Може ли се хришћанин бавити реикијем?

[Gedeon]

Ово је добра тема за расправу. Може ли се хришћанин бавити реикијем?

 

[Gedeon]

Ево преведен добар чланак са руског:

Може ли се хришћанин бавити реикијем?

Аутор: Виталиј Питанов

Почев од краја 80-их и почетка 90-их година, сада већ прошлог вијека, у нашу земљу (Русију, али слична ситуација је и код нас) нагрнула је читава бујица тзв. «нетрадиционалне духовности». Од тада, гуруи свих увјерења, упадајући један другоме у ријеч, предлажу «исцјељење» од било којих болести, стицање духовних «просвјетљења», достизање «космичке» свијести, добивање натприродних сила итд. Нажалост, многи наши суграђани полакомили су се на оваква и слична обећања. Русија је земља с великим хришћанским духовним искуством и зато је већина новопечених «духовних учитеља», узевши у обзир руски менталитет, изјавила, да је лојална хришћанству и да су учења, која они проповиједају, у складу с хришћанством. Али, одговарају ли ове тврдње стварности? Данас ћемо проговорити о једном од окултних покрета, који претендује да помогне у оздрављењу наших суграђана, конкретно о реикију и потрудићемо се одговорити на сљедећа питања: може ли се хришћанин бавити реикијем и може ли се лијечити код проповједника ове методе оздрављења? Али најприје мало историје.

Покрет реики основао је Јапанац Микао Усуи. Микао Усуи рођен је 15. августа 1864. године у селу Јаго, регија Јамагата, префектура Гифу, у Јапану[1]. Још као дијете био је предан на одгој у будистички манастир. Он и његова жена Садако имали су кћер и сина по имену Фуџи, који је наставио дјело свог оца и постао учитељ реикија. Микао Усуи је имао звање доктора књижевности. Службени почетак свог учења објавио је 1922. године, када је у Токију отворио своју школу реикија, поставши њеним првим предсједником. До краја свог живота бавио се популаризацијом свог учења. Умро је 9. марта 1926. године у 62. години. Микао Усуи је оставио мноштво ученика, од чега је шеснаесторицу посветио у ранг реики учитеља. Њиме одабрани ученици, послије смрти свога учитеља, наставили су његово дјело. Друштво које је Микао Усуи створио, до данас постоји у Јапану и зове се «Усуи Каи». Основни уџбеник јапанских реикиста зове се «Реики Риохо Но Шинон», при чему је ова књига доступна само члановима друштва.

Што је то реики? Саме присталице о реикију пишу сљедеће: «(Реики – В.П.)…је метода ослобођења тијела и ума»[2]. «Прије свега, он (Реики – В.П.) открива човјеку њега самог. Реики је «пут к себи» на свим разинама постојања»[3]. Микао Усуи је говорио, да, проучавајући реики, људски «…дух постаје сличан Богу или Буди…»[4]. Као и сви остали окултисти, реикисти уводе појам «универзална енергија»[5]: «…појам универзалне енергије означава ону појаву, која узрокује све остале облике енергије – топлинску, електричну, хемијску, биолошку, духовну итд. Другим ријечима, сви ови облици енергије су варијанте једне универзалне животне енергије…, сви облици ове енергије у Реикију се сматрају очитовањем живота цијелог свијета као једног организма… Све, што се догађа у свијету, догађа се захваљујући универзалној животној енергији… Зато се човјеков живот, његов начин мишљења, његово душевно стање, у Реикију посматра као манифестација универзалне животне енергије. Познавајући законе ове енергије, могуће је излијечити не само тијело човјека, него и његову душу»[6]. Осим «исцјељења» душе и тијела, реикисти сматрају, да помоћу «универзалне» енергије могу продужити вијек трајања… обуће, одјеће, ножева, бријача, кућанских апарата, сатова, уопште било чега (!!!)[7]. У суштини, учење о «универзалној» енергији представља опште окултно пантеистичко учење: постоји енергија, која прожима сваку твар, и све што постоји њено је испољавање. Пантеистичким монизмом прожет је сав савремени окултизам и наградити реикисте ловоровим вијенцима као пионире у овом подручју, било би умногоме исхитрено. Узгред, мало наших читалаца зна, да су многи окултисти ову енергију називали «Сотоном»: «Малобројнима су боље познати, за окултизам, тако битни детаљи универзалне силе, која покреће и оживљава све што постоји, од најмањег атома камена, који се налази у дубини наших поља, до звијезда и маглица наших небеса; ову силу једни називају «Душа свијета» или «вјечни Пламен», «Дах живота»; други – «Стваралачка природа», «Свјетлост стварајућа, оживљујућа», «Секундарни узрок», «Руах», а такође «Луцифер», «Сотона» (нагласак мој – В.П.) и многим другим именима»[8]. Тумачећи ову безличну енергију, реикисти пишу: «Реики се често преводи као универзална животна енергија (нагласак мој – В.П.),…Кинези је зову Цхи[9], хришћани – Дух Свети, Индијци – прана, Руси – биоплазма, биоенергија итд. Она се код Египћана звала Ка, код алхемичара еликсир живота…»[10]; «Ова сила све прожима собом и може постојати у различитим видовима и облицима: Дух Свети, Божанска Љубав, Благодат (Милост) Божја итд – код хришћана; Ом, Аум, Прана, Цхи, Ћи итд – код разних народа Истока; етер – код старогрчких и средњовјековних метафизичара и томе слично, све до данашње биоенергетике»[11]; «Божанска енергија или Животна сила, како су је звали у Кијевској Руси, прожима сва жива бића на земљи. То је један од закона Природе. Сви људи без изузетка имали су способност кориштења ове силе. Међутим, с временом је човјеково енергетско памћење слабило, размјерно губитку многих ритуала предаје сакралних знања, од којих је најважнији био процес дојења бебе. Свима позната изрека «усисао с мајчиним млијеком», до данас још подсјећа на најважнији начин преношења и добивања знања и искуства с генерације на генерацију»[12]. Покушај да се поистовјети Дух Свети и «универзална» окултна енергија није изум реикиста. То исто тврде и други окултисти, што, по нашем мишљењу, говори о подударности духовног извора реикија с учењима, као што су теозофија, агни-јога и магија[13]. Но, о томе ћемо још говорити у наставку.

