Miris mastiksa

IZ STRANE ŠTAMPE

1758897_55-05%20Teodora%20Arsenovic.jpg
...Teodora Arsenović...
Dobro je što je o toj premijeri pisao i jedan stranac, francuski umetnik Alber Rutije, koji se tada slučajno zatekao u Beogradu. Njegova zanimljiva zapažanja o našem izvođenju slavne Pučinijeve opere objavila je "Politika" 14. decembra 1920. godine. S obzirom da je ovaj tekst gotovo nepoznat, objavljujemo ga u celini: "Premijera Madam Baterflaj sakupila je u sredu, u negdašnji Manjež, pretvoren u veoma koketno pozorište, elitu beogradskog društva. To Pučinijevo delo, koje ima svetski uspeh, izvedeno je u svim tačkama na besprekoran način. Orkestar pod veštom upravom majora Biničkog, umeo je da dâ, iako mu je njegov broj ograničen, sve finese tih lepih muzičkih stranica sa jednom umetnošću koja čini čast i otmenome šefu i muzičarima pod njegovom upravom.

1758897_55-04%20Vojislav%20Turinski.jpg
...i Vojislav Turinski
Što se interpretacije tiče, ona je prevazišla sve naše nade. Mi nismo nikad mogli zamisliti da Beograd ima artističke elemente koji su u stanju da se sa uspehom poduhvate jedne opere takve zamašnosti, i možemo samo iskreno da čestitamo g.g. Turinskom i Ertlu i gci Lovšinskoj na divnim trenucima koje smo, blagodareći njima, proveli. G. Turinski (Pinkerton) je lirski tenor, gipkog i dobro obojenog glasa, savršene dikcije i artikulacije, on vlada scenom, isto kao i njegov partner g. Ertl (Šarples), sa jednom neobičnom lakoćom. Što se tiče gce Lovšinske (Ćo Ćo San), ona je bila isto tako dobra pevačica kao i odlična glumica, na veliko zadovoljstvo publike, koja joj je neštedimice pljeskala, isto onako kao i njenim valjanim partnerima. Pred kraj prvog čina, u početku dueta Baterflaj i Pinkertona, prekid električne struje ostavio je dvoranu u potpunom mraku i primorao orkestar da na prečac stane. To, međutim, nije ni malo zbunilo ljubavnički par koji je odgugutao svoj divni duet, dajući na taj način pravu sliku svog velikog talenta. U svakoj drugoj zemlji, taj bi podvig doneo artistima bezbrojna izazivanja ispred zavese, ali u Beogradu, mi smo sa iznenađenjem videli da je publiku vrlo teško oduševiti, a to nije okolnost koja može da ohrabri umetnost i umetnike, koji su se pokazali tako dostojni da to oduševljenje probude. Dodajmo još i to, da su gđa Arsenović (Suzuki) i g. Petrović (Goro), kao i horovi, uveliko doprineli opštem uspehu, što nam daje pravo proreći da će besmrtni Verter, besmrtnog Masnea, biti uskoro jedan nov trijumf beogradske Opere".

Decembra 1924. godine Stanislav Binički je smenjen sa mesta direktora Opere i postavljen za upravnika Državne štamparije u Beogradu (!) a zatim penzionisan. Smenjen je iako je pre toga odlikovan Ordenom Svetog Save. Osim surevnjivosti uticajnog Stevana Hristića, velikog kompozitora a ne baš dobrog dirigenta prema Biničkom, koji je bio vrlo uspešan dirigent, drugi razlog za odlazak Biničkog iz Narodnog pozorišta nije poznat. Posle Madam Baterflaj i Vertera, a za njegovog mandata, na sceni Narodnog pozorišta premijerno je prikazano još 21 opersko delo Verdija, Pučinija, Musorgskog, Smetane, Masnea, Mocarta, Gotovca, Hristića i drugih značajnih operskih stvaralaca. Brojni ruski umetnici-emigranti koji su posle Oktobarske revolucije izbegli u Beograd i od osnivanja Opere Narodnog pozorišta na razne načine doprinosili podizanju njenog umetničkog nivoa, zajedno sa prvim našim operskim pevačima, školovanim najčešće u Beču i Milanu, omogućili su u periodu između dva svetska rata proširivanje i obogaćivanje repertoara naše prestoničke Opere do tada neizvođenim operama italijanskih, francuskih, nemačkih, ruskih, poljskih i jugoslovenskih kompozitora.

