.
КАКО БИХ...
Како бих ја могла да постанем сад нека друга,
Како бих могла да поново изнова мењам све,
Како да заборавим где је неиздржива туга,
А где срећа што спаја беле паперјасте снове?
Размазила сам те љубављу, дериште моје мало,
Претерала у својим осмесима и топлим пољупцима,
Кад можеш да помислиш да можда ми није стало
И да би икад неко други на овом свету могао да ме има.
Јер без тебе ја јутром мрзим цео, баш цео свет,
Јер без тебе ја не умем заправо ни да удахнем,
Јер без тебе ништаван је, сабласно пуст и уклет
Сваки пут којим бих могла ја сама да кренем.
Поклони ми нешто сад, ма поклони ту ситницу,
Да лежем крај тебе и будим се пољупцима твојим,
Да заједно одгајамо нашу насмејану шашаву децу,
Дозволи ми само то јер крај тебе ја једино постојим.
Воли ми сваког буновног јутра нове боре и седе власи,
Милуј ми старе ожиљке и сваку нову рану на кожи,
Испуни ми дан и мене испуни собом где год да си,
И свакога дана тако... Можеш ли, хајде сад кажи?
Д.С.