Književnost Momo Kapor - kratke priče

[Nina]

Stari Beogradjani vole da svoje ulice zovu predratnim imenima. U tome, naravno, ima i pomalo koketerije. Kada čovek poznaje nekadašnja imena ulica, pokazuje, na izvestan način, da nije ovde od juče. Ako slučajno pamtite da se Ulica Borisa Kidriča nekada zvala Beogradska, a pre toga Hartvigova,
ispada da ste aristokrata

 

[Nina]

 

[Nina]

Ipak, kafa je ostala i dalje najvažnija sporedna stvar našeg života. Čini se, bez svega možemo, sem bez nje! I kada nemamo baš ničega u kući, poslužićemo gosta poslednjim ostacima kafe iz mlina…

Način na koji se spravlja i pije kafa predstavlja, takodje, i pouzdanu granicu izmedju mentaliteta i civilizacija. Dok Sever i Zapad piju kratke espreso-kafe usput i na brzinu, takoreći s nogu, oslonjeni uglavnom na pultove, Istok najpre mora da sedne, odahne i na miru rezimira dan u toj slatko-gorkoj životnoj pauzi.

Enciklopedije pišu da je kafa (Coffea) do XV veka rasla isključivo u istočnoj Africi, i to u Etiopiji. Odatle je preneta u Arabiju. Od Arabljana, Turci su primili običaj pijenja kafe i preneli ga u naše krajeve. Zato je mi i zovemo “turska kafa”!
Zanimljivo, pošto su nas navikli na kafu, Turci su prešli na pijenje čaja!

 

[Nina]

 

[Nina]

Beograd nije sav u Beogradu.
Mnogo veći deo Beograda je u čežnji za Beogradom, koja ga čini lepšim nego što, u stvari, jeste.
Beograd je u beogradskim kafanama po svetu, u kojima sa sakupljaju “naši”…

“Skadarlija” u Ričvudu (Njujork),
“Balkan” u Sidneju,
“Četiri breze” u Briselu,
“Dara” u Parizu,
“La ćosa” u Karakasu,
“Beograd” u Minhenu,
“King Petar” u Vašingtonu…

 

[Nina]

 

[Nina]

Kad god neko optuži Beograd za navodnu netrpeljivost prema drugim narodima, verama ili jezicima, dodje mi da ga uhvatim za ruku i povedem do jedne na prvi pogled sasvim obične ulice, u kojoj će mnogo naučiti o toleranciji.

To je ulica 7.jula, koja se sve do poslednjeg rata zvala Ulicom kralja Petra Prvog. Uzgred, u Parizu, u samom centru, i danas postoji veoma lepa Avenue Pierre Premiere de Serbe, dok siroti Kralj Ujedinitelj, alijas “Crveni Princ” (kako su ga nekada zvali u Gradu svetlosti), u Beogradu nema čak ni sokače. Tako mu i treba kada nas je ujedinio!

Ulica 7.jul, na izvestan način, spaja dve reke: sa njenog početka vidi se pitoma, domaća Sava – na njenom završetku oseća se evropski dah belosvetskog Dunava. Dve reke i jedna ulica, inadžijski prebačena preko hrbata grada, kao napeti luk izmedju dve civilizacije.

 

[Nina]

 

[Nina]

Pariz se još uvek hrani svojom slavnom prošlošću. U jednom elitnom restoranu ispod Monmartra sva jela u jelovniku nose imena velikih slikara. Možete, tako, da naručite “Špagete Modiljani”, “Bljini sa kavijarom Šagal”, “Pečurke Bonar” ili “Gogenov odrezak”… Nisam smeo da poručim Van Goga; plašio sam se da mi ne seviraju nečije pohovano uvo!

 

[Nina]

 

[Nina]

A jedna naša ugledna pariska dama onjuši s gadjenjem svoju mladu poznanicu i kaže joj da joj je parfem užasan!

Zašto? – začudi se ova. – Baš se svidja tvom mužu!

 

[Nina]

“Ima li tragičnijeg čoveka od onog koji je najzad dobio sve što je nekada želeo?”

Momo Kapor

 

[Nina]

Zanimljivo, najveći broj Beogradjana nikada u životu nije prespavao ni u jednom beogradskom hotelu! To je zbog toga što u Beogradu Beogradjani obično spavaju kod kuće. Odlaze u hotel samo kada se razvode, pa ih Beogradjanke izbace napolje. Tada lažu portire da im se kuća preuredjuje, jer im je neprijatno da priznaju kako su izbačeni.

Nekim Beogradjanima kuće se preuredjuju više puta u životu...

 

[Nina]

 

[Nina]

Lak pisac kao što sam ja, na primer, mora čvrsto da se drži zubima za makar nešto stabilno u životu da ne odleti nebu pod oblake; ja sam izabrao - cigaretu.

