Moć lepih reči koje zauvek ostaju

[Nina]

Jednog dana učiteljica je zamolila učenike da na papir napišu imena svih svojih drugara iz razreda, ostavljajući uz svako ime malo mesta.
Zatim im je rekla da uz svako ime napišu jednu, najlepšu stvar koju mogu reći o toj osobi.
Na taj zadatak otišao je ceo čas. Po završetku svi su predali svoje papire.
Tokom vikenda učiteljica je sela i prepisala sve lepe reči na posebne listove – tako da svaki učenik dobije svoj papir s komplimentima.

U ponedeljak im je podelila te papire. U razredu su se ubrzo pojavili osmesi.

-„Stvarno neko tako misli o meni?”
-„Nisam znao da nekome toliko značim.”
-„Nisam znala da me drugi toliko vole.”

Na tu temu se više nisu vraćali. Učiteljica nije znala jesu li deca pokazala te papire roditeljima kod kuće ili su ih zadržala za sebe, ali to i nije bilo važno.
Cilj je bio postignut – svako se osećao važnim i cenjenim.

 

[Nina]

Prolazile su godine.

Jedan od tih učenika, Marko, tragično je poginuo u saobraćajnoj nesreći vraćajući se s posla. Učiteljica je otišla na njegovu sahranu. Nikada pre nije videla tako mladog čoveka u kovčegu. Izgledao je zrelo, a istodobno bolno nevino… Crkva je bila puna ljudi. Jedan za drugim prilazili su da se poslednji put pozdrave. Ona je to učinila poslednja.

Tada joj je prišao jedan od Markovih prijatelja:
-„Jeste li vi bili njegova učiteljica?”

Klimnula je glavom.
-„Često je govorio o vama” — rekao je.

Nakon ceremonije, bivši školski prijatelji okupili su se zajedno s Markovim roditeljima. Otac je izvadio novčanik i rekao:
-„Želimo vam nešto pokazati. Našli smo ovo kod njega, kada je otišao.”

Iz novčanika je izvadio dva stara, iznošena papira, mnogo puta presavijana i rasklapana.
Učiteljica ih je odmah prepoznala – to su bili papiri puni lepih reči koje su mu njegovi prijatelji napisali pre mnogo godina.
-„Hvala vam što ste to tada uradili” — rekla je Markova majka. — „Kao što vidite, uvek ih je nosio sa sobom.”

Tada su se javili i drugi.
- „I ja još imam svoj papir. Čuvam ga u fioci radnog stola.”
-„Moj muž je tražio da svoj stavimo u naš svadbeni album.”
-„Moj je u mom dnevniku.”

Jedna od devojaka izvadila je iz torbice novčanik i pokazala svoj izgužvani papir.
-„Uvek ga nosim sa sobom.”
Učiteljica je sela i rasplakala se. Plakala je za Markom i za svima onima koje više nikada neće videti.

 

[Nina]

Živimo u svetu koji je tako užurban, da često zaboravljamo kako život ima svoj kraj. A niko ne zna kada će taj dan doći.
Zato – recite svojim bližnjima koliko vam znače. Recite im to danas. Ne čekajte dok ne bude prekasno.

(Nepoznat autor -izvor-detinjarije)