Mitološka bića u umetnosti

[Khal Drogo]

Minerva Fighting Mars, Jacques-Louis David, 1771.

Helicon or Minerva's Visit to the Muses, Joos de Momper, late 16th century or early 17th century

 

[Khal Drogo]

Story of Minerva - Minerva Watering her Horses into the Sea, René-Antoine Houasse, 1688.

Story of Minerva - Minerva Giving her Shield to Perseus, René-Antoine Houasse, 1697.

 

[Khal Drogo]

Story of Minerva - Minerva and Tiresias, Rene Antoine Houasse, 1698.

Story of Minerva - Minerva and the Triumph of Jupiter, Rene Antoine Houasse, 1706.

 

[Khal Drogo]

Mars disarmed by Venus, Jacques-Louis David 1824.

The Combat of Mars and Minerva, Joseph-Benoît Suvée, 1771.

 

[Neprilagođena]

Portret vile(1869)

Sofi Dž.Anderson

 

[Poli46]

Mokoš
Bognju Mokoš slavili su Istočni Sloveni. Međutim, neki oblici njenog imena pojavljuju se i
među Zapadnim Slovenima (Mukeš, Mukus, Mococize). Mokoš je boginja predenja, ali i
zaštitnica žena, koja se brine o njihovom zdravlju i porodu. Ona pomaže porodiljama
i štiti njihovu decu, istovremeno pomožući ženi da očuva dobar brak. Osim za predenje,
Mokoš je vezana i za ostale ženske poslova kao i za vođenje domaćinstva. Ipak, predenje
predstavlja delatnost koja je neraskidivo vezana baš za ovu boginju. Mnogo običaji vezani
su za Mokoš kao zaštitnicu predilja. Slovenske žene bacale su u vodu kudelju koja se
nazivala «mokrica» i koja je predstavljala žrtvu Mokoši. Pređa kudelje nije se smela
ostavljati preko noći da je ne bi Mokoš oprela. Zaštita ovaca i njihovog runa takođe je
bila jedna od Mokošinih delatnosti, zbog čega su joj Sloveni takođe prinosili žrtve.
Makaze, bosiljak i premen vune stavljani su pod noge
Mokošinom kipu što je imalo za cilj da omogući zaštitu neostriženim jaganjcima.
Čak i posle prihvatanja hrišćanstva neka verovanja vezana za Mokoš su ostala.
U severnoj Rusiji verovalo se da Mokoš ide od kuće do kuće za vreme velikog
posta i nadgleda predilje. Smatra se takođe da Mokoš ima funkciju sličnu suđajama.
Budući da je vezana za vreteno i preslicu, pretpostavljalo se da se Mokošina delatnost
proteže i na kosmičkom planu kao delatnost boginje koja određuje ljudsku sudbinu i
seče kratke niti čovekovog života.

Još jedna delatnost vezana je za Mokoš, a to je vračanje. Žene koje su se u šesnaestom
veku u Rusiji bavile vračanjem nazivane su mokošama. Aleksandra Bajić povezuje Mokoš
sa Baba-Jagom, vešticom iz ruskih bajki koja živi u kolibi na kokošijim nogama i koja pomaže mladićima i devojkama darujući ih magijskim predmetima. Međutim, pitanje je da li je Mokoš
izvorno veštičja boginja ili je to postala po prihvatanju hrišćanstva.

 

[Damjan WPWW]

HERA

Zevsova veoma poštovana
supruga, Hera, bila je zaštitnica braka i udatih žena. Davala je primer svojom vernošću bogovim i ljudima. Poznata po svemu što čini ženu majku i odanu suprugu – kažnjava neverstvo i surovo se sveti ljubavnicama, podiže svoju i drugu decu…

Rođena je iz braka Hronosa i Reje, kao Zevsova starija sestra, dugo je živela u očevoj utrobi dok je Zevs nije oslobodio. Posle je Zevs nevoljnu uzima za suprugu. On joj se često udvarao ali ga je ona odbijala da bi se jednom prerušio u pokislu kukavicu da bi došao do nje. Hera se sažalila na jadno stvorenje i prigrlila ga je, a Zevs se odmmah vratio u svoj oblik i napastvovao je, pa je ona iz stida pristala na udaju.