 

[Gedeon]

У међувремену, замислимо се над питањем, може ли се, на примјер, ставити знак једнакости између «ка» древних Египћана и пране у хиндуизму. Што је то «ка» у староегипатској религији? Одговор на ово питање није тако тешко наћи. То би могли учинити и реикисти, када би се бавили чињеницама, а не фантазијама својих учитеља. Дакле, «Ка – Двојник», наличје човјека и његова животна сила… у исто вријеме, сматрало се, да Ка обитава у некој «четвртој димензији» и да се не сусреће с човјеком ни у земаљском, ни у загробном животу»[14]. Шта је то прана у хиндуизму? Прана је «живоносна суптилна енергија у тијелу, која није идентична чисто физичкој сили… повезана с процесима дисања…»[15]. Као што видимо, између «ка», «пране» и «универзалне енергије» мало је заједничког, то су различити појмови. Што се тиче фразе «животна сила, како су је звали у Кијевској Руси…», било би пожељно сазнати извор тако занимљиве информације. Тврдња, да Руси називају ову енергију «биоплазма, биоенергија», такође није коректна, поштеније је додати: само они (Руси), који исповиједају окултне доктрине, јер у рјечнику православних хришћана таквих појмова нема. Што се тиче мантре[16] «ом», ова мантра је узвик ведског ритуала, симбол тоталитарности Брахме[17], који се сматра извором свих звукова и суштином Веда[18]. Невоља свих сљедбеника «нетрадиционалне духовности» је у томе, да они, или због незнања[19], или захваљујући својој особној «просвијетљености», која сумњиво сличи на то незнање, мијешају све и сва, дајући, с њихове точке гледишта, «истините» дефиниције многих религијских појмова, но притом, мало се занимајући реалним смислом тих појмова, јер таква „ситница“, као што је научна анализа и величина њених чињеница, њих не узнемирава и генерално се сматра непотребним трудом[20]. Нема смисла упоређивати све остале набројане појмове из цитата. Сваки читалац може самостално утврдити, колико су они «истовјетни» један другоме, ако му наведене чињенице не буду довољне. Поред свега претходно реченог о учењу Микао Усуиа, може се додати, да се у реикију признаје закон карме[21] и ауторитет тзв. езотеричних знања[22], што учење које разматрамо и сувише карактеризира као окултно.

Хришћанство је објавило принципе – моралну разину, која је до данас остала мјерило у историји свјетске религиозне мисли (в. Мт 5, 1-48). И Микао Усуи је оставио заповиједи иза себе. Основни принципи реикија по њему су сљедећи: «Управо данас немој се бринути. Управо данас немој се љутити. Поштуј своје родитеље, учитеље и старије. Поштено зарађуј свој хљеб. Буди захвалан свему што живи»[23]. Бескорисно је успоређивати Усуијеве принципе са заповиједима Христовог говора на гори, толико су удаљени једни од других.

