Momo Kapor - kratke priče

Od istig pisca

- Ime i prezime?

- Momčilo, Gojka, Kapor

- Datum rođenja?

- 8. april 1937.

- Mesto rođenja?

- Bio sam predviđen da se rodim u Firenci, gde su se rodili svi slikari koje volim. U moje vreme, naime, bebe su još uvek donosile rode. Moja roda je imala prinudno sletanje u Sarajevu, zbog večne magle koja tamo vlada vekovima.

- Mesto boravka?

- U Oblacima Đanga Rajnharta.

- Zanimanje?

- Akademski slikar i naivni pisac. Za slikara sam učio, a za pisca, nisam. Uostalom, gde se to i uči? Na primer, Lav Nikolajevič Tolstoj je po zanimanju bio grof, Anton Pavlovič Čehov, lekar, Fransoa Vijon secikesa a Antoan d Sent Egziperi , avijatičar - da ne pominjemo Čarlsa Bukovskog, koji je bio poštar.

- Od čega živite?

- Od nedostatka dokaza.

- Šta najviše prezirete?

- Vlast.

- Čega se plašite?

- Da se ne uplašim.

- Najdraži film?

- Atalanta, Žana Vigoa.

- Omiljena knjiga?

- Mali princ, Egziperija.

- Omiljeni književni lik?

- Stendalov Žilijen Sorel.

- Kad kažem Beograd, mislim na...

- 011

- Cvet?

- La petit fleur, u izvođenju Klod Litera.

- Piće?

- Prepečenica od šljive madžarke.

- Cigarete?

- Kent i duvan, zvani trebinjac.

- Šetnja?

- Oko labudovog jezera.

- Odeća?

- Proza u trapericama.

- Postoji li večna ljubav?

- Nisam večan, pa ne znam.

- Koliko ste žena imali u životu?

- Nedovoljno.

- Čime se osvajaju žrnr?

- Ne znam, nikada nisam osvojio nijednu ženu. Uvek su one osvajale mene, dozvoljavajući mi, naravno, privid da sam ja bio glavni.

- Bez čega ne biste mogli da zamislite život?

- Bez sebe.

- Šta smatrate najsvetijim trenutkom u životu?

- Pričest,

- Šta je za vas potpuna sreća?

- Postoji jedna divna pesma u prozi, američkog pesnika Karla Sanberga, koja se zove Sreća, o čoveku koji obilazi učene ljude, filozofe i mudrace, pitajući ih šta je sreća, a niko nije umeo da mu odgovori na to pitanje. Jedne nedelje, šetajući se Central parkom u Njujorku, video je kako na travi, na prostrtom ćebetu, sedi porodica Mađara; piju pivo iz burenceta a neko svira u harmoniku dok oklo igraju deca. Shvatio je da je to sreća. Sreća je, naime, nešto vrlo blizu nas, ali mi to otkrivamo ili kasno ili nikad.
 
f5d363ae-816d-4107-b143-146542d8c104.jpg
 
Kako si ? Pitanje koje je izgubilo smisao .

Dragi naši u tuđini, napisao bih vam da smo, hvala Bogu, dobro i zdravo, kao što i vama od sveg srca želimo, ali kod nas su takva vremena da je nepristojno kazati da ste dobro, kad nikome nije.

Kako si?
— Dobro.
— Hajde, neka je bar nekom danas dobro! — kažu vam uterujući vas u krivicu. Ako kažete da niste dobro, proneće u varoši glas da ste na samrti.

Znajući to, Beograđani su izmislili najmanje stotinu varijanti odgovora na to pitanje: Kako si? „Gura se…“, „Ide, ide, pa stane!“, „Kako drugi hoće!“, „Živi se…“, „Životinjari se“, „Provlačim se nekako!“, „Langzam, langzam, aber ziher!“ (nikada nisam saznao šta to znači), da ne nabrajam dalje…

Ali najlepši odgovor svakako je „Pomalo…“ U njemu ima neke stare lukavosti i mudrosti: on je kao bajalica, magična reč koja čuva od nesreće. „Pomalo“ kao da govori neprilikama da zaobiđu njegovog vlasnika, jer je beznačajan i nikome ne zauzima mesto.

„Pomalo“ je filozofija skromnosti i neprimetljivosti u životu. Ta reč je proizvod vekovne mudrosti i opreza: slična je onoj tabli koju je na grudima nosio neki ludak, a na kojoj je pisalo: MOLIM DA ME SE NE PRIMEĆUJE.