Njena deca sa Zevsom su Ares (bog rata), Heba (boginja mladosti), Erida (boginja nereda, haosa, razdora i sl.) i Elitija (boginja porođaja). Hera je bila ljuta kad se rodila Atena (ćerka Zevsa i Metide), pa je ona rodila Hefesta (po nekim mitovima Hefest je i Zevsov sin). Zevs i Hera su se gadili Hefesta zbog njegove ružnoće, pa su ga bacili sa planine Olimp. Po nekim drugim mitovima nijedno Herino dete nije Zevsovo jer je ona sama zatrudnela tako što je jela salatu i rukom tukla zemlju.

Često se prikazuje u svečanim odorama noseći na glavi krunu, odnosno polos- koji su nosile najznačajnije boginje. U ruci nosi nar, simbol zdrave krvi ali i smrti. Kao i sve boginje ona je važila za samovoljnu i hirovitu.

U rimskoj mitologiji pandam je Junoni.

Herino ime potiče iz pre grčke civilizacije, posvećeni su joj mnogi hramovi, a veruje se da su zbog nje Grci počeli da pokrivaju hramove koji su pre nje bili pod vedrim nebom, verovatno kako bi sakrili darove posvećene boginji, koji su bili mnogobrojni i primamljivi za lopove. Postoji i festival posvećen Heri u Eubeji kako je ona i zaštitnik stoke, goveda, a ovo je zemlja bogata istom. Njen simbol je ptica kukavica, zbog legende o Zevsovom udvaranju.

 

[Damjan WPWW]

HAOS

Haos je stariji od bilo čega drugog

Prema grčkoj mitologiji, Haos je bilo prvo što je postojalo i predstavlja sastavni dio grčkih mitova jer opisuje odakle su došli svi drugi bogovi i boginje.

Kao što priča kaže, Haos je postojao prije bilo čega drugog, a iz njega je potekao cijeli svijet, uključujući i sve druge prvobitne bogove i božice. Jedan od mitova kaže kako je iz njega nastala i boginja Zemlja – Geja. Iz Haosa se rodila moćna sila, ljubav – Eros, koja sve oživljava; i tako je počeo da se stvara svijet. Zemlja je rodila Nebo – Uran i on zavlada svijetom. Zatim se on oženio zemljom i dobili su šest sinova i šest kćeri – moćne titane i tri kiklopa. Vremenom je Uran zamrzio svoju djecu titane i zatvorio ih u mrkli mrak, sve dok se najmlađi od njih – Hron nije ohrabrio i lukavstvom zbacio oca sa vlasti. Hron se bojao kako će njegova djeca to isto učiniti njemu, pa je svojoj ženi Reji naredio da mu prinosi svako djete koje bi on potom gutao; među njima su bili Demetra, Hera, Had i Posejdon. Reja je uspela da sakrije najmlađeg sina Zeusa koji je ustao protiv oca i natjerao ga da vrati svu djecu koju je progutao. Potom se Zeus oženio Herom i postao vrhovni bog Olimpa. Većina mitova smatra kako su i Erebus, koji predstavlja tamu, i Nikta koja predstavlja noć, također nastali iz haosa.

 

[Poli46]

Golem
Golem (hebrejski: גןלם, sirovina, neobrađeni materijal) je biće ljudskog oblika
stvoreno pomoću magije pri čijem oživljavanju najbitniju ulogu imaju moć
govora i slova. Odmah u početku treba odvojiti golema od potencijalnih fiktivnih
srodnika kao što su zombi i vampir. Poslednja dvojica u svom postojanju prolaze
faze: živo-mrtvo-oživljeno, dok golem ima samo dve: neživo-animirano.

Golem pre svog "oživljavanja" nije imao život, niti će ga ikad imati. On je samo pokretna
masa blata kojom upravlja njegov stvaratelj pomoću magije hebrejskih slova i riječi.
Golem je opozit utvari: ona je duh bez forme, golem je forma bez duha. I ništa više od toga.

U 16. stoleću na području današnje srednje Evrope, usled čestih progona i lažnih optužbi,
u židovskom se narodu javila potreba za legendama o zaštitniku.
Upravo u to doba javlja se najpoznatija pričao golemu, golemu iz Praga kojeg je stvorio
praški rabin Yehudah Levi ben Betzalel Loew zvan Maharal . Jedan od velikih židovskih
mislilaca 16. stoleća, autor brojnih knjiga iz područja židovskog prava, filozofije i morala
koji je razvio sasvim drugačiji pristup znanju sakupljenom u Talmudu, poznat je takođe
i kao stvoritelj golema.