Дакле, реики је нека «универзална» енергија, разливена у простору, а реикисти су људи, који с њом ступају у контакт. Је ли потребна вјера у реикију? Ево како саме присталице овог покрета одговарају на то питање: «Реики ће функционисати и без вјере, али вјера у њега помоћи ће вам да продубите знања о њему»[24].

На који начин је Микао Усуи ступио у везу с енергијом реикија? Упознајмо се с одговором самог Усуиа: «Нико на свијету ме није посвећивао у ову методу. Такође, нисам полагао никакве напоре како бих дошао до натприродне исцјељујуће енергије. У вријеме поста, ступио сам у везу с моћном енергијом и на мистични начин добио тајну сугестију (добио сам енергију Реикија). На тај начин, случајним стицајем околности, дана ми је духовна вјештина исцјељења»[25]. Као што видимо, ако се у православљу дар исцјељења даје светима, који су се прославили свим својим животом, онда је тај дар Микау Усуиу припао без особног напора. У православљу се такав пут «духовног развоја» назива прелест (црквеносл.: самообмана) и одликује се тиме, да човјек као духовне дарове прима или распаљеност сопствених осјетила или демонске сугестије[26]. Занимљиво је примијетити, да сувремене присталице реикија, тврде нешто друго: «…«самопосвећивање», без изравног контакта с учитељем, ни у Реикију, ни у било којем другом духовном суставу, није могуће»[27]. Међутим, као минимум, један такав човјек постојао је у реикију, при чему је баш он био оснивач овог покрета – Микао Усуи, који је изјавио: «Нико на свијету ме није посвећивао у ову методу». Ако се он могао «сам посвећивати», зашто не могу други? Или овдје већ није питање духовног, него материјалног карактера? Занимљиво, колико кошта посвећивање у реикију?

 

[Gedeon]

Какав је духовни праизвор реикија, с тачке гледишта самог тог учења? «Чињеница да је он (Микао Усуи. – В.П.) своје надахнуће црпио из санскртских текстова у чијем средишту је увијек био систем јоге, указује на међусобну везу Реикија и јоге»[28]; «Реики представља неку синтезу источне медицине, древних енергетских пракси, шинтоистичког религијског погледа на свијет и будистичких медитативних техника»[29]; «У темељ свог будућег система он (Микао Усуи – В.П.) је ставио знања и традиције источне медицине, теорије пет елемената и таоистичких енергетских пракси…Највећи утицај на будући систем имало је проучавање будистичке праксе…»[30]. Као што видимо, основни извори реикија су будизам, шинтоизам, таоизам и јога. Уз то, реикисти тврде: «Осим… светима у будизму, закони космичке или универзалне енергије, били су познати и келтским друидима, словенским волховима (шаманима, врачевима), толтечким врачевима и представницима многих других учења»[31]. Генерално, ради се о старој окултној идеји: иза свих религија стоји један те исти «бог». Могуће, ако се говори о окултним покретима, да ова тврдња и јесте истинита, али ако се упореди са хришћанством, онда ситуација изгледа потпуно другачије. Па, ипак, реикисти пишу: «Сам приказ живота Микаа Усуиа свједочи, да су идеје реики-сустава усвојене из два езотеријска извора: праксе исцјељења и рада с духовном енергијом, којом се служио сам Христ/ос, и праксе рада с космичком енергијом, описаном у сакралним санскртским текстовима»[32]. Не може се не примијетити та запањујућа површност, којом окултисти налазе све, што им је потребно у Светом Писму, игноришући притом директна еванђеоска протурјечја њиховим основним идејама. Занимљиво је примијетити, да чак и они реикисти, који тврде, да је Микао Усуи био хришћанин, о чему ће посебно бити ријечи у наставку, истовремено с овим изјављују: «Њему (Микау Усуиу – В. П.) најреалнији и по духу најближи био је зен будизам…»[33]. Међутим, основне идеје хришћанске вјере у зен будизму се одбацују: «…у зену нема бога, коме би се могло служити, нема никаквих церемонијалних обреда, ни обећане земље за оне који одлазе на други свијет и, најзад, у зену не постоји такав појам, као душа, о чијој се добробити мора бринути неко други и чија је бесмртност неким људима толико важна, …рећи, да је зен религија, у оном смислу, како је разумију хришћани или муслимани, погрешно је»[34]. Шинтоизам се, такође, никако не може уклопити с хришћанством, нарочито ако се узме у обзир, да ова паганска национална религија Јапанаца проповиједа многобоштво[35]. Баш као што и таоизам нема никакав однос према хришћанству, у крајњој линији, учење о личном Богу у таоизму не постоји[36]. Исто се може рећи и о јоги: она се заснива на идејама, које су туђе хришћанском погледу на свијет и неспојива је с њим[37].

