RUŽANGLUPZAO:
Jesu li u toj utopiji svi plaćeni isto, nevezano za to koliko zahtevan posao obavljaju?
Upravo ubeđenje čoveka kao pojedinca da vredi više od drugog pojedinca i da treba više da bude nagrađen od drugog pojedinca je suština ljudske nisko razvijene svesti koja uzrokuje primenu principa konkurencije i borbe prilikom proizvodnje i raspodele materijalnih dobara potrebnih za opstanak. Što je i razumljivo, jer opstanak je ono glavno za šta se svi bore, a materijano dobro je osnovno sredstvo koje opstanak omogućuje. Ko raspolaže materijalnim dobrima, opstaje, ko ne raspolaže, umire. To je osnovni uzrok pohlepe i težnje da se do materijalnih dobara dođe na bilo koji način, bez biranja sredstava, pa i borbom. Koja je u komunizmu, u svom blažem obliku svedena na to da se neka vrsta rada koju pojedinc u društvu obavlja, više vrednuje, nego neka druga vrsta rada koju obavlja neki drugi pojedinac. No i taj oblik konkurencije i borbe koju su komunisti pokušali da razviju je propao zajedno sa komunizmom.
U pravednom poretku, kako ga ti nazva, "utopijskom" (a koji nije “topijski” jer u prirdi sve vrste organizacija kretanja i rada, od kojih je ljudski organizam najrazvijeniji, su pravedne) svi oblici konkurencije i borbe su prevaziđeni, pa i nagrađivanje prema radu. Tu čak uopšte niko nikoga ne nagrađuje ni za šta, već svako besprekorno izvršava onaj deo rada koji mu je pripao prema podeli rada i svako od društvenog kolača uzima onoliko koliko mu treba. Naravno, uz napomenu da je u ravnopravnom društvenom poretku svest svih pojedinaca visoko razvijena, što podrazumeva da svi pojedinci znaju "koliko im treba" i da je ta njihova "potreba" kod svih ista, koja ima svoju granicu i koju svi pojedinci znaju. Dok u nepravednom poretku pojedinci granicu potrebe materijalnih potreba ne znaju, što i jeste osnovna karakteristika njihove nisko razvijene svesti. Kao i to što u nepravednom poretku težnja svih bazira da se iz društva što više uzme, a što manje dadne, gde su najuspešniji uvek oni koj uspeju najviše da uzmu, a ništa ne dadnu.
U pravednom društvenom i ekonomskom poretku nema ni više vrednih, ni manje vrednih ljudi, niti više vrednih i manje vrednih poslova. Naravno, u svetu još uvek ne postoji primer takvog oblika društvenog i ekonomskog uređenja u kojem svaka vrsta rada vredi isto, ali šire u prodi, sve materijalne forme od kojih se priroda sastoji su tako sagrađene. Uzmimo primer mravljih ili pčelinjih zajednica. Ili još bolji primer ljudskog organizma. Sve ćelije u ljudskom urganizmu uzimaju iz organizma onoliko koliko im lično treba ili onoliko koliko je potrebno u skladu sa vrstom posla koji prema podeli rada obavljaju. U ljudsklom organizmu nema više sposobnih ili manje sposobnih ćelija. Sve su one podjednako sposobne da obavljaju bilo koji posao u organizmu, a pomirene su s tim da obavljaju onaj posao koji im je prema podeli rada dodeljen.
Isto tako bi moglo da bude i u ljudskom društvu. Svaki čovek je podjednako sposoban da bude obrazovan i osposobljen za bilo koji posao, pod uslovom da od malih nogu ima uslove da se u bilo kojoj oblasti rada neometano obrazuje, nebitno da li će posao da bira po vlastitoj volji ili po zadatku i potrebi društva, jer sve vrste poslova su društvu podjednako potrebne, kako poslovi nekog naučnika ili lekara, tako i poslovi čistača gradskih ulica i kanalizacija. Nema nikakve logike da posao jednog naučnika ili lekara bude više vrednovan od posla jednog čistača ulica i kanalizacija, jer čuveku ni jedan posao teško ne pada ako je za njega obučen i ako je u tom poslu stekao naviku. Teško bi jedino bilo kad bi jednog čistača ulica i kanalizacija premestili da radi na mestu nekog naučnika ili lekara, jer on to niti ume, niti je stekao naviku da to radi, kao što bi isto tako teško bilo kad bi jednog naučnika ili lekara premestili na posao čistača ulica i kanalizacija, jer on to niti zna, niti je stekao naviku. A da su se od malih nogu lekar i naučnik pripremali i navikavali da čite ulice i kanalizacije, a čistči da budu naučnici i lekari, nikakvih problema ne bi bilo.
Pravedni društveni i ekonomski poredak nije karakterističan samo po tome što su svi pojedinci, bez obzira na vrstu posla koji obavljaju, podjednako nagrađeni (ovo važi i za nesposobne za rad, decu, starce i bolesne), već i po tome što u pravednom društvenom i ekonomskom poretku nema onog 50% društveno nepotrebnog, nekorisnog ili za opstanak druištva štetnog i opasnog rada, kojeg u nepravednim porecima ima, a koji je uslovljen upravo primenom principa konkurencije i borebe. To su svi oni besmisleni i štetni poslovi u vezi održavanja države kao političke tvorevine i njene administracije, zatim vojni sistemi i mehanizmi i vojna industrija i administracija, te robnonovčani i poreski i trgovinski sistem i sva on a silna administracija. U svim tim nepotrebnim i štetnim vrstama rada zaposleno je najmanje 50% onog za rad najsposobnijeg dela svetskog stanovništva. U jedinstvenom i pravednom svetskom društvenom i ekonomskom poretku takvih besmislenih oblika rada nema. Svi ljudi koji su danas angažovani u tim vrstama rada, u pravednom poretku su angažovani samo u oblasti materijalne proizvodnje i usluga, tako da se pitanje materijalne proizvodnje potrebne za život celog svetskog društva može da reši sa upola manjim radnim vremenom nego sada, pa čak da materijalnih dobara bude i više nego što društvu treba. Gde će u takvim uslovima materijalnog blagostanja pitanje vrednovanja i nagrađivanja prema radu da bude potpuno besmisleno.
Još jednom da ponovim: jedinstveni pravedni svetski društveni i ekonomski poredak nije utopija. Sve materijalne forme od kojih se priroda sastoji su po principu pravedne podele rada i rezultata rada sagrađene. Nema nikakvog razloga da se veruje da su ljudi toliko glupi da ne mogu da razumeju da će lakše da opstanu ako žive u miru, ako se uzajamno pomažu, vole i vredno rade i proizvode, nego ako se uzajamno dele, mrze i bore i tako većinu svog života i radne energije potroše na razne oblike međusobnog nadmudrivanja, varanja da se dođe do materijalnih dobara bez rada, zatim na osvajačke ratove ili revolucije itd. Kao što smo se, na primer, mi borili da srušimo Jugoslaviju da nam bude bolje, pa uništili sve i sad nam je svima mnogo gore. Uvek i samo od rad se živi, a ne od borbe. Ko radi taj živi, ko se bori taj strada, siromašno živi ili umire. To važi i za pobednike u bilo kojem obliku borbe jer, kad-tad, ta borba i njima dođe glave.
Večitih pobednika NEMA
)
