MOJE MALE ŠARENE EMOCIJE

[Nina]

Prozor zamagljen od kise.Prstima mogu stvarati obrise svojih snova na njima.
Malo srce.U njemu ti i ja.Tvoje oci,tvoja usta.Sta god pozelim.

tisina
nista se ne cuje,samo otkucaji srca i misli koje se roje
idealno utociste
daleko od svega,daleko od tuge
daleko od ponora koji preskociti moras a ne mozes
daleko od mostova koje sagraditi moras a nemas cime
daleko od osecanja koja te prate kao sive senke i vuku te tamo gde ne zelis ici
daleko od proslosti koja gazi sadasnjost i truje buducnost bez tebe
daleko od hladnih noci i suncanih dana bez boja.
daleko
Idealno
Ne postoji

 

[Vatreni Kamen]

"Душа ми је трска што у пољу стрши.
Сваки дах је страсти у свом правцу свија,
Сваки ветрић који преко ње ћарлија,
Ал је бразди ветар који рашће крши"

 

[PetarSamotnjak]

IZGOREO

Ne postojim više. Bijah jednom
i nestadoh u plamenu moje ljubavi.
Jedna ogromna vatra. Lagani popeo
rasuo se u zraku i pao nježno
pred tvoje noge. Ne zgazi ga,
u njemu još kuca moje srce.


Mohammad Hafis

 

[Nina]

Jednoga dana, negde - bilo gde, nepogrešivo, pronaći ćeš sebe,
i samo to može biti najsrećniji ili najgorči sat tvog života.

 

[NIKOS_]

Romantična ljubav pamti što godi drugoj osobi, što je uzbuđuje, i što je iznenađuje. Romantična ljubav deluje u malim znakovima pažnje i bliskosti. Ti znakovi govore, ti si mi najvažnija osoba na svetu.

 

[Mala sanjalica]

… Sve je u tome da čovjek bude
onakav kakav jest, da se ne stidi željeti
ono što želi, čeznuti za onim za čim čezne.
Ljudi su obično robovi propisa…
Netko im je rekao da trebaju biti takvi i takvi,
i oni nastoje biti takvi i obično do smrti
ne saznaju tko su i što su bili...
Na taj način postaju nitko i ništa, djeluju
podvojeno, nejasno, zbunjeno...
Čovjek prije svega mora imati hrabrosti
biti ono što jest…

Milan Kundera

 

[NIKOS_]

Pricajte mi o ljubavi
recite mi te nezne stvari jos jednom,
vas govor je lep i
moje srce se ne zamara slusajuci
pod uslovom da uvek ponavljate
te reci uzvisene:
volim vas
vi znate dobro da duboko u sebi ja njima ne verujem
ali ipak zelim da slusam reci te koje obozavam
vas glas miluje zvuke
koji sapucu drhtavo
i obmanjuju me svojom prelepom pricom
pa uprkos sebi ja zelim da verujem u to.

 

[Arhimedes]

 

[Duki Lu]

 

[meseceva rosa]

LJUBAV

Draga,
šta je ljubav nego zov života
erozija tame koju cepa zora,
kad te šapnem sebi i celome svetu
kad rasplašim zvezde uzdahom od žudnje
i zadremam tako uz tik tvoga bila
pa postanem zračak pun tvoje divote
to je ljubav
mila.

Možda ne potrebna
Celom svetu strana
Al' nama je svetost, smisao živa
hram nebeski s' kojeg odzvanjaju zvona
i sa kojeg sveti sva naša lepota.
Ljubav to su zvezde
Iz neba tvog oka
Arije anđela tvoga mekog glasa
Ljubav, to je draga
Kad ti taknem ruku
I u dlan ti spustim srce željno spasa.

Do juče te nisam ni poznao,
Draga,
A danas me tvoja impresija hrani
dok ceo grad spava zavaljen u suton
Preko moga tela žudnja, ljubav mlavi
I uzdah treperi sliku tvoju bledu
Što uznosi tihu harmoniju tebe
Pa uzdahnem
Ljubav
Kroz naprslo okno
Da svuče sa svoda svetu svetlost sebe.

Ljubav tobom sviće kroz smetove misli
Da se krilim tvojom lepotom
O Bella
Da mi kažeš:
''mili'',
I da sav se dadem
Da postanem lahor preko tvoga
tela..

