vlada131
Ističe se
- Poruka
- 2.604
Pa ti si srce moje, uvrstio i onu moju zajbanciju u svoju sagu
Hvala
Sjajno Vlado
Oraspoložio si me
-
- Popularno:
- Laza Lazarević smatra tvorcem nase...
- Đoković letuje u Hrvatskoj sa Modrićem...
- Amerikanac sa porodicom pobegao od...
- Priručnik za spas.
- Ležanje na podu može biti lek za dugo...
- Kusturici inspekcija zatvorila restoran!
- Propast srpske žene
- Dobro sam, hvala na pitanju. A kako si...
- Šarovićev pokret Ljubav Vera Nada
- Dokazi da je Vučić izdajnik i NATO-ov...
Mira, Aca, komšinica Maca i drugari :)
vlada131
Ističe se
- Poruka
- 2.604
Pred vama je po prvi put zapisnik o neobjašnjivim događajima prilikom jednog od ispitivanja u Kancu. Koristeći supertajni audio i vizuelni materijal koji smo dobili od uprave Kanca, potrudili smo se da događaje opišemo do u detalja kako su se zaista desili.
Subjekat: gospodin Gecbi
Ispitivač: gospodin Badri
Radi bolje preglednosti zapisnik je podeljen u dva dela.
link
Subjekat: gospodin Gecbi
Ispitivač: gospodin Badri
Radi bolje preglednosti zapisnik je podeljen u dva dela.
„Bolje ti je da priznaš odmah sve pa da možemo svi lepo da idemo kući.“
Badri je polaganim pokretima mešao čaj. Seo je na svoj sto i pažljivo posmatrao svog sagovornika. Gecbi se nervozno vrteo na stolici. Samo što je stigao u Kanc, agenti su ga doveli bukvalno pre desetak minuta. Jeste bilo kasno, ponoć je već prošla, ali sam je bio kriv za to što ga je snašlo.
„Rekao sam ti već, nemam pojma šta hoćeš...“ Gecbijev glas je odavao mešavinu umora, dosade i totalne nezainteresovanosti.
„OK, da ponovimo opet“, odgovori mirno Badri dok je ispijao prve gutljaje čaja. „Zašto si me olajavao po Krsti? Nadam se da ti je jasno da nećeš kući dok to ne raščistimo jednom zauvek.“
Gecbi je gledao negde u stranu. Ništa nije odgovorio: nije znao šta da kaže a i da jeste namerno ne bi ništa izjavio, jer nije hteo da one koji dolaze po njega kući usred noći udostoji odgovora. A nije ga baš iskreno ni zanimalo sve ovo - hteo je samo da što pre izađe iz ove odvratne zgrade pune raznih elektronskih naprava i čudesa, kamera, razglasa, vrata koja se sama otvaraju i zatvaraju i nekih čudnih ljudi koji stalno žure nekuda.
„Dobro, ako ćemo tako..“, reče Badri dok je polako ustajao sa stola. Pritisnuo je neko dugme i odjednom je u u sobi zavladao potpuni mrak. Posle nekoliko trenutaka na ogromnom monitoru na zidu naspram njih se pojavi slika. Gecbiju se činilo da je na fotografiji bila neka velika bela zgrada slikana noću. Ali bio je previše premoren da bi se udubljivao.
„Predivno, zar ne?“ upita Badri. Polako je koračao po prostoriji, ne skidajući pogled sa monitora. Glas mu je odisao osećajem zadovoljstva i sreće, kao da je nakratko zaboravio ozbiljnost situacije i zadatka koji je pred njim.
„Tadž Mahal pod zvezdanim nebom“, nastavi on. „Baš ovako je izgledao kada sam ga prvi put video uživo...“
„Badri, brate, šta oćeš od mene više...“, prekinu ga nervozno Gecbi.
„Sećaš li se kad si bio tamo?“ upita Badri.
Upitani zakoluta očima.
„Bio sam tamo nekoliko puta i ti to odlično znaš. Što me smaraš glupim pitanjima?“
Badri se blago osmehnu. „Znam, nego sećaš li se šta se desilo zadnji put kada si bio? Koga si sreo?“ upita.
Gecbi je nervozno vrteo glavom gledajući u plafon.
„Sreo sam gomilu ljudi, već ti rekoh da sam bio tamo više puta. Na koga misliš? Zadnji put sam sreo...“ Odjednom je zastao usred rečenice. Zbunjeno je pogledao Badrija.
„Ne mogu da se setim. Čudno, kao da...“ Pogled mu je nemirno išao od poda prema Badriju i nazad, na licu mu se očitavao napor sa kojim je pokušavao da popuni ovu neočekivanu rupu u sećanju.
„Da, da“, odgovori Badri smirenim glasom kao da je očekivao to što se desilo. „Naravno da ne možeš da se setiš. Verovatno se ne sećaš ni da si zvao mene da te izvučem?“ Polako je prišao i nagnuo se prema svom sagovorniku. „Bio si na samoj ivici kada smo te pronašli i spasili, moj Gecbi. Jedva si živu glavu izvukao. Tačnije, jedva smo ti je mi izvukli...“
Gecbi ga je zbunjeno gledao. Umor ga je polako napuštao i namesto njega neki mnogo gori osećaj je počeo da ga obuzima. Pogledao je opet na zid. Um mu se u međuvremenu razbistrio i sada je sasvim jasno video sliku. Veličanstveni beli dvorac obasjan zvezdama. Prizor koji bi u svakome izazvao oduševljenje u njemu je probudio duboki užas koji ga je polako obuhvatao. Sećanje je počelo da mu se vraća.
„Sećam se...sećam se...nečega“, zbunjeno i uplašeno poče Gecbi. „Kada sam pričao sa ljudima tamo...pominjali su...nekoga. Bože, toliko su bili prestravljeni, odmah bi prebledeli i pobegli kada bi izgovorili to ime...“. Glas mu je bio sve tiši i tiši i polako je prelazio u šapat.
„Misliš, kada bi pomenuli nju?“ upita Badri.
Gecbi podiže pogled i zbunjeno pogleda Badrija. „Nju?“
Oborio je pogled prema podu kao da je opet pokušavao da se seti nečega. „Nju...“, ponovi opet tiho. „Da, to je bila...“. Odjednom se zatrese ceo na tren, kao da mu je udar struje prošao kroz telo. Širom je otvorio oči i nabio lice u šake u totalnom očaju i panici.
„Sada se sećam svega. Žena...zvana...Ela“, promuca jedva čujno. Glas mu je bio na ivici pucanja; jeza koja kao da je dolazila iz najudaljenijih i najmračnijih kutaka kosmosa sada je polako ispunjavala njegovo celo biće.
„Mhm“, promrlja Badri. Ton mu je i dalje bio potpuno opušten kao da su sedeli negde na kafi i pričali o najobičnijim svakodnevnim temama.
„Gecbi, slušaj me sad dobro“. Badri je ostavio na sto praznu šolju od čaja. „Video si stvari koje nijedan smrtnik nije video i živeo da o njima priča. A za to imaš da zahvališ najviše meni. Zato ćemo ovako da uradimo: ti mene više ne pominji na Krsti i slobodan si da ideš. Zaboravićemo sve što se ovde desilo.“
Gecbi podiže pogled. „A ako ne pristanem?“ Badrijeva arogancija ga je oduvek istovremeno oduševljavala i išla mu na rac. „Da nećeš da me helikopterom prebaciš nazad u Indiju?“ upita pomalo podrugljivim tonom.
Ovog puta na licu njegovog sagovornika nije bilo osmeha. „Ne, uradiću nešto još bolje“, odgovori Badri ledenim glasom. „Dovešću 'Indiju' ovde. Tačnije, već je ovde.“
Badri je polaganim pokretima mešao čaj. Seo je na svoj sto i pažljivo posmatrao svog sagovornika. Gecbi se nervozno vrteo na stolici. Samo što je stigao u Kanc, agenti su ga doveli bukvalno pre desetak minuta. Jeste bilo kasno, ponoć je već prošla, ali sam je bio kriv za to što ga je snašlo.
„Rekao sam ti već, nemam pojma šta hoćeš...“ Gecbijev glas je odavao mešavinu umora, dosade i totalne nezainteresovanosti.
„OK, da ponovimo opet“, odgovori mirno Badri dok je ispijao prve gutljaje čaja. „Zašto si me olajavao po Krsti? Nadam se da ti je jasno da nećeš kući dok to ne raščistimo jednom zauvek.“
Gecbi je gledao negde u stranu. Ništa nije odgovorio: nije znao šta da kaže a i da jeste namerno ne bi ništa izjavio, jer nije hteo da one koji dolaze po njega kući usred noći udostoji odgovora. A nije ga baš iskreno ni zanimalo sve ovo - hteo je samo da što pre izađe iz ove odvratne zgrade pune raznih elektronskih naprava i čudesa, kamera, razglasa, vrata koja se sama otvaraju i zatvaraju i nekih čudnih ljudi koji stalno žure nekuda.