Problem je nastao kada je golem, koji je iz dana u dan postajao sve veći rastom i jači
nadnaravnim moćima počeo ubijati nevine ljude po ulicama te se oteo kontroli rabina
Loewa koji je bio prisiljen uništiti ga maknuvši mu slovo alef s čela.
Legenda kaže da je beživotno telo spremio u potkrovlju današnje praške
"Stare Nove Sinagoge", postoji priča koja govori da je golemovo telo od tamo ukradeno
te premješteno i pokopano na mestu današnjeg tornja Žižkov u Pragu. Modernije verzije
spominju i nacističkog agenta čiji je pokušaj uništavanja golema tokom Drugog svetskog
rata završio njegovom vlastitom smrću.

 

[Poli46]

Hesperide
U grčkoj mitologiji Hesperide, čije ime znači kćeri večernje zvezde, su bile nimfe koje su
uz pomoć zmaja Ladona sa hiljadu glava čuvale drvo sa zlatnim jabukama koje je boginja
zemlje Geja poklonila vrhovnom bogu Zevsu i boginji braka Heri kao venčani dar.
Verovalo se da zlatne jabuke daju besmrtnost onome ko ih jede. Vrt sa zlatnim jabukama
bio je na planini Atlas ili kraj Tritonskog jezera. Blizu vrta bilo je mesto gde je titan Atlas
držao nebesa na svojim ramenima.

Prema Hesiodu Hesperide su bile kćeri boga tame i senke Erebusa i Nikse boginje noći,
a u drugim zapisima njihov otac je bio titan Atlas ili bog večernje zvezde Hesper, a majka
nimfa Hesperija ili iskonska boginja mora Keto. Obično se navode tri nimfe, ali većina kaže
da ih je bilo čak sedam. Njihova imena su bila Аeglija, Аretuza, Еriteja, Hespera, Hespereja, Hesperuza i Hestija. Najčešće se govorilo da žive na zapadu iza zalaska sunca, ali grčki
pesnik i gramatičar Apolonije sa Rodosa (III vek pre nove ere) ih smešta ih u severnu Afriku,
a mitograf Apolodor (II vek pre nove ere) među Hiperborejce.
Poslednji zadatak najpoznatijeg antičkog heroja Herakla bio je da donese zlatne jabuke
mikenskom kralju Euristeju. U jednoj verziji Herakle je ubio zmaja i uzeo jabuke, a u drugoj
verziji Herakle je držao nebo dok je Atlas uzimao jabuke za njega. Kada je ispunio zadatak
poklonio ih je boginji Atini, a ona ih je vratila Hesperidama. Jednu od tih jabuka ukrala je
boginja svađe Erida, i s natpisom: "Najlepšoj!" bacila među boginje Heru, Atinu i Afroditu
kada su se gostile na svadbi ftijskog kralja Peleja i morske boginje Tetide, da se na taj način
osveti što je bogovi nisu pozvali na svadbu.

 

[Poli46]

Jednorog
Jednorozi su jedna od najlepših i najmističnijh bića u mitologijama celoga sveta.
Legende o njima pričaju se već više od 3000 godina od Istočnih do Zapadnih civilizacija.

Rafael-Dama s jednorogom

U Starom zavetu počinje priča o jednorogu kojeg nazvaše re'em. Ptolomej II, egipatski vladar,
naredi da se starozavetno ime promeni u grčko minokeros, a Sveti Jeronim ga prevede i na
latinski kao unicornis. I tako iz Starog zaveta jednorog krenu na put kroz najstariji ep
Mahabharati, preko najstarijeg evropskog zapisa grčkog lečnika Ktesiasa, koji ga
398.g.pr.n.e. smešta u Indiju.

Čuvši priče trgovaca i putnika, Ktesias ga opiše kao ogromnog, belog konja, crvene glave,
plavih očiju i roga dugačkog pedesetak centimetara. Ni veliki grčki filozof Aristotel (384-322.
pr.n.e) ne ostade imun na njega te ga je opisivao kao životinju nerascepljenih kopita.
U većini legendi jednorog je prelepi, snežnobieli konj sa spiralnim rogom na čelu.
Snažnog tela, vitak i hitar ipak je plah i nepoverljiv te mu je nemoguće prići. Ipak njegova boja
se mijenja ovisno o legendi i iako plah često je na slikama prikazan u društvu s devicama –
simbolima nevinosti.
Legende kažu da jednorozi žive u dubokim zelenim šumama u blizini nekoga jezera u kojem se ogledaju. Žive usamljeničkim životom, a hrane se nežnim lišćem. Imaju izuzetno snažna kopita
koja im omogućuju prelaziti daleke puteve i zapreke koje se čine nemogućima za savladavanje. Ždrebad je u početku zlatne boje, a pre zrelosti prolaze i srebrnu fazu.
Jednorozi čuvaju ulaz u vilinsko kraljevstvo i druže se samo s dobrim bićima poput vila i vilenjaka. Samo ljude dobra srca jednorozi će pustiti kroz dveri, a njihova pronicljivost u pogledu nečijih
mana je tako jaka da on jednim udarcem svojeg kopita može usmrtiti osobu za koju oseti da je nekome učinila zlo.

