MOJ OTAC

joiv:
Uh, sad bas nadjem ovu temu... sednem na sec. da odmorim od pripreme i naletim. I pocinje ono stiskanje i onaj bol.... Moj je jako rano otisao imao je samo 37 god. onda kada je trebalo jos nesto da mi kaze, jos jednom da me poljubi, jos sa jednog sastanka da me saceka, jos jednom da mu se isplacem... prodje toliko godina i sve je teze, prosao je i onaj kad kada sam na svet donela jedno zlato i ridala zato sto on nije tu da je vidi, proslo je hiljadu deda sa svojim unukama i svojim cerkama i svakog puta sam priznajem bila ljubomorna, evo blizi se dan 11.05 trinaesta godina, a ja jos uvek cekam da dodje i da svojim cerkama kazem imate pravog dedu, cekam ga onako nasmejanog i punog zivota, cekam ga da mu kazem da nije uspelo ono sto je pokusao da od mene napravi jaku, da mu kazem da sam covek onakav kakav je on bio, da ne brine, da ga ljudi i dan danas pamte i pricaju o njemu kao o heroju i jos uvek sa velikim postovanjem, hiljadu stvari, a jedino sto mogu je to da legnem na onu plocu i budem besna na njega, na sebe, i na prokleti maj.... Hvala mom veeeelikom tati, hvala jednom coveku koji je jos uvek tu, samo se malo sakrio... jednom kad ga nadjem ima da ga nakrpim a onda da mu placem i pricam i nikada ga necu pustiti, obecavam.
Kliknite za proširenje...

:cry::cry::cry:
 
Mali cicku nadam se da nisi mnogo tugovala 11.05
Zao mi je sto si tako rano ostala bez oca :sad2:
Jer znam koliko meni moj znaci.A bolesan je kao i mama i znam da im se blizi kraj.
Prosto se bojim tog trenutka jer ih mnogo volim:heart:
 
Jennifer Jennin:
Odgovarajući na jednu temu ovdje...obuzele su me emocije...ne znam da li slična tema već postoji ili ne...ali sam pomislila da bi bilo lijepo da na jednom mjestu pišemo o svojim očevima, najiskrenije što možemo; o tome kakve ih pamtimo iz našeg djetinjstva, kao i kasnije, dok smo odrastali, i o tome kakvi su sad.
Da li smo ponosni na njih ili ih se stidimo, da li im šta zamjeramo, da li nešto želimo za njih da učinimo, a još nismo i slično...
Ako nisu živi, kakve uspomene na njih nosimo...

Hajte prvo vi, pa ću se i ja ubaciti...
Kliknite za proširenje...

Nisam zapamtio oca,nastradao je kad sam imao 16 meseci.Zaginuo je u nekoj skroz glupoj saobracajci,inzinjer sumarstva..pricaju mi da je bio ok lik.
 
22.juna će 10 godina od kako je umro ....

Bila sam jako vezana za njega .... i dan danas je nekako živ u meni. Kad ga sanjam, isplačem se na njegovom ramenu, odbolujem svaku od tih noći ... Njegova smrt promenila je moj život iz korena i ništa nije kao pre .... ostala je praznina, velika, ogromna, teška ....

Moj tata je bio dobar, vedar, otresit čovek .... Bio je dobar i suprug, i otac i prijatelj ... bio je kompletan.
 
Moj tajica je najbolji na svetu!!!!Nijedan covek na ovom svetu rec jednu losu ne bi mogao da kaze za njega.Sada je mnogo mnogo bolestan,i znam da se blizi trenutak kada cu ostati bez njega.Stvarno ne znam kako cu to preziveti,mnogo sam vezana za njega.Volim ga mnogo mnogo mnogo...Da li covek ikada prezali smrt roditelja,moze li se nastaviti normalno ziveti posle toga???Mislim da ce i jedan deo mene otici sa njim,kao i to da ce deo njega uvek biti samnom.Volim te tajice moj najdrazi!!!!! :heart:
 
Mali čičak:
Florena, to nije moj post... Hvala Bogu... moj otac je živ i zdrav...;):D
Kliknite za proširenje...

Hvala Bogu i neka ga uz tebe jos dugo... moj post i tek sam sad primetila da je Florena zamenila nas dve. Sto se tice tuge, nema neke razlike u datumima, svaki dan se desi nesto a da htela ne htela pomislim zasto sad nije tu, i svaki dan patim zato sto ne mogu otici na mesto njegovog pocinka cesce, nije sahranjen u mestu u kom ja zivim... i nikad ne prolazi, sve je u stvari teze, kako nam se nove stvari desavaju u zivotu tako sve vise fali... i sve vise boli. A najstrasnije je kada shvatis da se trudis i prisecas svakog momenta ne bi li osmeh, glas, pokret njegov bio sacuvan. To me plasi, ne dam zaboravu a izgleda da je to jace, da neke stvari jednostavno ne mozemo ostaviti tu gde jesu... iscule bez predhodne najave, tek u snu ti dodju i ljutim se kad se probudim... zelim jos malo da slusam taj glas i jos malo cujem taj zvizduk... i ne dam tom bolu da ode, neka ga tu da me uvek podseca na njega, to je ostalo posle njega, pa kad bi taj bol prosao, bojim se prosla bi i secanja...
 
