echinacea
Legenda
- Poruka
- 73.605
-
- Popularno:
- Marta Kos o Srbiji: Ne možete da sedite...
- Na koji nacin se moze psihicki ojacati?
- Nova sam ovde
- 10 činjenica o seksu koje niste znali
- Ko je bolji u krevetu: impulsivni...
- Ljudi su zlo
- Danas pola interneta nije radilo jer je...
- Sta mislite
- Očekujete li u naredne 3 do 5 godine..
- Da li su Nacisti moralno najgora...
Književnost Мирослав Мика Антић
- Začetnik teme Wuka
- Datum pokretanja
VranV
Domaćin
- Poruka
- 3.808
Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan.
Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da cuvam tajnu kako se biva nad drugima visi snagom i umom.
Lako je meni sa psima.
Ali naslednik vuka i sam je divljac van zakona. Dizu na mene potere i cekaju me u zasedi isti oni pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. Sad sam ja na nisanu.
Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da cuvam tajnu kako se biva nad drugima visi snagom i umom.
Lako je meni sa psima.
Ali naslednik vuka i sam je divljac van zakona. Dizu na mene potere i cekaju me u zasedi isti oni pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. Sad sam ja na nisanu.
- Poruka
- 402.000
Najbudalastija tuga među tugama - Miroslav Mika Antić
U ovu noć, kad se magla u daljinama
zgrušava i razliva,
kad niko i ne pokušava
da mi razume u zenicama ove varnice,
nisam, valjda, uobrazio
da sam jedini ovako
lud i naivan, i divan,
divan kao izlog periferijske starinarnice
u kome ima mina.
Vetre,
izvolite samo,
pobacajte lišće u reku,
kao deca svoje raspukle balone.
Jesen je najbudalastija tuga među tugama.
Jesen je moja ljubav
od pet zelenookih slova,
i laž,
najdetinjastija laž,
od koje sam do nesvesti rđav i dobar.
Vetre,
šta nas dvojica znamo,
možda u ovom trenutku u sve žute vagone
na nekim dalekim žutim prugama
ulaze devojčice iz naših žutih snova,
devojčice sa kosom žutom kao raž.
Zašto bi se,
inače
sve ovo zvalo tako žutim imenom: oktobar?
U ovu noć, kad se magla u daljinama
zgrušava i razliva,
kad niko i ne pokušava
da mi razume u zenicama ove varnice,
nisam, valjda, uobrazio
da sam jedini ovako
lud i naivan, i divan,
divan kao izlog periferijske starinarnice
u kome ima mina.
Vetre,
izvolite samo,
pobacajte lišće u reku,
kao deca svoje raspukle balone.
Jesen je najbudalastija tuga među tugama.
Jesen je moja ljubav
od pet zelenookih slova,
i laž,
najdetinjastija laž,
od koje sam do nesvesti rđav i dobar.
Vetre,
šta nas dvojica znamo,
možda u ovom trenutku u sve žute vagone
na nekim dalekim žutim prugama
ulaze devojčice iz naših žutih snova,
devojčice sa kosom žutom kao raž.
Zašto bi se,
inače
sve ovo zvalo tako žutim imenom: oktobar?
bird again
Buduća legenda
- Poruka
- 41.595
Senka
Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.
Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.
Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronadješ sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba
zbog svega što smo najlepše hteli.
Miroslav Mika Antić
Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.
Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.
Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronadješ sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba
zbog svega što smo najlepše hteli.
Miroslav Mika Antić
- Poruka
- 402.000
Crteži - Mika Antić
Ponekad tako sebe damo
za oči jedva upoznate.
I na rastanku ćutimo samo
i ne tražimo da nas vrate.
Živimo posle u tom drugom
sve dok mu oči svetom plamte.
I ne znamo što nas pamte dugo
kad ne tražimo da nas pamte.
Ponekad tako sebe damo
za oči jedva upoznate.
I na rastanku ćutimo samo
i ne tražimo da nas vrate.
Živimo posle u tom drugom
sve dok mu oči svetom plamte.
I ne znamo što nas pamte dugo
kad ne tražimo da nas pamte.