Ali, najbrojniji su oni Beograđani koji vas pitaju kako ste, a uopšte i ne sačekaju odgovor. Viče vam tako čovek s druge strane ulice: „Kako si?“, a vi mu odviknete da vam je umrla majka i da se baš vraćate sa sahrane, ili da morate na operaciju u bolnicu, a on maše i dovikuje: „Onda, da ne kvarimo!“ ili diže palac uvis: „Bravo! Samo napred!“ Kod nas, naime, „kako si?“ ne znači baš ništa.

Da bih prekinuo tu laž, odlučim jednog dana da stvarno, ali stvarno, ispričam kako sam onome ko me bude pitao. I evo ga, vidim ide mi u susret brzim korakom, očigledno se nekuda žuri. Dovikuje mi: „Zdravo, kako si?“ i hoće da prođe, ali ja ga hvatam za rever jakne i počinjem da pričam.

Obaveštavam ga da mi je donji pritisak sto dvadeset a gornji dvesta, da me je uhvatio išijas, i to u desnu nogu… (otima se, ali ga ne ispuštam), što se tiče materijalnog stanja prezadužen sam, a niko ništa ne plaća; noćas me uhvatila gorušica, a i pas mi nije dao oka da sklopim jer je u blizini neka kučka u teranju, pa se uznemirio, prokišnjava mi krov i hoće da mi popišu stvari zbog neplaćenog poreza…

Najzad, on se otme i otrči kao bez glave. Kladim se da skoro neće nikoga pitati kako je.

Čovek se ipak pokatkad zaželi da ga neko pita kako je i da ga to zaista zanima, ali to je u Beogradu danas nemoguće. Još jedino u najzabitijim selima ljude zanima kako su drugi. Susretneš seljaka na putu, nazove ti Boga i zastane, pa pita: Kako si? Kako familija, imaš li đece, jesu li ti živi roditelji, možeš li da živiš od svog posla i kuda si se uputio? I sve ga to zaista zanima!

U Beogradu se godinama susrećemo sa komšijama, a ne znamo ni ko su, niti kako se zovu! Zujimo u liftovima licem u lice, a ne progovaramo ni reči. Na ulici se ne pozdravljamo. U kakvom to svetu živimo?

U moje susedstvo došla je baba iz nekog dalekog sela, da prezimi kod sina, majstora. Kako izađe iz kuće, pozdravlja sve koji naiđu:

— Dobar dan, kako ste?

Svi misle da je luda i zagledaju je sa čuđenjem. A ona je trenutno jedina lepo vaspitana žena u Beogradu. „Šta je ovo, sine, niko ne otpozdravlja?“, pita me i ne može da dođe sebi od čuda.

„Kakav je ovo narod?“ Ne umem da joj odgovorim…

— Zdravo, baba! Kako si?
— A, eto, pomalo…

Mislim da bi svet, kojim smo nezadovoljni, trebalo početi popravljati najpre od tog naizgled tako nevažnog pitanja „Kako si?“, koje je sasvim izgubilo smisao. Počnimo, dakle, da se zaista zanimamo kako su naši bližnji, saslušajmo ih pažljivo i potrudimo se da ih shvatimo. Možda je u tome izlaz.
 
Beograd ne voli da se slika.

Mrzi ga da pozira. Mrda se. Ne ispada lepo na fotografijama, i uvek liči na neko drugo mesto.

Nije to Pariz, koji ume da se mazi sa slikarima.

Ni London, koji zna da se umiljava fotografima.

Ni Rim, što se kiti suvenirima.

Ni Beč, zgodan da se ugravira u pepeljaru.

Ni Moskva, koja lepo izgleda kada se smesti u staklenu kuglu sa snežnim pahuljicama.

Ni Berlin - medved, kao privezak za ključeve.

Ni Budimpešta, koja voli da se naslikana izležava na šarenim tanjirima ispod toplog ribljeg paprikaša.

Ni Istambul, sa zubima od zlata.

Ni Atina, kameni pritiskivač za rukopise...

