- Poruka
- 397.600
-
- Popularno:
- Zasto je Srbija trebala da se otkaci od...
- Zašto su neki ljudi gej
- Pripremite se za reprizu!
- Pokušali smo da uđemo u trag Vučićevim...
- ples
- Zašto se Vučić toliko boji Rusa?
- Peškiri
- Aci Srbinu okrenuli leđa EU, Ameri...
- Cene registracija skupe ko djavo - sto...
- Istraživanje Crte: Za studentsku listu...
Književnost Momo Kapor - kratke priče
- Začetnik teme Nina
- Datum pokretanja
- Poruka
- 397.600
“Sve što sam nekada posedovao i voleo, gledao sam kao u staklenoj kugli sudbine, obasjanoj svetlošću voštanica, i sve je to iščezlo dolaskom jutra, poput blistavog mehura od sapunice, rastvorivši se u nebu Hilandara.
Ostavljam ih zauvek ovde, na Svetoj gori, gde se sve utapa u večnost u vremenu što stoji i nikuda ne otiče…”
“Kako sam im samo zavideo na njihovom spokojstvu i miru! Ali svet kome pripadam nestrpljivo je čekao da mu se vratim i nastavim izdržavanje svoje doživotne kazne. Ipak, osećao sam da više nikada neću biti isti. U glavi mi je neprestano kolala, kratka, polutiho izgovorena rečenica oca Mitrofana:
“NAŠE JE SAMO ONO ŠTO DAMO DRUGIMA!”
Odlazeći iz manastira prašnjavim izlokanim putem prema obali mora, osvrnuo sam se i još jednom video Hilandar, koji kao da se povlačio u sebe dok su ga zaklanjali visoki gusti kiparisti, poput odreda vitezova odredjenih da štite svetinje.”
“Sišao sam sa broda, noseći na ledjima torbu koja je bila mnogo lakša nego kada sam dolazio. Verovatno zbog toga što sam na Svetoj gori ostavio svoj preteški sarajevski prljag.”
“Pitali su me posle, koliko dugo sam bio na Hilandaru?
Jedan dan, jednu noć i čitav život!”
Hronika izgubljenog grada ( 1996)
Ostavljam ih zauvek ovde, na Svetoj gori, gde se sve utapa u večnost u vremenu što stoji i nikuda ne otiče…”
“Kako sam im samo zavideo na njihovom spokojstvu i miru! Ali svet kome pripadam nestrpljivo je čekao da mu se vratim i nastavim izdržavanje svoje doživotne kazne. Ipak, osećao sam da više nikada neću biti isti. U glavi mi je neprestano kolala, kratka, polutiho izgovorena rečenica oca Mitrofana:
“NAŠE JE SAMO ONO ŠTO DAMO DRUGIMA!”
Odlazeći iz manastira prašnjavim izlokanim putem prema obali mora, osvrnuo sam se i još jednom video Hilandar, koji kao da se povlačio u sebe dok su ga zaklanjali visoki gusti kiparisti, poput odreda vitezova odredjenih da štite svetinje.”
“Sišao sam sa broda, noseći na ledjima torbu koja je bila mnogo lakša nego kada sam dolazio. Verovatno zbog toga što sam na Svetoj gori ostavio svoj preteški sarajevski prljag.”
“Pitali su me posle, koliko dugo sam bio na Hilandaru?
Jedan dan, jednu noć i čitav život!”
Hronika izgubljenog grada ( 1996)
- Poruka
- 397.600
- Poruka
- 397.600
Na jednom zidu neko je napisao:
NE PLAČI – TO MOGU I JA !
Dok putuje od položaja do položaja na krajiškom frontu, slikar I pisac Dragoš Kalajić čita džepno izdanje Plutarha na italijanskom.
Na naročito opasnim mestima voli da citira svog omiljenog francuskog pisca Leona Bloa:
“Gradjanin je svidnja koja želi da umre od starosti.”
NE PLAČI – TO MOGU I JA !
Dok putuje od položaja do položaja na krajiškom frontu, slikar I pisac Dragoš Kalajić čita džepno izdanje Plutarha na italijanskom.
