisam ošla pre petnajst godina da sečem uši po Bosni? Zato što sam nedovoljno nacionalno svesna?

Ili mi je to, bez obzira na milionske mitinge na mitološkim bojnim poljima i činjenicu da su mi đedovi, eventualno, ginuli po kozarama od ustaške ruke; ipak, onako, malo fuj?

Možda sam samo usko orjentisana.


Znaš kako? Ja mislim da su ljudi sebični. Nije mi bitno kakav si prema drugima, već kakav si prema meni. To je cela priča. Ako si bivšeg čuvara Aušvica doživeo ko sjajnog dedu koji te je ljuljao na kolenu i trpao ti novac po džepovima na odlasku; bićeš slab na njega čak i kad se obelodani da je klao sopstvenim rukama. Možda ćeš imati moralnih nedoumica i svesno ga osuditi; ali ćeš zauvek biti na njega slab. O tebe se nije ogrešio, zar ne?

Kad vidim koliko je ljudi slabo na kretene koji ih neprestano, sada, povređuju; nemam nikakav problem da poverujem u gore navedeno.

A onda, postoji caka i sa onima trait-ovima. Autentični psihopata, onaj po priručniku; maltretiraće bez razlike, i one najbliže, ženu i decu.

Oni latentni, u kojima još uvek preostaju defektni zaostaci emocija i savesti; oni će možda da budu selektivni.

Uostalom, selekcija je sve. Nažalost nekima, i na radovanje drugima.

Pa šta? Ko da izuzeci pobijaju pravilo.

 

[fisherman1]

Podstaknuta jednim filmom:
šta ako se ispostavi da je vama bliska osoba, neko iz vašeg okruženja, ko vam je drag i koga smatrate divnim, u stvari zao čovek?
Hiljadu puta smo čuli/gledali priču o odbeglom nacističkom zločincu koji je izbegao pravdi, promenio identitet i onda postao "uzoran" građanin, suprug, otac, pa čak i dobrotvor ... da bi se, kada konačno bude razotkriven, njegova porodica šokirala da je to taj, isti čovek i – pretpostavljam – intimno preispitivala zašto nije uočila zver u njemu. Ne mora biti nacistički zločinac; možemo kao primer uzeti bilo kog čoveka sa nekadašnjom karijerom ubice koji je – silom prilika ili sopstvenom odlukom (pa da filmski začinim: i usled amnezije) – započeo drugačiji, novi život. U stvari, poenta je u pitanju: da li ljubav neminovno prestaje kada se sazna da je voljena osoba činila zlo, ali ne bliskim osobama i ne tokom novotrasiranog životnog puta, nego drugima i u prošlosti? Da li ljubav (prema ocu, bratu, suprugu) i nakon spoznaje o njegovom zlu podrazumeva praštanje zlodela, i ako ne – da li to znači da prestanak ljubavi u ovakvim slučajevima nastaje zbog povređenosti usled saznanja da se živelo u laži, ili zbog stida, ili pak zbog zgroženosti nad nečijim postupcima, bez obzira što je ta osoba porodici bila nepobitno važna i draga?
Može li, recimo, sin prestati da voli oca ako sazna da je on ubijao i mučio druge ljude?
(Podrazumevano da je otac uspešno krio prošlost i vaspitavao sina u koliko-toliko normalnom duhu.)
Dakle, ne govorim o ljudima koji su upoznati sa radnjama i prošlošću monstruma među njima, koji svesno i voljno dele njegovu tajnu čak i aminujući sve što se dešavalo, nego o onima koji su mislili da vole jednog čoveka a onda se suočili sa drugom, mračnom stranom njegove ličnosti.

Zatim: može li se čovek toliko promeniti i od zlog postati normalan? Ako može, šta se dešava sa njegovom savešću i sećanjima: da li je ovo prvo naprasno probuđeno a ovo drugo sahranjeno? Da li je promena podsvesna težnja da se potre zlo koje je činjeno u prošlosti? Ako se neko pokaje i promeni, da li je to dovoljno, i za koga? Koliko smo i sami deo zla ako i povrh saznanja o zlodelima i dalje volimo čudovište?