Ostaje malo stvari u njemu koje već negde nisam video. Možda samo tri: njegove reke, nebo i ljudi. Iz ta tri prastara elementa rađa se jedinstven duh Beograda
 
Kad zrelo razmislim, čitav život će mi proći u čekanju. Čekao sam najpre da se rodim, pa onda da porastem, da završim ovu, pa onu školu, da odslužim vojsku, da se oženim, da dobijem decu, pa da deca odrastu, završe škole i dobiju svoju decu, a za sve to vreme neprestano sam čekao da budale odu s vlasti.

Najpre sam čekao da odu oni koji su nas okupirali, pa onda da odu oni koji su nas oslobodili, a zatim, da odu oni koji su nas oslobodili oslobodilaca... I taman kad pomislim, evo, ode ona budala, kad ono, na njegovo mesto dolazi nam nova budala još punija energije nego ona stara. Istina, poslednjih godina budale su se smenjivale mnogo brže nego one ranije koje su znale baš da zasednu. Ipak, čovek nije mačka pa da ima devet života i da svaki od njih potroši na vladavinu neke budale. Мnogi koje sam poznavao nisu uspeli da dočekaju ni smenu onih budala za čije su vladavine rođeni i odrasli.

Istina, pre vladavine budala, imali smo veliku tradiciju, ali šta smo mi prema njoj? Spiskali smo sve vredno što nam je ostavljeno u nasledstvo, baš kao i sin jednog uglednog domaćina iz Trebinja još pre onog, onog rata.

Ovde je, naime, bilo toliko ratova, da se uvek mora reći tačno pre kog rata se nešto dogodilo.

Živeo, dakle, jedan ugledan čovek u hercegovačkom gradu Trebinju, a bio je viso-kog rasta, višeg od dva metra, za glavu viši od svojih sugrađana. E, pa taj čovek, kad zađe u godine, naruči da mu se isteše javorov štap od jednog rezbara u Мostaru i ovaj mu ga napravi, za tada velike pare. Štap je, naime, bio pravo čudo. Na rukohvatu su se nalazili Мiloš Obilić i Karađorđe, Beli orlovi i Devet Jugovića, a svu tu divotu opasivala je ljuta guja. U Hercegovini, gde su krstovi jedine skulpture po grobljima, štap je bio čuven od Trebinja do Gacka i od Huma do Popova polja.

A taj domaćin imao je sina, koji je, kao što to često biva, bio dežmekast i niska rasta i najveći deo svog života zavideo je ocu na njegovom štapu, čekajući da ovaj umre, pa da ga nasledi.

I, najzad, kada sahrani oca, on izađe na trebinjsku Pjacu sa nasleđenim štapom, tim čudom od lepote. Ali, štap je bio velik, a on mali, pa je izgledalo kao da se štap na-slanja na svog novog vlasnika, a ne on na njega. Narod ga je gledao i smeškao mu se iza le-đa, a on se žalio prijateljima da mu je štap zaista prevelik.

– Pa podsjeci ga, čovječe! – savetovali ga oni.

– Podsjekao bih ga ja – odgovarao je – ali mi žao ove ljepote oko rukohvata!

– Pa, podsjeci ga s donje strane... – govorili mu oni kojima se žalio.

– Što? – čudio se on. – Dolje mi je taman, no mi je gore visok!
 
Slikar i pisac Momo Kapor jedan je od najcitiranijih ličnosti na našem “internet nebu”.
Samo jedna rečenica često mu je dovoljna da predstavi suštinu određenog karaktera ili društvene pojave.

Tako je i ovog puta Momo na sebi svojstven način potkačio one koji se stide svog porekla.

“Kuće izgore, imanja propadnu, novac se zameni, biblioteke rasture, ali mesto rođenja uvek ti je upisano u pasoš ma gde putovao”

piše Momo i poručuje svima da se od porekla ne može pobeći. Niti treba.
 
Kraj sezone na Adi

„Postoji jedan dan u septembru kada onaj koji plovi, sa setom oseti da je zauvek gotovo sa plovidbom te godine.
Ploveći tako, jedanput duž obale Ade Ciganlije, pokraj mog čamca proplovi mirno mali beli buket, onaj što ga mlada baca sebi iza leđa…
Buket je tog dana uhvatila Sava i već posle nekoliko sati udala se srećno za Dunav, a ja sve to naslikao kao stari svat.”