Na naročito opasnim mestima voli da citira svog omiljenog francuskog pisca Leona Bloa:
“Gradjanin je svidnja koja želi da umre od starosti.”
- Poruka
- 397.600
“Put u Hilandar nije turizam, već lekcija iz ljudskosti, mogućnost da osetite zbog čega se razlikujete od životinjskog carstva ili carstva biznisa i politike. Svi ljudi, koji jure za novcem, kojima je sticanje osnovni cilj u životu, koji stalno igraju rulet i misle da su besmrtni, a onda pročitate da su u zatvoru, ili da su umrli od infarkta, da su zaboravljeni za nedelju dana i pored obećanja zagrcnutih na sahrani da ih nikad neće zaboraviti, svi oni bi morali da se zamisle, možda posete Hilandar i provedu tamo neko vreme, da vide da stvar nije samo u jelu i piću ni u sticanju, već u mudroj rečenici pokojnog oca Mitrofana – NAŠE JE SAMO ONO ŠTO DAMO DRUGIMA.
- Poruka
- 397.600
- Poruka
- 397.600
O Hilandaru
„Hilandar je mesto na kome je vreme stalo. Ono tamo ništa ne znači. U njemu su u svakom trenutku prisutni svi živi i svi mrtvi.“
„U takvom duhovnom stanju, koje prožima život u Hilandaru, čovek može da ostane samo jedan dan, noć ili čitavu godinu, ili kao neki od monaha i punih četrdeset, tek, hodočasnik će postati bolji čovek.“
„Nije slučajno što je Hilandar najstarije središte naše pismenosti i književnosti, što su tamo pisali najveći duhovi koje ima ovaj narod. I uopšte, nije važno kada ćete doći u Hilandar. To putovanje se ne planira; jednostavno, nešto vas pozove i vi osetite da morate da odete tamo i nije dobro da odete pre nego što osetite da bi trebalo.“
„Hilandar je mesto na kome je vreme stalo. Ono tamo ništa ne znači. U njemu su u svakom trenutku prisutni svi živi i svi mrtvi.“
„U takvom duhovnom stanju, koje prožima život u Hilandaru, čovek može da ostane samo jedan dan, noć ili čitavu godinu, ili kao neki od monaha i punih četrdeset, tek, hodočasnik će postati bolji čovek.“
„Nije slučajno što je Hilandar najstarije središte naše pismenosti i književnosti, što su tamo pisali najveći duhovi koje ima ovaj narod. I uopšte, nije važno kada ćete doći u Hilandar. To putovanje se ne planira; jednostavno, nešto vas pozove i vi osetite da morate da odete tamo i nije dobro da odete pre nego što osetite da bi trebalo.“
- Poruka
- 397.600
- Poruka
- 397.600
O ZABORAVU
Ponekad, istina retko, čovek pomisli od čega je sve napravljen iznutra i ko su svi oni ljudi, od detinjstva pa do zrelog doba, koji su ga hranili, kod kojih je prespavao po neku noć, pozajmljivao ljubav i novac, zaklon, kabanicu ili ćebe, i koje je sve pozaboravljao, ostavivši ih, možda u bedi, osamljenosti, po zabitim palankama, po grobljima bez oznake na grobovima, u staračkim domovima, u tami vremena... Neko na to nikada i ne pomišlja gonjen energijom koja osvaja svet. Na koliko samo sahrana nisam otišao, a trebalo je, koliko samo razglednica nisam poslao nekome kome bi to nešto značilo... A gde su stare ljubavi i prijatelji koji nisu imali uspeha a bili su vredniji od nas? E, pa, roman imu tu čudotvornu moć da pobedjuje vreme i što je najvažnije – zaborav, koji je gori od smrti.
Ponekad, istina retko, čovek pomisli od čega je sve napravljen iznutra i ko su svi oni ljudi, od detinjstva pa do zrelog doba, koji su ga hranili, kod kojih je prespavao po neku noć, pozajmljivao ljubav i novac, zaklon, kabanicu ili ćebe, i koje je sve pozaboravljao, ostavivši ih, možda u bedi, osamljenosti, po zabitim palankama, po grobljima bez oznake na grobovima, u staračkim domovima, u tami vremena... Neko na to nikada i ne pomišlja gonjen energijom koja osvaja svet. Na koliko samo sahrana nisam otišao, a trebalo je, koliko samo razglednica nisam poslao nekome kome bi to nešto značilo... A gde su stare ljubavi i prijatelji koji nisu imali uspeha a bili su vredniji od nas? E, pa, roman imu tu čudotvornu moć da pobedjuje vreme i što je najvažnije – zaborav, koji je gori od smrti.