„Dobro, ako ćemo tako..“, reče Badri dok je polako ustajao sa stola. Pritisnuo je neko dugme i odjednom je u u sobi zavladao potpuni mrak. Posle nekoliko trenutaka na ogromnom monitoru na zidu naspram njih se pojavi slika. Gecbiju se činilo da je na fotografiji bila neka velika bela zgrada slikana noću. Ali bio je previše premoren da bi se udubljivao.
„Predivno, zar ne?“ upita Badri. Polako je koračao po prostoriji, ne skidajući pogled sa monitora. Glas mu je odisao osećajem zadovoljstva i sreće, kao da je nakratko zaboravio ozbiljnost situacije i zadatka koji je pred njim.
„Tadž Mahal pod zvezdanim nebom“, nastavi on. „Baš ovako je izgledao kada sam ga prvi put video uživo...“
„Badri, brate, šta oćeš od mene više...“, prekinu ga nervozno Gecbi.
„Sećaš li se kad si bio tamo?“ upita Badri.
Upitani zakoluta očima.
„Bio sam tamo nekoliko puta i ti to odlično znaš. Što me smaraš glupim pitanjima?“
Badri se blago osmehnu. „Znam, nego sećaš li se šta se desilo zadnji put kada si bio? Koga si sreo?“ upita.
Gecbi je nervozno vrteo glavom gledajući u plafon.
„Sreo sam gomilu ljudi, već ti rekoh da sam bio tamo više puta. Na koga misliš? Zadnji put sam sreo...“ Odjednom je zastao usred rečenice. Zbunjeno je pogledao Badrija.
„Ne mogu da se setim. Čudno, kao da...“ Pogled mu je nemirno išao od poda prema Badriju i nazad, na licu mu se očitavao napor sa kojim je pokušavao da popuni ovu neočekivanu rupu u sećanju.
„Da, da“, odgovori Badri smirenim glasom kao da je očekivao to što se desilo. „Naravno da ne možeš da se setiš. Verovatno se ne sećaš ni da si zvao mene da te izvučem?“ Polako je prišao i nagnuo se prema svom sagovorniku. „Bio si na samoj ivici kada smo te pronašli i spasili, moj Gecbi. Jedva si živu glavu izvukao. Tačnije, jedva smo ti je mi izvukli...“
Gecbi ga je zbunjeno gledao. Umor ga je polako napuštao i namesto njega neki mnogo gori osećaj je počeo da ga obuzima. Pogledao je opet na zid. Um mu se u međuvremenu razbistrio i sada je sasvim jasno video sliku. Veličanstveni beli dvorac obasjan zvezdama. Prizor koji bi u svakome izazvao oduševljenje u njemu je probudio duboki užas koji ga je polako obuhvatao. Sećanje je počelo da mu se vraća.
„Sećam se...sećam se...nečega“, zbunjeno i uplašeno poče Gecbi. „Kada sam pričao sa ljudima tamo...pominjali su...nekoga. Bože, toliko su bili prestravljeni, odmah bi prebledeli i pobegli kada bi izgovorili to ime...“. Glas mu je bio sve tiši i tiši i polako je prelazio u šapat.
„Misliš, kada bi pomenuli nju?“ upita Badri.
Gecbi podiže pogled i zbunjeno pogleda Badrija. „Nju?“
Oborio je pogled prema podu kao da je opet pokušavao da se seti nečega. „Nju...“, ponovi opet tiho. „Da, to je bila...“. Odjednom se zatrese ceo na tren, kao da mu je udar struje prošao kroz telo. Širom je otvorio oči i nabio lice u šake u totalnom očaju i panici.
„Sada se sećam svega. Žena...zvana...Ela“, promuca jedva čujno. Glas mu je bio na ivici pucanja; jeza koja kao da je dolazila iz najudaljenijih i najmračnijih kutaka kosmosa sada je polako ispunjavala njegovo celo biće.
„Mhm“, promrlja Badri. Ton mu je i dalje bio potpuno opušten kao da su sedeli negde na kafi i pričali o najobičnijim svakodnevnim temama.
„Gecbi, slušaj me sad dobro“. Badri je ostavio na sto praznu šolju od čaja. „Video si stvari koje nijedan smrtnik nije video i živeo da o njima priča. A za to imaš da zahvališ najviše meni. Zato ćemo ovako da uradimo: ti mene više ne pominji na Krsti i slobodan si da ideš. Zaboravićemo sve što se ovde desilo.“
Gecbi podiže pogled. „A ako ne pristanem?“ Badrijeva arogancija ga je oduvek istovremeno oduševljavala i išla mu na rac. „Da nećeš da me helikopterom prebaciš nazad u Indiju?“ upita pomalo podrugljivim tonom.
Ovog puta na licu njegovog sagovornika nije bilo osmeha. „Ne, uradiću nešto još bolje“, odgovori Badri ledenim glasom. „Dovešću 'Indiju' ovde. Tačnije, već je ovde.“
Gecbi polako ustade sa stolice. Ovo je već bilo previše. „Čekaj, ti stvarno misliš da sam ja toliko blesav?“ Kao da je zaboravio sve o čemu su pričali do pre par trenutaka, u tonu mu se osećao prkos i bes. Snaga koja ga nakratko beše napustila zbog svega što se izdešavalo te večeri polako je počela da se vraća.
„Iskoristio si me u trenutku slabosti, misliš da možeš da me ucenjuješ tek tako? E moj Badri“ Gecbi se prezrivo nasmeja. Lice mu je bilo obliveno znojem, izgledao je jako loše posle svega što se izdešavalo u toku ovog dana, možda jednog od najdužih koje pamti.
„Znači ostaješ pri svome?“ mirno upita Badri. Pogled mu nije odavao nikakve znake uzbuđenja niti nervoze.
„Prekini da brišeš moje teme na Književnosti, pa ćemo da pričamo. U međuvremenu smisli nešto bolje od pričica za decu kojima si pokušao da me izmanipulišeš u trenucima umora i straha. Haha...Tadž Mahal...spasavanje...ma idi begaj bre“. Gecbi je polako oblačio jaknu i doterivao frizuru. Za njega je cela priča bila gotova. Badri više nije smeo da ga zadržava, a kada lepo ode kući i naspava se i odmori od celog ovog ludila, pobrinuće se da ga više nikad ne nađu.
„Onda ti ne bi smetalo da opet malo uživo sretneš pričicu za decu?“ reče Badri.
„Šta lupaš sada...“ uzvrati Gecbi. Ali Badri je već bio na vratima.
„Srećno, Gecbi. Trebaće ti“, reče dok je ukucavao šifru. Vrata se otvoriše i Badri izađe. Gecbi odjednom ostade potpuno sam u sobi.
Posle par trenutaka svetlo u sobi se odjednom promeni. Postalo je mnogo slabije i sijalo je nekom sivkastom neprijatnom bojom. Iznenadni zvuk iza njegovih leđa učini da se naglo okrene. Neka druga vrata, za koja nije ni znao da su tu, su se otvorila. Iza njih bio je jako dugačak hodnik koji je bio u potpunom mraku; na njegovom kraju nazirala se osvetljena prostorija.
„O falim ti se, bože...“, reče veselim glasom Gecbi. „Najzad idem kući. Čak i ovaj ludi Badri je skontao da je preterao. Pa dobro, to je to...vidimo se.“ Zakopčao je jaknu, opet prošao prstima kroz kosu i samo što je pošao prema vratima kad je odjednom primetio nešto na kraju hodnika.
Neko je stajao na kraju hodnika koji je do pre par trenutaka bio prazan. Nepomična ljudska figura se nalazila u prostoriji na njegovom kraju i gledala je prema njemu. Tako mu se bar činilo jer nije mogao ništa da razazna na njoj; činilo se kao da prkosi zakonima fizike jer iako je stajala gde je bilo svetla, bila je potpuno mračna od glave do pete. Isprva nije pridavao mnogo pažnje ovome, mislio je da se radi o nekom od zaposlenih u Kancu čija je kancelarija prostorija u koju je izlazio ovaj hodnik i kroz koju je morao da prođe na putu napolje. Mahnuo je rukom: „Hej, šta se radi?“. Nije bilo odgovora.
Onda je prilika polako pošla prema njemu. Njen hod, ponašanje, sve ovo...nešto mu nije ovde bilo u redu. Hodnik je bio previše uzak da bi se mimoišli, moraće da sačeka da ovaj, ko god da je, prvi prođe i oslobodi put. Posle par trenutaka postalo mu je jasno da se radi o ženskoj osobi.
Neki nemir obuzimao ga je sve više kako se figura približavala. Instinktivno je pošao unazad dok je gledao kako se nepoznati posetilac neprirodno sporim i mehaničkim koracima, bez reči, približava sobi u kojoj je bio. A onda...onda mu je sinulo. Srce mu je zamalo stalo od spoznaje o čemu se radi.