- Poruka
- 402.000
“Jer i ja imam čaroliju, najvažniju na svijetu – to je:
Videti nečije lice i čuti nečiji govor
I dodirnuti rukom nečiju ruku i kosu
Onda – kad više nikog nemaš,
Kad si ostao sam,
Kad jedno veliko leto napušta ove ulice
I ostavlja za sobom žute pečate lišća
Po trotoarima
U krošnjama
I u sećanju.”
Mika Antic
Videti nečije lice i čuti nečiji govor
I dodirnuti rukom nečiju ruku i kosu
Onda – kad više nikog nemaš,
Kad si ostao sam,
Kad jedno veliko leto napušta ove ulice
I ostavlja za sobom žute pečate lišća
Po trotoarima
U krošnjama
I u sećanju.”
Mika Antic
echinacea
Legenda
- Poruka
- 73.605
Понекад
- Poruka
- 402.000
Kad mi dođe da idem,
mnogo moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno dokle ću.
Došlo mi je da idem
i ja idem kao lud
- unutra u mene.
Mika Antić
mnogo moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno dokle ću.
Došlo mi je da idem
i ja idem kao lud
- unutra u mene.
Mika Antić
- Poruka
- 402.000
Balada - Miroslav Antić
Od svih si devojaka bila tiša,
zbunjena, sama, neprimetna, bleda.
Ej, zašto nisi bar porasla viša,
bar viša za pola pedlja?
Jedne je noći udarala kiša
tako krvnički ko čuvari reda…
Ej, zašto nisi bar porasla viša,
bar viša za pola pedlja.
Jer kad si se o drvo kraj vrata
obesila jednom u svitanja seda,
između bosih nogu i blata
bilo je razmaka - samo pola pedlja.
Od svih si devojaka bila tiša,
zbunjena, sama, neprimetna, bleda.
Ej, zašto nisi bar porasla viša,
bar viša za pola pedlja?
Jedne je noći udarala kiša
tako krvnički ko čuvari reda…
Ej, zašto nisi bar porasla viša,
bar viša za pola pedlja.
Jer kad si se o drvo kraj vrata
obesila jednom u svitanja seda,
između bosih nogu i blata
bilo je razmaka - samo pola pedlja.
echinacea
Legenda
- Poruka
- 73.605
echinacea
Legenda
- Poruka
- 73.605
echinacea
Legenda
- Poruka
- 73.605
Suzie Q.
Primećen član
- Poruka
- 574
MOLITVA
(Iz zbirke "Garavi sokak"
Poslušaj me, bože, veliki gospodine,
ako me još nekad ponovo budeš pravio,
molim ti se, udesi mi da ne budem
ni milicajac,
ni car,
ni Rom.
Pretvori me u jedno veliko drvo.
Sto godina tako da rastem
i da me onda poseku.
Naćve od mene da naprave.
Sto godina u meni testo da mese,
Od hleba sav da se raspadnem.
(Iz zbirke "Garavi sokak"
Poslušaj me, bože, veliki gospodine,
ako me još nekad ponovo budeš pravio,
molim ti se, udesi mi da ne budem
ni milicajac,
ni car,
ni Rom.
Pretvori me u jedno veliko drvo.
Sto godina tako da rastem
i da me onda poseku.
Naćve od mene da naprave.
Sto godina u meni testo da mese,
Od hleba sav da se raspadnem.
echinacea
Legenda
- Poruka
- 73.605
echinacea
Legenda
- Poruka
- 73.605
echinacea
Legenda
- Poruka
- 73.605
echinacea
Legenda
- Poruka
- 73.605
- Poruka
- 402.000
Ako bilo kad osetis... - Miroslav Mika Antić
Ako bilo kad osetis da mrtve stvari koje drzis
odjednom menjaju boju i pocinju da disu,
moras ih sam zavrsiti; niko ne moze da te zameni.
Jer, niko izvan tebe nema tu britku preciznost
sto izdvaja iz prolaznog oklop od zelenog vetra,
u kojem neotporno i pihtijasto podrhtava
meko i vlazno klatno tvoje uobrazilje.
Svako moze da postavi tvoj osecajni skelet
i oko njega ovije tvoje najdivnije namere
i utisne u koru nemire tvoga uma ľ kao bore.
Ali, to je jos uvek tebi dalek i neprirodan
nacin kroŠenja vecnosti.
Niko na svetu nije ti,
i zato niko ne moze ni zavrsiti tvoje delo.
Nikog nemoj da pitas sta znaci neko delo.