- Poruka
- 397.600
- Poruka
- 397.600
O STARENJU
Kažu da duh nikada ne stari, ali se još uvek zapanjim kad ustrčim na četvrti sprat i zadišem se ili pokušam da nešto preskočim, a ne mogu. Onda osećam da sam strašno star. Rodjen sam 1937. godine, ali u ovom trenutku, sigurno imam 270 godina. Dok su drugi živeli svoj jedan život, ja sam živeo najmanje osam. Dovoljno je da živite u dve umetnosti, pisanju i slikanju – to su dva odvojena života. Pored toga, oduvek sam bio radoznao. Voleo sam da vidim mnogo stvari i jurio sam na sve strane.
Kažu da duh nikada ne stari, ali se još uvek zapanjim kad ustrčim na četvrti sprat i zadišem se ili pokušam da nešto preskočim, a ne mogu. Onda osećam da sam strašno star. Rodjen sam 1937. godine, ali u ovom trenutku, sigurno imam 270 godina. Dok su drugi živeli svoj jedan život, ja sam živeo najmanje osam. Dovoljno je da živite u dve umetnosti, pisanju i slikanju – to su dva odvojena života. Pored toga, oduvek sam bio radoznao. Voleo sam da vidim mnogo stvari i jurio sam na sve strane.
- Poruka
- 397.600
Pred kraj života bio je opsednut (Pedja Milosavljević) mostarskim Starim mostom i slikao ga je u bezbroj varijanti. Taj stari most neimara Hajrudina iz šesnaestog veka, srušen je u poslednjem ratu koji se tamo vodio izmedju Hrvata i Muslimana, ali je ostao na Pedjinim platnima poput izbeljene koske zavitlane u nebo koja spaja dve kamenite obale nad tirkiznom rekom Neretvom potvrdjujući staru mudrost da je „od svakog kamenog mosta trajnija senka koju ostavlja na vodi.“
- Poruka
- 397.600
Jednog njujorškog sumrka, ispričao mi je (Pedja Milosavljević) divnu priču o nekom starom dvorskom slikaru u Kini kod koga je Car naručio, sliku petla. Posle izvesnog vremena Car je poslao poklisara po sliku ali ona nije bila gotova. Ni posle godinu dana, ni nakon tri godine, niti pošto je proteklo punih pet godina. Najzad, Car je sam otišao kod slikara. Stari majstor, pričao mi je Pedja, razastro je papirni svitak na patosu, seo, pomolio se i posle kratke duhovne pripreme, nacrtao petla za manje od dva minuta pred zapanjenim vladarom. Bio je to, kažu, najsavršenije naslikani petao do tada u čitavoj istoriji kineskog carstva: imao je raskošno perje i savršen oblik uhvaćen u jedinstvenom pokretu punom gordosti, sjaja i elegancije. Nakon što se povratio od uzbudjenja pred savršenstvom dela čijem je radjanju prisustvovao, Car zapita slikara zbog čega mu je bilo potrebno toliko godina da ga naslika kad ga je stvorio za nepuna dva minuta! Slikar ga tada bez reči odvede u pokrajnu prostoriju, jednu veliku dvoranu ustvari, koja je od poda do tavana bila zatrpana crtežima, studijama i slikama petlova. Sav taj dugogodišnji usrdni rad na izučavanju prirode i oblika petla omogućio je onaj konačni, tako jednostavni crtež, u čijoj se liniiji nalazila suština ove gorde kočoperne ptice.
- Poruka
- 397.600
- Poruka
- 397.600
"EKSTRAVAGANTAN IZGLED OBIČNO SAKRIVA PROSEČNOST I UMETNIČKU NEMOĆ !" M.Kapor
- Poruka
- 397.600
- Poruka
- 397.600
Godinu dana pre nego što je umro, odveo sam u Klub književnika Danila Kiša na večeru. Dugo nije bio u Beogradu i vrativši se iz Francuske posle dugog stranstvovanja, više nije poznavao nikog od gostiju.