Tokom jednog veka postojanja i neprekidnog rada, bez obzira na povremene zastoje, Opera Narodnog pozorišta u Beogradu bila je uglavnom u stalnom repertoarskom, izvođačkom i muzičkom usponu. Nastojeći da se svojom umetničkom aktivnošću i gostovanjima u najpoznatijim evropskim operskim centrima i na najznačajnijim muzičkim festivalima što brže približi onim operskim teatrima u Evropi koji su već prešli razvojni put dug dva ili tri veka, naša nacionalna Opera je istovremeno uspešno uspostavljala mostove spajanja sa kulturama svih naroda sveta.
 
Poznato je da je opera nastala u zemlji paste, visoke mode i drevne istorije. Njeni koreni su nastali u Italiji 1600-te godine ali se ona ipak vezuje za zapadnu muzičku tradiciju. Prva prikazana opera Firentinca Jakopa Perija je bila "Dafne"(1597). U početku je talenat ovog Italijana bio osporavan pa je tadašnje stanovništvo smatralo da je on zapravo ludak koga treba zatvoriti jer predstavlja pretnju. Upravo je taj ludak udario temelje novoj muzičkoj struji. Evo nekih zanimljivosti o operi za koje sigurno niste čuli: 1.Tokom sedamnaestog veka, ženama nije bilo dozvoljeno da pevaju na sceni, čak ni u horu. Kastrirani muškarci, castrati, pevali su ženske glasove sopran, mecosopran i alt. Ovog dana Srbija je bukvalno ubila kulturu! 15 godina od tragičnog ubistva Profesora iz Lepih sela!
 
Lućano Pavaroti je jedan od najtalentovanijih i najpopularnijih izvođača u istoriji operske muzike. Mnoge od njegovih arija postale su besmrrtne. Zahvaljujući njemu, klasična muzika doživela je stvarnu renesansu krajem dvadesetog veka.

Lućano Pavaroti je rođen u malom italijanskom gradu Modeni u porodici pekara i radnice u fabrici za proizvodnju cigara. Njegova porodica je živela veoma teško, nije bilo dovoljno novca čak ni za najelementarnije stvari. Uprkos tome, Lućano je uvek bio veselo dete.

U ranim godinama njegov omiljeni hobi bio je fudbal. Sanjao je da postane golman, ali je kasnije shvatio da je njegov talenat ipak - pevanje Zbog Drugog svetskog rata 1943. godine, porodica Pavaroti je bila primorana da napusti Modenu i preseli se na jedno od prigradsko gazdinstavo. Ovde se cela porodica budućeg velikog tenora uključila u poljoprivredne poslove.



Što se tiče ljubavi prema muzici, ona je uvek živela u duši mladića paralelno sa drugim hobijima. Temelj muzičkog ukusa Pavarotija bio je njegov otac, koji je u mladosti takođe voleo opersko pevanje i pevao je u crkvi u kojoj mu se kasnije pridružio i Lućano. U ličnoj kolekciji Fernanda Pavarotija bio je veliki broj različitih zapisa sa arijama Enrika Karuza, Tita Skipa i drugih izvođača. Otac je smatrao da je za njega bolje da završi školu i da postane profesor, što je on i uradio. Ali majka je znala da je njegov glas nešto posebno. Jednom je rekla da kada on peva, ona to oseća u srcu, što nikada nije rekla za svog talentovanog supruga.