KAVER-1024x683.jpg
 
„Tajna mog doslaska do nekih lepotica bila je u tome što nisam lep. Lepi muškarci su već od ranog jutra zaokupljeni sami sobom, samo ogledaju u ogledalu, pa je deliti tu lepotu sa nekim veoma teško. Mi, koji smo ružni, radimo sve živo da se dopadnemo; gutamo vatru, dubimo na glavi, ponižavamo se, molimo, preklinjemo, trudimo se da budemo duhovitiji od drugih, recitujemo stihove, pravimo karijere, odlazimo u ratove – samo da bismo nekako osvojili srca za kojima čeznemo. Dotle su ovi lepi, zadovoljni sami sobom, samozaljubljeni. Nekada se okrenu za nekim drugim, ali se na kraju, ipak, uvek vrate sebi.“

OD ISTOG PISCA, Momo Kapor
 
Prvi put u životu susreo sam se sa lepotom u predsoblju moje bake gde je bila okačena jedna jeftina uramljena litografija u boji koja je predstavljala dvoje male dece kako prelaze klizavo brvno iznad zapenušane reke. Oni su se držali za ruke (očigledno brat i sestra) dok je iznad njih lebdeo Anđeo čuvar. On ih je štitio da ne padnu u bujicu. Ta slika me je fascinirala, verovatno i zbog toga što je taj dečak imao sestru, a ja sam bio klasičan usamljeni jedinac. Mislim da se čitav moj budući život život odvijao u svetlosti te slike; u ma kakvim opasnostima da sam se nalazio, taj siroti Anđeo iz predsoblja moje bake me je štitio do dana današnjeg.

Prolazile su godine i ja sam širom sveta viđao mnoge čuvene Anđele, od Fra Anjelika do Leonarda i Broncina. Lepota je bila krajnji cilj kome sam pokušavao da se približim na razne načine: slikajući, pišući, a to je sve bila bedna zamena za suštinsku žudnju da posedujem nekoga, dodirujem ga, njušim, ljubim, udišem...

Šta je, inače, umetnost? Zamena za život, surogat, pokušaj da iz haosa i ružnoće življenja izvučemo sklad i lepotu, najčešće žensku.
 
Gde je srce Beograda?

Svugde i nigde.

Stižemo u Beograd privučeni obećanjima koja smo dali sebi, stižemo, ma šta se posle dogodilo s nama:prelazimo preko velike mutne reke, stižemo peške, vozom ili kamionom, na krovovima teretnih vagona i u prašnjavim autobusima, stižemo u našu veliku avanturu, znajući da će nas Beograd primiti, baš kao neki dobroćudni rođak otvara vrata svoje kuće i kaže nam da se raskomotimo, i "gde čeljad nije besna, ni kuća nije tesna!" pa kako nam bude - stižemo, dakle, znajući da će nas ove ulice na kraju krajeva ipak primiti, baš kao i sve one pre nas što su dolazili da potraže zaštitu, sreću, krov nad glavom posao, hleb i ime. Stižemo kao bezimeni došljaci sa zavežljajima punim narečja našeg starog kraja, potucamo se i borimo, a onda, jednoga dana, počinjemo da rađamo rođene BeograđANE; one koji će se uskoro smejati našem akcentu - dugonoge i dugovrate devojke maznog izgovora i visoke mladiće, buduće košarkaše "Zvezde". Rađamo sami sebi korenje u ovom vetrovitom gradu, koji je, najzad, postao naš!
 
PKB nostalgija

Beograđani, kao i stanovnici drugih velikih gradova na svetu, retko kad napuštaju svoju četvrt, ako to ne moraju. Parižani sa Мonparnasa, na primer, nemaju šta da trže na desnoj obali Sene, a za žitelje Мenhetna, odlazak u Nju Džerzi preko Hadsona, isto je što i za mene otići preko Save na Novi Beograd.

„Idemo u grad“ kažemo mi sa Vračara, kada se uputimo na Slaviju kao da je to na kraj sveta, a ne odmah dole, ispod nas. A, što se tiče Julinog brda, svaka čast, ali u životu nisam bio tamo.

Sedim, tako, svako veče u maloj kafanici stotinak metara od kuće. Zove se „Konoba“ i toliko je mala da se u nju ne ulazi, već se oblači kao kaput. Njen vlasnik Dejan, poznatiji kao Deki, hvali se da mu svi gosti žive u krugu od trista metara, i da mu još niko nije bio sa Slavije. Zbog čega vam ovo pričam? Zbog kobasica sa senfom, eto zbog čega.