marta83:
Moj tajica je najbolji na svetu!!!!Nijedan covek na ovom svetu rec jednu losu ne bi mogao da kaze za njega.Sada je mnogo mnogo bolestan,i znam da se blizi trenutak kada cu ostati bez njega.Stvarno ne znam kako cu to preziveti,mnogo sam vezana za njega.Volim ga mnogo mnogo mnogo...Da li covek ikada prezali smrt roditelja,moze li se nastaviti normalno ziveti posle toga???Mislim da ce i jedan deo mene otici sa njim,kao i to da ce deo njega uvek biti samnom.Volim te tajice moj najdrazi!!!!! :heart:
Kliknite za proširenje...


Svašta čovek može da preživi, ali ne znači da ostaje ceo.
 
Moj otac je umro kad sam imala 13 godina, sa svojih 43. Mnogo smo bili bliski i danas se desi da ljudi kazu iz cista mira...ala podsecas na oca....pokreti, reci gestikulacija, pogled....Uzasno mi je bilo desetak godina, a sada sam valjda navikla na tu prazninu...ne znam sta sam osecala, tugu, teret, bes, bespomocnost...sad sam mirna..i svesno znam koliko mi je nedostajao..i dan danasnji mi nedostaje...
Ne xznam sta d akazem za mog oca..osim da su vecina sadasnjih profesora sa fakulteta na kom je bio njegovi prijatelji, ministri, direktori, a isto tako i majstori i seljaci....svi ga se sa tugom i postovanjem secaju, i mnogo ljudi za njega kaze da im je bio najbolji prijatelj, njegova tasta kaze"Vise mi je zao zeta, nego za muza"..a nju niko nikad nije uspeo da obrlati...bio je meraklija, cigare, kafane, pice, drustvo, ali i porodican covek, otac, bio je sin i suprug i direktor i kolega, a nije se stideo svog seljackog siromasnog porekla, svima kojima je mogao je pomogao...kako je to uspeo nije mi jasno, ali jasno mi je sta meni fali...nikada me nije tretirao kao dete, nikada me nije lagao i nikad ami nije govorio da ne znam zato sto nisam odrasla, uvek je odgovarao na moja "glupa" pitanja, prosto me nije shvatao neozbiljno od kad znam za sebe...jedino negativno sto sam od njega ikad cula bilo je "Ne moze, jer nije to bas tako prosto kao sto izgleda."
A osim toga je uvak imao pametne savete kako da izadjem na kraj sa sobom i drugima..."Zvezdo, ne nasedaj.", tesko mi je sto me nije naucio mnogim stvarima koje zivot znace...i u svakoj situaciji mi nedostaje....ali eto, navikla sam da ne mislim na to i da na drugom mestu trazim ono sto mi treba....
 
Moj tata je poginuo kad sam imala 13 godina.
Bio je vruc, ljetnji dan i nishta se nije trebalo desiti.. To shto se desilo, bilo je igrom slucaja.
Ne prodje dan, a da se ne zapitam jesam li mogla pomoci.
Ipak, proshlo je 6 godina i emocije se nekako stishaju, nedostaje mi, ali sam se pomirila sa tim da ga nema.

Uglavnom, bio je advokat, ugledan u gradu. Malo nagle naravi ,ali je tu naglost koristio u svom poslu i bio je veoma uspjeshan.
Voljela sam ga mnogo. Poshto sam puno mladja od sestre, bila sam njegova mala princeza, kojoj se ugadjalo.

Svirao je gitaru... ta gitara sada skuplja prashinu u mojoj sobi,ali... koliko je samo divnih pjesama odsvirao na njoj... Kako nam je znalo biti lijepo u kuci.

Imala sam bezbroj igrachaka, nikad mi nishta nije nedostajalo. Tata mi je kupio prvi mobilni. Bila sam glavna faca. :P

Onda se sestra udala, u ljeto '03., a tata je poginuo u ljeto '04.
Odjednom je nestalo to moje bezbrizno djetinstvo [da, ja sam bila dijete sa 13, ne djevojka kao shto su sad djevojke sa 13], i mama i ja smo ostale zbunjene jer smo upale u skroz drugachiji zivot nego onaj na koji smo navikle.

Ali mama... nema rijechi da opishem ljubav prema njoj. Najjacha i najhrabrija zena na svijetu. :heart:


Tata mi nedostaje. Upisala sam pravo, da budem kao on. Nikad necu biti kao on, on je htio znati sve o svemu, trudio se da bude najbolji. Ja nisam. Idem linijom manjeg otpora, jer smatram da nikad ne mozes predvidjeti shta ti se moze dogoditi, a onda je sasvim svejedno da li si najbolji ili najgori. Na sudbinu se ne moze uticati.

