Književnost Momo Kapor - kratke priče

[Nina]

Uživanje u umetnosti postalo je masovno. Zahvaljujući reprodukcijama, monografijama, posterima, filmovima i televizijskim emisijama, a naročito turama turističkih agencija, remek-dela su postala dostupna svima, slična evergrin šlagerima. Postalo je otužno gledati ih, baš kao i slušati Rahmanjinov klavirski koncert u liftu nekog boljeg hotela. Ma koliko to elitistički zvučalo, gomile su se razmilele oko svetih mesta, do tada pristupačnih jedino onima koli su ih zasluživali.

Putopis kroz biografiju

 

[Nina]

Što vreme dalje odmiče, postajemo sve više svesni ove zemlje koju su nam oteli. Tek sada, kada smo je zauvek izgubili, postalo nam je jasno prokletstvo izgnanstva onih što su je napuštali, odlazeći u daleke prekomorske zemlje blagostanja. I tako, neki najskromniji obrok, tanjir paštafažola sa malo kuvanog suvog ovčijeg mesa koje nam je još u sećanju i na nepcima, pomaže nam da se odupremo invaziji svemoćne imperije MekDonaldsa.

Momo Kapor

 

[Nina]

Može se reći da sam imao i malo i mnogo izložbi u isto vreme. Moja najveća izložba održana je u “Musee d`Athenes” u Ženevi i proglašena je dogadjajem meseca u tom gradu. Verovatno zbog toga što na njoj nisam prodao ni jednu jedinu sliku. Izglagao sam nekoliko puta u Americi, u Bostonu, na Harvardu („BAAK“ galerija) u Njujorku (Lale Space, Spring Space), na kojima sam prodao sve slike još za vreme otvaranja. Izlagao sam u briselskoj kafani „Zmaj“ na Trgu svete Katarine i u jednoj poslastičarnici u predgradju Pariza, u galeriji „Loggia“ u Udinama, na terasi vile glumice Bebe Lončar u Rimu, u rezidenciji ambasadora u Karakasu (Venecuela), a u nekoliko beogradskih kafana i restorana još uvek vise moje slike i crteži. Jednom rečju, vukao sam svoju torbu sa slikama po celom svetu, pravio improvizovane izložbe za jednu noć, nakon književnih večeri na kojima sam čitao odlomke iz svojih novih knjiga i zabavljao publiku smešnim pričama. Poput putujućeg majstora zanatlije, strpao bih ostatak neprodatih slika i išao dalje. Istina, bilo je i iozbiljnijih izložbi u Zagrebu, Ljubljani, Subotici, Novom Sadu i nekim manjim ravničarskim gradovima, kojih se gotovo ne sećam. Ukratko, ne bih mogao da ih popišem na kraju ovog prisećanja jer su održavane nekako usput, u hodu, i na brzinu, bez drugih kataloga sem skromnih pozivnica odštampanih na mekom kartonu na dva lista.

 

[Nina]

Za poslednjih pedeset godina od kako slikam, promenilo se više slikarskih pravaca, stilova i pokreta nego za prethodna tri veka. Oni bi iznenada nailazili poput plime na provincijsko beogradsko slikarstvo i svi bi počeli da se uključuju u njih. Novine bi objavljivale tekstove o uspesima naših slikara u Parizu, koji su se navodno proslavili promovišući jedan od tih pravaca, a u stvari, to je bila laž; ti stilovi dolazili su do Beograda sa prilično velikim zakašnjenjem. Pratio sam ih sa radoznalošću ali me uopšte nisu doticali; slikao sam potpuno kontra svih, čeznući za lepotom koja je bila izbačena iz slikarstva. Zavlada je estetika ružnog.

Ispovesti, Momo Kapor

 

[Nina]

Neodoljivo su me privlačili buketi Odilona Redona, njihova bolesna melanholičnost i pastelni rafinman, ali slikati cveće? Kao i druge moderne slikare bilo me je sramota i da pomislim na takvu stvar, pa ipak, bacio sam se strasno na bukete u vazama iz kojih su virila lepa ženska lica ili samo njihove oči, sve dok mi jedna prijatlejica nije otkrila najjednostavniju stvar na svetu: buket uvijen u novine, koje se tako prodaju na Kalenićovoj pijaci. Štampani slog na požutoloj izgužvanoj novinskoj hartiji daje neočekivano modernu dimenziju nežnim laticama cveća. Naslikao sam čitave serije ovakvih buketa, koji su postali veoma popularni i često se reprodukuju.