 

[Poli46]

Plejade
Plejade su jedne od nama najbližih galaktičkih skupina.

Plejade u mitologijama

Kelti su Plejade povezivali s oplakivanjem i pogrebima naime, razdoblje od jesenskog
ekvinocija i zimskog solsticija bilo je posvećeno prisećanju na mrtve. Oblak se dizao s
istočnog neba kad je sunce zapadalo, dajući im sve više i više poseban sjaj, nalik suzama.
Stolećima kasnije, zbog općenitih svemirskih pojava pomicanja, one se više nisu tačno
tako pomicale, no njihova je simbolika ostala. Takvim uzdizanjem oko juna, započinjala je
i nova godina kod Maora na Novom Zelandu, koji su Plejade nazivali Mataariki. Između
ostalog, sedam sestara nazivali su Makarama. Stari Englezi, stari Germani, Rusi, Česi i
Mađari smatrali su da predstavljaju kokoš s pilićima. U zapadnoj astrologiji predstavljale
su nošenje ljudi sa žalošću, pa ih je predstavljao i kamen kvarc i komorač. Dva se puta
spominju u Bibliji i to u priči o Jobu. U Egiptu su predstavljale božicu Net, božansku majku
i gospu neba. U starom Rimu bile su poznate kao nakupina voća ili Device proleća.
U severnoj Africi to su bile zvezde kiše. Hindu ih pamti kao Plameni Agnia (boga vatre)
te kao Generala nebeskih vojski. U Japanu, Plejade su znane kao Subaru, kornjače,
U Kini prikazuju grivu belog tigra Zapada. Također ih Kinezi spominju u astronomskim
spisima "Zvezde cveća i zvezde pupoljaka", oko 2357. g. pre Krista.

Stari su Asteci Meksika i Srednje Amerike svoj kalendar temeljili na Plejadama. Godina bi im
počela kada bi svećenik zabilježio prvo uzdizanje Plejada točno na istoku. Siuksi iz Severne
Amerike, povezivali su nastanak Plejada s Vražjim Tornjem. Navaho Indijanci Plejade su
nazivali Suncima što se iskre, domom Crnog boga. Općenito su plemena Amerike verovala
da je vizija tačnija koliko je gledaoc video Plejada. To se prakticiralo i u Evropi, posebno u
Grčkoj. Takođe, grčki su mornari znali da će plovidba biti dobra ako su se Plejade videle,
ako nisu, na putu je bila jaka oluja. Spominju ih i Hesiod te Homer u Ilijadi i Odiseji.

Prema grčkoj mitologiji, plejade su sedam kćeri Titana Atlasa i morske nimfe Plejone.
Sestre su Hesperida, Hijada i Kalipso. Njih je poučavao Artemis te se zajedno s
Hijadama nazivaju Atlantidama, Dodonama ili Nisiadama. One su takođe bile u
vezama s visokim bogovima, pa je tako Maja, najstarija, Zeusu rodila Hermesa.
Elektra mu je rodila Jazona i Dardana, praoca Ila, osnivača Troje. Također mu je
Tajgeta rodila Lakedamona, prvog spartanskog kralja. Metropa, najmlađa morala se
udati za Sizifa, te mu je rodila nekoliko sinova. Time je postala i smrtna. Kalena je sa
Posejdonom imala Likusa i Euripila, Alkiona mu je rodila Hiriea. Steropa je pak Aresu
rodila Oenomana. Nakon što je Atlas bio prisiljen nositi svet na leđima, Orion je počeo
progoniti Plejade. Da im olakša beg, Zeus ih je prvo pretvorio u labudove, a potom u
zvezde. U toj se skupini najsjajnije vide samo šest Plejada, jer se, kažu, Meropa srami
svoje veze sa smrtnikom, pa svetli slabije. Elektra se pak vidi povremeno, jer, kada je
Troja pala, ona je raspustila kosu i započela šetnju nebom kao kometa.

 

[Poli46]

Nemejski lav


Nemejskog je lava Hera, Zevsova kraljica-žena, uvežbala i nastanila međ’ brda Nemejska,
da bude pošast čovečanstvu. Tamo je harao među plemenima žitelja, i bio gospodar nad
Tretom, Apesantom i Nemejom. Ipak, sila snažnog Herakla pokori ga.