Nakon što je završio srednju školu o karijeri operskog pevača nije ozbiljno razmišljao. Želeo je da pohađa sportsku akademiju, ali ga je otac ubedio da postane profesor muzike. Počeo je da predaje u osnovnoj školi i to je radio samo dve godine. Ubrzo je shvatio da mu je mesto na pozornici. Pavaroti je odlučio da postane operski pevač, a sa devetnaest godina je počeo da peva sa čuvenim tenorom Arigo Paulom, koji je pristao da od mladog momka napravi umetnika i to besplatno. Radili su na razvoju njegovih vokalnih veština i veoma brzo, Pavaroti je bio spreman za ozbiljniji nastup.

Još kao mladić, bez ozbiljnijih primanja, Pavaroti se zaljubio u svoju Aduu Veroni. Dok je on pokušavao da se probije u svetu muzike, ona je zarađivala za porodicu i gajila decu. U samo četiri godine braka par je dobio tri ćerke - Lorencu, Kristinu i Đulijanu. Proveli su u braku punih 37 godina. Ona mu je bila menadžer i najveća podrška.

Godine 1961. pobedio je na takmičenju u pozorištu Ređo Emilije. Kasnije te godine debitovao je na istoj sceni kao Rodolofo u Pučinijevim „Boemima“.

„Mislim da je život u muzici život proveden u lepoti i zato sam odlučio da sav svoj život posvetim njoj“, govorio je Pavaroti.

Prekretnica u Pavarotijevoj karijeri desila se 1963. u Kovent Gardenu, kada je uskočio u operu „Boemi“ umesto poznatog zemljaka Đuzepa di Stefana i kritičare bukvalno ostavio bez daha.

Dok su se pre njega operske zvezde često kretale u zatvorenim elitističkim krugovima, TV gledaoci širom sveta su slušali Pavarotija kako peva sa zvezdama poput Stinga, Rikija Martina ili Bona na čuvenim godišnjim koncertima „Pavaroti i prijatelji“ organizovanim u humanitarne svrhe.

Već poznat u svetu opere, Pavaroti je postao planetarni superstar kada je, zajedno sa Plasidom Domingom i Hozeom Karerasom, pevao u rimskim Karakalinim kupatilima tokom Svetskog prvenstva u fudbalu 1990. godine.

Zahvaljujući tom koncertu i Pučinijevoj ariji „Nessun Dorma“ - koja je bila himna prvenstva - prodaja operskih albuma je naglo skočila. Trio se ponovo okupio četiri godine kasnije u Los Anđelesu, kada su za milionske honorare nastupili na stadionu pred 56.000 ljudi, dok ih je preko TV-a pratilo oko 1,3 milijarde gledalaca. Ploče sa oba koncerta prodate su u 23 miliona primeraka.

2000-te godine se razveo od svoje supruge, a 2003. započeo život sa svojom asistentkinjom Nikoletom Mantovani.

Lućano Pavaroti i Nikoleta Mantovani su godinama radili zajedno. Ona mu je bila asistent ali i žena sa kojom je delio svoju ljubav prema muzici. Nikoleta je takođe operska pevačica ali je svoju karijeru stavila po strani i posvetila ceo svoj život Pavarotiju. Imali su vanbračnu aferu godinama, i kada je njihova slika dospela u novine, Pavaroti se razveo od svoje prve supruge i započeo život sa mladom Nikoletom sa kojom je bio do kraja života. Njihovu ljubav su svi osuđivali ali njegova odluka je bila konačna.

Ona je od njega bila mlađa 34 godine. Nikoleta Mantovani je zatrudnela i rodila blizance. Ćerku Alis i sina Rikarda koji je preminuo ubrzo nakon rođenja. Par je to jako teško podneo.

Ona je pre samo nekoliko godina dala intervju za jedan prestižan magazin u kojem je rekla da je njen život praktično stao od kada njega nema. Živi i dan danas u istoj kući koju je on projektovao i oseća njegovo prisustvo svakoga dana. Ispričala je tada da je njegova druga strast bila arhitektura i da bi se sigurno time bavio da nije bio pevač.
 