„Badri, proklet bio, šta si to uradio?!?“ pokušao je da vikne. Ali glas ga je izdao. Badri nije otvorio vrata da bi njega pustio da ide kući...nije blefirao...ovo je...
U napadu apsolutne panike očajnički je gledao po prostoriji ne bi li našao nešto čime bi blokirao vrata. Ali nije bilo ničega, Badrijev radni sto je bio pričvršćen za pod a nije bilo nikakvih drugih predmeta unaokolo. Onda je prišao vratima i počeo da mahnito traži neki prekidač pored njih, nešto što bi ih zatvorilo. Lupao je levo i desno po zidu ali bez uspeha. U strahu je bacio pogled prema hodniku. Prikaza je polako prilazila, bila je na nekoliko metara od ulaza u sobu. Koraci su joj bili polagani...nemilosrdno je napredovala poput neke mračne i tihe lavine iz najgorih noćnih mora koja nosi sve pred sobom.
Kao zadnji pokušaj očajnika odlučio je da se sakrije iza Badrijevog stola. Znao je da mu to neće pomoći - cela soba se jasno videla iz hodnika - ali mu je bar na tren pružilo utehu. Kraj je bio blizu, barem će skončati kako on odluči. U par koraka stigao je do stola i preskočio ga. Legao je na pod i šćućurio se koliko je mogao.
Načuljio je uši ne bi li čuo gde je. Sada je već sasvim jasno čuo njene korake, mora da je na ulazu u sobu ako već nije ušla. Gledao je unezvereno oko sebe i video da je jedna fioka na stolu otvorena. Blago se podigao trudeći se da ne napravi nikakav šum; hteo je da pogleda šta ima unutra, možda nađe nešto što bi mu pomoglo da se odbrani. I onda je video to - „Ima Boga!“ pomislio je u sebi.
U fioci je stajala kutija napolitanki. Neotpakovana. Znao je za legendu da je to jedino što može umiriti njen bes. Zgrabio je kutiju u jednom potezu i brzo legao nazad. Pažljivo je osluškivao šta se dešava. Čuo je otkucaje svog srca koje je bilo kao da će iskočiti iz grudi, toliko je bio van sebe. Ali nju nije mogao da čuje. Zbunjeno je pogledao na gore i onda je video...ruku kako se polako pojavljuje i hvata sto za gornju ivicu. „Bože, tu je...spasi me!“ Zatvorio je oči što je čvršće mogao, hteo je da zaplače ali šok je bio preveliki. Onda se setio da u ruci drži napolitanke. Naglo je ispružio ruku sa kutijom prema gore, što je više mogao, i dalje ležeći na podu sa zatvorenim očima. Možda..samo možda...ako uzme i bude imao sreće. Prošlo je nekoliko dugih trenutaka tokom kojih se ništa nije dešavalo. Gecbi je razmišljao u sebi...da li je ovo kraj...kakav će biti osećaj ako uzme napolitanke i njegovu ruku zajedno sa njima. I onda je osetio da mu je nešto blagim pokretom izvuklo kutiju iz ruke. Naglo je spustio ruku i slušao.
Posle dobrih 30-ak sekundi koje su se činile kao čitava večnost ponovo je čuo korake...ali ovog puta kako se udaljavaju. Polako, neprirodnim tempom, ali su odlazili od njega i bili su sve tiši i tiši. Posle par minuta iščezli su u istom pravcu iz koga su došli. Zavladala je potpuna tišina. Gecbi se pitao da li je ovo sve samo san, da li je uopšte živ ili je sad na nebu i nije ni primetio kada je tamo stigao. Odjednom, sva svetla se upališe. Bljesak ga zaslepi na trenutak. Polako je ustao u sedeći položaj. U tom trenutku otvoriše se ulazna vrata od Kanca. Badri uđe unutra, potpuno nonšalantno kao da je tren pre toga izašao i kao da se ništa nije desilo.
„I, Gecbi, kako si prošao?“ upita veselim glasom.
„Iskoristio si me u trenutku slabosti, misliš da možeš da me ucenjuješ tek tako? E moj Badri“ Gecbi se prezrivo nasmeja. Lice mu je bilo obliveno znojem, izgledao je jako loše posle svega što se izdešavalo u toku ovog dana, možda jednog od najdužih koje pamti.
„Znači ostaješ pri svome?“ mirno upita Badri. Pogled mu nije odavao nikakve znake uzbuđenja niti nervoze.
„Prekini da brišeš moje teme na Književnosti, pa ćemo da pričamo. U međuvremenu smisli nešto bolje od pričica za decu kojima si pokušao da me izmanipulišeš u trenucima umora i straha. Haha...Tadž Mahal...spasavanje...ma idi begaj bre“. Gecbi je polako oblačio jaknu i doterivao frizuru. Za njega je cela priča bila gotova. Badri više nije smeo da ga zadržava, a kada lepo ode kući i naspava se i odmori od celog ovog ludila, pobrinuće se da ga više nikad ne nađu.
„Onda ti ne bi smetalo da opet malo uživo sretneš pričicu za decu?“ reče Badri.
„Šta lupaš sada...“ uzvrati Gecbi. Ali Badri je već bio na vratima.
„Srećno, Gecbi. Trebaće ti“, reče dok je ukucavao šifru. Vrata se otvoriše i Badri izađe. Gecbi odjednom ostade potpuno sam u sobi.
Posle par trenutaka svetlo u sobi se odjednom promeni. Postalo je mnogo slabije i sijalo je nekom sivkastom neprijatnom bojom. Iznenadni zvuk iza njegovih leđa učini da se naglo okrene. Neka druga vrata, za koja nije ni znao da su tu, su se otvorila. Iza njih bio je jako dugačak hodnik koji je bio u potpunom mraku; na njegovom kraju nazirala se osvetljena prostorija.
„O falim ti se, bože...“, reče veselim glasom Gecbi. „Najzad idem kući. Čak i ovaj ludi Badri je skontao da je preterao. Pa dobro, to je to...vidimo se.“ Zakopčao je jaknu, opet prošao prstima kroz kosu i samo što je pošao prema vratima kad je odjednom primetio nešto na kraju hodnika.
Neko je stajao na kraju hodnika koji je do pre par trenutaka bio prazan. Nepomična ljudska figura se nalazila u prostoriji na njegovom kraju i gledala je prema njemu. Tako mu se bar činilo jer nije mogao ništa da razazna na njoj; činilo se kao da prkosi zakonima fizike jer iako je stajala gde je bilo svetla, bila je potpuno mračna od glave do pete. Isprva nije pridavao mnogo pažnje ovome, mislio je da se radi o nekom od zaposlenih u Kancu čija je kancelarija prostorija u koju je izlazio ovaj hodnik i kroz koju je morao da prođe na putu napolje. Mahnuo je rukom: „Hej, šta se radi?“. Nije bilo odgovora.
Onda je prilika polako pošla prema njemu. Njen hod, ponašanje, sve ovo...nešto mu nije ovde bilo u redu. Hodnik je bio previše uzak da bi se mimoišli, moraće da sačeka da ovaj, ko god da je, prvi prođe i oslobodi put. Posle par trenutaka postalo mu je jasno da se radi o ženskoj osobi.
Neki nemir obuzimao ga je sve više kako se figura približavala. Instinktivno je pošao unazad dok je gledao kako se nepoznati posetilac neprirodno sporim i mehaničkim koracima, bez reči, približava sobi u kojoj je bio. A onda...onda mu je sinulo. Srce mu je zamalo stalo od spoznaje o čemu se radi.
„Badri, proklet bio, šta si to uradio?!?“ pokušao je da vikne. Ali glas ga je izdao. Badri nije otvorio vrata da bi njega pustio da ide kući...nije blefirao...ovo je...
U napadu apsolutne panike očajnički je gledao po prostoriji ne bi li našao nešto čime bi blokirao vrata. Ali nije bilo ničega, Badrijev radni sto je bio pričvršćen za pod a nije bilo nikakvih drugih predmeta unaokolo. Onda je prišao vratima i počeo da mahnito traži neki prekidač pored njih, nešto što bi ih zatvorilo. Lupao je levo i desno po zidu ali bez uspeha. U strahu je bacio pogled prema hodniku. Prikaza je polako prilazila, bila je na nekoliko metara od ulaza u sobu. Koraci su joj bili polagani...nemilosrdno je napredovala poput neke mračne i tihe lavine iz najgorih noćnih mora koja nosi sve pred sobom.
Kao zadnji pokušaj očajnika odlučio je da se sakrije iza Badrijevog stola. Znao je da mu to neće pomoći - cela soba se jasno videla iz hodnika - ali mu je bar na tren pružilo utehu. Kraj je bio blizu, barem će skončati kako on odluči. U par koraka stigao je do stola i preskočio ga. Legao je na pod i šćućurio se koliko je mogao.