Pozvao je vlasnika Kluba, starog Ivu Kusalića, i upitao ga ko je ovaj mladi nepoznati svet ovde? „Nekada su ovde sedeli Ivo Andrić, Dušan Matić, Vučo, Lubarda, Bartoš, Aralica, Velibor Gligorić, Koš, Finci... nabrajao je – Gde su sada ti tarci?“
„Sada ste to vas dvojica“ – kazao je žmirkajući gospar Ivo, i zaista, kada smo Kiš i ja počeli da računamo koliko su godina imali ljudi koje je pominjao, kada smo prvi put ušli na ovo mesto i kada su za nas oni već bili starci, shvatili smo da su tada bili naši vršnjaci ili čak mladji od nas.
Pozvao je vlasnika Kluba, starog Ivu Kusalića, i upitao ga ko je ovaj mladi nepoznati svet ovde? „Nekada su ovde sedeli Ivo Andrić, Dušan Matić, Vučo, Lubarda, Bartoš, Aralica, Velibor Gligorić, Koš, Finci... nabrajao je – Gde su sada ti tarci?“
„Sada ste to vas dvojica“ – kazao je žmirkajući gospar Ivo, i zaista, kada smo Kiš i ja počeli da računamo koliko su godina imali ljudi koje je pominjao, kada smo prvi put ušli na ovo mesto i kada su za nas oni već bili starci, shvatili smo da su tada bili naši vršnjaci ili čak mladji od nas.
- Poruka
- 397.600
U sporednim ulicama, koje se ulivaju u Knez Mihailovu, postojale su male zanatske radionice i radnje u kojima su postarije gospodje još uvek šile muške košulje po meri sa izvezenim monogramom na džepu i dvostruki manžetnama, „hvatale“ žice na oštećenim ženskim čarapama i presvlačile dugmad za kostime.
Zanimanja koja se više ne mogu sresti nigde u svetu:
HVATAMO ŽICE. PRESVAČIMO DUGMAD.
PUNIMO HEMIJSKE OLOVKE.
Zanimanja koja se više ne mogu sresti nigde u svetu:
HVATAMO ŽICE. PRESVAČIMO DUGMAD.
PUNIMO HEMIJSKE OLOVKE.
- Poruka
- 397.600
Iz Pariza u Beograd stiže se vozom za trideset i šest sati.
Pa ipak, sve stvari stižu na Balkan tek kada skoro sasvim zastare u Evropi
Pa ipak, sve stvari stižu na Balkan tek kada skoro sasvim zastare u Evropi
- Poruka
- 397.600
- Poruka
- 397.600
Momo Kapor – Oglas
I
Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.
Traži se jedna polovna nedelja bez vesti o nesrećama i ratovima. Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, umrli, izgubljeni, poženjeni — traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi; traže se da vrate ljubav.
II
Traže se svi oni barovi u kojima smo učili da se opijamo i igramo engliš valcer, traži se Megi Friza, Desa Kesa, Lili Petobanka, koje su plesale igru sa sedam velova pod lažnim imenima Kora Kent, Beti Bup, Lulu Brekfast, traže se ma gde bile, ma za koga srećno udate. Traže se.
I još se traže svi oni podvodači, stranci, pokeraši, bleferi, sve one lepe žene i ukleti pesnici što su prvi sedeli u kafe-baru „Terazije“, dok je bio još nov novcat i dok se u njemu služilo vruće mleko u čašama optočenim srebrom. Traže se svi oni bivši ministri, generali, policajci, doušnici, isluženi špijuni, ******, arhitekte s olinjalim leptir-mašnama, sve one ***** se traže što su nekada sedele u plišanom „Mažestiku“ i pile kapuciner u šest po podne, pričajući da ih je zaveo profesor matematike kad su mu odnosile pismene zadatke kući na ispravku.