Ana-Rup%C4%8Di%C4%87.-operska-peva%C4%8Dica.jpg


Nakon velike drame u Narodnom pozorištu koja je naizgled okončana odlaskom bivšeg upravnika, dirigenta Dejana Savića, čini se da je godinu dana kasnije na pomolu nova drama, ali ovoga puta u Operi. Pre desetak dana predsednica Umetničkog saveta Narodnog pozorišta, glumica Stela Ćetković, bariton Midrag D. Jovanović (potpredsednik) i balerina Smiljana Stokić povukli su se iz tog savetodavnog tela koje je imenovala aktuelna upravnica, rediteljka Ivana Vujić, nezadovoljni komunikacijom s njom i potezima koje povlači.

Ana Rupčić, prvakinja Beogradske opere koja više od 25 godina radi u Narodnom pozorištu, odlučila je da prvi put govori o problemima kakve, kako kaže, „ne pamti“. Za Nedeljnik priča da je broj izvedenih predstava u Operi na istorijskom minimumu – samo dve u februaru, solisti i stalno zaposleni nisu uposleni, publika nevoljno ulazi na vrata, novac se troši, a rezultati su mizerni.
Prvakinja Opere naglašava da je mnogo ozbiljnije nego što izgleda. „Ovo je pucanj na umetnost i dostojanstvo. Sve se radi ispod žita, a kvalitet je prognan. Sede nam izvanredni mladi ljudi nezaposleni. Izađe ceo hor da peva na privatnoj organizaciji otvaranja Trga ili Beograd na vodi, naglašavam – privatnoj, direktorka je uzela za 10 svojih predstava kostime iz našeg fundusa jer ima svoju agenciju, ni dinar nije dala. Ko je njoj to dozvolio? To je javašluk. Apelujem – ona je štetna za operski ansambl, mnogo štete je nanela. Onoga ko stoji iza nje molim, preklinjem da prestane da podržava ovaj sunovrat i zbog sebe i zbog nas. Dotična je lažni autoritet i njena dela o tome govore. Sa mojom inteligencijom niko ne može da se igra, odlučila sam da reagujem a devedeset odsto kolega me podržava. Verujem u zdrav razum ljudi koji su trenutno na vlasti da znaju da moraju da postave sposoban svet a ne zato što je ‘neko moj’ ili je ‘simpatičan’. Ovo je nacionalni teatar, mi smo budžetsko pozorište, nismo režimsko“, priča prvakinja Opere za Nedeljnik.

Bariton Miodrag D. Jovanović je odluku o ostavci obrazložio time da nijedna njegova sugestija, niti predlog, nisu uzeti u obzir, da se situacija u Operi nacionalnog teatra nije bitno promenila u odnosu na prethodnu administraciju i zamera nepostojanje preciznog plana i programa rada kako na strategijskom, tako i na godišnjem, odnosno mesečnom nivou.

Komentarišući ostavke kolega, Ana Rupčić kaže: „Istina je očigledna i jedna, da je za godinu i po dana otkad je na mestu direktora Jasmina Trumbetaš Petrović – Opera na najnižim granama i sa najgorim rezultatima.“ Kao jedan „nonsens“ navodi proslavu 100 godina Opere predstavom „Madam Baterflaj“ sa dva gosta. „Od kojih je jedan oteran posle 15 minuta jer je nivo takav da je orkestar samo spustio instrumente, a osoba koja je došla da peva je ispod svakog nivoa. Mi smo doživeli da nam pevaju gosti, to se kosi sa zdravim razumom pogotovo što su trećerazredni. Zar mi nemamo naše pevače? Gaf za gafom.“ Postavlja pitanje „zašto ne reaguje upravnica pozorišta“.

Kaže i da je pitala zašto je broj predstava u Operi smanjen i da joj je upravnica rekla da „ona daje termine direktorki Opere ali da ih ona odbija“. „Ćutala sam 25 godina i nikada nisam izražavala svoje nezadovoljstvo. Međutim ovde smo izgubili skroz orijentaciju. Ja još uvek strasno volim ovu operu. Mene interesuje samo umetnost. Da li se neko zbilja šali sa nama? Reagujem jer nisam mogla da spavam“, napominje Ana Rupčić.