Načuljio je uši ne bi li čuo gde je. Sada je već sasvim jasno čuo njene korake, mora da je na ulazu u sobu ako već nije ušla. Gledao je unezvereno oko sebe i video da je jedna fioka na stolu otvorena. Blago se podigao trudeći se da ne napravi nikakav šum; hteo je da pogleda šta ima unutra, možda nađe nešto što bi mu pomoglo da se odbrani. I onda je video to - „Ima Boga!“ pomislio je u sebi.
U fioci je stajala kutija napolitanki. Neotpakovana. Znao je za legendu da je to jedino što može umiriti njen bes. Zgrabio je kutiju u jednom potezu i brzo legao nazad. Pažljivo je osluškivao šta se dešava. Čuo je otkucaje svog srca koje je bilo kao da će iskočiti iz grudi, toliko je bio van sebe. Ali nju nije mogao da čuje. Zbunjeno je pogledao na gore i onda je video...ruku kako se polako pojavljuje i hvata sto za gornju ivicu. „Bože, tu je...spasi me!“ Zatvorio je oči što je čvršće mogao, hteo je da zaplače ali šok je bio preveliki. Onda se setio da u ruci drži napolitanke. Naglo je ispružio ruku sa kutijom prema gore, što je više mogao, i dalje ležeći na podu sa zatvorenim očima. Možda..samo možda...ako uzme i bude imao sreće. Prošlo je nekoliko dugih trenutaka tokom kojih se ništa nije dešavalo. Gecbi je razmišljao u sebi...da li je ovo kraj...kakav će biti osećaj ako uzme napolitanke i njegovu ruku zajedno sa njima. I onda je osetio da mu je nešto blagim pokretom izvuklo kutiju iz ruke. Naglo je spustio ruku i slušao.
Posle dobrih 30-ak sekundi koje su se činile kao čitava večnost ponovo je čuo korake...ali ovog puta kako se udaljavaju. Polako, neprirodnim tempom, ali su odlazili od njega i bili su sve tiši i tiši. Posle par minuta iščezli su u istom pravcu iz koga su došli. Zavladala je potpuna tišina. Gecbi se pitao da li je ovo sve samo san, da li je uopšte živ ili je sad na nebu i nije ni primetio kada je tamo stigao. Odjednom, sva svetla se upališe. Bljesak ga zaslepi na trenutak. Polako je ustao u sedeći položaj. U tom trenutku otvoriše se ulazna vrata od Kanca. Badri uđe unutra, potpuno nonšalantno kao da je tren pre toga izašao i kao da se ništa nije desilo.
„I, Gecbi, kako si prošao?“ upita veselim glasom.
link
vlada131
Ističe se
- Poruka
- 2.604
Ovo je bio ko zna koji po redu pikavac koji je bacio ove noći, više nije ni brojao. Kao i uvek nagazio bi ga vrhom čizme i utrljao u zemlju za svaki slučaj. Duboko je udahnuo i pogledao oko sebe. Noć je bila prijatna, a on je opet stražario. „Pa dobro“, reče u sebi,„Bar me fino plaćaju da se povremeno prošetam. Čisto me zanima šta li drže ovde?“.
Ovde se odnosilo na ogromno skladište pored koga se nalazio i za čije je obezbeđenje bio zadužen. On i još puno njegovih kolega. Nikad ga nije video otvorenog niti da bilo ko ulazi ili izlazi iz njega. Odmahnu glavom. „Koga boli briga, na kraju krajeva. Nije moj problem“. Polaganim koracima se vraćao nazad, obilazeći svoju maršrutu kao i svake večeri. Da je ostao par sekundi duže, video bi nešto kako se kreće.
Tamna figura je nečujnim koracima prelazila iz senke u senku, vešto izbegavajući svako svetlo. Najzad je došla do jednog ogromnog sanduka koji je tu stajao ko zna od kada. Verovatno su zaboravili da ga odnesu kada su nešto prenosili u skladište. Tu je bila bezbedna u njegovoj senci. Uključila je mali radio koji je držala u ruci. „Stigla sam. Elle, gde si?“. Posle par trenutaka i kratkog krčanja začu se glas iz zvučnika: „Bravo, Miko. Evo me kod severne kapije, stižem za par minuta. Je li tamo sve čisto?“ Mika pogleda oko sebe na brzinu. „Jeste, mada je jedan bio maločas ovde.“„Ništa, budi tu i ne mrdaj, dolazim!“ odgovori Elle.
Mika je čekala, napeto gledajući u pravcu stražarskih kućica. Očekivala je da nešto pođe naopako, da se odjednom pojavi neko od čuvara van redovnog obilaska. „Tu sam“, čula je iza sebe. Naglo se okrenula, prestrašena. To je bila Elle. Čak je ni Mika nije čula, toliko je bila izvežbana. „Idemo...ne, čekaj“, odjednom reče Elle i povuče Miku na dole. „Evo ga jedan na osam sati“. Mika je pažljivo podigla pogled i provirila iznad ivice sanduka. Jedan stražar se stvarno pojavio neočikivano. Išao je polako prema njima.
„Ja ću da se pobrinem za to. Ti ne mrdaj“, reče Elle. U par koraka obišla je sanduk sa druge strane. Čućeći u senci, čekala je da se stražar pojavi i prođe pored nje. Kada se to desilo, nečujno mu se prišunjala u par koraka. Jedan pritisak na određenu tačku na vratu bilo je dovoljno da ovaj nečujno ode u svet snova. „Sređeno, idemo“ pozva Elle tiho Miku.
Nečujno su prešle dvorište poput fantoma i ušle u skladište kroz jedan stari, razbijeni prozor u podrumu za koji su znale od ranije. Zgrada je bila zaista ogromna - izgledalo je kao da se prostire beskonačno u daljinu. Uglavnom je bila prazna, što ih je pomalo začudilo, i jako loše osvetljena. Tek poneka sijalica tu i tamo nije bila dovoljna da se osvetli ovolika površina.
„Ovde negde bi trebalo da bude, je l' tako?“ upita Mika.
„Trebalo bi“, odgovori zamišljeno Elle dok je gledala mapu na malom tabletu koji je izvadila iz ranca. „Hajdemo ovamo“, reče. Prešle su možda desetak metara i iznenada zastale. Tamo, na jednom improvizovanom stubu ispod nekoliko sijalica, stajalo je ono zbog čega su došle. Pogledale su se i nasmejale u istom trenutku.
„Najređe i najskuplje napolitanke na svetu“, reče Elle ni ne pokušavajući da potisne radost i uzuđenje u glasu. „I to jedini prototip. Sada su naše!“
„Drage dame, i bilo je vreme da se najzad sretnemo“, začu se odjednom glas iza njih. Okrenule su se poput munje. Nekih desetak metara iz njih stajao je neki čovek, nisu mogle jasno da vide o kome se radi. Kako i odakle se iznenada pojavio nisu imale predstavu. Podigao je ruku i u trenu se oko njih stvori gomila stražara sa puškama na gotovs. Bile su opkoljene.
Zakoračio je par koraka prema njima i sada su jasnije mogle da vide njegove crte lica.
„Gospodine Badri...“, reče Mika.
Čovek odmahnu rukom. „Srimomir za prijatelje. Mi smo sada prijatelji valjda?“ reče smešeći se.
„Momci, spustite puške. Ponašajte se pristojno prema našim gošćama“, dodao je potom. Odmah su ga poslušali.
Prišao je Elle i Miki na par metara. Držao je ruke iza leđa i polako se šetao u krugu oko njih, sve vreme ih fiksirajuči pogledom, kao učitelj koji grdi nemirnu decu.
„I tako znači“, veselo poče,“Bilo je dovoljno da pustim priču o najboljim i najskupljim napolitankama ikada i da vas dovedem ovde. Ako već drugačije nije moglo.“
Stao je ispred Mike.
„Ti si, pretpostavljam, Mika“. Nije ništa odgovorila, samo je klimnula glavom. Pogledao je u Elle. „A znači ti si onda...“. Lukavi osmeh mu se ne tren pojavi na licu. „Šteta stvarno što je ovako moralo da ispadne, lepo sam te zvao koliko puta...ali ne“. Elle je ćutala i gledala pravo ispred sebe. Držala je svoj ranac na levom ramenu, bio je još uvek otvoren. Polaganim, skoro neprimetnim pokretima pomerala je desnu ruku prema rancu. Mika je primetila šta se dešava. Pogledale su se na tren; Badri je još uvek bio zauzet svojim monologom tako da nije primetio šta se dešava. Ovu rutinu su dugo uvežbavale za slučaj da im bude trebalo. Mika takođe poče da sasvim polako pomera svoju levu ruku prema nečemu što je držala za pojasom.