Ispovest, Momo Kapor

 

[Nina]

Eh, ti divni dani na Akademiji! U klasi nas je bilo desetak i svako je stajao ispred svog štafelaja, gotovo rame uz rame, slikajući na svoj način; neko u tamnim tonovima, drugi u jarkim, fovističkim bojama, najviše njih, pokušavajući da dostignu elegantno sivilo našeg profesora. Neko je kuvao čorbu na velikoj peći na ugalj, drugi je puštao šansone Žoržda Brasana sa starog gramofona, treći je, žvaćući kobasicu donesenu od kuće, gradio kubičaste kule, neko je mamuran spavao iza paravana za modele, a neko gledao kroz prozor na Knez Mihailovu kojom su se vukli šetači…

 

[Nina]

Pa ipak, i naša sirota detinjstva, bez ijednog Leonarda ili Rembranta na stotine kilometara u krug, imala su svoju prednost – radoznalost do usijanja. Malo je Parižana koji su se popeli na Ajfelov toranj ili bili u Luvru, a mi smo, gladni i željni svega, znali raspored svih slika u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku mnogo pre nego što smo mogli prstima da dotaknemo Pikasovu Gerniku i Moneove Lokvanje u zasebnoj dvorani muzeja u kojoj su treperili odblesci vode iz Živernjija. Ta radoznalost nas je neodoljivo vukla prema umetnosti; neki od nas su našavši se u Parizu pojeli za doručak gomile razmaženih i blaziranih evropskih slikara.

 

[Nina]

 

[*VILA*]

 

[Nina]

 

[Nina]

Prvo pravilo je da ne smeš da mrziš jer ćes, kao umetnik, uništiti samoga sebe, a drugo pravilo je izmislio Ivo Andrić. On je rekao da pisac mora da bude na strani svoga naroda čak i kad taj narod greši, a moj narod je bio u pravu. To ne znači da sam napadao narode koji su bili naši neprijatelji. I ako čitate moje knjige, videćete da sam pokušavao da razumem i druge.
Slika mi, naime, nikada nije bilo toliko važna da bih joj predao čitav svoj život. Ona je samo način da upoznam svet, da bi mi postao jasniji, a posle, i drugima. Nisam ja pravio slike – one su pravile mene; zbog toga sam ih se lako odricao.

Ispovesti, Momo Kapor

 

[Nina]

Vi ste slikar, pisac, novinar kolumnista, ratni reporter, pročitala je, kako mirite sve to u sebi?

Lepo pitanje, preuzeto iz nekog od brojnih intervjua koje sam davao u svoje vreme. Sve su to pokušaji da napravim sebe, da izgradim sebe iznutra, rekao sam. Ako napravim sliku, ja pokušavam da objasnim sebi, a kasnije i drugima, kakav je svet u kome živimo, želim da postane jasniji i meni i onima koji tu sliku gledaju. Pokušavam da otkrijem tu tajnu, zagonetku našeg života, postojanja, toga da ćemo jednoga dana umreti, da moramo da ostavimo neki trag da smo razumeli život koji smo živeli i zemlju u kojoj smo proveli svoje živote.

 

[Nina]

 

[Nina]

Kako su tužni gradovi bez pijaca!
Dok skitam kroz supermarkete u pobožnoj tišini koju remeti samo zujanje i brundanje rashladnih uredjaja, ne verujem ništa salati što vene pod celofanom, sumnjam da je luk iznutra truo, žao mi je šargarepe koja je izgubila boju pod veštačkim svetlom… Pred sortiranim i zapakovanim povrćem hvata me isti klaustrofobičan strah kao pred zatvorenim životinjama u zoološkom vrtu.

Skitam i pricam,Momo Kapor

 

[Nina]

 

[Nina]

Volim tu muzičku dvoranu. Njene zidove obložene tamnom hrastovinom i prigušeni sjaj mesingane ograde na galeriji. Njen miris i zvuk. Sagradjena je novcem koji je uspeo da zaradi, otme i uštedi Ilija Milosavljević, zvani Kolarac, iz sela Kolara, sin abadžije i ratnika aba-Milosava, sa kojim je jednoga jutra 1813, bežeći od Turaka, preveslao Dunav, dok je za starim čunom plivao njihov jedini imetak – belo ždrebe na povocu. Vidim to jutro u bledoj izmaglici velike reke. Otac i sin vežu svoj čamac za daščani dok pančevačkog pristaništa. Tamo dalje je stočna pijaca na kojoj će Ilija Kolarac postati najučuveniji trgovac, nadmudrivši Grke, Cincare, Jevreje, Jermene i Turke – postavši Ilija Srbijanac ili Servijaner, čiji će konvoji sa tovarima brašna i krdima svinja zaploviti Dunavom ka gornjim mestima, a slava zasmetati knezu Milošu, dok će zlato poteći rekom da bi se jednoga dana, mnogo godina posle njegove smrti, podigao Kolarčev narodni univerzitet, u čijoj ćemo dvorani slušati Johana Sebastijana Baha – hladne odseve matematike i kristala.