Ona priča i nije usamljen slučaj da je prošlo pet meseci od kada je pevala (od početka sezone )tek jednu predstavu “Aide” u Čačku sto je za prvaka opere kao i za svakog aktivnog pevaca “strašno”.

Na pitanje da li su se obraćali Ministarstvu kulture kaže da su u ministarstvu upoznati sa situacijom u Operi ali da nisu imali udela u preraspodeli radnih mesta. „Apelujem da oni koji odlučuju o sudbini Narodnog pozorišta moraju da (pre)ispitaju ovakvo ponašanje i da ne dozvole više da nam kojekakvi navodno ‘kadriraju’ i pokušavaju da nespretno i neuko ‘privatizuju’ jednu od najvažnijih kulturnih ustanova u Srbiji“, priča prvakinja Opere.

Dodaje da je potrebno da se haos zaustavi, da se uposli postojeći kadar, da vrate publiku, predstave i da hor i solisti budu uposleni. „Imamo sjajne soliste, divne dirigente, veličanstven kadar, sve uslove da budemo svetski nivo. Nemamo mi toliki ‘kolač’ da možemo ovako da krčmimo“, naglašava operska pevačica.

“Neophodno je prvo uposliti postojeći kadar za koji je direktorka izjavila da ‘ima 30 invalida’, što je naravno neistina i loša namera direktorke da blati Operu, i ‘da nema ko da peva’ a njeni puleni su izjavili da oni ‘kadriraju’ u NP. Koliko je meni poznato NP nije privatizovano već je još uvek isključivo institucija od državnog značaja. A tim osobama što prepotentno kadriraju, najprofesionalnije savetujem, da pre nego što se uhvate u koštac sa najodgovornijim činom za nekog pevača ili teatar – kadriranje, neka prvo otpevaju u celosti makar pet najtežih sopranskih uloga i to sa tačnom intonacijom na dostojanstven način, a ne kupovanjem diploma. I što je najvažnije, zdravom konkurencijom a ne državnim novcem da bi kod istinskih umetnika imali makar malo iskrenog poštovanja a ne podsmeh od ansmabla i svih iza zavese. Direktorka to dozvoljava a zdrava većina je šokirana šta je doživela”, kaže Ana Rupčić.

Odgovore direktorke Narodnog pozorišta nismo uspeli da dobijemo do zatvaranja ovog broja, a kako nam je rečeno, Ivana Vujić će u nekom od narednih brojeva Nedeljnika dati svoj komentar povodom dešavanja u Operi.
 
Рођен је 2. фебруара 1951. у Бродареву на Лиму, малом месту у Србији. Један је од најпопуларнијих домаћих драмских уметника. Глумио је у великом броју филмова и позоришних представа. Био је члан ансамбла Народног позоришта до 2001. године, али је играо и у многим другим позориштима, укључујући Атеље 212 и Звездара театар, као и сцене Студентског културног центра и других алтернативних сцена. Најпознатији је по својој улози Шћепана Шћекића у домаћој ТВ серији Срећни људи, захваљујући којој је стекао велику популарност, у Србији па и шире. Преминуо је 25. марта 2006. године, од инфаркта.