To onaj neandertalac čući u nama...Religiozni ga zovu šejtan,đavo i svakako drukčije...
Može da se potisne,ali isto tako zna da iskoči.Afekt(jake emocije od straha,besa,ljubomore...) pogoduje
dolasku preplavljivanju kompletnog homo neandertalikusa svešću...
(Da sam hteo Nobela za ovo objavljivanje-davno bih ga javno objavio,ali pošto bi isti proradio i kod njih-
neka hvala-mogu ja bez njega...Mislim-neandertalca...)

 

[Menora]

Hm, zaljubljujemo se i pocinjemo da volimo samo dobro u coveku.
E sad, ako saznamo za neke zle epizode iz proslosti, a pod uslovom da vidimo da je osoba stvarno dozivela pokajanje (sto je hriscanski sasvim), mozemo da volimo tu osobu.

Ali, ako je taj neko i dalje monstrum a mi smo ga zavoleli jer smo to prevideli, mislim da prestajemo da volimo takvu osobu kada saznamo za njegovu zlu narav.

 

[yota]

zlo potice od palog andjela,tako da njegovi koreni ateizam tesko resava,resava vera,ali ni vera nije u redu,ako zbog vere cinimo zlo,sto je vec dokazano!Covek ima sansu,da cini dobro,cak i ako je ateista,ali tesko savlada prepreku,ako se upusti u zlo!

 

[gost 129086]

Imaš tri stvari:

- čovek ima sto maski,
- u svakom čoveku čuči zver,
- on izvršava tuđe naređenje.

 

[La perla~]

Mozemo voleti "monstruma" sve dok sumnjamo u to da je monstrum jer uvek nalazimo opravdanja za njega i tesimo se da nije tako. Kad i ako to utvrdimo, onda ne, ili bar ja ne bih mogla.

Pa cak i kad su u pitanju clanovi porodice (bilo je vise filmova na tu temu - kad cerka otkriva da joj je otac bio poznati nacista, na kraju ga prijavljuje, ili sa Meril Srip kad nasuprot muzu, resava da ne "brani" vise sina), nemoguce je.

 

[hypnotoad]

Mislim da pitanje teme nije dobro definisano . Ali mozemo voleti monstruma koji kolje , ubija itd. ako prihvatimo cinjenicu da je to u sustini bolestan covek i da mu treba pomoc (i ukazati mu istu) .
Dok je sasvim druga prica kod psihopata sa sopstvenim vidjenjem morala . Tu onda odredjujemo mozemo li podneti stvari koje cini ili ne .
A moze li se covek toliko promeniti , u prvom slucaju se moze staviti pod kontrolu , ali ne sustinski promeniti . U drugom isto , moze zbog nekog drugo cilja (npr porodice) zanemariti prvi cilj (npr. ubijanje nekih po njemu losih ljudi) .

 

[sunasceJeca]