Skitam i pricam..Momo Kapor

 

[Nina]

 

[Nina]

Kuhinje nam danas liče na laboratorije. Štednjacima se rukuje pomoću brojeva i šifri, frižideri ubijaju ukus svežeg mesa, a respiratori izbacuju i poslednje mirise nekadašnje blagoslovene kuhinje iz koje smo potekli, u kojoj smo othranjeni. Jela su nepovratno izgubila svoje ukuse i liče jedno na drugo, a sva na fabričku hranu.Ne osećamo li se, možda zbog toga, pomalo kao gosti u svom rodjenom životu?

 

[Nina]

Ma koliko dugo živeli u velikim gradovima, gde smenjivanje godišnjih doba primećujete pre po meteorološkim iveštajima televizije, nego po večito istom trotoaru koji je jedina naša oranica, skoro približavanje zime probudiće u nama uvek iznova duboke zapretene strepnje naših predaka: to više nije strah od neizvesnosti, već nostalgija za udobnom bezbednošću nekadašnje kuće-tvrdjave. Ima tu još nečeg: možda onog divnog sećanja na ilustraciju basne o cvrčku i mravu, gde vidimo kuću zatrpanu zimnicom i svim ostalim što nam je potrebno da preživimo to mrtvo vreme zimskog sna. U toj kući-pečurci, pored suvog mesa, dozrevaju nanizani plodovi, žute se dinje na ormarima, veselo pucketa vatra u peći i tiktaka zidni sat sa kukavicom.

Momo Kapor – Skiam i pricam

 

[Nina]

 

[Nina]

Koliko dugo te nema na reci?
Avioni često preleću Adu. Tada mislim, možda si u n nekom od njih i za svaki slučaj mašem.
Baciš li neki put pogled dole, na nas? Ili više nemaš vremena ni za to?
Ja sam dobro.
Život je nekako sve kraći, godine lete, meseci brzo prodju – samo dan kao da nema kraja, otkad te nema na Savi.

LJUBAVNE PRIČE, Momo Kapor

 

[Nina]

Lutao sam izgubljen kroz lavirint njujorških galerija, onih u staklenom kanjonu 57.ulice (Marlboro, Pis) i onih na jugu Menhetna, u Sohou, u halama i liftovima nekadašnjih fabrika sa početka veka, zapanjen veličinom i prazninom formata koje su kupovali poslovni ljudi i bankari da ukrase mermerne holove, opsednuti mišlju da samo jedan jedini mali Engrov crtež, istrgnut iz bloka za skiciranje, pretvara čitavu tu pompeznu laž u ništavilo i besmisao. Obilazio sam tako galerije kao hodočasnik gladan umetnosti, i mada okružen obiljem, kao što nisam uspevao da pronadjem ukus jednostavnih jela za kojima sam čeznuo (“… a kada so izgubi svoj ukus, ko će joj ga vratiti?”) i sa slikama je bilo slično – svuda samo golo nasilje, praznina, bolesna strast da se bude primećen i različit od ostalih – divljački pir na prahu i pepelu tradicije slikanja, već srušene do temelja iz čijih su ruševina virile tu i tamo krhotine nekadašnje slave i veličine. Kobasice sa kiselim kupusom u zemički imale su potpuno isti ukus kao riba ili paradajz savršenog izgleda. Stekovi su mirisali na piletinu, a ona na puževe i plastiku. Geometrijska apstrakcija bazdila je na sajamske štandove a slikarstvo akcije kao da su stvarali pijani moleri iz probušenih kofa boje. Iza najvećih imena izbijao je zadah prevare.

