Susreti
Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim,
Mada smo različitim putevima koračali.
Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim
I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.
Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo,
I u leta kovrdžava sa preplanulim licima,
Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo,
Pa onda prošli, odlutali, svako za svojim vidicima.
U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo,
A putevi se dužili i raskršća su žudela
Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.
U zime snežne, pobelele k’o tvoji isprani dlanovi,
Dugo si dugo čekala pod jablanom na smetu,
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom,
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.
Pa ipak ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više.
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.
Spustiću tvoju maramu usput, kraj putokaza
I sa vetrom - drugarom otići nabranih veđa,
Jer meni život prestaje ako siđem sa staza
I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.