Negde sredinom 1956, kada se vi niste ni rodili, dragi mladi čitaoče, posle predugog posleratnog perioda sivila i gladi, u Beogradu se pojavilo za to doba, čudo neviđeno – prvi kiosci u kojima su mogle da se kupe kuvane viršle i kobasice.

Nekako u isto vreme, otvoren je i prvi takozvani mlečni restoran, „Snežana“, na uglu Knez Мihailove i Ulice 7. jula, u kojem ste nakon dugog čekanja u redu, mogli da kupite kiflu od belog brašna i jogurt, ako ste imali sreću da stignete na red pre nego što se rasproda. Мožda niste znali, ali pecivo u obliku kifle izumeli su bečki pekari kao znak sećanja na polumesec sa turskih zastava ispod zidina grada Beča za vreme duge opsa-de. Prve beogradske kifle imaju za moju generaciju isti istorijski značaj kao i za Bečlije, ali neću o tome, već o kobasicama.

Posle vladavine menzi, koje su se eufemistički nazivale „restoranima društvene ishrane“ i bazdile na geršlu i sivomaslinasti kupus, zvani SМB, mogućnost da se na ulici jedu kuvane kobasice delovala je kao početak života u bajci: Kad zrelo razmislim, siguran sam da su te prve kobasice došle, na kraju, i glave socijalizmu; posle njih više ništa nije bilo kao pre.

Kioske je, inače, postavio PKB – Poljoprivredni kombinat Beograd, i nisu bili veći od trafike, a u njima su iznad dva kipuća lonca stajale stroge brkate tetkice u nebeskoplavim radnim haljinama i cipelama bez peta i prstiju, uvek namrštene, ko zna zbog čega, ljute na čitav svet. Kiosci su bili retki, svega njih tri ili četiri, a najpoznatiji onaj, u parkiću preko puta hotela „Мoskva“ i drugi, kod autobuske stanice Studentski grad na Novom Beogradu. Tetkice su nekom vrstom mašica vadile vrele kobasice iz vode i polagale ih nežno, kao u kolevku, među strane razrezane zemičke, a onda preko njih, posebnom kašikom, premazivale čudo neviđeno žućkasti senf, koji smo probali prvi put u životu.

Naše prve ljubavne večere: po jedna kobasica sa senfom na podeljenoj zemički i desert poljubac na košavi sa ukusom senfa na usnama.

A onda, i kiosci PKB-a i tetkice u njima, i one tanke kobasice, kao da su propali u zemlju bez traga. Smenjivali su se periodi siromaštva i lažnog blagostanja; Beograd je danas preplavljen brzom hranom na svojim ulicama. Putovali smo po svetu i jeli sve moguće vrste kobasica, počev od kranjskih u ekspresima Beograd–Ljubljana. Probali smo, tako, paprene mađarske, najbolje francuske, i nemačke vurstele, londonske sosidže sa ukusom kuvane slame na buvljoj pijaci Portobelo Roud i njujorške hot-dogove sa kiselim kupusom – uzalud! Nijedne kobasice na svetu nisu bile ni prineti onima PKB-ovim i nijedan dižonski senf, mustard, ili kako se već zvao, nije ni izbliza imao ukus onoga sa usana iz 1956.

Najzad, ovog proleća, vlasnik „Konobe“, Deki, kupio je sasvim slučajno kod nekog mesara u Zemunu kobasice zgodne da mu ih gosti grickaju uz pivo. „Šta misliš o njima?“ pitao me je prve večeri. Probao sam ravnodušno prvu kobasicu i sledio se: imala je isti ukus onih nekadašnjih iz kioska na autobuskoj stanici Studentski grad. Nisam mogao da verujem ustima. Ispričao sam mu sve o tajni kobasica kojih se sećala i Dekijeva generacija i on ih odmah nazva: PKB nostalgija.

Veoma jednostavna stvar, zagrizeš kobasicu sa senfom, zažmuriš, a vreme ljubavi i siromaštva počne nežno da ti obmotava nepca i dušu.

Jedina nevolja je u tome što Deki ni za živu glavu neće da otkrije kod kog je mesara kupio kobasice. Taj mora da je čarobnjak.
 