Podstaknuta jednim filmom:
šta ako se ispostavi da je vama bliska osoba, neko iz vašeg okruženja, ko vam je drag i koga smatrate divnim, u stvari zao čovek?
Hiljadu puta smo čuli/gledali priču o odbeglom nacističkom zločincu koji je izbegao pravdi, promenio identitet i onda postao "uzoran" građanin, suprug, otac, pa čak i dobrotvor ... da bi se, kada konačno bude razotkriven, njegova porodica šokirala da je to taj, isti čovek i – pretpostavljam – intimno preispitivala zašto nije uočila zver u njemu. Ne mora biti nacistički zločinac; možemo kao primer uzeti bilo kog čoveka sa nekadašnjom karijerom ubice koji je – silom prilika ili sopstvenom odlukom (pa da filmski začinim: i usled amnezije) – započeo drugačiji, novi život. U stvari, poenta je u pitanju: da li ljubav neminovno prestaje kada se sazna da je voljena osoba činila zlo, ali ne bliskim osobama i ne tokom novotrasiranog životnog puta, nego drugima i u prošlosti? Da li ljubav (prema ocu, bratu, suprugu) i nakon spoznaje o njegovom zlu podrazumeva praštanje zlodela, i ako ne – da li to znači da prestanak ljubavi u ovakvim slučajevima nastaje zbog povređenosti usled saznanja da se živelo u laži, ili zbog stida, ili pak zbog zgroženosti nad nečijim postupcima, bez obzira što je ta osoba porodici bila nepobitno važna i draga?
Može li, recimo, sin prestati da voli oca ako sazna da je on ubijao i mučio druge ljude?
(Podrazumevano da je otac uspešno krio prošlost i vaspitavao sina u koliko-toliko normalnom duhu.)
Dakle, ne govorim o ljudima koji su upoznati sa radnjama i prošlošću monstruma među njima, koji svesno i voljno dele njegovu tajnu čak i aminujući sve što se dešavalo, nego o onima koji su mislili da vole jednog čoveka a onda se suočili sa drugom, mračnom stranom njegove ličnosti.

Zatim: može li se čovek toliko promeniti i od zlog postati normalan? Ako može, šta se dešava sa njegovom savešću i sećanjima: da li je ovo prvo naprasno probuđeno a ovo drugo sahranjeno? Da li je promena podsvesna težnja da se potre zlo koje je činjeno u prošlosti? Ako se neko pokaje i promeni, da li je to dovoljno, i za koga? Koliko smo i sami deo zla ako i povrh saznanja o zlodelima i dalje volimo čudovište?

Vidiš, ja sam se puno puta tada to pitala. Ta i takva pitanja. I do dana današnjeg mi nije jasno. Ne mogu kao čovek da pohvatam konce i do kraja života ne mogu da shvatim. Kako da razumem? Kako da utuvim sebi u glavu neke stvari. Kako se moglo. Kako možeš naneti zlo jednom biću? Puno puta sma mislila o tome. I dan danas puno puta mislim o tome, kada mi je dobro, jer se jako uzemirim na takve stvari. Ja generalno verujem u to, ad se rađaš onakvim ili ovakvim. Na svetloj ili tamnoj strani . Da ako to poseduješ kao čovek u sebi, da kad tad mora da izađe na videlo, da naprosto u tebi nešto "pukne" i izmili...rasprši se, ako nemaš čak i kada kucne taj trenutak iksušenja, kako ga ja od milja zovem, da ćeš dati sve...ali da nećeš povrediti. Da ćeš se šarafiti do krajnjih granica. Naprosto ispitujući svoju granicu. I meru. Možda svi negde i posedujemo tu mračnu stranu, ali upravo to negde i deli monstruma od ne monstruma. Jer niko ne zna zapravo šta kome može da flipne ili lupne u glavu , pa da ispadne belaja, pa ne? Hemija u mozgu je čudna stvar i "pravi" od najfantastičnijih stvari pa do cirkusa svemogućeg.

A, onda se opet zapitam druge stvari...ako je neko generalno dovbar čovek, pa nekome nanese zlo, da li je on onda dobar ili loš? Ako je loš i zao, a nekome napravi dobro, jer prestaje da bude loš?

Uvek sam mislila, da svako je zlo isto. Ono...ako hoćete da nekome nanesete zlo, da terate naprosto dokle imate neki cilj. Znači, kada postignete neki smisao u tom zlu, da ne kažem zlodelu, da prestaje delovanje, da prestaje ta akcija..jednostavno ono, postigneš šta si kao hteo i onda je mir. Očito ni to tako ne ide.