Badri se zaustavio ispred Elle. „Pa, izgleda, ipak ćeš do Kanca“, reče lukavo se smejući. Elle odjednom skrenu pogled prema njemu i pogleda ga pravo u oči. „Izvini, Badri, ali ipak neću moći danas.“ Brzinom munje izvadila je nešto iz ranca i bacila na pod. Mika je u istom trenutku takođe bacila neki predmet koji je skinula sa pojasa. Dva užasna bljeska osvetliše na momenat prostoriju poput sunca koje se iznenada pojavilo. „Dimne bombe!!!“ povika neko. Usledila je užasna kakofonija vike, zvuka koraka, jauka i praskanja. „NE PUCAJTE!!!! NE PUCAJTE!!!!“ zaurlikao je Badri. Dim koji je ispunjavao celo skladište ga je omamio na tren i pao je na kolena. Brzo mu pritrčaše dvojice stražara. „Da li ste dobro, gospodine!?“ povikaše. „Dobro sam, sve je OK. Nađite ih, odmah!“ reče Badri dok je polako ustajao. Žestoko je kašljao, on i većina prisutnih. Dim se polako razilazio, ali još uvek ga je štipao za oči. Imao je osećaj kao da će mu pluća eksplodirati. U tom trenutku iz dima izroniše dvojica stražara.
„Gospodine“, u glasu im se osećao užas, jedva su sricali reč po reč. „Nema ih nigde. A nema ni napolitanki.“
link
Ovde se odnosilo na ogromno skladište pored koga se nalazio i za čije je obezbeđenje bio zadužen. On i još puno njegovih kolega. Nikad ga nije video otvorenog niti da bilo ko ulazi ili izlazi iz njega. Odmahnu glavom. „Koga boli briga, na kraju krajeva. Nije moj problem“. Polaganim koracima se vraćao nazad, obilazeći svoju maršrutu kao i svake večeri. Da je ostao par sekundi duže, video bi nešto kako se kreće.
Tamna figura je nečujnim koracima prelazila iz senke u senku, vešto izbegavajući svako svetlo. Najzad je došla do jednog ogromnog sanduka koji je tu stajao ko zna od kada. Verovatno su zaboravili da ga odnesu kada su nešto prenosili u skladište. Tu je bila bezbedna u njegovoj senci. Uključila je mali radio koji je držala u ruci. „Stigla sam. Elle, gde si?“. Posle par trenutaka i kratkog krčanja začu se glas iz zvučnika: „Bravo, Miko. Evo me kod severne kapije, stižem za par minuta. Je li tamo sve čisto?“ Mika pogleda oko sebe na brzinu. „Jeste, mada je jedan bio maločas ovde.“„Ništa, budi tu i ne mrdaj, dolazim!“ odgovori Elle.
Mika je čekala, napeto gledajući u pravcu stražarskih kućica. Očekivala je da nešto pođe naopako, da se odjednom pojavi neko od čuvara van redovnog obilaska. „Tu sam“, čula je iza sebe. Naglo se okrenula, prestrašena. To je bila Elle. Čak je ni Mika nije čula, toliko je bila izvežbana. „Idemo...ne, čekaj“, odjednom reče Elle i povuče Miku na dole. „Evo ga jedan na osam sati“. Mika je pažljivo podigla pogled i provirila iznad ivice sanduka. Jedan stražar se stvarno pojavio neočikivano. Išao je polako prema njima.
„Ja ću da se pobrinem za to. Ti ne mrdaj“, reče Elle. U par koraka obišla je sanduk sa druge strane. Čućeći u senci, čekala je da se stražar pojavi i prođe pored nje. Kada se to desilo, nečujno mu se prišunjala u par koraka. Jedan pritisak na određenu tačku na vratu bilo je dovoljno da ovaj nečujno ode u svet snova. „Sređeno, idemo“ pozva Elle tiho Miku.
Nečujno su prešle dvorište poput fantoma i ušle u skladište kroz jedan stari, razbijeni prozor u podrumu za koji su znale od ranije. Zgrada je bila zaista ogromna - izgledalo je kao da se prostire beskonačno u daljinu. Uglavnom je bila prazna, što ih je pomalo začudilo, i jako loše osvetljena. Tek poneka sijalica tu i tamo nije bila dovoljna da se osvetli ovolika površina.
„Ovde negde bi trebalo da bude, je l' tako?“ upita Mika.
„Trebalo bi“, odgovori zamišljeno Elle dok je gledala mapu na malom tabletu koji je izvadila iz ranca. „Hajdemo ovamo“, reče. Prešle su možda desetak metara i iznenada zastale. Tamo, na jednom improvizovanom stubu ispod nekoliko sijalica, stajalo je ono zbog čega su došle. Pogledale su se i nasmejale u istom trenutku.
„Najređe i najskuplje napolitanke na svetu“, reče Elle ni ne pokušavajući da potisne radost i uzuđenje u glasu. „I to jedini prototip. Sada su naše!“
„Drage dame, i bilo je vreme da se najzad sretnemo“, začu se odjednom glas iza njih. Okrenule su se poput munje. Nekih desetak metara iz njih stajao je neki čovek, nisu mogle jasno da vide o kome se radi. Kako i odakle se iznenada pojavio nisu imale predstavu. Podigao je ruku i u trenu se oko njih stvori gomila stražara sa puškama na gotovs. Bile su opkoljene.
Zakoračio je par koraka prema njima i sada su jasnije mogle da vide njegove crte lica.
„Gospodine Badri...“, reče Mika.
Čovek odmahnu rukom. „Srimomir za prijatelje. Mi smo sada prijatelji valjda?“ reče smešeći se.
„Momci, spustite puške. Ponašajte se pristojno prema našim gošćama“, dodao je potom. Odmah su ga poslušali.
Prišao je Elle i Miki na par metara. Držao je ruke iza leđa i polako se šetao u krugu oko njih, sve vreme ih fiksirajuči pogledom, kao učitelj koji grdi nemirnu decu.
„I tako znači“, veselo poče,“Bilo je dovoljno da pustim priču o najboljim i najskupljim napolitankama ikada i da vas dovedem ovde. Ako već drugačije nije moglo.“
Stao je ispred Mike.
„Ti si, pretpostavljam, Mika“. Nije ništa odgovorila, samo je klimnula glavom. Pogledao je u Elle. „A znači ti si onda...“. Lukavi osmeh mu se ne tren pojavi na licu. „Šteta stvarno što je ovako moralo da ispadne, lepo sam te zvao koliko puta...ali ne“. Elle je ćutala i gledala pravo ispred sebe. Držala je svoj ranac na levom ramenu, bio je još uvek otvoren. Polaganim, skoro neprimetnim pokretima pomerala je desnu ruku prema rancu. Mika je primetila šta se dešava. Pogledale su se na tren; Badri je još uvek bio zauzet svojim monologom tako da nije primetio šta se dešava. Ovu rutinu su dugo uvežbavale za slučaj da im bude trebalo. Mika takođe poče da sasvim polako pomera svoju levu ruku prema nečemu što je držala za pojasom.
Badri se zaustavio ispred Elle. „Pa, izgleda, ipak ćeš do Kanca“, reče lukavo se smejući. Elle odjednom skrenu pogled prema njemu i pogleda ga pravo u oči. „Izvini, Badri, ali ipak neću moći danas.“ Brzinom munje izvadila je nešto iz ranca i bacila na pod. Mika je u istom trenutku takođe bacila neki predmet koji je skinula sa pojasa. Dva užasna bljeska osvetliše na momenat prostoriju poput sunca koje se iznenada pojavilo. „Dimne bombe!!!“ povika neko. Usledila je užasna kakofonija vike, zvuka koraka, jauka i praskanja. „NE PUCAJTE!!!! NE PUCAJTE!!!!“ zaurlikao je Badri. Dim koji je ispunjavao celo skladište ga je omamio na tren i pao je na kolena. Brzo mu pritrčaše dvojice stražara. „Da li ste dobro, gospodine!?“ povikaše. „Dobro sam, sve je OK. Nađite ih, odmah!“ reče Badri dok je polako ustajao. Žestoko je kašljao, on i većina prisutnih. Dim se polako razilazio, ali još uvek ga je štipao za oči. Imao je osećaj kao da će mu pluća eksplodirati. U tom trenutku iz dima izroniše dvojica stražara.
„Gospodine“, u glasu im se osećao užas, jedva su sricali reč po reč. „Nema ih nigde. A nema ni napolitanki.“
link
Mika
dream catcher
- Poruka
- 24.291
Početak leta, sunce peče kao vatra. Ceo proplanak obučen je u zelenilo i žuti maslačak, cvrčci pevaju svoje najlepše pesme. Svi su na plaži ...ali ne i mi!
- Miko, de mi dodaj tu stolicu, ne mogu ni korak dalje. I molim te potseti me da ne dodjem više na "roštilj" kod Konja.... dobro da nema jaram, spregnuo bi nas.
-Izvoli, Milance. Ja ću sesti na ovu bačvu, ni stolice nije izvadio. - viće malo glasnije, odmahuje glavom, i dobacuje Konju pogled koji ubija.
Samo se nadam da će taj roštilj da bude danas, inace ovaj kanap koji mi dao da vezujem paradajze, ima da iskoristim mnogo maštovitije.
Konj se pravi da ne vidi i ne čuje, smeši se ispod brka.
- Baudrillard, kako ide?