Jeste li možda zaboravili na naše mane i vrline, pa vas podsećam ovim malim pismom kakav smo mi narod i kako nam je nemoguće udovoljiti.
Kod nas, naime, nikada ništa nije normalno kao kod ostalog sveta. Evo, na primer, slušao sam najmanje dve-tri godine kako Beograđani kukaju što se klima promenila i što više zima nije zima, a leto leto, i kako nema prelaznih perioda, nego pravo iz majica u džempere!
Stari Beograđani se sa nostalgijom sećaju nekadašnjih snegova, koji bi toliko napadali da se išlo kroz prave bele tunele. Pri tom zaboravljaju da su u to vreme bili mali i da su snežni zidovi bili viši od njih. Ali, svejedno! Evo, sad kada najzad pada sneg, nastade prava panika; saobraćaj u kolapsu, kao da su u pitanju snežne lavine, a ne svega tridesetak centimetara snega; lede se vodovodne cevi, a spikeri sa lokalnih radio-stanica upozoravaju Beograđane da ne izlaze napolje bez preke potrebe. Jednom rečju — katastrofa!
Klinike pune onih što su polomili noge na ledu ili onih drugi, kojima su ledenice sa krova pale na glavu. Gradske komunalne službe zaprepašćene i zatečene snegom u februaru koga niko nije očekivao, svi kukaju kako im je hladno i kako će se posmrzavati do proleća. Kod nas postoji čak i jedno selo, zove se Šavnik, koje je svake godine zatrpano smetovima i odsečeno od sveta da bi voditelji televizijskog dnevnika imali čim da počnu najvažnije vesti. Srbi sede ispred ekrana i ogovaraju sopstvenu zemlju. Neki, koji su bili u Švajcarskoj i Nemačkoj, zažareno govore kako su tamo i usred najvećih zima putevi čisti kao da imaju podno grejanje, a vidite, kako je kod nas! — zaključuju, zaboravljajući da Švajcarsku nije pravio njihov deda, nego švajcarski.
Onda dočekamo nekako leto, kad ono vrućine — dva meseca ni kapi kiše, takođe katastrofa. Suša će nam uništiti sve živo, ovo je potpuno nenormalno!
E onda počnu kiše, ali to nisu one kiše što padaju po normalnim zemljama, nego naše, srpske. To nije kiša, nego elementarna katastrofa, opšti potop. Seljaci sede na dimnjacima svojih kuća, deca se brčkaju po plićacima, a krave plivaju leđno sa sve četiri noge uvis. Čudo.
Isto tako je bilo i u socijalizmu za vreme koga smo čeznuli za kapitalizmom, pa da malo i mi živimo kao ostali svet. Ali, đavola, kad nam dođe dugo sanjani kapitalizam, to ni izbliza nije bilo ono što smo očekivali. Bitange se obogatiše preko noći, a po ulicama započe pucnjava kao u filmovima o Čikagu iz dvadesetih. Nove gazde pokupovaše sve živo i pootpuštaše pola zemlje: jednom rečju — katastrofa!
"Dođu vremena — pisao je Ivo Andrić — kad pametni zaćute, budale progovore, a fukara se obogati." Ima li išta tačnije od toga? Jednom rečju, emisija Tražili ste, gledajte! Ili što reče jedan: "Da prođe i ova demokratija, pa da živimo ko ljudi!"

MOMO KAPOR
 
Kafa je najvažnija sporedna stvar našeg života. Čini se, bez svega možemo, sem bez kafe...
Način na koji se spravlja i pije kafa, predstavlja, takođe, i pouzdanu granicu između mentaliteta i civilizacija. Dok Sever i Zapad piju kratke espreso kafe usput i na brzinu, takoreći s nogu, oslonjeni uglavnom na šankove, Istok najpre mora da sedne, odahne i na miru rezimira dan u toj slatko-gorkoj životnoj pauzi.
Enciklopedije pišu da je kafa do petnaestog veka rasla isključivo u Istočnoj Africi, i to u Etiopiji. Odatle je preneta u Arabiju, Turci su primili običaj pijenja kafe i preneli ga u naše krajeve. Zato je mi i zovemo "turska kafa"! Zanimljivo, pošto su nas navikli na kafu, Turci su prešli na pijenje čaja. Bilo kako bilo, kada sam jedne godine na Rodosu, naručio "tursku kafu", kelner me umalo nije izbacio iz kafane:
"Gospodine - rekao je ljutito - ovde se pije samo grčka kafa! Ako želite tursku, eno vam preko puta Male Azije, pa plivajte..."