Nedostaje mi svaki dan. Na rodjendane, na maturama mi je nedostajao, na sve vazno sto napravim... nedostaje. I chesto se zapitam shta bi sad radio, kako bi izgledao...
Tuzno je. :sad2:


Evo moja najdraza fotka sa njim.
 
joiv:
Hvala Bogu i neka ga uz tebe jos dugo... moj post i tek sam sad primetila da je Florena zamenila nas dve. Sto se tice tuge, nema neke razlike u datumima, svaki dan se desi nesto a da htela ne htela pomislim zasto sad nije tu, i svaki dan patim zato sto ne mogu otici na mesto njegovog pocinka cesce, nije sahranjen u mestu u kom ja zivim... i nikad ne prolazi, sve je u stvari teze, kako nam se nove stvari desavaju u zivotu tako sve vise fali... i sve vise boli. A najstrasnije je kada shvatis da se trudis i prisecas svakog momenta ne bi li osmeh, glas, pokret njegov bio sacuvan. To me plasi, ne dam zaboravu a izgleda da je to jace, da neke stvari jednostavno ne mozemo ostaviti tu gde jesu... iscule bez predhodne najave, tek u snu ti dodju i ljutim se kad se probudim... zelim jos malo da slusam taj glas i jos malo cujem taj zvizduk... i ne dam tom bolu da ode, neka ga tu da me uvek podseca na njega, to je ostalo posle njega, pa kad bi taj bol prosao, bojim se prosla bi i secanja...
Kliknite za proširenje...

Posto sam u zivotu izgubila najdaraze sto moze biti a to je moja cera:sad2:Moram ti reci da bol uvek ostaje samo je vremenom nekako tisi-mirniji.Nemoj biti ljuta na sebe jer je to normalno i prirodno.Secaj se tvoga oca po lepim sitnicama.Neka te raduju ti trenutci koje si provela sa njim.Te sitnice ne zaboravljaj.A bol i tugu prepusti vremenu.Bice mnogo lepih trenutaka u tvom zivotu i nemoj ih unistavati sa time sto tata nije tu.On je tu samo ga ne vidis a onda je tuzan zato sto si ti tuzna.Ja verujem u to i to me godinama smiruje i budi neku nadu u meni.Samo veruj:zag:
 
Poslednja izmena:
FLORENA:
Posto sam u zivotu izgubila najdaraze sto moze biti a to je moja cera:sad2:Moram ti reci da bol uvek ostaje samo je vremenom nekako tisi-mirniji.Nemoj biti ljuta na sebe jer je to normalno i prirodno.Secaj se tvoga oca po lepim sitnicama.Neka te raduju ti trenutci koje si provela sa njim.Te sitnice ne zaboravljaj.A bol i tugu prepusti vremenu.Bice mnogo lepih trenutaka u tvom zivotu i nemoj ih unistavati sa time sto tata nije tu.On je tu samo ga ne vidis a onda je tuzan zato sto si ti tuzna.Ja verujem u to i to me godinama smiruje i budi neku nadu u meni.Samo veruj:zag:
Kliknite za proširenje...

Florena svaka ti cast.... nista se ne moze porediti sa gubitkom deteta, stalno razmisljam od cega smo i koliko mi to ljudi mozemo podneti sibanja zivota... Svi bismo mi voleli da zive nama mili dugo uz nas, strasnije od svega je to kada roditelj isprati svoje dete :zag:.
 
joiv:
Florena svaka ti cast.... nista se ne moze porediti sa gubitkom deteta, stalno razmisljam od cega smo i koliko mi to ljudi mozemo podneti sibanja zivota... Svi bismo mi voleli da zive nama mili dugo uz nas, strasnije od svega je to kada roditelj isprati svoje dete :zag:.
Kliknite za proširenje...

..samo da ti se pridruzim, i kazem da je to najtuznija prica...
..Florena....:zag:

..inace, na ovo boldovano, kaze se: ne dao ti Bog onoliko koliko mozes da izdrzis:heart:
 
affrodiita:
..samo da ti se pridruzim, i kazem da je to najtuznija prica...
..Florena....:zag:

..inace, na ovo boldovano, kaze se: ne dao ti Bog onoliko koliko mozes da izdrzis:heart:
Kliknite za proširenje...
Odavno nisam plakala.
A sada su suze krenule same.
Kad bi ovaj Bog znao kakav mi je krst sudbine dodelio mozda bi se malo i smilovao.
Tvrdim da ni jedno zivo bice ne moze da izdrzi ono sto zena-covek moze
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

prvepruge
Sta uradi otac ubice Carlija Kirka..
2 3 4
Odgovora
77
Pregleda
1.423
blablablahh
blablablahh

Back
Top