Pre nekoliko dana okoncao sam vezu od 7 meseci. Nije mi to najduza veza, ali ovaj raskid mi je najteze pao do sada. Iako imam 19 godina, koje treba da bude doba zezanja, ja samo gledam kako da se skrasim pored jedne osobe, jer sam dosta (mozda previse) emotivan, ali nekako uvek nadjem pogresne devojke za to. Da pocnem ispocetka...
Ja imam sestru stariju od mene 14 godina. Odrastao sam sa njom i njenim drugaricama i od njih naucio kako se treba ponasati prema devojkama. Medjutim, moje dosadasnje iskustvo pokazuje da nijedna devojka do sada nije umela da ceni to sto sam bio dobar prema njima. Ali, skrecem sa teme...
Ona je godinu dana mladja od mene i do sada nije imala vezu duzu od 2 nedelje. Dosta je lepa i u pocetku mi je bilo tesko da se nosim sa tim sto joj svakodnevno stizu pozivi na pice od drugih ljudi. Nikad nije otisla ni sa jednim, ali opet me je nerviralo to... Ali to su sitnice. Tokom vremena, razvili smo vrlo prisan odnos. Izgubila je i nevinost sa mnom i to nas je jos vise zblizilo. Kasnije je pocela da se preispituje. Govorila mi je da me voli, ali da ponekad ne zna kako, kao decka ili kao najboljeg prijatelja. Ona je takodje vrlo nervozna osoba, imala je dosta porodicnih problema, cak i nervni slom kad je bila mala, isla je 3 godine kod psihijatra itd.
Pre 10-ak dana smo bili na moru, posvadjali smo se i ona me je udarila. Nije mi palo na pamet da joj vratim, posto nikad ne bih udario zensko. To je takodje bio trenutak kada sam shvatio da ne mogu vise da trpim njene izlive besa. Kada smo se vratili, odlucio sam da raskinem... E, od tada, nocu ne spavam duze od 3-4 sata, samo placem, zovem je svako vece da vidim sta radi, razmisljam da li je sa nekim drugim, po ceo dan sedim u sobi, ako izadjem uvece u grad - smorim se... Sinoc mi je rekla da sam prestao da joj se svidjam, ali da me voli kao clana porodice.
Ja sam joj, ljudi, skidao zvezde sa neba, pravio romanticne vecere, vino, muzika, zvezde, snimao neke filmove od po 5-6 minuta za nju da bi se osecala posebnom, bio vrlo tolerantan, i ona mi kaze da je bolje biti sa "losim momcima" jer je sa njima adrenalin i da jos mnogo toga treba da prodje u zivotu... Valjda, kad imas nesto dobro pored sebe, uzivas u tome, ne preispitujes se da li ima nesto bolje? PA SAD ISPADE DA JE LOSE STO SAM DOBAR?! Uglavnom, ja shvatam da ona nije za mene, ali ja bih dao obe noge samo da ponovo budemo zajedno, ali ona je prelomila u svojoj glavi i od toga nema nista... Takodje shvatam da ce me sve ovo proci eventualno, ali ne znam sta da radim sa sobom dok ne prodje. Ne mogu da nadjem novu, prolaznu devojku da prebolim, to bi bilo vrlo nepravedno prema njoj a ni ja se ne bih osecao nista bolje zbog toga. A ona mi je otvoreno rekla da ce naci nekog bezveze decka i da ja to ne protumacim pogresno. I sad ja idem nocu po gradu i kad vidim dvoje kako se ljube, zagledam, kao ludak, da nije ona slucajno, jer ja nju kad bih video sa nekim drugim, mislim da bih zvanicno odlepio...
Mislim da sam imao neku poentu i pitanje, ali sam se pogubio na pola, sad mi je samo drago sto sam sve ovo ispisao, vec mi je malo lakse... Eto, neka moje pitanje bude: da li sam ja normalan?
Mislim na citirano iznad
kao klinci ne poznajemo ni sebe a kamoli druge..verujemo u ljubav i idemo srcem koje obicno ne krije emocije..zenama su mnogo bitnije mentalne igrice od onih slatkih obostranih koje dolaze mnogo kasnije u krevetu
mislim imam malo vise licnosti
ali ja da sam zensko,ne bi te tako ispalio ali brate rekao bi ti bar kad mi je dosadno