 

[Gedeon]

Без обзира на то, што је «универзална» енергија, по тврдњама реикиста, присутна у свим религијама и што је наводно и сам Христ/ос лијечио ничим другим до енергијом реикија, код учитеља реикија можемо прочитати сљедеће тврдње: «Наше лијечење Реикијем је потпуно оригинална метода и не може се упоредити ни с једном другом методом на свијету»[38]. Овдје реикисти лажу: у нашој земљи (Русији) такву методу је практицирала Џуна Давиташвили, а и већина екстрасенса, ако не сви, базира се на истим методама. Ради праведности примијетимо, да други реикисти признају ову чињеницу и сматрају заблудом тврдњу о јединствености реикија: «Постоји много таквих метода. Неке су једноставније, неке теже…»[39].

Погледајмо методу лијечења реикијем, у чему је њезина суштина? Реикисти наводно пропуштају кроз себе «универзалну» енергију, која лијечи пацијенте. У реикију се «…не користе ни лијекови, ни средства. Он користи само мишљење, удисање, полагање руку…»[40]. Реикисти тврде, да се помоћу овакве методе, могу лијечити све болести, штавише, ово је тврдио сам Микао Усуи: «Сва обољења, независно од психолошких или физичких узрока, могу се излијечити… Реикијем… Он лијечи не само болести физичког тијела. Он такође може лијечити лоше навике и психолошка скретања, као што су очајање, карактерне склоности, кукавичлук, малодушност, тешкоће у доношењу одлука или нервоза»[41]. Ево неуспјеха: због чега се свјетовна медицина још увијек бори с ХИВ-ом и раком и због чега до данас постоји још много неизљечивих болести. Можда ипак Микао Усуи није у праву? И заиста, његови сљедбеници прецизирају, да се помоћу реикија не могу излијечити све болести. А које не попуштају лијечењем? Испада, да је нулти резултат, при покушају било каквог лијечења, чак и најбезначајније физичке слабости, могућ у случају да пацијенти «у дубини душе… не желе, свјесно или несвјесно, опоравити се», или ако су «… везани за своје болести, које им дају неку повластицу»[42]. Такођер, неће оздравити онај пацијент, који је «…сматрао лијечење уз помоћ Реикија глупим, сумњивим и да оно не улијева повјерење»[43], или пак, ако изљечење реики-системом пацијентима изгледа «…сувише обично, те се они не би радо лијечили на тако једноставан начин»[44]. Штавише, никада се неће излијечити они пацијенти, који желе «…доказати и себи и вама, да таква метода лијечења не може имати ефектни утицај»[45]. Генерално, ако се човјек опоравља – хвала реикију, ако се не опоравља – крив није систем, него сам човјек. У логици се такав приступ зове «грешка у вези аргумената»[46]. Оптуживање самог пацијента у одсутности резултата лијечења првенствено претпоставља непогрешивост реикија, што је лажна или, као минимум, неоснована претпоставка. Узгред, ово је омиљена метода секти. Главни секташки постулат гласи: систем је увијек исправан, ако систем не ради, значи, крив је човјек који га је користио погрешно[47].

У каквом је односу систем реикија са науком? Ево што је с тим у вези говорио Микао Усуи: «Медицинска и научна истраживања проводила су се у овом подручју с великим ентузијазмом, али до сада без успјеха да се дође до закључка, утемељеног на медицини… Наша метода лијечења је духовна метода, који излази из оквира медицине и не базира се на њој (нагласак мој – В.П.)»[48]. Сличне идеје могу се наћи и код његових присталица: «Већина научника-природњака не види научно оправдане разлоге за обједињавање физичке енергије и енергије психе или организма у јединствену универзалну животну енергију»[49]. Но због чега реикистима ово не смета да покушају доказати своје учење уз помоћ науке[50]? Реикисти, као и сви други окултисти, нису у пријатељству с логиком.