Šta da kažem na temu, a da kao čovek ne zaplačem...Da u sebi tiho ne zaridam. Kada sam spoznala da mogu da ti nanesu zlo kao čoveku, i da mirno mogu u krevet leći i ne misliti o tome, ne misliti ni o čemu...pitala sma se puno bolesna, kakva je to tvrdoća uma, lednina srca...kada čovek toliko "otupi" i šta ti se desi da se um toliko pomrači...da se toliko razulariš. Da se ne probudiš znojav i sav okupan očajem i kažeš sebi: "Aman, dosta je...jao ovo više ne mogu...šta sma to uradio, pobogu? " Očito da ni to tako ne ide.

Čak ni tada, ni danas...možda i meni nešto fali, kada na takav način razmišljam, ja nisam mogla da pomislim , i da i sama nanesem zlo. Nešto je i tada najdivnije u meni ljubilo. Doduše, sada mi je jasno, da je to u meni ljubilo ono što sam ja doživljavala dobrim, a ne ono u šta se kasnije pretvorilo. Ili je to oduvek takvim i bilo, pa ja to nisam videla i primetila. Kao juče se sećam sebe...i ne mogu ni sada da prepoznam sebe; kako u neverici slušam šta slušam, kako gledam šta gledam, kako me mažu go*nima a do juče med i mleko, sve cakum i pakum, najdivnije, najnežnije...Ne znam. Blagi užas.

Praštati...kao praštati...sve bi bilo puno drugačije, da se na vreme stalo i da nije uzelo nekog maha i da se nije otelo kontroli. Možda bih tada još i razumela. Možda bih shvatila, da smo kao deca, pa da opravdam ono...mladost - ludost, detinjarija, inat, ponos, bla, bla...Ovako, ne mogu. Sve i da zaboravi i oprostim, ja doveka ću da pamtim (u) gaženost. I to sma kriva ja. Što sma to sve dopustila, umesto da izfradim zid i da kažem, ma iš, bre. Ovako nisam, i pojelo me je. Nisam znala u datom momentu kako. I dan danas ne mogu da verujem i pitam se...što takvom i tom silinom. Sve i da zaboravim..ako htelo se naneti zlo, ok. Što se kaže, pobedili ste. Ali , čemu (u)gaziti već ugaženog čoveka? Čemu gurati mu još glavu figurativno u go*na, kada je već ispružen i leži nepomičan kao biljka? Čemu taj poriv i nadražaj? To je za mene, lično neoprostivo, da sve drugo zaboravim i iprostim. Sve drugo. Ali, to ne mogu ne. To je ono...što je nekadašnje ono moje najdivnije u meni "ljubilo". Da. To me je držalo. Da doći će dan, kada taj neko ustaće i sebi reći će: "Više ne mogu. Dosta je."

Taj dan nikada nije došao. Da je bila istinska ljubav, toga svega ne bi ni bilo, ja to znam, a čak i ako se već u sve to pretvorilo, savest bi ga slomila .

Pitaš , može li se čovek promeniti i od zlog postati normalan? Ne verujem u to. Jednom kada ubrljaš ruke na takav način, nikada više kao čovek nisi čist, šta god radio. Možeš iskreno da se pokaješ i tražiš oproštaj ali normalnoća...teško. Da se to poseduje, zar to normalne ličnosti rade? Vole da te boli nešto? Vole da te rasplaču? Vole da te razbole i dovedu na ivicu kolapsa? To ne rade normalni ljudi. Normalan čak i kada sumnja da postaje nenormalan, ja verujem da onim zadnjim atomom i tračkom takozvane normalnosti traži vapaj za pomoć, da ta "zver" drugoem ne naškodi.

Ne verujem da svi imaju savest i duboko verujem da pojedini istu ni nemaju, kao da im je huruškim putem odstranjena. Kao što svi dišemo, ali nemamo svi dušu. Kao što smo svi ljudi, ali je malo ko zapravo...Čovek. Tako je i sa savešću. Odnosno, sa nemanjem...Iste.

Prvo moraš "sahraniti", da bi drugo iznova prestalo/ prestajalo da te "budi". U snovima. U duši. U srcu. I umu. Kada to saRaniš, sve je puno lakše. Nekoga za "ubiti".