Boris Staparac

 

[rosel]

 

[Lada]

Samoća je poput kiše.
U večeri iz mora se diže,
iz ravnica pustih i dalekih stiže,
ide u nebo gde je uvek ima.
I tek sa neba pada po gradovima.- Rilke

 

[Roibuš]

 

[PetarSamotnjak]

PJESMA O PROBUDJENIM USPOMENAMA

Propala ljubav ne nosi se na put
Kao što nosiš kovčege i svežnje.
U spomenima život samo spava;
Kad probudi se — oni budu čežnje.
Putuješ dane i putuješ noći:
Oni su tvoje društvo u samoći.
U zanosima, lutanju daleku
Oni te naglo zabole, zapeku.
Otideš dalje. Oni dublje riju
I glumljenu ti radost tiho piju.
Na dnu ti srca čuče sumnje; čuju
Micanje svake nade, pa je truju.
Tjeskobama, ljubomorom te muče,
U sutra sjenu bacajuć od juče.

Dobriša Cesarić

 

[Vatreni Kamen]

Mi smo se ipak negdje sreli
Izvan života izvan kruga
Iako sami još nas veže
Od misli most od suza duga. - Enes Kišević

 

[Nina]

Neke greske se prave samo jednom.
I posle njih se, naravno, kajemo,
jer kada izgubis poslednju sansu,
put za povratak…nemoguce je naci.

 

[Suljo.L]

Zivot je jedino sto te moze iznenaditi.

 

[Lada]

Ja nemam lice, ali imam izraz.Ne mogu da se pokrenem, ali pokrećem druge.U stvarnosti ne postojim, ali me prizivaju da bi stvarnost zavarali.
Sada je trenutak da Ti otkrijem svoje ime.
Ali pre toga, još samo ovo da Ti kažem: “Ja sam ona što nestaje i postaje”.
Zovu me Mašta.

 

[Arhimedes]

 

[Zena s greskom]

Onog trenutka, kad vam se pogledi sretnu, kad se ne mogu odvojiti jedan od drugoga, onog trenutka kad se naježite bez obzira kako vam toplo bilo.. E tog trena, desila se ljubav u vama..

 

[Zena s greskom]

Naučio si me... Da želim, ali da se ne nadam... Da zajedno možemo sve, ali da je iznad svega izbor u nama samima... Da sada možemo mnogo, ali da ćemo jednom moći mnogo više... Da neke stvari čekaju pravo vreme, a da pravo vreme čeka nas... Naučio si me da između reči i cutnjanja odaberem reči... I da onda kad govorim, govorim ono što želim... Ti si birao da slušaš ono što kažem, a ja sam birala da kažem ono što želim da čuješ... Želim da čuješ da uspevaš svu večnost da pretvoris u jedan trenutak - onda kad si tu... I da je taj trenutak sve što mi nedostaje u životu...

 

[Vexy]

Kad pritisne tuga, ko guja...ne pušta.

 

[Vatreni Kamen]

"Malo nespokojna,zbog tolikih čestih promena i stoga uvek
tako jednostavna, kao nebo u svitanje. Ali nebo koje se žari. Sanjiva od plamena
koji u tebi spaljuje sve što nije ljubav.Ideš putovima koji bi se unaprijed mogli izračunati. Ti neproračunata!" govorio si...

 

[Nina]

Trudim se da budem zauzeta. Kada vam je život pun stvari
koje treba da uradite i kojima se nadate, ne možete da se osećate loše.

 

[PetarSamotnjak]

GOSPODJA NA BALKONU

Stupi na balkon žena iznenada
u svjetlosti, svijetla, vjetrom ogrnuta,
iz sjaja sobe kao uzdignuta,
što na nju pada kroz vrata odzada.

Ko dno kameje tamne, tako tamna,
kad sjaji po rubu blistava i plamna,
te izgleda da veče stiže, tek pošto stupi ona,
da nasloni se na ogradu balkona,

da na rubu odmori svoje ruke,
da bude posve laka, bez ikakve smetnje;
ko da se daju nebu i redovima kuća
i svemu oko sebe u pokretu kretnje.

Reiner Maria Rilke