~ Hesiod, Teogonija~

Verovatno najpoznatiji lav iz mitologije je Nemejski lav. Strašna zver, dvostruko krupnija
od običnog lava, sejala je strah i proždirala svakog ko joj se nađe na putu. Ne samo što je
bio veći i snažniji od svih drugih lavova, već je imao i kožu koju nijedna strela niti koplje
nisu mogli da probiju. Sve ove natprirodne karakteristike Nemejski lav je stekao rođenjem,
jer je bio potomak krilatog Giganta Tifona i čudovišne Ehidne, roditeljskog para Sfinge,
Himere, Kerbera, Hidre i drugih.
Retko koja mitološka čorba je bila skuvana a da Hera nije u njoj zamastila prste.
Večito kivna na Zevsa koji ju je varao na svakom koraku (ili bar svakom drugom),
kumovala je stvaranju mnogih nemani. To je bio njen način da se osveti svom mužu
i onima koji su se s njim spetljali, mada su češće stradali oni koji su nevini.
Slanje golemog lava u Nemeju je njeno delo. Slučajno? Naravno da ne – tamo je
postojalo veliko svetilište posvećeno Zevsu. Čik, da neko priđe!

Herkul ubija Nemejskog lava
Nakon traganja po nemejskim predelima, Herakle pronađe lava na gori Tret. Najpre je pokušao
da ga usmrti strelama koje je na dar dobio od Apolona. No, one nisu lavu nanele nikakve povrede. Zatim je pokušao da ga raspori mačem koji mu je Hermes dao, ali se njegova oštrica savila kao od šale. Na kraju, probao je i toljagom da mu dođe glave, ali ni to nije uspelo – lav se povukao u jazbinu. Iscrpevši sve mogućnosti preostalo mu je samo da se osloni na sopstvenu snagu i sa zveri uhvati u koštac prsa u prsa.
Pećina u kojoj je lav obitavao imala je dva ulaza. Herakle je zagradio jedan ulaz, a potom ušao
unutra; tako je otpočela surova borba. Uprkos tome što su velike kandže razdirale njegovu kožu, Herakle je rukama čvrsto stezao životinju u predelu vrata. Stezao ga je sve jače i jače, dok ga
na kraju nije udavio.
Beživotno truplo životinje je trebalo odrati, ali Herakle nije imao rešenje sve dok ga neko od
bogova nije posavetovao da upotrebi oštre lavlje kandže. Kada je i to uspešno obavio,
zaogrnuo se lavljim krznom i uputio natrag Molorhu. Stigao je baš u čas kada se ovaj
pripremao da mu prinese žrtvu. Videvši junaka živog, namenjenu žrtvu je prineo Zevsu,
kako je ranije i bilo dogovoreno. Herakle je, kasnije, u Zevsovu čast osnovao Nemejade.

Kao spomenik velikom Heraklovom junaštvu, Nemejski lav je uzdignut na nebo kao sazvežđe.

 

[Poli46]

Sebin Bering-Guld - Slovenski folklor povezan sa vukodlacima

Srbi povezuju vampira i vukodlaka, i zovu ih jednim imenom - vlkodlak. Oni besne uglavnom
po dubokoj zimi: održavaju godišnje susrete, i na njima skidaju svoje vučje kože, te ih vešaju
o obližnje drveće. Ako neko uspe da dođe do te kože i spali je, time je sa tog vukodlaka
skinuo čini.

Moć da se postane vukodlak stiče se pijenjem vode koja ostane u otisku vučje šape u ilovači.

Među Belorusima je wawkalak čovek koji je navukao gnev đavola, a ovaj ga kažnjava tako
što ga pretvara u vuka i šalje ga među njegove rođake, koji ga prepoznaju i dobro hrane.
On je najviše prijateljski nastrojen vukodlak, jer ne čini zlo, a potvrđuje svoju ljubav prema
rodbini time što im liže ruke. Ali ne može dugo da ostane na jednom mestu, već ga neodoljiva
strast za promenom mesta tera od kuće do kuće, od sela do sela. To je ružno praznoverje,
jer preporučuje da se bude dobar sa zlim.