 
Valkira" Riharda Vagnera koja je izvedena 18. oktobra na predstavi održanoj u Kraljevskoj operi Konvent garden u Londonu, u sklopu izvođenja celog „Prstena Nibelunga”, koji obeležava sezonu ove kuće. Bas bariton Džon Lundgren je Votan, sopran Nina Šteme je Brunhilda, Sara Konoli je Frika, Stjuart Skelton je Zigmund, Emili Megi je Ziglinda, dok Ain Anger tumači Hundinga. Antonio Papano diriguje orekstrom Kraljevske opere u Londonu.Drama drugog dela Prstena Nibelunga je pre svega intimna, lična i porodična, što se vidi iz dešavanja u prvom činu Valkire. Posle mahinacija bogova, nimfi i patuljaka iz prologa tetralogije Rajnskog zlata, sada vidimo kako se ova dešavanja ovaploćuju u dramski zaplet, u samu suštinu mita. U međuvremenu, Votan je dobio blizance sa smrtnom ženom - Ziglindu i Zigmunda. On se nada da će u Zigmundu pronaći slobodno biće koje će moći da dođe u posed prstena, kako je on sam sprečen Alberihovom kletvom. Takođe, u želji da zaštiti Valhalu, sa boginjom zemlje Erdom stvorio je osam junačkih kćerki, među kojima je i Brunhilda, neustrašiva Valkira.U operi pratimo isprva fatalni susret između Ziglinde i Zigmunda koji su igrom okolnosti razdvojeni kao deca. Između dvoje stranaca rađa se prisnosti i ljubav. Naravno, time se ogrešuju o zakone braka i porodice, jer Ziglinda ostavlja svog supruga Hundinga zarad Zigmunda. Oni se ubrzo prepoznaju kao brat i sestra, a Zigmund vadi iz drveta mač Notung koji je tu za njega ostavio njegov otac Votan. U drugom činu, Votanova supruga Frika kojoj se Hunding obratio za pomoć kao boginji braka, tražeći od nje kaznu za preljubnički incestuzni par, sukobljava se sa mužem. Frika mu skreće pažnju da Zigmund duguje svoj život i mač samom Votanu, te samim tim on nije čovek slobodne volje, već je samo pion u Votanovim rukama. Zbog toga, ali i zbog transgresivne prirode incestuozne ljubavi između brata i sestre, Votan ipak pristaje da niko od bogova nema uticaja na ishod borbe Zigmunda i Hundinga, čak naređuje Brunhildi da pospeši Hundingovu pobedu. No, mlada i buntovna Valkira dirnuta ljubavlju između Zigmunda i Ziglinde odlučuje da se ogluši o očevu naredbu i da pomogne Zigmundu u dvoboju. No, sam Votan tada interveniše, slama mač Notung i ostavlja svog smrtnog sina na milost i nemilost neprijatelja koji ga ubija. Brunhilda beži vodeći Ziglindu sa sobom. Votan je u međuvremenu krenuo o potragu za svojom buntovnom ćerkom, koja uspeva da po savetu svojih sestara skloni Ziglindu u udaljeni kraj sveta. Ostavši sama, trpi strašnu kaznu koju joj je Votan namenio za neposlušnost. Biva proterana iz Valhale, osuđena na večni san, sve dok je smrtni čovek ne probudi i uzme za ženu. Ipak, Votan joj uslišava jedinu molbu - da oko nje bude stavljen plameni obruč kroz koji može da prođe samo najveći junak, onaj koji se ne plaši nikoga.
 
Prozor sećanja,tema srpskih velikana, pozorišnih glumaca i njihovih uloga.
Pozorište je u svojoj dugojj istoriji moglo bez svega. Moglo je bez reditelja, bez zaokruženog i dovršenog dramskog teksta, moglo je bez scenografije i kostima, bez muzike i mikrofona, bez video-projekcija… Jedino bez čega nije moglo jesu glumci i publika”.Jer ne postoji prava zamena za daske.
 
To je naš prostor na kojem ćemo i ovog puta kroz različite poetike tragati za odgovorom na pitanje: šta je to gluma, koliko korespondira sa svakodnevnim životom, je li glumački zadatak samo puko preslikavanje života ili glumac u svoje uloge unosi sebe i svoje viđenje sveta .
 
Internet platforme, na kojima se igraju pozorišne predstave u vreme pandemije korona virusa, mogu poslužiti kao alterantivno rešenje da bi glumici bili prisutni u javnosti, i kako bi ljudi dobili umetnost koja oplemenjuje dušu. Mogu poslužiti i služe i profesionalnim pozorišnim radnicima da analiziraju detalje i otklone nepravilnosti u predstavama. Za gledaoce je,ipak važno da osete energiju glumca i same predstave.
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top