 

[Gedeon]

У било којем сусрету окултиста у полемици с хришћанима јавља се тврдња: «искуство прије свега», то јест ако систем даје резултат, онда је тај систем исправан и нема смисла удубљивати се у неке детаље вјерског учења. Напомињући овај аргумент, наведимо тврдњу самих реикиста, која свједочи, да учење реикија признаје вриједносни систем човјековог погледа на свијет: «Болесна стања душе и тијела се формирају, прије свега, нашим разумом – нашим увјерењима, нашим погледом на свијет, нашим начином размишљања. А мисли се могу измијенити. Микао Усуи – оснивач система природног лијечења, није без разлога усрдно препоручивао својим присталицама да ујутро и увече понављају наглас принципе Реикија. Ово је у човјеку формирало нова увјерења, нови начин мишљења и нови начин живота»[51]. Као што видимо, присталице реики-сустава ни у којем случају не сматрају, да садржај човјекове вјере нема никаквог значаја. Узевши у обзир устрајност препоруке Микаа Усуиа, може се извући закључак, да се и у реикију садржај учења сматра принципијелним питањем: другачије учење, посљедично, другачији поглед на свијет и другачији начин живота!

У реикију постоји позив на молитву: «…молите се духовним учитељима, мајсторима Реикија и свим свијетлим Силама… Притом је савршено небитно, молите ли се наглас или у себи и коме се молите – узнесеним Мајсторима Реикија, Исусу, светом Герману, Буди, Кришни, Бабаџи, другим учитељима, анђелима или духовним проводницима, или пак самој енергији Реикија»[52]; «Ја се обраћам Реикију и молим га да ми дође и лијечи кроз моје руке»[53]. Ако се хришћанин прије свега моли Богу, реикисти се моле мајсторима реикија и «самој енергији Реикија».

Дакле, у каквом је односу хришћанство с реикијем? Може ли се хришћанин бавити таквом праксом и лијечити код реикиста? Наравно не, јер је реики облик окултне праксе. Сваки човјек који практицира такво «лијечење» или «који се лијечи» код окултиста, самим тим одваја себе од Православне Цркве[54]. Али, ако поставите иста питања самим реикистима, онда можете добити другачији одговор: «Између реики система и хришћанске вјере нема никаквих протурјечја. Штавише, низ чињеница потврђује, да је Исус Христ/ос практиковао методу лијечења врло сличну реикију и могао је бити упознат са системом Микаа Усуиа»[55]. Нарочито је упадљива претпоставка о упознатости Исуса Христа са системом којег је Микао Усуи створио у XX вијеку!

