Drago mi je sto sam vas nasla....Evo, mali prilog i od mene (mislim da nisam videla da je postavljeno Porodiliste ranije)
Miroslav Antić: Porodilište
Kako je otužan ovaj dvodnevni brak,
bez dece,
u hotelskoj sobi
gde sve podseća na rastanke.
Hoceš li da se igramo žmurke
ili školice,
od kreveta do stolice?
Ili da ljuljamo ovu flašu vina,
umesto sina,
niz nedelje,
niz mesece?
Hoceš li da budem za tebe,
u svim tim jalovim noćima,
najbudalastiji pajac
sa tužnim, filcanim ocima
pa da se cerekam kroz suze
i vrištim kroz uspavanke?
Evo,
dve moje pesnice -
- dve gologlave kvrgave bebe.
Evo im,
od jodoform gaze najskupocenije pelene.
Čitave noći spavaće site i okupane
na tvojim malecnim grudima.
I svi će budući moji pokušaji ubistva podsećati na tebe.
Sve će na tebe ličiti:
i svetiljke za oknom,
i kiše od lišća zelene,
i dvorci kuća u magli,
livrejisani izlozi,
i sve potresne bajke još nerođene među ljudima.
Eno:
oslušni!
U slivniku pod tušem svi naši potomci pevuše!
Guše se nerođeni.
Rastu.
Sanjaju drvorede i trube.
Eno:
oslušni.
Na peškiru se suše.
Mljackaju okus sapuna i povraćaju duše.
Dobijaju svoje prve zube.
Hajde da budu ružni.
Da budu filmski glumci.
Da budu admirali.
I tužni.
I grbavi.
I najlepši.
Hajde da izmislimo za njih iste ovakve bolesti,
iste ovakve svađe,
ovakve zvezdane časove
i pokradene ljubavi.
Pa da ih damo nekim dobrim aprilima.
Nekim krilima.
Nekim svilama.
Pa da ih damo nekim suludim gradovima.
Nekim padovima.
Nekim gadovima.
Kako je otužan ovaj sterilni dvodnevni brak
u hotelskoj sobi
između četiri prazna zida.
Ja,
izrešetan kao stari oluci,
turoban kao mrak,
izbezumljen od golotinje i stida.
Ti,
s kožom koja zaslepljuje kao farovi na okuci
i ustima otrovnim kao mak.
Ti,
koja ništa na svetu i ne znaš,
sem da se skidaš,
da se skidaš,
da se skidaš...
Kako ceš mi gledati u oči sutra,
kad svane?
Kako ćeš moći da žvaćeš?
Da citaš novine?
Da kupuješ karte za operu?
Kako ćeš sa tom utrobom,
okrečenom sapunicom,
uopšte moći da veruješ u neke obične dane?
Kako ceš moci da se češljaš i šminkaš
dok sobarice presvlače za nama postelju
i nose ovaj gladni plač da operu?!
Ostani tako.
Stavi mi ruku u kosu.
I ja plačem.
Ostani sa očima ogromnim kao fleke.
Kao puževi.
Kao parčad kolača.
Ti si najlepša majka.
Ti si dolina gde se topole u magli svlače i presvlače.
U bedrima ti avionska karta za Afriku.
U jeziku ti svetionik sa Pacifika.
Pod rebrima ti gegavo srce kao pingvin korača.
Ti si najveća majka!
Molim te,
zato,
neka ostane noćas u tebi onaj sin
kojeg smo oboje ipak tako sebično sanjali.
Ali da bude kao ti.
Isti takav.
Sa tim šuštavim glasom
i sa čuperkom kao lan
što iznad oka veje.
Zar ćeš, inače,
zaista moći kad svane da mi gledaš u ove oči slane?
Zar ćeš moći da kažeš: vidim nebo?
I zar ćeš umeti da se nasmeješ?
Ljubim ruke,
gospođice devojčice i gospodo dečaci,
vama,
nerođenim u hotelskim sobama,
vama,
neželjenim i željenim,
izbrisanim čaršafom ili potkošuljom
iz matične knjige vaših vršnjaka.
Evo, jedan pogrešni tata večeras
plače nad vama zaljuljan tako čudno
između najlepših snova
i najbanalnijih raka.
Dozvolite mi jednu zdravicu
uz šolju običnog mleka,
u ovom trenutku kad me je čudna,
neka samrtna nežnost dotakla.
Dozvolite mi da vam na izmišljeno uho šapnem ovo,
tiho,
tiho kao što mrmlja kroz staru obnevidelu noć sanjiva reka,
tiho kao što šapću nad krovom kiše od žutog i pozlaćenog stakla.
Ovo nije novogodišnja čestitka,
ni rođendanski poklon,
zacelo,
nego obična,
sasvim obična uspavanka,
kao kad vas vetar sretne
i poljubi u sanjivo oko.
Želim da vam svako vaše umrlo jutro,
lepi moji,
bude strahovito belo
i da ostane tako belo.
Želim da vam umrlo nebo od zemlje,
lepi moji,
bude u korenju široko,
i da ostane tako široko.
Želim da svi vi,
siroti kauboji sa maminim šeširima,
siroti nerođeni gusari izmazani oko usta džemom i medom,
želim da svi vi,
lepooke tatine maze,
svi neroeni, redom,
da svi vi tamo u klijanju,
u budućim suncokretima nekim
i žitnim poljima zrelim,
imate pod zemljom srce
kao lampion beli
pa da vam vekovima iz pogašenih zenica zrači.
Ja,
eto,
samo toliko svakome od vas želim.
Možda naizgled mnogo,
ali ipak
- malo znači.
Najzad,
ovo i nije novogodišnja ccestitka,
nije ni poklon za vaš nepostojeći rođendan,
nego obična,
sasvim obična uspavanka
kao kad vas vetar poljubi u pokojno čelo
i odgega se u san.
Ljubim vam ruke,
vi nerođeni,
evo se nešto u oku kao samoća oplelo.
Tiho...
Hajdemo sada tiho na prstima
da se ne probude vaše umorne
hotelske mame.
Iskradimo se vi i ja
da malo šetamo sami
kroz jednu kristalnu noć,
najlepšu noć na svetu.
Da se nagutamo belih kokica kiše
i da nam nešto prelepo,
prvi i poslednji put,
teče niz dušu i niz odelo.
I jata bakarnog lišća
da nam dolete na ramena.
Ljubim vam ruke,
vi,
moji progutani krici.
Ljubim vam ruke,
vi,
moje nerođene igračke,
utopljenici i spomenici.