Traže se da dođu na ponoćni bal kod Nebojše kule, mrtvi ili živi, i zaigraju valcer „Na lepom plavom Dunavu“ s vilenjacima, vešticama, duhovima i davnim davljenicima. Traže se.
III
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, pod kojim su nas čekali, onaj sat što još otkucava u našem pamćenju. On se traži. Ispod njegovih kazaljki upoznavali su se budući ljubavnici.
Ispod tih kazaljki proživljavane su najveće tragedije sedamnaestogodišnjaka, prema kojima je brodolom neke krstarice — bura u čaši vode. Čekanje bez ikakve nade. Ispod njih su kockari ugovarali partiju pokera u sve što poseduju. Ispod njih su lopovi dogovarali pohare. Ispod tog istrošenog brojčanika dangube su dangubile, prevarene verenice čekale svoje srećne suparnice sa naoštrenim noktima i živom sodom, bekrije pokušavale da utvrde koliko kasne za svojim životom, neuspeli — koliko je uspeh odmakao ispred njih, bolesni — koliko im još preostaje sati, ilegalci — koliko treba čekati dok se ne rasprsne paklena mašina, policajci — hoće li naići neko sumnjiv, gimnazijalci — koliko će još potrajati školski čas sa koga su pobegli…
Sve to ispod uličnog časovnika koji se traži.
Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest, a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži — taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao, i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.
IV
Traži se nada.
U ovom malom oglasu traži se ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi. Ako ta nada izneveri, ako se ta nada ne vrati, njene dugove ne priznajemo za svoje.U ovom malom oglasu traže se i vlasnici onih adresa koje nam još stoje po fiokama. Traže se da nam oproste što im ne pišemo i što ne mislimo na njih.
Traže se dedovi, pradedovi, bake, prabake, stričevi, ujne, ujaci, braća od stričeva, tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju, a bili smo im dužni; svi oni što su nas puštali da besplatno uđemo na stadion i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima, a torbe slaninom i crnim hlebom, kad smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.
Traže se svi oni koje smo ostavili u sporednim sobama, u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od nas, nego samo davali. Svi oni se traže.
V
Traži se jedan džemper.
Vuna mu je ostrižena sa hercegovačkih ovaca. Prela je jedna seljanka sa Pelješca. Plela jedna devojka iz Beograda, koja je odavno udata. S vremenom je primio boju londonske magle. Bio je to džemper koji prianja uz telo poput sopstvene kože. Nosio sam ga godinama, sve dok od njega ne napravih ličnost.
Njegov levi rukav mirisao je na gar starih železnica. NJegov desni rukav mirisao je na povratak iz vojske, džip „vilis“ i tovatnu mast za konzerviranje motora.
Onaj deo koji zovu ranfla mirisao je na „gerlen“ jedne mlade dame; prednja strana — na trule daske jednog splava na Adi Ciganliji, kada se spava potrbuške.
Bilo je tu još nekih mirisa: hladnih hodnika sa rasutim đubretom, kiselog kupusa bez mesa iz menze „Stari grad“, pa onda mirisa nekih uličnih uglova, kad čovek ne zna šta drugo da radi nego da pridržava leđima neki zid da se ne sruši — svega i svačega je u njemu bilo.
Uveče, na moru, taj džemper se mogao elegantno nositi svezan oko vrata. Na njemu se ležalo, volelo, u njemu se kisnulo. U Vrsaru ga je zakrpila neka ljubazna starica, jer se pocepao na trnju.
Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer. koga sve nije dodirivao. odakle sve nije bio izbačen sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper!
Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje. Ne znam šta bih sve dao samo da je ponovo na meni! Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao. Pootvarah sve ormare — nije ga nigde bilo!
Odnela ga neka Ciganka, sa ostalim starim stvarima, u zamenu za ćurku.
Da niste slučajno negde videli moj džemper?
Niko ništa ne zna o njemu. Šta da radim?
Molim gospođu Ciganku da mi vrati bar izgubljene mirise. DŽemper može da zadrži.
VI
Traži se jedna reč.
Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama: možda sedi pred „Moskvom“ i pije pivo, a možda je u kiosku sa novinama; kupujem dve i po kile novina — nema je ni tamo.Možda je u tek olistalim krošnjama i peva zajedno sa horom raspomamljenih dživdžana? Možda je u izlogu sajdžije? Možda je neko izgubio ili bacio u presahlu Terazijsku česmu? A možda je izgrickana, sa semenkama, na trotoaru ispred bioskopa „20. oktobar“?
Šta radiš? — pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu nikako da je nađem? Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta. Reči, reči, reči...
Kako naći onu pravu koju toliko dugo tražim?
VII
Traži se svaštara; ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada davno zvali svaštarom. Svaštara! Čudesna reč. Među njenim koricama ima Cezarovih pohoda, levih i desnih pritoka Sene, ima nepravilnih glagola, sasušene jagorčevine i jednačina sa tri nepoznate. U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zaljubljeni, a odmah posle toga kazna — dvesta pedeset puta ispisana rečenica: „Ne valja se kititi tuđim perjem!“ Crteži na marginama, mrlje od užine, zagonetke, igra podmornica i potapanja, razliveno mastilo (tragovi suza), citati i diktati, u njoj je ljubav... Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom, svaštarom, koja je lako mogla da stane u levi džep kaputa. Sedeli smo na njoj u parku, u proleće, kada je trava još vlažna. njom smo se gađali na velikim odmorima ili je držali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da trčimo no kiši. Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojoj piše „Istorija“. Možda se taj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput negde zagubili, a koja se traži u ovom
I
Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.
Traži se jedna polovna nedelja bez vesti o nesrećama i ratovima. Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, umrli, izgubljeni, poženjeni — traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi; traže se da vrate ljubav.
II
Traže se svi oni barovi u kojima smo učili da se opijamo i igramo engliš valcer, traži se Megi Friza, Desa Kesa, Lili Petobanka, koje su plesale igru sa sedam velova pod lažnim imenima Kora Kent, Beti Bup, Lulu Brekfast, traže se ma gde bile, ma za koga srećno udate. Traže se.
I još se traže svi oni podvodači, stranci, pokeraši, bleferi, sve one lepe žene i ukleti pesnici što su prvi sedeli u kafe-baru „Terazije“, dok je bio još nov novcat i dok se u njemu služilo vruće mleko u čašama optočenim srebrom. Traže se svi oni bivši ministri, generali, policajci, doušnici, isluženi špijuni, ******, arhitekte s olinjalim leptir-mašnama, sve one ***** se traže što su nekada sedele u plišanom „Mažestiku“ i pile kapuciner u šest po podne, pričajući da ih je zaveo profesor matematike kad su mu odnosile pismene zadatke kući na ispravku.
Traže se da dođu na ponoćni bal kod Nebojše kule, mrtvi ili živi, i zaigraju valcer „Na lepom plavom Dunavu“ s vilenjacima, vešticama, duhovima i davnim davljenicima. Traže se.
III
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, pod kojim su nas čekali, onaj sat što još otkucava u našem pamćenju. On se traži. Ispod njegovih kazaljki upoznavali su se budući ljubavnici.
Ispod tih kazaljki proživljavane su najveće tragedije sedamnaestogodišnjaka, prema kojima je brodolom neke krstarice — bura u čaši vode. Čekanje bez ikakve nade. Ispod njih su kockari ugovarali partiju pokera u sve što poseduju. Ispod njih su lopovi dogovarali pohare. Ispod tog istrošenog brojčanika dangube su dangubile, prevarene verenice čekale svoje srećne suparnice sa naoštrenim noktima i živom sodom, bekrije pokušavale da utvrde koliko kasne za svojim životom, neuspeli — koliko je uspeh odmakao ispred njih, bolesni — koliko im još preostaje sati, ilegalci — koliko treba čekati dok se ne rasprsne paklena mašina, policajci — hoće li naići neko sumnjiv, gimnazijalci — koliko će još potrajati školski čas sa koga su pobegli…
Sve to ispod uličnog časovnika koji se traži.
Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest, a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži — taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao, i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.
IV
Traži se nada.
U ovom malom oglasu traži se ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi. Ako ta nada izneveri, ako se ta nada ne vrati, njene dugove ne priznajemo za svoje.U ovom malom oglasu traže se i vlasnici onih adresa koje nam još stoje po fiokama. Traže se da nam oproste što im ne pišemo i što ne mislimo na njih.