Otkud on zna, kad nije: delo?
Uzmi u ruke materijal i na sebi to proveri.
Nikog nemoj da pitas sta znaci neka izlozba.
Izlozba nije ono sto ti je pokazano.
Ti se pokazujes njoj.
Duznost je izlozbe da te vidi.
Stani pred delo i zahtevaj
da ti objasni sta ti znacis.
Ako vec odlucis da gledas,
svaki put istu stvar vidi sasvim drukcije.
Ista je linija drugi put ľ nova linija."
Ne veruj onima koji ti uporno tvrde
da imas samo jedno culo vida.
Koliko tvojih ociju nikada nije progledalo?
Koliko tvojih ociju, dok obuhvata ovo,
vidi i nesto ono, cega uopste nisi svestan?
Koliko tvojih ociju nikada nece saznati
da su bile i ľ oci?
Ako se usudis da stvaras, moras imati dokaza
da istu stvar jos jednom dotices prvi put.
Ako bilo kad osetis da mrtve stvari koje drzis
odjednom menjaju boju i pocinju da disu,
moras ih sam zavrsiti; niko ne moze da te zameni.
Jer, niko izvan tebe nema tu britku preciznost
sto izdvaja iz prolaznog oklop od zelenog vetra,
u kojem neotporno i pihtijasto podrhtava
meko i vlazno klatno tvoje uobrazilje.
Svako moze da postavi tvoj osecajni skelet
i oko njega ovije tvoje najdivnije namere
i utisne u koru nemire tvoga uma ľ kao bore.
Ali, to je jos uvek tebi dalek i neprirodan
nacin kroŠenja vecnosti.
Niko na svetu nije ti,
i zato niko ne moze ni zavrsiti tvoje delo.
Nikog nemoj da pitas sta znaci neko delo.
Otkud on zna, kad nije: delo?
Uzmi u ruke materijal i na sebi to proveri.
Nikog nemoj da pitas sta znaci neka izlozba.
Izlozba nije ono sto ti je pokazano.
Ti se pokazujes njoj.
Duznost je izlozbe da te vidi.
Stani pred delo i zahtevaj
da ti objasni sta ti znacis.
Ako vec odlucis da gledas,
svaki put istu stvar vidi sasvim drukcije.
Ista je linija drugi put ľ nova linija."
Ne veruj onima koji ti uporno tvrde
da imas samo jedno culo vida.
Koliko tvojih ociju nikada nije progledalo?
Koliko tvojih ociju, dok obuhvata ovo,
vidi i nesto ono, cega uopste nisi svestan?
Koliko tvojih ociju nikada nece saznati
da su bile i ľ oci?
Ako se usudis da stvaras, moras imati dokaza
da istu stvar jos jednom dotices prvi put.
- Poruka
- 402.000
Poruka - Miroslav Mika Antić
Kad prođu zore, kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,
za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,
za čavrljanja, kikot i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.
Kad svenu zore, kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju, sanjaj da sanjaju,
dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju i kuju i odjekuju
kao zvonici među ljudima.
Kaži im: Onamo, blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.
Mi smo je digli. A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući - u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.
Kad minu zore, kad umru kiše,
i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
Mene podelili, tebe podelili,
njih smo pomnožili.
Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.
Da se pre oduži.
Da se ne oduži, već da se šalje,
od njih još dalje, mnogo dalje.
Reci im: Onamo, blizu neba
još divnih treba, još jakih treba,
naivnih treba i čudnih treba.
Davno smo s mukom sve to sređivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasleđivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.
Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore kad splasnu kiše -
nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.
Kad prođu zore, kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,
za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,
za čavrljanja, kikot i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.
Kad svenu zore, kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju, sanjaj da sanjaju,
dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju i kuju i odjekuju
kao zvonici među ljudima.
Kaži im: Onamo, blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.
Mi smo je digli. A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući - u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.
Kad minu zore, kad umru kiše,
i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
Mene podelili, tebe podelili,
njih smo pomnožili.
Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.
Da se pre oduži.
Da se ne oduži, već da se šalje,
od njih još dalje, mnogo dalje.
Reci im: Onamo, blizu neba
još divnih treba, još jakih treba,
naivnih treba i čudnih treba.
Davno smo s mukom sve to sređivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasleđivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.
Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore kad splasnu kiše -
nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.