 

[Nina]

Beograd je već dugo prestonica evropskog otpora pretvaranju sveta u veliki supermarket u kome je sve na prodaju, i istorija, i tradicija, i vera, i istorijsko pamćenje. Njegovi ožiljci, palate, televizijski toranj, ministarstva, klinike i putevi izranjavljeni granatama, sveži grobovi dece poubijane samo zbog toga što su Srbi, poklanjaju američkom roku s radija jedan neobičan, gorak ukus. Biće nam potrebno mnogo vremena da zaboravimo sve to i ponovo zavolimo ono što je najbolje na novom kontinentu – njegovu umetnost, slikarstvo i film, muziku i način odevanja, ukratko, američki san iz koga su nas probudile njihove bombe.

 

[Nina]

Poslednjih godina mnogo se govori o masovnom odlasku mladog, pametnog i darovitog sveta u tudjinu. Zaboravlja se da su oni odvajkada odlazili odavde, baš kao što su odlazili i iz mnogo starijih i značajnijih zemalja. Pola Italije živi u Njujorku i veći deo Irske; o Grcima, koji su imali Sokrata, Aristotela, Fidiju… i da ne govorimo. Šta je trebalo da Srbi urade sa Nikolom Teslom i Mihailom Pupunom? Nikada nisam čuo da je neko zažalio i zakukao za odlivom tih talenata. Da su ostali ovde, Pupin bi verovatno bio upravnik pošte u Malom Idjošu (ako i danas tamo uopšte ima pošta), a Tesla bi naplaćivao struju, koju je izmislio, po Smiljanu i u Gospiću, ako je tamo, do dana današeg, uopšte i došla.

Ovde ostajemo samo mi najgori i najizdržljiviji.

 

[Nina]

Još uvek se nadam nekom čudu. Kad god sanjam da će se nešto lepo desiti, obično se i dogodi.
A ako se i ne desi, dobro je da se očekuje.
Ja sam gospodar svog čuda: lepo čudo, o kome govorim, izgleda da zavisi isključivo od mene.

 

[Nina]

 

[Nina]

Ali, ne treba mešati vlast moć. Moć je nešto sasvim drugo. Ona je neka vrsta hipnoze; posedujem moć nad čitaocima koji me vole. Smeju se, kad ja to hoću, plaču, kad ja to želim; lete, kad im kažem da polete. Umiru, zajedno sa mojim junacima. Ne činim to namerno – to su samo posledice magije zanata kojim se bavim.

 

[Nina]

Kao da sam se probudio iz nekog dugog sna dojučerašnjeg sveta, kao da sam zreo za arheološki muzej poput sveže iskopine, sećam se iščezle civilizacije kojoj sam pripadao, a bilo je to samo pre pola veka!

U modi su bili ručno pleteni džemperi s jelenima u trku na grudima. Budući da sam bio mršav, rahitičan dečak, na moje grudi, mogao je da stane samo jelen i po, dok su moji vršnjaci, sportisti, nosili ponosno i po tri jelena. Moj jelen je, istina, bio lep i rogat, ali su od ona druga dva, na moje grudi, mogle da stanu samo zadnje i prednje noge. Ko bi danas bio lud da čezne za tim sirotinjskim džemperom, u koji je, istina, bila upletena ljubav u dve boje, stare tetke koja ga je štrikala, ali koji je neuporedivo manje elegantan i udoban od ovog u kome sam sad, a kome sam prethodno skinuo oznake sa grudi i kragne, jer ne podnosim da budem sendvič-men čuvenih firmi.

 

[Nina]

 

[Nina]

Poznato je da najveći broj krsnih slava pada u vreme Velikog Božićnog posta, koji strogo zabranjuje bilo šta drugo za jelo sem povrća, hleba i ribe. Oni, koji, na nesreću, imaju slave u to vreme, ne mogu ni da zamisle svoje slavske trpeze bez prasećeg pečenja, jagnjetine i pihtija; ribu, uglavnom, jedu samo kada su na letovanju, na moru. Njihova ljubav prema pečenju je tolika da traže od svog paroha posebnu dozvolu da ih oslobodi posta i navodno je dobijaju, tako da je sveti Nikola sa ikone, prinudjen da tri dana gleda slavske astale koji se povijaju pod težinom brda prasetine i jagnjetine, o ruskoj salati da i ne govorimo.

 

[Nina]

 

[Nina]

Priznajem, vozovi su moja velika ljubav.

Na železničkim stanicama, zasutim garom i pepelom, osećam se kao kod kuće. Tu sam naučio neke od najvažnijih stvari u životu.
Da čekam, i da se ne žalim, i da mi bude hladno, i da izdržim predugo vreme, samoću i san.

Po vozovima sam se učio ljubavi na prvi pogled, onoj slatkoj nesrećnoj ljubavi izmedju presedanja koja odredjuje red vožnje. To je ljubav koja se radja pod žmirkavom ljubičastom lampom usnulog kupea, a završava u zakrčenom hodniku, po kome spavaju seljaci na vrećama i regruti na drvenim sanducima.