Uspomene jednog crtaca

 

[Nina]

 

[Nina]

Oduševili su me rani cteži Ljubice Cuce Sokić, koja je nepogrešivom šrafurom linija uspevala da dočara gradjansku atmosferu devetnaestog veka u Vojvodini, bunare s djermovima, krinoline i salonske zavodnike. Zajedno sa njom, tu ediciju je ilustrovao jedan od naših najboljih i najveštijih crtača, Dušan Ristić, koji je umeo da izvede prava čuda perom i četkicom umočenom u tuš. Upoznao sam, kasnije, ovog otmenog slikara, ilustratora i vrsnog scenografa i kostimografa. Bio je iskreno dirnut kada sam mu ispričao kakav su uticaj na mene izvršili njegovi crteži kojih se gotovo nije ni sećao. Vodio je poreklo iz stare plemićke srpske porodice iz Rumunije. Govorio je tečno i pisao na nekoliko svetskih jezika i živeo potpuno sam u ateljeu na Kosančićevom vencu 19, u prefinjeno nameštenom enterijeru punom antikviteta, sasušenog cveća u kineskim vazama i starih graviranih veduta. Veoma niskog rasta, taj čovek, veliki usamljenik, pomalo tajanstvenog ponašanja i potpuno skrivenog privatnog života, čak i od očiju najbližih prijatelja, uvek besprekorno odeven, nosio je na ramenima pravu lavlju glavu koja kao da je bila u nesporazumu sa njegovim sićušnim telom. Ulazio bi svakoga dana tačno u odredjeno vreme u bife Narodnog pozorišta i onjušivši atmosferu raširenih lavljih nozdrva, sasuo u sebe ćutke tri gorka vlahova, podigao crni šešir širokog oboda pozdravljajući neodredjeno sve prisutne, i vratio se u svoju samoću. Vrativši se iz bolnice sa smrtonosnom dijagnozom, izvršio je samoubistvo skokom sa prozora svog ateljea na Kosančićevom vencu.
“Od uvek je bio na svoju ruku – kazala je stara slikarka iz prizemlja – šta mu bi da skače u tudje dvorište?”

 

[Nina]

“Počinjemo da se bavimo umetnošću, osećajući da nešto nije u redu sa nama. Očigledno, razlikujemo se od drugih, i to nas muči. Stranci smo medju svojima još od malih nogu. Kljucaju nas u glavu profesori u školi (rasejani smo), grde nas roditelji (zašto ne izaberemo neko unosnije zanimanje), ostavljaju nas devojke (nespretni smo, zbunjeni i stidljivi), ne primaju nas vršnjaci (slabi smo sportisti, bledi i unezvereni), sumnjivi smo vlastima (izbegavamo masovne svečanosti, povučeni smo i mnogo čitamo) – a činimo sve da se svima umilimo, da budemo kao i ostali, da se osobodimo usamljenosti… Trazimo neke slične ptice, ali njih nema u našoj prosečnoj, gradjanskoj sredini… Ipak, osećamo da negde postoje neka divna, pametna stvorenja koja će jedne većeri sleteti u nas mali pakao i izbaviti nas bede i poniženja.

Najpre pronalazimo umetnost, kao utehu za sve neuspehe u mladom životu, a tek kasnije umetnike – ljude nalik bogovima. I sve one osobine, koje su nam smetale i sprečavale nas da se uklopimo u staru sredinu i da budemo srećni kao ostali, odjednom postaju prednost. Pronašli smo svoje jato zanesenjaka, ludaka, fantasta, smelih rušitelja i vrednih graditelja, sanjara, avanturista i somnambula. Oni nas prepoznaju na prvi pogled i dobro znaju šta smo sve morali da pretrpimo živeći medju kokoškama i patkama. Stresamo sa sebe perje ružnog pačeta, gordo se ispravljamo i pretvaramo u labudove. One iste patke, ćurke i kokoške, plaćaju da dodju do labudovog jezera da bi nas gledale kako plovimo medju sopstvenim snovima. Evo apsurda: ponekad nam je žao vremena kad su nas kinjili! Opraštamo im glupost i to sto nas odmah nisu prepoznali.

Postali smo ptice iznad zakona. Niko nas ne moze zaklati i skuvati u čorbi, nismo za jelo, niko nas ne sme ustreliti a da ne izazove opštu osudu, nikada niko nije uspeo ni da pripitomi ni izdresira jednog labuda. Nastanili smo se u bajci i mislimo da će to večno trajati. Ali i labudovi stare. Umorni od svog lepog elegantnog zanata i slobode koju uživaju, oni se lagano povlače u čestar skrivenih obala i gledaju sa skepsom nove bele ptice kako sleću na njihovo jezero, izvodeci briljantne figure.

Na kraju, tamni naša sreća, pretvaramo se u ironične zlokobne crne gavranove što zavidljivo žmirkaju iz svojih rupa, čekajuci smrt.
Čitali smo “Ružno pače” kada smo bili sasvim mali, ali razumeli smo ga mnogo kasnije, onda kada je bilo dockan da se bilo šta ispravi ili počne ispočetka.”

Uspomene jednog crtaca