Slovaci veselo zovu pijanca vlkodlak jer, uistinu, čini od sebe životinju. Jednom slovačkom
kućnom pričom o vukodlaku završava se ovo poglavlje.
I Poljaci imaju svoje vukodlake, koji besne dvaput godišnje - na Božić i sredinom leta.
Prema jednoj poljskoj priči, ako neka veštica stavi pojas od ljudske kože na prag kuće
u kojoj traje svadba, i ako mlada i mladoženja, i deveruše i deveri, pređu preko njega,
svi se pretvaraju u vukove. Ali posle tri godine, veštica ih pokriva kožama sa dlakom
okrenutom napolje, i oni odmah poprimaju svoj prirodni oblik. Jednom prilikom je veštica
bacila premalenu kožu preko mladoženje, tako da mu nije pokrila rep; vratio mu se ljudski
oblik, ali mu je vučji rep ostao.

Rusi zovu vukodlaka oborot, što znači "transformisani"

 

[Poli46]

Divovi ili Džinovi
Mnoge antičke legende, mitovi, predanja i epovi pripovedaju o divovima, jednookim kiklopima
i snažnim titanima. Zašto u prošlosti nikada nije pronađen nijedan materijalni dokaz, niti kostur
za koji bi se moglo da se tvrdi da je pripadao praistorijskim džinovima?

Postoje još uvek u bajkama,mitovima i u Pričama iz 1001 noći.
Međutim profesor Muldašov tvrdi da su oni zaista hodali Zemljom.

Da li uistinu verujete da su gigantski ljudi bili zakopani u grobnice koje pominjete?

Prof Muldašov;


– Na to pitanje danas niko ne može sa sigurnošću da odgovori. Tako će biti sve dok se grobnice
ne otvore i ne nađu posmrtni ostaci. Nažalost, sirijske vlasti još nisu spremne da udovolje
naučnicima i izdaju im neophodne dozvole za otvaranje grobnica. Ali, i bez toga, postoje
brojni podaci koji ukazuju da su zaista na zemlji u prošlosti živeli divovi. I to ne tako davno.
Na primer, u Aziji, možete naći veoma detaljan opis Bude. Jedna od knjiga nosi naziv
”60 pojedinosti i 32 karakteristike Bude”. Ona kaže da je Buda bio veoma visok, da je imao membranozne prste na rukama i nogama i da je imao 40 zuba.

Te karakteristike se slažu se sa osobinama rase ljudi prethodnih generacija, npr. ljudi koji su
nazivani Aranteansima… Zašto smo mi u prošlosti, po svaku cenu, opovrgavali legende o
postojanju divova i titana?!… Zašto džinovske otiske stopala u Ein Daru ne bismo smatrali
autentičnim dokazom o njihovom postojanju?!… Ili, zašto ne bismo grobnice u Siriji smatrali
istinskim dokazom o postojanju divova na našoj planeti? Zašto su, konačno, obični ljudi te
grobnice obožavali još od momenta kada su u njih položena mrtva tela poslednjih džinova
na planeti Zemlji?!… To su pitanja na koja valja što pre odgovoriti.

 

[Poli46]

Tifon ( Tifaon)
Kad je Zevs prognao titane, rasrđena Geja podala se Tartaru i rodila Tifona, svoje najmlađe dete, silno čudovište snažnih ruku i neumornih nogu, sa sto zmijskih glava na ramenima. Iz njegovih očiju stalno je vrcala vatra, a iz usta je ispuštao glasove nalik na zvižduke, riku,
urlik lava ili lavež pasa. Tifon je sa Ehidnom izrodio mnoga čudovišta – pse Ortra i Kerbera, lernejsku Hidru i Himeru. On bi zavladao svetom da ga nije na vreme opazio Zevs. Otac ljudi i bogova naoružao se gromom i, kad je ognjenom munjom zapalio Tifonove glave, žar je obuzeo more, a celo nebo uzavrelo je u vihoru i plamenu strela. Nastala je strašna borba, koja je potresla čak i ponore hada. Kad se Tifon srušio, cela zemlja je zaječala topeći se od jare i ognja. Svog ljutog protivnika Zevs je bacio u Tartar.

Tifon je rođen u kilikijskoj pećini. U svojoj sili i obesti pretio je besmrtnim bogovima da će
ih srušiti i osvojiti nebo. Zbog te drskosti, Zevs je njegovu snagu pretvorio u prah i pepeo,
a zatim ga je pritisnuo planinom Etnom. Iz ždrela Etne često kulja dim i oganj, koje u
nemoćnom besu izbacuje sapeti Tifon.

 

[Khal Drogo]

Aurora, Giovanni Francesco Barbieri Guercino, 1621.

The Triumph of Aurora, Guido Reni (1575-1642)

 

[Khal Drogo]

Venus supported by Iris, complaining to Mars, George Hayter, 1820.