Traže se dedovi, pradedovi, bake, prabake, stričevi, ujne, ujaci, braća od stričeva, tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju, a bili smo im dužni; svi oni što su nas puštali da besplatno uđemo na stadion i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima, a torbe slaninom i crnim hlebom, kad smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.
Traže se svi oni koje smo ostavili u sporednim sobama, u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od nas, nego samo davali. Svi oni se traže.
V
Traži se jedan džemper.
Vuna mu je ostrižena sa hercegovačkih ovaca. Prela je jedna seljanka sa Pelješca. Plela jedna devojka iz Beograda, koja je odavno udata. S vremenom je primio boju londonske magle. Bio je to džemper koji prianja uz telo poput sopstvene kože. Nosio sam ga godinama, sve dok od njega ne napravih ličnost.
Njegov levi rukav mirisao je na gar starih železnica. NJegov desni rukav mirisao je na povratak iz vojske, džip „vilis“ i tovatnu mast za konzerviranje motora.
Onaj deo koji zovu ranfla mirisao je na „gerlen“ jedne mlade dame; prednja strana — na trule daske jednog splava na Adi Ciganliji, kada se spava potrbuške.
Bilo je tu još nekih mirisa: hladnih hodnika sa rasutim đubretom, kiselog kupusa bez mesa iz menze „Stari grad“, pa onda mirisa nekih uličnih uglova, kad čovek ne zna šta drugo da radi nego da pridržava leđima neki zid da se ne sruši — svega i svačega je u njemu bilo.
Uveče, na moru, taj džemper se mogao elegantno nositi svezan oko vrata. Na njemu se ležalo, volelo, u njemu se kisnulo. U Vrsaru ga je zakrpila neka ljubazna starica, jer se pocepao na trnju.
Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer. koga sve nije dodirivao. odakle sve nije bio izbačen sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper!
Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje. Ne znam šta bih sve dao samo da je ponovo na meni! Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao. Pootvarah sve ormare — nije ga nigde bilo!
Odnela ga neka Ciganka, sa ostalim starim stvarima, u zamenu za ćurku.
Da niste slučajno negde videli moj džemper?
Niko ništa ne zna o njemu. Šta da radim?
Molim gospođu Ciganku da mi vrati bar izgubljene mirise. DŽemper može da zadrži.
VI
Traži se jedna reč.
Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama: možda sedi pred „Moskvom“ i pije pivo, a možda je u kiosku sa novinama; kupujem dve i po kile novina — nema je ni tamo.Možda je u tek olistalim krošnjama i peva zajedno sa horom raspomamljenih dživdžana? Možda je u izlogu sajdžije? Možda je neko izgubio ili bacio u presahlu Terazijsku česmu? A možda je izgrickana, sa semenkama, na trotoaru ispred bioskopa „20. oktobar“?
Šta radiš? — pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu nikako da je nađem? Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta. Reči, reči, reči...
Kako naći onu pravu koju toliko dugo tražim?
VII
Traži se svaštara; ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada davno zvali svaštarom. Svaštara! Čudesna reč. Među njenim koricama ima Cezarovih pohoda, levih i desnih pritoka Sene, ima nepravilnih glagola, sasušene jagorčevine i jednačina sa tri nepoznate. U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zaljubljeni, a odmah posle toga kazna — dvesta pedeset puta ispisana rečenica: „Ne valja se kititi tuđim perjem!“ Crteži na marginama, mrlje od užine, zagonetke, igra podmornica i potapanja, razliveno mastilo (tragovi suza), citati i diktati, u njoj je ljubav... Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom, svaštarom, koja je lako mogla da stane u levi džep kaputa. Sedeli smo na njoj u parku, u proleće, kada je trava još vlažna. njom smo se gađali na velikim odmorima ili je držali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da trčimo no kiši. Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojoj piše „Istorija“. Možda se taj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput negde zagubili, a koja se traži u ovom
- Poruka
- 397.600
- Poruka
- 397.600
Na samom kraju 1960.moja tri prijatelja, slikara, dobila su sjajan posao da za doček Nove godine dekorišu tada najotmeniji beogradski hotel, Mažestik. Pozvali su me da im se pridružim i da komadom sapuna iscrtam sva ogromna ogledala hotelskog restorana svim što mi padne na pamet. Prihvatio sam taj poziv, a kao honorar imao sam pravo da popijem koliko god hoću kafa i da dobijem nekoliko kutija jeftinih cigareta – Zeta.