Što nešto jače potiskuješ, ono jače teži da izbije. I da razulareno divlja i gazduje.

Ako se pokaje i promeni...Ne može se svako ni promeniti niti pokajati. verujem u pokajanje i u oprost. U sagrešenje. U to...da nekome dođe na vrata i kažeš da ti je žao. U onaj pogled, koji seže sve do poda, u oklembešen nosić . U stid i sram. U to verujem...spoznaju...daa neko zbog tebe kao čovek nije spavao. Da si nekome stvarao nemir. I da si gazio po nečemu sladeći se patnjom. Verujem u taj osećaj..da se jednog dana kao čovek budiš sretan i nasmejan ali da te nešto u toj duši tišti...i jede. Da se skotrlja ona jedna suza, kada shvatiš jačinu. Silinu. Svega.

Za koga? Nije dovoljno, samo je valjda društveno prihvaćeno ali puno važnije preko potrebno...za duševni mir. I spokoj.

Koliko smo i sami deo zla ako volimo i povrh svega? Veći smo monstrumi od monstruma koji se monstruozno poneo prema nama.

 

[goxy]

Ja sam video da l judi svašta rade i svašta vole ZA NOVAC...Tako da novac očigledno poništava sve druge simpatije i antipatije.

 

[hirajgoagain]

pa i ti nacisti gomila njih je radila samo ono sto im se kaze
nisu posmatrali kao ovako sa distance
da li za drzavu ili iz nekog ubedjenja ili ko zna, straha
ko zna danas da bude nesto slicno gde bismo se nashli... neko mozda zna gde bi bio, neko je samo slab pa ode de je lakse
pa i taj psihopata ima neke svoje koji ga gledaju drugacije i zato mozda i zivi

 

[hirajgoagain]

pa valjda nam se zivot vrti oko toga da ne padnemo u te ekstreme... sad shto je neko antipatican ili losh shef ili ovo ono to je onako...

 

[Габриел]

jedino mi se dize na zene monstrume al' to ne znaci da ih volem vec nesto drugo

 

[goxy]

]pa i ti nacisti gomila njih je radila samo ono sto im se kaze
nisu posmatrali kao ovako sa distance
da li za drzavu ili iz nekog ubedjenja[/B] ili ko zna, straha
ko zna danas da bude nesto slicno gde bismo se nashli... neko mozda zna gde bi bio, neko je samo slab pa ode de je lakse
pa i taj psihopata ima neke svoje koji ga gledaju drugacije i zato mozda i zivi

Neki iz ubeđenja neki iz straha neki iz osećanja dužnosti i discipline kod Nemaca to ima posebnu težinu.

 

[LBarbara]

Svašta čovek registruje kao voljenje.
Dakle, moguće je voleti i monstruma tj. imati osećaj voljenja a koliko je to zaista voljenje a ne patološka potreba da istog promeniš, pitanje je...

U slučaju koji je Borka navela je još teže prosuditi da li je moguće voleti monstruma i nakon saznanja da on to jeste bio..
Pretpostavljam da je moguće jer ljubav sama po sebi traži i nalazi opravdanje i za ono za šta nema opravdanja..

 

[gost 114527]