Baudrillard ispravlja glavu, briše znoj sa čela i diže palac..
- Sve super! Samo još Elle da donese tu infuziju i bicu petka!
A da li Vlada beleži ovaj dan u svoje blokce, to mene zanima?
- Kako ne, eno ga nije se pomestio ceo dan ispod oraha, piše li piše.
Stiže Elle zadihana.
- Ko je za osveženje?!
Svi skoče na noge, ne smeta im više ni sunce, ni umor, ko prvi Elle, njegova infuzija...
- E, na jesen opet vam pravim roštilj... Konj zapada od smeha
- Miko, de mi dodaj tu stolicu, ne mogu ni korak dalje. I molim te potseti me da ne dodjem više na "roštilj" kod Konja.... dobro da nema jaram, spregnuo bi nas.
-Izvoli, Milance. Ja ću sesti na ovu bačvu, ni stolice nije izvadio. - viće malo glasnije, odmahuje glavom, i dobacuje Konju pogled koji ubija.
Samo se nadam da će taj roštilj da bude danas, inace ovaj kanap koji mi dao da vezujem paradajze, ima da iskoristim mnogo maštovitije.
Konj se pravi da ne vidi i ne čuje, smeši se ispod brka.
- Baudrillard, kako ide?
Baudrillard ispravlja glavu, briše znoj sa čela i diže palac..
- Sve super! Samo još Elle da donese tu infuziju i bicu petka!
A da li Vlada beleži ovaj dan u svoje blokce, to mene zanima?
- Kako ne, eno ga nije se pomestio ceo dan ispod oraha, piše li piše.
Stiže Elle zadihana.
- Ko je za osveženje?!
Svi skoče na noge, ne smeta im više ni sunce, ni umor, ko prvi Elle, njegova infuzija...
- E, na jesen opet vam pravim roštilj... Konj zapada od smeha
vlada131
Ističe se
- Poruka
- 2.604
Početak leta, sunce peče kao vatra. Ceo proplanak obučen je u zelenilo i žuti maslačak, cvrčci pevaju svoje najlepše pesme. Svi su na plaži ...ali ne i mi!
- Miko, de mi dodaj tu stolicu, ne mogu ni korak dalje. I molim te potseti me da ne dodjem više na "roštilj" kod Konja.... dobro da nema jaram, spregnuo bi nas.
-Izvoli, Milance. Ja ću sesti na ovu bačvu, ni stolice nije izvadio. - viće malo glasnije, odmahuje glavom, i dobacuje Konju pogled koji ubija.
Samo se nadam da će taj roštilj da bude danas, inace ovaj kanap koji mi dao da vezujem paradajze, ima da iskoristim mnogo maštovitije.
Konj se pravi da ne vidi i ne čuje, smeši se ispod brka.
- Baudrillard, kako ide?
Baudrillard ispravlja glavu, briše znoj sa čela i diže palac..
- Sve super! Samo još Elle da donese tu infuziju i bicu petka!
A da li Vlada beleži ovaj dan u svoje blokce, to mene zanima?
- Kako ne, eno ga nije se pomestio ceo dan ispod oraha, piše li piše.
Stiže Elle zadihana.
- Ko je za osveženje?!
Svi skoče na noge, ne smeta im više ni sunce, ni umor, ko prvi Elle, njegova infuzija...
- E, na jesen opet vam pravim roštilj... Konj zapada od smeha
Fenomenalno
vlada131
Ističe se
- Poruka
- 2.604
Zvonjava je bila sve jača i jača. Polako je potiskivala sve druge osećaje u obamrlim čulima. BIlo mu je sve jasnije da nije bila deo sna već, naprotiv, kao da je rešila da ga zauvek rasprši i ostavi u magli zaborava. Što mu je pomalo bilo žao, jer je ponekad imao tako dobre i neobične snove. Ali šta je tu je, pomisli u sebi.
Milanče je sada bio definitivno budan. Noć je bila tiha i topla. Bio je to njegov prvi dan na moru, jednolični zvuci talasa dopirali su iz daljine poput huka neke čudne zveri koja je delovala tako moćno a ujedno tako pitomo i opuštajuće. Pogledao je oko sebe. Soba je bila mračna. Osećao je dah slabašnog vetra kroz otvoren prozor, topao ali ne i nepodnošljiv. Samo što se upitao u sebi kakav je to grozan zvuk sanjao, čuo je jedva čujni glas pored. „Mmmm, Milanče...“. Okrenuo se i osmehnuo. Spavale su, obe.
Prethodnog jutra je upoznao dve turistkinje, koliko se sećao jedna je bila Ruskinja, druga valjda Engleskinja. Plavuša i brineta, čiste desetke. Proveli su ludi dan zajedno, bilo je jedino logično da nastave žurku i u kasne sate. Plavuša je ležala levo od njega, nije se čula i izgledalo je da spava čvrstim snom. Brineta se meškoljila u krevetu, pričala je nešto u snu a jedino što je uspeo da razazna bilo je njegovo ime. I osmeh koji bi ga pratio. Osmeh koji ga je sad polako vraćao u svet snova. Bio je potpuno zaboravio na zvuk koji ga je probudio i samo što je sklopio oči kada je zvonjava opet odjeknula punom snagom. Skočio je u sedeći položaj.
„Mobilni“, pomisli u sebi. Ko ga to zove u ovo doba noći, majku mu. I onda mu je odjednom postalo jasnije. Da, bio je to telefon, ali onaj drugi telefon. Stavio je lice u šake i u očaju pao nazad u krevet. Bio je to mobilni Kanca koji je uvek morao da nosi sa sobom i koji je koristio samo za najhitnije situacije. Da li je moguće da su sada našli da ga smaraju, samo što mu je počeo odmor. Sa zgrčenim izrazom lice koji je odavao jedva skriveni bes i nervozu podigao je telefon i pogledao poruku na ekranu.
„Gospodine, potrebno je Vaše neodložno prisustvo. Jedna od podmornica pomorskih snaga Kanca je poslata ka Vašoj lokaciji. Spremite se za ukrcavanje. ETA +- 00.45 UTC - -+01.30 ETC. Detalji će Vam biti saopšteni po prijemu“.
Znao je šta ovo znači. Za koji minut agenti će biti kod njega da ge prevezu do helikoptera. Kojim će onda leteti do susreta sa podmornicom na nekom rastojanju od obale. Bože, što je mrzeo sve ovo ali znao je da se mora ići kada dužnost zove. „Milance, what's going on?“ Glas ga je preneo iz razmišljanja. Plavuša se probudila i zbunjeno gledala u njega. „Shhh, everything is just fine. Go to sleep“, odgovorio je. Nasmejao se i pomazio je po kosi. Uzvratila je osmeh i zatvorila oči.
Milanče je ustao i počeo da se sprema. Znao je da nema mnogo vremena. Sutra će objasniti devojkama zašto je morao da ode usred noći. Sada je bilo samo važno da ovi ga ne čekaju. Pogledao je kroz prozor. Vetar je duvao pustim ulicama. Potpuno tišinu remetili su lavež ponekog usamljenog psa tamo negde daleko i šum mora. A onda je video svetla u daljini koja se približavaju i čuo zvuk motora...biće tu za par minuta. Pogledao je prema krevetu, mirno su spavale i sanjale. Njega, ponada se u sebi. Nasmejao se i izašao, pazeći da tiho, sasvim tiho zatvori vrata za sobom.
Link
Milanče je sada bio definitivno budan. Noć je bila tiha i topla. Bio je to njegov prvi dan na moru, jednolični zvuci talasa dopirali su iz daljine poput huka neke čudne zveri koja je delovala tako moćno a ujedno tako pitomo i opuštajuće. Pogledao je oko sebe. Soba je bila mračna. Osećao je dah slabašnog vetra kroz otvoren prozor, topao ali ne i nepodnošljiv. Samo što se upitao u sebi kakav je to grozan zvuk sanjao, čuo je jedva čujni glas pored. „Mmmm, Milanče...“. Okrenuo se i osmehnuo. Spavale su, obe.
Prethodnog jutra je upoznao dve turistkinje, koliko se sećao jedna je bila Ruskinja, druga valjda Engleskinja. Plavuša i brineta, čiste desetke. Proveli su ludi dan zajedno, bilo je jedino logično da nastave žurku i u kasne sate. Plavuša je ležala levo od njega, nije se čula i izgledalo je da spava čvrstim snom. Brineta se meškoljila u krevetu, pričala je nešto u snu a jedino što je uspeo da razazna bilo je njegovo ime. I osmeh koji bi ga pratio. Osmeh koji ga je sad polako vraćao u svet snova. Bio je potpuno zaboravio na zvuk koji ga je probudio i samo što je sklopio oči kada je zvonjava opet odjeknula punom snagom. Skočio je u sedeći položaj.
