Monah koji je razgovarao s mesecom

[Nina]

Kažu da postoji jedan monah koji noću ne spava, nego razgovara s mesecom.
Kad sve utihne, on izlazi iz svoje kelije i stoji na steni iznad manastira, gledajući u srebrnu tišinu neba.
Neki bi rekli da je to samo navika starca kome ne dolazi san, ali oni koji su ga poznavali znali su — to nije bio razgovor s mesecom, nego sa samim Bogom, u svetlosti koju On nikada ne gasi.U tišini manastirske noći, kada se i vetar stiša i kada zvona odavno utihnu, jedan monah je izlazio iz svoje kelije. Nije nosio svetiljku, nije palio kandilo — dovoljno mu je bilo mesečevo svetlo. Stajao bi na steni iznad manastira, gledao u nebo i dugo ćutao. Braća su govorila da on tada razgovara s mesecom.
Niko ga nije čuo da izgovara reči, ali lice mu je bilo obasjano blagim osmehom, onim koji dolazi samo iznutra, kada duša s Bogom šapuće. Jedan mlađi iskušenik, želeći da sazna o čemu se radi, sakrio se jednom iza stene i posmatrao starca. Kaže da je mesec te noći bio neuobičajeno jasan, kao da je sišao niže, tik iznad planine.
A starac je samo šaptao: „Blagodarim Ti, Gospode, što si još jedan dan podario svetu…“

 

[Nina]

 

[Nina]

Sutradan, upitao ga je:
— Oče, zašto svake noći razgovarate s mesecom?
Starac se nasmešio i rekao:
— Ne razgovaram s mesecom, sinko. Samo gledam u svetlost koju Bog nije gasio od stvaranja sveta. Kad više ne mogu da govorim, gledam u tu svetlost i ona govori umesto mene.

Mnogo godina kasnije, kad je starac upokojio se, braća su pričala da se te noći mesec sakrio iza oblaka, a zatim opet zasjao, jače nego ikad pre. I oni su razumeli — to nije bio pozdrav nebeskog tela, nego Božiji osmeh čoveku koji je umeo da sluša tišinu.
Od tada, kad god u manastiru izađe pun mesec, monasi izađu na trem i nakratko zaćute. Kažu da tada svako čuje ono što mu duša može da podnese — jer nije mesečeva svetlost ta koja govori, nego Onaj koji ju je stvorio.