Mars with Cupid, Giovanni Francesco Barbieri Guercino, 1649.

 

[Poli46]

Gnomi (Gnomes, Gnome)

Gnomi su svuda poznati kao alhemičari, izumitelji i tehničari. Uprkos potrebe za njihovim
veštinama širom sveta, većina gnoma više voli da živi medju svojima, u udobnim jazbinama
ispod šumom prekrivenih brda, punih životinja, koje nije baš preporučljivo loviti ukoliko niste
voljni da izazovete njihov gnev.
Gnomi prave svoje domove u brdovitim, šumskim predelima. Žive ispod zemlje, mada izlaze
na svež vazduh češće od patuljaka, uživajući u prirodi i životinjskom svetu koji ih okružuje.
Njihovi domovi su dobro sakriveni veštom konstrukcijom i iluzijama. Oni koji nisu dobrodošli
gotovo nikad ne uspeju da pronadju njihove udobne i tople jazbine. Gnomi koji se nasele u
ljudskim zemljama su najčešće juveliri, inžinjeri ili učitelji. Mnoge bogatije ljudske porodice
uzimaju gnomske tutore za svoju decu.

Selo gde žive Gnomi..

Gnomski jezik, koji koristi patuljačko pismo (Dwarven), je cenjen zbog svojih tehničkih izraza
i knjiga u kojima je skupljeno veliko znanje o prirodi. Mnogi herbalisti, prirodnjaci i inženjeri
drugih rasa uče gnomski jezik da bi pročitali najbolje knjige iz ovih oblasti.

 

[Branko Lori]

Уметник Пиерре-Паул Прудхон.

 

[Branko Lori]

Дионис.

 

[Khal Drogo]

Battle of the Lapiths and Centaurs, Sebastiano Ricci c. 1705.

Battle Between the Lapiths and Centaurs, Giordano Luca 1680s

 

[Poli46]

Grifon

Grifon (grč. γρνψ "lav-orao"), grifin ili grifen je legendarna zver s telom lava i glavom orla.
Lav se smatrao "kraljem životinja", a orao "kraljem neba", zbog spoja tih dvaju životinja
grifon je dobio vrednost kao posebno moćno i čarobno biće. Grifin je prikazan s četiri noge,
krilima i kljunom. Međutim, neki ga pisci i slikari prikazuju sa zmijolikim repom., što je često
dovodilo do rasprava je li to uopće grifin ili zmaj. Grifon je dvopolno mitološko biće.
Klasični i heraldički grifoni također razlikuju pol. Heraldički grifon ima stražnji deo tela
(noge i rep) kao lav, dok je prednji deo tela (vrat prekriven perjem, krila, kandže i kljun)
kao orao. U engleskim manuskriptima iz 15. veka je pronađen još jedan naziv za grifine
– "keythong". Obično se smatra da grifoni potiču iz stare grčke mitologije, što je i logično
jer se pojavljuju na velikom broju artefakata iz tog perioda. Međutim, grifoni ne potiču iz
grčke mitologije, već su ih Grcima doneli Skiti iz centralne Azije. Skitski putnici su Grcima
ispričali o fantastičnim stvorenjima koja naseljavaju njihovu zemlju i koja imaju telo lava
sa glavom ptice oštrog kljuna.

Grifon na grbu Romanovih

 

[Poli46]

Grifoni na zidu manastira Ravanica

Постоји још једна легенда да је у време Косовског боја он био посматрач битке, и да се после битке упутио до манастира Раванице, те у част преминулог владара је на зид поставио споменутог Грифона, који је био симбол његове владарске куће. И сам материјал од кога је направљен Грифон, потиче од муља и земље која је остала од великог потопа. Велики и значајни део историје се налази код нас, а нисмо имали појма…

 

[Branko Lori]

Amazonke​

Mit o Amazonkama, ozloglašenim i surovim ratnicama sa Istoka, jedna je od najpoznatijih priča iz bogate grčke mitologije, u različitim interpretacijama prisutna i u današnjoj popularnoj kulturi.
One su pripadnice neustrašivog, drevnog naroda žena ratnika, koji je živeo u nekoj vrsti homoseksualnog matrijarhata, a antički istoričar Herodot ih naziva Androktonama – ubicama muškaraca.

Legende kažu da muškarcima nije bilo dozvoljeno da borave i stupaju u seksualne odnose u zemlji Amazonki, ali su jednom godišnje, u cilju održanja vrste, Amazonke posećivale susedno pleme sastavljeno samo od muškaraca.