Претходно смо већ наводили информацију, да у основи реикија, по тврдњи самих реикиста, леже будизам, таоизам, јога и шинтоизам, али ове религије су по вјерском учењу неспојиве с хришћанством, што није тешко провјерити. Можда је разлика у вјерском науку таква ситница, на коју је чак грешно и обраћати пажњу? Међутим, сами реикисти уче: «Реики се (као и сваки дефинисан и цјеловит систем) темељи на одређеним принципима, чије нарушавање, барем једног од њих, води до нарушавања и распада цијелог система, чинећи га недовољно ефективним»[56]. Зар одрицање од вјерско-научних карактеристика реикија неће довести до распада цијелог система? Претходно је већ речено, да реикисти поистовјећују «универзалну» безличну енергију с Духом Светим: «…у хришћанству…под именом Реики…подразумијевају Духа Светог, љубав Божју…»[57]. Међутим, Дух Свети у хришћанству ни у ком случају није безлична сила. Св. Јован Дамашчански пише о Духу Светом, да је Он Личност, «…слободне воље, самопокретна, дјелатна, која свагда жели оно што је добро и за сваку намјеру има снагу своје воље за пратитеља, и која нема ни почетка ни краја»[58]. Дух Свети је лични Бог, којег штују сви хришћани[59]. Поред тога што реикисти поистовјећују Духа Светог с «универзалном» енергијом и «Чи» («Ћи»), занимљиво је примијетити, да минерали, сукладно тврдњама реикиста, могу акумулирати «Ћи» и да су увијек спремни пренијети њен вишак људима[60]. Но уколико је то тако, можда хришћанима није потребно судјеловати на богослужју и сакраментима, можда им је довољно сакупити каменчиће и, стављајући их на болна мјеста, «напунити се» вишком «Духа Светог»? Многи реикисти покушавају доказати да између хришћанства и реикија нема протурјечја: «Најважније, што пада у очи у историји Микаа Усуиа, јесте веома ријетко преплитање хришћанства и источне филозофије у једном човјеку. А то значи, да ће његово учење бити својеврсна синтеза једног и другог. Савремени Реики није тек створено учење, него обновљено старије знање Истока, реконструисано од стране човјека с хришћанским усмјерењем мисли»[61]. Ниједног хришћанина не могу оставити равнодушним тврдње, да је Микао Усуи био члан хришћанске Цркве, штавише – свештник: «За садашње учење Реикија захвални смо јапанском (!) хришћанском свештенику (!) Микау Усуиу. Ово је врло необично за Јапан – дубоко вјерујући, искрени хришћански тражитељ – проповједник у земљи, с јако доминантним будизмом… отишао је (Микао Усуи – В.П.) у САД, гдје је… током неколико година завршио универзитет у Чикагу и добио звање доктора теологије»[62]; «…сам Усуи је био хришћанин и постоји информација, да му се систем открио као резултат молитве Исусу Христу, али су знаци система, који су му дани у виђењу, били знаци санскрта – језика древних учења, која су постојала на Земљи хиљадама година прије Христовог рођења»[63]. У исто вријеме други реикисти тврде другачије: «…сада више нема потребе представљати Реики као хришћански смјер (нагласак мој – В.П.). Ја немам ништа против хришћанства, али доктор Усуи није био хришћанин»[64]; «…у вези са «христијанизацијом» Реикија, Усуијев систем је, у датом случају, изгубио значајни дио својих скривених знања и духовних аспеката, велики дио исцјелитељских метода и техника медитације, утемељених на таоистичком и будистичком погледу на свијет»[65]. Дакле, ко је у праву? Очигледно, они сљедбеници Микаа Усуиа, који тврде да он није био хришћанин, сами признају да, чак и покушаји да се реики христијанизује доводе до губитка «скривених знања». Нарочито радује својом искреношћу, тако ријетком за секташе, признање да «више нема потребе представљати Реики као хришћански смјер». Очигледно је, да је степен декћхристијанизације на Западу, дошао до таквог руба, када је постало могуће ствари називати својим именом. Пошто реикисти нису хришћани, они вјероватно не знају, да је лаж гријех и да је у Светом Писму оцем лажи назван ђавао (Ив 8, 44). И ако по мишљењу реикиста «…древна фраза «С Богом» активира код сваког човјека одређене ресурсе организма на мирно и сигурно достизање тешког циља»[66], онда за хришћане иза ове фразе стоји потпуно другачији садржај, који реикисти не сматрају потребним саопштити својим присталицама. Што се тиче «уважавајућег» односа реикиста према Христу, онда је овдје умјесно присјетити се ријечи Самог Христа: «Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа чинили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње. Сваки, дакле, који слуша ове ријечи моје и извршава их, у овопоредиће се с човјеком мудрим који сазида кућу своју на стијени; и удари киша, и дођоше воде, и задуваше вјетрови, и навалише на кућу ону, и не паде; јер бјеше утемељена на стијени. А сваки који слуша ове ријечи моје и не извршава их, биће сличан човјеку лудом који сазида кућу своју на пијеску; и удари киша, и дођоше воде, и задуваше вјетрови и ударише на кућу ону, и паде, и бијаше то рушевина велика» (Мт 7, 22-27).

 

[Gedeon]

Дакле, сумирајмо све претходно речено. Учење реикија је страно хришћанству. Реикисти лажу, када тврде, да су хришћани и једнако лажу, када нас увјеравају, да је оснивач реикија Микао Усуи био хришћанин. Ако су аутори књига о реикију искрено у заблуди, инсистирајући на хришћанском исповиједању вјере Микаа Усуиа, онда то већ само по себи говори много о нивоу њиховог знања из историје сопственог учења. Ако реикисти инсистирају на Усуијевој припадности хришћанству, увиђајући неистинитост своје изјаве, онда то показује њихов морални ниво. Што се тиче «лијечења» у реикију и код специјалиста аналогног профила, у том смислу магова, екстрасенса итд., подсјетимо онда овдје на ријечи Светог Писма: «…каква је корист човјеку ако сав свијет задобије, а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?» (Мт 16, 26). Здравље и светост не прате увијек једно друго. На примјер, апостол Паваоле је лијечио људе, иако је сам био болестан: «И да се не бих узохолио због узвишености објава, даде ми се трн у тијелу (болест – В. П.), анђео Сатанин, да ми пакости, да се не поносим. За њега трипут Господина молих, да одступи од мене; и рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се снага моја у немоћи показује савршеном. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова» (2 Кор 12, 7-9). Физичке болести могу бити корисне за човјеково духовно здравље: «Јер они нас караху за мало дана према своме нахођењу, а Он на корист нашу, да будемо заједничари светости његове» (Јеврејима 12, 10). Ако је Бог дао болест хришћанину, он је треба прихватити с понизношћу, јер Господ не шаље искушења преко мјере (1. Коринћанима 10, 13). То не значи, да се не треба молити за изљечење и обраћати за помоћ љекарима, али, ако човјекова молитва не буде услишана, онда треба прихватити своју болест као дар Божји. Треба увијек памтити главну вриједност у животу хришћанина – стицање Царства Небеског: «Иштите најприје Царство Божије и праведност његову, и друго ће вам се све додати» (Мт 6, 33). Онај који не заборавља Бога добиће све, што му је за спасење потребно, јер «…дар Божји је живот вјечни у Христу Исусу, Господу нашем» (Римљанима 6, 23). Што је читаоцима важније – спасење душе или сумњива шанса, да под цијену вјечне пропасти, стекну привремено здравље, обраћајући се богоборцима, који шире идеје туђе божанској Објави – нека свако самостално одлучи.