Deset godina kasnije napisao sam priču o mladom slikaru i „ulepšavanju“ Mažestika: (...) Odmerio je ogledalo od patosa do tavanice. Zašto da ne? Može uvek da prestane, ako mu dosadi. Uzima jedne merdevine i komad tvrdog sapuna. U početku gotovo da ne veruje s kakvom lakoćom sapun ostavlja trag na ogledalu. Silazi s lestvi i posmatra iz daljine nekoliko elegantnih linija koje je povukao. Fantastično! Već sa dva metra udaljenosti površina izgleda kao brušeni kristal. Čist prostor za liniju čočinje sve više da ga golica. Najpre pravi profil neke devojke. Malčice prćast nosić, velike svetle oči, dugi izvijeni vrat i demodirani žabo koji obožava kod izvesne vrste devojaka. To lice ima neki čudan nostalgičan izgled. Njuška ranjene srne puna žudnje. Poluotvorene usne spremne na poljubac. Poljubi hladno ogledalo. Crtajući, puni se tugom. Takve devojke uopšte ne postoje.
Deset godina kasnije napisao sam priču o mladom slikaru i „ulepšavanju“ Mažestika: (...) Odmerio je ogledalo od patosa do tavanice. Zašto da ne? Može uvek da prestane, ako mu dosadi. Uzima jedne merdevine i komad tvrdog sapuna. U početku gotovo da ne veruje s kakvom lakoćom sapun ostavlja trag na ogledalu. Silazi s lestvi i posmatra iz daljine nekoliko elegantnih linija koje je povukao. Fantastično! Već sa dva metra udaljenosti površina izgleda kao brušeni kristal. Čist prostor za liniju čočinje sve više da ga golica. Najpre pravi profil neke devojke. Malčice prćast nosić, velike svetle oči, dugi izvijeni vrat i demodirani žabo koji obožava kod izvesne vrste devojaka. To lice ima neki čudan nostalgičan izgled. Njuška ranjene srne puna žudnje. Poluotvorene usne spremne na poljubac. Poljubi hladno ogledalo. Crtajući, puni se tugom. Takve devojke uopšte ne postoje.
- Poruka
- 397.600
U toku svih ovih godina često sam se nalazio u neprijatnom položaju da odgovaram napitanje ko sam i šta sam ustvari; pisac ili slikar? Zaista, ne znam kojem od ta dva poziva mogu da dam prednost? U svakom slučaju, mogu mirno da kažem, da je mnogo prijatnije slikati nego pisati. Slikarstvo je, ipak, u većoj meri zantat nego lepa književnost. Svako u sebi nosi najmanje jedan roman ako ne i više. Svako može da piše, a ponekad, najlepša dela radjaju se iz pera onih kojima to i nije poziv. S druge strane, za slikarstvo je potrebna posebna vrsta ulaznice. Ako ništa drugo, potrebno je naučiti kao se razapinje platno na blind ram, kako se ono preparira, kako se upotrebljavaju bolje i peru četke. O veštini crtanja, koja je jedna od najteže savladivih od svih umetnosti, da i ne govorimo. Kada čovek piše i objavljuje čini se da su svi pozvani da se mešaju u njegov rad ida ga ocenju, svako, naime, manje-više, ume da čita. Pred slikom najveći broj ljudi svakodenvnih zanimanja, usteže se da da svoj sud. Slikarstvo poseduje svoj sopstveni, teško čitljivi jezik, koji razumeju samo posvećeni. Da je sve ovo tačno, najbolje svedoči činjenica, da za razliku od pisaca, koji uglavnom umiru mladi, slikari doživljavaju najdublju starost. Samo u istoriji srpskog slikarstva postoji nekoliko stogodišnjaka i veliki broj onih koji su se približili toj starosti.
- Poruka
- 397.600