Podstaknuta jednim filmom:
šta ako se ispostavi da je vama bliska osoba, neko iz vašeg okruženja, ko vam je drag i koga smatrate divnim, u stvari zao čovek?
Hiljadu puta smo čuli/gledali priču o odbeglom nacističkom zločincu koji je izbegao pravdi, promenio identitet i onda postao "uzoran" građanin, suprug, otac, pa čak i dobrotvor ... da bi se, kada konačno bude razotkriven, njegova porodica šokirala da je to taj, isti čovek i – pretpostavljam – intimno preispitivala zašto nije uočila zver u njemu. Ne mora biti nacistički zločinac; možemo kao primer uzeti bilo kog čoveka sa nekadašnjom karijerom ubice koji je – silom prilika ili sopstvenom odlukom (pa da filmski začinim: i usled amnezije) – započeo drugačiji, novi život. U stvari, poenta je u pitanju: da li ljubav neminovno prestaje kada se sazna da je voljena osoba činila zlo, ali ne bliskim osobama i ne tokom novotrasiranog životnog puta, nego drugima i u prošlosti? Da li ljubav (prema ocu, bratu, suprugu) i nakon spoznaje o njegovom zlu podrazumeva praštanje zlodela, i ako ne – da li to znači da prestanak ljubavi u ovakvim slučajevima nastaje zbog povređenosti usled saznanja da se živelo u laži, ili zbog stida, ili pak zbog zgroženosti nad nečijim postupcima, bez obzira što je ta osoba porodici bila nepobitno važna i draga?
Može li, recimo, sin prestati da voli oca ako sazna da je on ubijao i mučio druge ljude?
(Podrazumevano da je otac uspešno krio prošlost i vaspitavao sina u koliko-toliko normalnom duhu.)
Dakle, ne govorim o ljudima koji su upoznati sa radnjama i prošlošću monstruma među njima, koji svesno i voljno dele njegovu tajnu čak i aminujući sve što se dešavalo, nego o onima koji su mislili da vole jednog čoveka a onda se suočili sa drugom, mračnom stranom njegove ličnosti.

Zatim: može li se čovek toliko promeniti i od zlog postati normalan? Ako može, šta se dešava sa njegovom savešću i sećanjima: da li je ovo prvo naprasno probuđeno a ovo drugo sahranjeno? Da li je promena podsvesna težnja da se potre zlo koje je činjeno u prošlosti? Ako se neko pokaje i promeni, da li je to dovoljno, i za koga? Koliko smo i sami deo zla ako i povrh saznanja o zlodelima i dalje volimo čudovište?

Zavisi... niko ne zna dok se ne nađe u toj situaciji...
Ali... silovatelja ne bih mogla voleti ni da mi je rod najrođeniji... msm da to ne bih mogla svariti da živim još hiljadu godina.
Takvog čoveka bih se odrekla da mi je brat, otac... bilo ko...
Ubicu?
Da, mogla bih... ima nešto časnije u ubicama od silovatelja.... opet zavisi kakvog ubicu.
Nije isto kad neko ubije u samoodbrani i zato što voli da ubija...
Mada opet i ovu drugu opciju bih mnogo lakše progutala nego silovanje... bar sa ove tačke gledišta...
Nekoga ko voli da muči i ponižava... opet ne... ali ako bi mi bila jako bliska osoba, verovatno bih nekako pokušavala da potisnem...
Imamo svi različite pragove tolerancije... na neke stvari sam daleko osetljivija nego na druge.
I da neko meni blizak ubije, stala bih iza njega, podržala bih ga koliko god mi se to što je uradio gadilo....

 

[The_Night_Hawk]

Ја не бих могао наставити истим путем кад бих, не дај Боже, сазнао такве информације...
Нема никакве шансе.
А не вјерујем да људи могу да се промијене...
Виђао сам промјене понашања...
Али у секунди кад ухватиш онај бљесак незамисливог у нечијем оку схватиш...
Маска може да крије - али спадне сваког дана, само треба ухватити тренутак...
Што се тиче убиства, јасно је - самоодбрана је једно, све друго се не може поредити...

 

[gost 202584]

да ли је џелат невин?
да ли је налогодавац невин?
да ли је друштво невино?

 

[goxy]

Lako je postavljati pitanja ima L odgovora?!Razumljivog?!
Ja lično verujem da se neke stvari nikada neće promeniti i da im društva prihvaćenost oduzima i nače negativnu ulogu...Smrtna kazna je ubistvo ubice ili manijaka, ubistvo u ratu je često ''samoodbrana'' iako prelazi granice normalne samoodbrane u mirnodopskom životu...