[1] О Усуијевој биографији в.: Балановска Н. Систем природног лијечења по Усуиу. М., 1999.

[2] Балановска Н. Систем природног лијечења по Усуиу, М., 1999. стр. 35.

[3] Дејева Т. Спознај своје тијело // Исцјељујуће срце, №2(3). М., 1999. стр. 14.

[4] Балановска Н. Систем природног лијечења по Усуиу, М., 1999. стр. 36.

[5] На примјер, у агни-јоги она носи назив ментална енергија. В.: Питанов В. Ј. Суд савјести: агни-јога против кршћанства.

[6] Бородкин В.И. Реики – Енергија живота, Минск. Вида-Н. 2001. стр. 10.

[7] Ло Кан. Пут Реикија: филозофија Реикија – поглед извана, Вороњеж. НПО «МОДЭК». 2000. стр. 100-101.

[8] Барле. Окултизам, Л., Прометеј. 1991. стр. 51.

[9] Цхи, или јуан чи – основни појам кинеске природне филозофије. Има веома широко значење – праматерија, основна материја природе, «животна сила». Овај појам се широко користи у таоизму и конфуционизму. В.: Филозофски рјечник, М., Республика. 2001. стр. 647.

[10] Бородкин В. И. Реики – Енергија живота, Минск. Вида-Н. 2001. стр. 6-7.

[11] Ло Кан. Пут Реикија: филозофија Реикија – поглед извана, Вороњеж. НПО «МОДЭК». 2000. стр. 22.

[12] Балановска Н. Систем природног лијечења по Усуиу, М., 1999. стр. 31.

[13] В.: Питанов В. Ј. Суд савјести: агни-јога против хришћанства.

[14] Рак И. В. Митови старог Египта, СПб., Петро-РИФ. 1993. стр. 153.

[15] В.: Хиндуизам, ђаинизам, сикхизам, Рјечник. М., Республика. 1996. стр. 335.

[16] Подсјетимо, мантра је «текст, за чије се изговарање, а неријетко и полугласно зујање или скоро безвучно мрмљање више тисућа пута, сматра да даје посебне резултате, магијске или духовне»[16]. Хиндуизам, ђаинизам, сикхизам, Рјечник. М., Республика. 1996. стр. 262.

[17] В.: Питанов В. Ј. Идоли неохиндуизма: Шри Рамакришна и Свами Вивекананда, хттп://апологет.народ.ру

[18] В.: Хиндуизам, ђаинизам, сикхизам, Рјечник. М., Республика. 1996. стр. 317.

[19] Нарочито се воле бавити окултизмом представници тзв. техничке интелигенције, који увијек пате од недостатка знања у подручју друштвених наука.

[20] В.: Питанов В. Ј. Езотеризам, као пут према расизму.

[21] Ло Кан. Пут Реикија: филозофија Реикија – поглед извана, Вороњеж. НПО «МОДЭК». 2000. стр. 110.

[22] Исто, стр. 50.

[23] Бородкин В. И. Реики – Енергија живота, Минск. Вида-Н. 2001. стр. 32.

[24] Исто, стр. 27.

[25] Балановска Н. Систем природног лијечења по Усуиу, М., 1999. стр. 36.

[26] В.: Св. Игњатије Брјанчанинов, О прелести, Спб., Обшчество Василија Великого. 1998.

[27] Балановска Н. Систем природног лијечења по Усуиу, М., 1999. стр. 33.