Mušku decu Amazonke bi ubijale ili odnosile i ostavljale u divljini, dok su žensku zadržavale i podučavale lovu i veštinama ratovanja.

Pripisuje im se još i da su nosile pantalone, tetovirale se, izumele ratne sekire, ali i da su sebi odsecale desnu dojku kako bi lakše rukovale lukom i strelom.

Prema jednom predanju, ove strašne ratnice živele su u oblasti Pont kraj Crnog mora, gde su osnovale kraljevstvo pod vođstvom kraljice po imenu Hipolita.

Pored ovog kraljevstva, navodno su osnovale i mnoge bliskoistočne gradove poput Smirne, Efesa, Sinopa i Pafosa. Eshil smatra da su u davnoj prošlosti živele u zemlji Skita, pored Azovskog mora, a da su se kasnije preselile u oblasti današnje severne Turske.

Herodot takođe njihovu prapostojbinu smešta u region koji se graniči za zemljama koje su naseljavali Skiti i Sarmati, a čak tvrdi da su Sarmati bili potomci Amazonki i Skita i da su njihove žene „nastavile da od tog dana do sada neguju drevne amazonske običaje tako što su često išle u lov na konjima sa svojim muževima, učestvovale su u bitkama i nosile iste haljine kao i muškarci“.

Ipak, dugo se mislilo da su ove priče i antička svedočanstva samo legende i mitovi i da imaju malo utemeljenja u stvarnosti i istorijskim činjenicama.



Međutim, nedavno je – upravo na prostoru gde su Eshil, Herodot i grčki mitovi smeštali prapostojbinu Amazonki – tim istraživača sa Instituta za arheologiju Ruske akademije nauka došao do izuzetnog otkrića.

Naime, ruski arheolozi u jednoj grobnici u zapadnoj Rusiji pronašli su ostatke četiri ljudska skeleta sahranjena zajedno sa ratnom opremom: vrhovima strela, kopljima i sedlima. Ispostavilo se da su to posmrtni ostaci žena – skitskih ratnica koje su živele pre 2.500 godina!

Arheolozi navode da su ove žene bile različitih starosnih dobi, što otkriće čini još značajnijim – ovo je prvi put da su istraživači pronašli skitske žene iz različitih generacija sahranjene zajedno u jednoj grobnici.

Najmlađa ratnica imala je između 12 i 13 godina, što ukazuje da su skitske devojčice odmalena obučavane za rat, jednako kao i dečaci. Druge dve žene bile su u svojim dvadesetim kad su umrle, a poslednja je imala između 45 i 50.

Najstarija ratnica nosila je zlatni ceremonijalni šlem ukrašen cvetnim ornamentima. Ovo je prvi put da su istraživači na glavi neke ratnice pronašli ovako dobro očuvan skupoceni šlem.

Naime, ovaj šlem sadrži između 65 i 70 procenata zlata u sebi, što je daleko veća količina ovog plemenitog metala nego što se obično može naći u nakitu koji su nosili Skiti. To samo ukazuje na status koji je u skitskom društvu imala ova sredovečna ratnica.

Valerij Guljajev, vodeći autor ovog istraživanja, nazvao je ovo otkriće jedinstvenim i istakao da ono pokazuje da su žene i muškarci u skitskom društvu imali gotovo jednak tretman.

„Amazonke su uobičajen skitski fenomen“, kaže on. „Svi pogrebni rituali koji su priređivani za muškarce, priređivani su i za žene.“

Međutim, ovo nije prvo niti jedino otkriće koje pruža dokaze da Amazonke nisu samo mit. Jermenski istraživači, na primer, pronašli su pre tri godine ostatke dvadesetogodišnje žene, koja je očigledno poginula u bici.

U njenoj nozi, oni su pronašli vrh strele, a njene kosti i butni mišići imale su strukturu koja ukazuje da je jahala konje. Najnovije otkriće se ipak, za razliku od pomenutog jermenskog i nekih prethodnih, izdvaja po očuvanosti kako kostiju tako i ratne opreme i nakita.

„Već dugo ljudi pretpostavljaju da su mitovi o Amazonkama koje su pričali Grci bili samo puka izmišljotina“, kaže Ejdrijen Mejor, profesorka sa Univerziteta Stenford i autorka knjige Amazonke: Životi i legende o ženama ratnicama širom drevnog sveta. „Danas imamo dokaz da su ove žene stvarno postojale i da su životi ovih žena ratnica zaista uticali na ideje i predstave koje su stari Grci imali o Amazonkama.“