„Mobilni“, pomisli u sebi. Ko ga to zove u ovo doba noći, majku mu. I onda mu je odjednom postalo jasnije. Da, bio je to telefon, ali onaj drugi telefon. Stavio je lice u šake i u očaju pao nazad u krevet. Bio je to mobilni Kanca koji je uvek morao da nosi sa sobom i koji je koristio samo za najhitnije situacije. Da li je moguće da su sada našli da ga smaraju, samo što mu je počeo odmor. Sa zgrčenim izrazom lice koji je odavao jedva skriveni bes i nervozu podigao je telefon i pogledao poruku na ekranu.
„Gospodine, potrebno je Vaše neodložno prisustvo. Jedna od podmornica pomorskih snaga Kanca je poslata ka Vašoj lokaciji. Spremite se za ukrcavanje. ETA +- 00.45 UTC - -+01.30 ETC. Detalji će Vam biti saopšteni po prijemu“.
Znao je šta ovo znači. Za koji minut agenti će biti kod njega da ge prevezu do helikoptera. Kojim će onda leteti do susreta sa podmornicom na nekom rastojanju od obale. Bože, što je mrzeo sve ovo ali znao je da se mora ići kada dužnost zove. „Milance, what's going on?“ Glas ga je preneo iz razmišljanja. Plavuša se probudila i zbunjeno gledala u njega. „Shhh, everything is just fine. Go to sleep“, odgovorio je. Nasmejao se i pomazio je po kosi. Uzvratila je osmeh i zatvorila oči.
Milanče je ustao i počeo da se sprema. Znao je da nema mnogo vremena. Sutra će objasniti devojkama zašto je morao da ode usred noći. Sada je bilo samo važno da ovi ga ne čekaju. Pogledao je kroz prozor. Vetar je duvao pustim ulicama. Potpuno tišinu remetili su lavež ponekog usamljenog psa tamo negde daleko i šum mora. A onda je video svetla u daljini koja se približavaju i čuo zvuk motora...biće tu za par minuta. Pogledao je prema krevetu, mirno su spavale i sanjale. Njega, ponada se u sebi. Nasmejao se i izašao, pazeći da tiho, sasvim tiho zatvori vrata za sobom.
Link
vlada131
Ističe se
- Poruka
- 2.604
Baudrillard je zamišljeno gledao u monitor. Sadržaj na njemu nije ni primećivao - bile su to neke skice i planovi, poneki spot MC Stojana i slično; drugim rečima, dosadni deo svakodnevice. Ali uskoro će se sve to promeniti. Ova pomisao mu izmami osmeh dok je polako otpijao prve gutljaje čaja koji je upravo skuvao. Hotimice je bacio pogled na sat. Bilo je pola osam.
U tom trenutku začu se kucanje na vratima. Baš kao što je i očekivao, pomisli u sebi. Vreme se polako približavalo.
„Gospodine, milance19 je upravo napustio stan. Da započnemo proces aktivacije?“
Službenik Kanca koji je ušao je očigledno već očekivao odgovor i bio je spreman da ga samo prosledi kolegama.
„Naravno“, odgovori Badri. „Vreme do aktivacije je t minus 10 sekundi, odobrenje Baudrillard-1-WHZ*89IKL“
Službenik klimnu glavom i izađe bez reči.
Badri se zavali u svoju udobnu fotelju i radosno se osmehnu. Milanče je u sebi nosio implant za koji nije ni znao a koji su mu ugradili prilikom njegove poslednje posete Kancu. Sve što on vidi i čuje - videće i čuti sad Badri. Na svom monitoru i zvučnicima. Ova neverovatna tehnologija razvijena u Kancu doživeće sada svoju prvu primenu. Badriju je bilo pomalo žao što nije rekao Milančetu, ali šta da se radi - život je surov, pomisli u sebi sa osmehom.
U tom trenutku oglasio se interfon. „Gospodine, aktivacija je izvršena. Sada možete pratiti real-time lajvstrim uživo na svom monitoru“, objasnio je glas sa druge strane. Badri zadovoljno protrlja ruke i trijumfalno pritisnu Enter na tastaturi.
Slika koja se pojavila iznenadila je čak i njega svojom oštrinom. 32K HD se činio kao obična zamrljana gomila boja u pređenju sa ovim. Morao je sebe par puta da podseti da se nalazi u Kancu a ne na ulici po kojoj su se kretali prolaznici koji su izgledali tako živopisno i realno kao da su sa njim u sobi. A i zvuk je bio neverovatno realističan - mogao je čuti svaki detalj oko Milančeta dok se ovaj kretao polako ka svom cilju.
Iz ovog oduševljenje prenu ga ponovni zvuk interfona. „Gospodine, satelitska trijangulacija potvrđuje da je subjekat na manje od d - 500 metara od cilja!“.
Savršeno, pomisli Badri. Milanče uskoro stiže do zgrade i onda će videti - ne, onda ćemo videti, ☆Aždaha☆ i Elle . „Hehehe, ovaj dan nije mogao biti bolji“, oduševljavao se u sebi dok je tražio najudobniji položaj u fotelji za praćenje. A onda mu pogled pade na praznu šoljicu od čaja. „Bolje da skuvam još jedan dok ne počne“, pomisli i brzo ustade.
Link
Kako je zakoračio u Aždahinu pećinu, Milanče je osetio čudno olakšanje , dok se u Badrijevim ušima prolomio neobičan zvuk!
Kad se pribrao, razabrao je reči:" You shell no pass!!"
Savremena tehnologija ne deluje na drevne sile koje obitavaju u Aždahinom brlogu!
Ne samo što ne deluje, nego pojedini entiteti mrze tehnologiju, te je rado kvare!
U duelu Gremlin vs Baudrillard-1-WHZ*89IKL, pobedio je Gremlin!
Te naš Milanče nema više implant, izbacio ga je tokom prve posete WC-u!
Link
U tom trenutku začu se kucanje na vratima. Baš kao što je i očekivao, pomisli u sebi. Vreme se polako približavalo.
„Gospodine, milance19 je upravo napustio stan. Da započnemo proces aktivacije?“
Službenik Kanca koji je ušao je očigledno već očekivao odgovor i bio je spreman da ga samo prosledi kolegama.
„Naravno“, odgovori Badri. „Vreme do aktivacije je t minus 10 sekundi, odobrenje Baudrillard-1-WHZ*89IKL“
Službenik klimnu glavom i izađe bez reči.
Badri se zavali u svoju udobnu fotelju i radosno se osmehnu. Milanče je u sebi nosio implant za koji nije ni znao a koji su mu ugradili prilikom njegove poslednje posete Kancu. Sve što on vidi i čuje - videće i čuti sad Badri. Na svom monitoru i zvučnicima. Ova neverovatna tehnologija razvijena u Kancu doživeće sada svoju prvu primenu. Badriju je bilo pomalo žao što nije rekao Milančetu, ali šta da se radi - život je surov, pomisli u sebi sa osmehom.
U tom trenutku oglasio se interfon. „Gospodine, aktivacija je izvršena. Sada možete pratiti real-time lajvstrim uživo na svom monitoru“, objasnio je glas sa druge strane. Badri zadovoljno protrlja ruke i trijumfalno pritisnu Enter na tastaturi.
Slika koja se pojavila iznenadila je čak i njega svojom oštrinom. 32K HD se činio kao obična zamrljana gomila boja u pređenju sa ovim. Morao je sebe par puta da podseti da se nalazi u Kancu a ne na ulici po kojoj su se kretali prolaznici koji su izgledali tako živopisno i realno kao da su sa njim u sobi. A i zvuk je bio neverovatno realističan - mogao je čuti svaki detalj oko Milančeta dok se ovaj kretao polako ka svom cilju.
Iz ovog oduševljenje prenu ga ponovni zvuk interfona. „Gospodine, satelitska trijangulacija potvrđuje da je subjekat na manje od d - 500 metara od cilja!“.
Savršeno, pomisli Badri. Milanče uskoro stiže do zgrade i onda će videti - ne, onda ćemo videti, ☆Aždaha☆ i Elle . „Hehehe, ovaj dan nije mogao biti bolji“, oduševljavao se u sebi dok je tražio najudobniji položaj u fotelji za praćenje. A onda mu pogled pade na praznu šoljicu od čaja. „Bolje da skuvam još jedan dok ne počne“, pomisli i brzo ustade.
Link
Kako je zakoračio u Aždahinu pećinu, Milanče je osetio čudno olakšanje , dok se u Badrijevim ušima prolomio neobičan zvuk!
Kad se pribrao, razabrao je reči:" You shell no pass!!"
Savremena tehnologija ne deluje na drevne sile koje obitavaju u Aždahinom brlogu!
Ne samo što ne deluje, nego pojedini entiteti mrze tehnologiju, te je rado kvare!
U duelu Gremlin vs Baudrillard-1-WHZ*89IKL, pobedio je Gremlin!
Te naš Milanče nema više implant, izbacio ga je tokom prve posete WC-u!
Link
vlada131
Ističe se
- Poruka
- 2.604
- E, tako.