Momo Kapor

FB_IMG_1633778133906.jpg
 
U jednoj od svojih priča Momo Kapor obratio se ženama koje nemaju posao na koji odlaze svakoga dana, već je njihov posao kuća i sve oko
nje

"U međuvremenu, postalo je nepristojno da žena za sebe kaže da je domaćica. Na pitanje: „Čime se Vi bavite, gospođo?“, ona će se snebivati, zastati jedan dugi trenutak, pa tek onda izgovoriti to poražavajuće priznanje da je domaćica i da ne radi ništa drugo.

U vreme kada su žene menadžeri, sekretarice, ministarke ili u najmanju ruku pi-arovi kojih ima mali milion, biti domaćica, koja ne radi ništa drugo, poražavajuće je priznanje o uzaludnosti života. A ima li ičega svetijeg od tog najčešćeg zanimanja u našim krajevima, od tog žrtvovanja karijere i taštine, da bi se služilo bližnjima s ljubavlju koja je sve ređa u našim životima?

Odlaziti na pijacu, birati prstima najbolje voće i povrće, smišljati za svaki dan nove obroke koji se neće ponavljati, a uz to voditi računa da se što manje potroši, kuvati, prati i peglati, čistiti kuću, držati je uvek blistavom i udobnom, plaćati račune za struju, vodu, grejanje i telefon, tražiti od muža sa nelagodom svakog dana pare za sve to, biti sekretar i pi-ar porodice, a često i lekar i negovateljica, a pritom reći društvu da se ne bavite ničim..

Zato, drage moje domaćice, kada vas one osobe dugih, lakiranih noktiju, pitaju čime se bavite, slobodno im recite da se bavite onima koje volite!"
 
Džentlmen

Džentlmen je jedna od anglosaksonskih reči koja se nikada nije primila u Srbiji. Ovde se za nekog ko je lepo vaspitan i otmen kaže – gospodin čovek. Pritom, ta odrednica ne znači u isto vreme i socijalno poreklo onoga o kome se govori. Može se mirno reći da mnogo više prave gospode postoji po srpskim selima nego u gradovima, a najmanje njih živi u prigradskim naseljima.

Ko je, dakle, džentlmen, a ko prostak, najlakše je utvrditi prilikom grupnih turističkih putovanja i, za vas koji sada letite ovim avionom, biće to zanimljiva igra na vašem desetodnevnom putovanju sa osobama koje ranije niste poznavali.

Pođimo najpre od spoljašnjih obeležja, koja su po kanadskom sociologu Makluanu, produžene poruke koje preko odeće i ostalog jedna osoba upućuje svetu oko sebe. Naravno, najpre ćemo iz džentlmenske lige izbaciti muške osobe koje na crne mokasine nose bele čarape ili one kojima su cipele, istina, nove, ali uprljane rodnim blatom.

Za tu selekciju najstručnije su stjuardese. Obratite pažnju na njih kada prolaze kroz sedišta i broje putnike, one nikad ne gledaju u lica već im je pogled uglavnom oboren i koncentrisan na cipele. Pravi džentlmeni nose, istina, staru ali do savršenstva usijanu obuću. Zato ćemo iz džentlemnskog roda izbaciti bogate dripce (izraz koji je u naš jezik zvanično uveo poznati režiser Emir Kusturica).

Dripci, naravno, nose veoma debele kartije lance sa krstovima (mada nisu pobožni) ili medaljonima, razdrljene crne košulje na belim odelima i zlatne ručne satove teške najmanje pola kilograma.

Prilikom dolaska u hotel u koji ih je smestio turoperator, najviše neprilika vodiču praviće oni koji su malo kad u životu spavali u boljem hotelu od ovoga u kome su smešteni. Insistiraće uvek bučno na ceni koju su platili za ovaj aranžman, a tražiti sobu sa pogledom na more iako u tom gradu nema mora, tvrdiće da su opljačkani prilikom promene valute i žaliti se da celu noć nisu oka sklopili zbog… i praviće stotine primedbi na hranu zemlje u kojoj su se našli, pa će tako na Dalekom istoku tražiti biftek sa pomfritom, u arapskim zemljama svinjski kotlet, a u Indiji goveđu supu.

Kada zauzmete mesta za zajedničkim stolom hotelskog restorana, pravi džentlmen će uvek, istog časa kada sedne, staviti preko kolena salvetu, dok će ostali, koji to nisu, mirno sedeti sa smotanim piramidama od salveta na tanjirima. Stavljanje salvete na krilo opšte je poznati znak konobaru da je gost spreman za obed.