[28] Бородкин В. И. Реики – Енергија живота, Минск. Вида-Н. 2001. стр. 37.

[29] Балановска Н. Четвероножни исцјелитељи // Исцјељујуће срце, №2(3). М., 1999. стр. 23.

[30] Балановска Н. Систем природног лијечења по Усуиу, М., 1999. стр. 6-7.

[31] Бородкин В. И. Реики – Енергија живота, Минск. Вида-Н. 2001. стр. 3.

[32] Исто, стр. 3.

[33] Ло Кан. Пут Реикија: филозофија Реикија – поглед извана, Вороњеж. НПО «МОДЭК». 2000. стр. 107.

[34] Зен будизам, Сузуки Д. Основе Зен будизма // Кацуки С. Зен пракса. Бишкек. МП «Одиссеј. 1993. стр. 26-27.

[35] Основе вјеронаука. У редакцији Јаблокова И. Н. М., Висшаја школа. 1994. стр. 101.

 

[Gedeon]

[36] Кратки водич за религије свијета. У редакцији Дина Халверсона, СПб., Шандал. 2000. стр. 85.

[37] В.: Питанов В. Ј. Хатха јога: здравље под цијену вјечног живота?

[38] Балановска Н. Систем природног лијечења по Усуиу, М., 1999. стр. 64.

[39] Ло Кан. Пут Реикија: филозофија Реикија – поглед извана, Вороњеж. НПО «МОДЭК». 2000. стр. 44.

[40] Балановска Н. Систем природног лијечења по Усуиу, М., 1999. стр. 37.

[41] Исто, стр. 36.

[42] Бородкин В. И. Реики – Енергија живота, Минск. Вида-Н. 2001. стр. 200.

[43] Исто, стр. 201.

[44] Исто, стр. 201.

[45] Исто, стр. 202.

[46] В.: Ивин А. А. Логика. Уџбеник за факултете друштвених наука, М., ФАИР-ПРЕСС, 2002.

[47] В.: Дворкин А. Л. Сектологија, Нижњи Новгород. Издање Братства светог кнеза Александра Невског. 2003. стр. 83.

[48] Балановска Н. Систем природног лијечења по Усуиу, М., 1999. стр. 36-37.

[49] Бородкин В. И. Реики – Енергија живота, Минск. Вида-Н. 2001. стр. 12.

[50] В.: Бородкин В. И. Реики – Енергија живота, Минск. Вида-Н. 2001.

[51] Балановска Н. Систем природног лијечења по Усуиу, М., 1999. стр. 48.

[52] Бородкин В. И. Реики – Енергија живота, Минск. Вида-Н. 2001. стр. 202-204.

[53] Ло Кан. Пут Реикија: филозофија Реикија – поглед извана, Вороњеж. НПО «МОДЭК». 2000. стр. 68.

[54] Одлука Архијерејског сабора Руске православне Цркве «О псеудохришћанским сектама, неопаганству и окултизму» (просинац 1994. год.) // Дворкин А. Л. Сектологија, Нижњи Новгород. Издање Братства светог кнеза Александра Невског. 2003. стр. 771-773.

[55] Бородкин В. И. Реики – Енергија живота, Минск. Вида-Н. 2001. стр. 48.

[56] Ло Кан. Пут Реикија: филозофија Реикија – поглед извана, Вороњеж. НПО «МОДЭК». 2000. стр. 48.

[57] Исто, стр. 45.

[58] Дјела св. Јована Дамашчанског (Јован Дамаскин). Источник знања, М., Индрик. 2002. стр. 164.

[59] Детаљније о Духу Светом в.: Архимандрит Алипије (Кастаљски-Бороздин), Архимандрит Исаија (Белов). Догматска теологија. Свето-Троицка Сергијева Лавра, 1998.

[60] Ло Кан. Пут Реикија: филозофија Реикија – поглед извана, Вороњеж. НПО «МОДЭК». 2000. стр. 99.

[61] Исто, стр. 21.

[62] Исто, стр. 8-9.

[63] Бородкин В. И. Реики – Енергија живота, Минск. Вида-Н. 2001. стр. 3.

[64] Арџава Петер. Аутентично или неаутентично // Исцјељујуће срце, №2(3). М., 1999. стр. 4.

[65] Балановска Н. Систем природног лијечења по Усуиу, М., 1999. стр. 59.

[66] Исто, стр. 32.

Извор: https://orthodoxhr.wordpress.com/2025/05/07/moze-li-se-krscanin-baviti-reikijem/