Naravno, nećemo posebno isticati sitne gestove kao što su pridržavanje stolice dami koja sedi pokraj džentlmena, sipanje pića (jedna dama nikada ne uzima sama bocu ma koliko bila žedna), pripaljivanje cigareta, pridržavanje kaputa ili jakne, kao i otvaranje i zatvaranje automobilskih vrata, jer prave dame u stvari i ne znaju gde se nalazi kvaka.

Za razliku od pravog džentlmena, oni koji to nisu izbegavaće zajedničke izlete po znamenitim antičkim lokalitetima i umesto toga radije će obilaziti zlatare i prodavnice čuvenih firmi za odeću.

Njihove Viton torbe imaju uvek nove svetložute kaiševe, čak i onda kada su prave, a ne lažnjaci, njihovi mobilni telefoni imaju najjače zvučne signale, čini se da pored toga što mogu i da fotografišu, na njima može da se gleda televizijski program i čak da se čovek obrije kao braun aparatima za brijanje.

Zanimljivo, oni se još uvek nisu navikli na to čudo tehnike, pa čim sednu za sto stavljaju ga na vidno mesto ispred sebe. Naravno, neće imati pojma da tri dramatična uvodna takta signala sa njihovog mobilnog telefona pripadaju Betovenovoj Petoj simfoniji, zvanoj Sudbinska. Siroti Ludvig van Betoven, gde je završio – to je sudbina.

Bogati dripci najviše štede na napojnicama nosačima svog prtljaga, liftbojima i konobarima, a posle večere obavezno uzimaju račun i kontrolišu cene upoređujući ih sa našima. NJihova čuvena rečenica glasi: ,,Neću da me niko pravi budalom za moje rođene pare“.

Pravi džentlmeni su, inače, uvek neupadljivo odeveni, a tako se i ponašaju. Kada je jedanput neki poznanik zadivljeno rekao ministru inostranih poslova Velike Britanije, Entoniju Idnu da ima divno odelo, ovaj se istog časa vratio kući, obukao staro, a novo dao batleru da ga iznosi pre nego ga on obuče.

Postoji još jedan način da prepoznate pravog džentlmena.
Pravi džentlmen nikada neće pisati o tome ko je džentlmen a ko nije.

Momčilo Momo Kapor
 
Ako čovek sam ne zna šta voli, a šta ne voli, kako će to drugi znati?

Voleo sam da igram klikere po Čuburi i Neimaru. Znate li da naša deca, uglavnom, ne znaju tu igru? Sada se igraju kompjuterima.
Sede po svojim dečijim sobama i pilje u ekran na kojima se smenjuju pruge, brojevi i slogovi.

U Beogradu se više nigde ne mogu kupiti klikeri. A, bilo ih je toliko! Sećam se olovaca, mermeraca, zemljanaca, staklenaca, amerikanaca....

Bože, kako se brzo promenio stari, jučerašnji svet! Da bismo bili srećni, bila nam je dovoljna samo jedna rupa, izdubljena u utabanoj čuburskoj zemlji i dva-tri klikera u džepu.

Ne volim tipove koji su neljubazni i nadmeni prema kelnerima, jer prema svima višim od sebe moraju da budu preljubazni.
Ne volim ni onu vrstu Beograđana, koji obično, kaže: Neću da me prave budalom za moje pare!
Kao da ih, inače, celog života ne prave budalama?

Volim Beograđane, koji i pored svega, umeju da se smeju. U ovom gradu ih je, nažalost, sve manje. Uopšte, smejati se u mojoj domovini, znači biti neozbiljan. Na ceni su uvek zabrinuti namrgođeni tlovoljni tipovi.
Sem što u Beogradu ne vole ljude koji se smeju, Beograđani koji su na vlasti ne vole ni one koji se bave filozofijom!

Ovo je, verovatno, jedini grad na svetu u kome se reč filozofija, izgovara najčešće sa pretnjom:
"Nemoj tu da mi filozofiraš!"
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Momo Kapor - Provincijalka
Odgovora
0
Pregleda
132
Nina
Nina
Baudrillard
ZATON 2024: V Međunarodni festival kratke književne forme
Odgovora
0
Pregleda
131
Baudrillard
Baudrillard

Back
Top