Milanče je upravo poslao zahtev za brisanje naloga. Samo što je ostavio tastaturu, čuo je zvonjavu mobilnog. Uzeo ga je i zbunjeno pogledao na ekran na kome nije bilo ničega. Niti broja, niti obaveštenja da poziva nepoznat broj. Ali ekran je svetleo a telefon normalno zvonio. Nešto u njemu, neki osećaj koji nije ni znao da ima, ga je nateralo da se ipak javi bez oklevanja.
Reći da je glas koji je čuo u njemu izazvao jezu ne bi bilo pravedno; jer jeza, ma koliko je smrtnici izbegavali, je ipak samo prijatno i toplo osećanje u poređenju sa onim što je u trenu prošlo kroz celo njegovo biće. Kosmički horor je ispunio svaki pedalj njegovog uma. Glas se činio da dolazi iz njegove sobe, a u isto vreme je zvučao beskonačno daleko. Bio je mračniji od najdubljih grotla pod zemljom i hladniji od praznog prostora među najudaljenijim galaksijama. Tako jedinstveno lišen svega ljudskog, a tako običan i prosečan u isto vreme. A rekao je samo jedno:
- Gospodine, vaš zahtev nije prihvaćen!
Link
Milanče je upravo poslao zahtev za brisanje naloga. Samo što je ostavio tastaturu, čuo je zvonjavu mobilnog. Uzeo ga je i zbunjeno pogledao na ekran na kome nije bilo ničega. Niti broja, niti obaveštenja da poziva nepoznat broj. Ali ekran je svetleo a telefon normalno zvonio. Nešto u njemu, neki osećaj koji nije ni znao da ima, ga je nateralo da se ipak javi bez oklevanja.
Reći da je glas koji je čuo u njemu izazvao jezu ne bi bilo pravedno; jer jeza, ma koliko je smrtnici izbegavali, je ipak samo prijatno i toplo osećanje u poređenju sa onim što je u trenu prošlo kroz celo njegovo biće. Kosmički horor je ispunio svaki pedalj njegovog uma. Glas se činio da dolazi iz njegove sobe, a u isto vreme je zvučao beskonačno daleko. Bio je mračniji od najdubljih grotla pod zemljom i hladniji od praznog prostora među najudaljenijim galaksijama. Tako jedinstveno lišen svega ljudskog, a tako običan i prosečan u isto vreme. A rekao je samo jedno:
- Gospodine, vaš zahtev nije prihvaćen!
Link
vlada131
Ističe se
- Poruka
- 2.604
Samo što je zakoračio u hodnik iz lifta, začuo je smeh. Sablastan, bestelesan smeh koji je odjekivao hodnikom i čitavom zgradom. Činilo se kao da dopire iz svih pravaca podjednako, ne mareći za zakone fizike i razuma. Smeh lišen svake radosti i ljudskosti ispunio je čitavo njegovo biće užasom koji nije mogao da opiše. Čvrsto je zatvorio oči na tren, nadajući se da je ovo samo priviđenje koje će brzo proći. Ali nije bio te sreće.
Hodnik nije bio prazan. Naprotiv, vrveo je od zaposlenih koji su išli svojim poslom. Nije mogao da shvati da niko ne reaguje na ovaj grozomorni zvuk koji ga je ostavio skoro paralisanog od straha. Da li je sve ovo stvarno samo njegova uobrazilja? Morao je pod hitno da reši ovu dilemu. Zaustavio je prvog kolegu koji je prošao pored njega i pitao ga da li čuje ovo što on čuje. Posle trenutka zbunjenosti, ovaj mu odgovori sa osmehom:
- A, to. To je gospodin Badri. Upravo je smislio novi genijalni plan kako da zavlada svetom. Dešava se to, ne brini, oguglaćeš vremenom.
Link
Hodnik nije bio prazan. Naprotiv, vrveo je od zaposlenih koji su išli svojim poslom. Nije mogao da shvati da niko ne reaguje na ovaj grozomorni zvuk koji ga je ostavio skoro paralisanog od straha. Da li je sve ovo stvarno samo njegova uobrazilja? Morao je pod hitno da reši ovu dilemu. Zaustavio je prvog kolegu koji je prošao pored njega i pitao ga da li čuje ovo što on čuje. Posle trenutka zbunjenosti, ovaj mu odgovori sa osmehom:
- A, to. To je gospodin Badri. Upravo je smislio novi genijalni plan kako da zavlada svetom. Dešava se to, ne brini, oguglaćeš vremenom.
Link
vlada131
Ističe se
- Poruka
- 2.604
Noć je veštica,
Gle, nešto prolete! To je slepi miš, nije ptica.
Bundeve nemim pogledom u srca sviju unose strah,
Paklenim osmehom lišavaju razuma, oduzimaju dah.
Pustim ulicama vetar nosi užasnoga smeha grohot,
Baudrillard iz Kanca večeras polazi u pohod.
Sveta kojeg poznajemo od sutra biti neće,
Ostaće pokoji šapat i sećanje uz varljivi plamen sveće.
Link
Gle, nešto prolete! To je slepi miš, nije ptica.
Bundeve nemim pogledom u srca sviju unose strah,
Paklenim osmehom lišavaju razuma, oduzimaju dah.
Pustim ulicama vetar nosi užasnoga smeha grohot,
Baudrillard iz Kanca večeras polazi u pohod.
Sveta kojeg poznajemo od sutra biti neće,
Ostaće pokoji šapat i sećanje uz varljivi plamen sveće.
Link
vlada131
Ističe se
- Poruka
- 2.604
Gul se upravo svađao na blogu, kad mu odjednom pozvoni telefon. Nervoznim pokretom izvuče ga iz džepa i pogleda na ekran.
- Ko je sad...- taman pomisli u sebi i odjednom se ukoči. Oči mu se razrogačiše da se činilo da će ispasti, sa lica mu je nestao svaki trag rumenila i života. Bled kao kreč, jedva prozbori:
- Ne...ne...nije moguće...
Ko bi rekao da tako obična reč koje je stajala na ekranu telefona koji je i dalje zvonio može izazvati takvu promenu u čoveku.
Reč kao Kanc.
Zadnjim atomom snage pritisnuo je dugme i javio se.
- Da? - reče tihim, jedva čujnim šapatom.
Podsvesno je očekivao nešto loše, nešto...užasno. Ali ništa ga nije moglo pripremiti na ono što je zaista čuo sa druge strane.
Glas, hladniji od Azatotovog srca i mračniji od podvodnih zidina u kojima Ktulu počiva već eonima...jeziviji od najbolesnijih snova uživaoca opijata...dublji od izgubljenih pećina u srcu Zemlje i dalji od najudaljenijih galaksija koje je ljudski um ikada video i zamislio...rekao je samo jednu tako običnu rečenicu:
- Gospodine, o vama upravo pišu na Moljcu...
Link
- Ko je sad...- taman pomisli u sebi i odjednom se ukoči. Oči mu se razrogačiše da se činilo da će ispasti, sa lica mu je nestao svaki trag rumenila i života. Bled kao kreč, jedva prozbori:
- Ne...ne...nije moguće...
Ko bi rekao da tako obična reč koje je stajala na ekranu telefona koji je i dalje zvonio može izazvati takvu promenu u čoveku.
Reč kao Kanc.
Zadnjim atomom snage pritisnuo je dugme i javio se.
- Da? - reče tihim, jedva čujnim šapatom.
Podsvesno je očekivao nešto loše, nešto...užasno. Ali ništa ga nije moglo pripremiti na ono što je zaista čuo sa druge strane.
Glas, hladniji od Azatotovog srca i mračniji od podvodnih zidina u kojima Ktulu počiva već eonima...jeziviji od najbolesnijih snova uživaoca opijata...dublji od izgubljenih pećina u srcu Zemlje i dalji od najudaljenijih galaksija koje je ljudski um ikada video i zamislio...rekao je samo jednu tako običnu rečenicu:
- Gospodine, o vama upravo pišu na Moljcu...
Link
vlada131
Ističe se
- Poruka
- 2.604
Jedva čujno zujanje monitora remetio je jedan drugi, čudan zvuk. Na prvi mah čovek bi pomislio da je ventilator u kućištu bio pri kraju života, ali bilo je jasno da dolazi iz nekog drugog pravca. I ritam je bio drugačij: iza oštrog, zvonkog zvuka usledio bi kraći interval tišine pa onda opet od početka, u istom intervalu.
Baudrillard je mešao šoljicu čaja polaganim pokretima. Zaboravio je da izvuče kesicu posle tri minuta, žalfija je sada bila više koncentrisana nego obično; no to ga nije mnogo brinulo, oduvek je voleo malo žešća pića. Držala bi ga budnim i usredsređenim a to je uvek bilo poželjno.
Na ekranu je bila velika 3d šahovska tabla. Analizirao je neku davno zaboravljenu partiju i njegovo omiljeno otvaranje, sicilijansku odbranu.
Uto se vrata naglo otvoriše i službenik Kanca uđe u prostoriju, sav zadihan. U glasu mu se osećalo uzbuđenje koje nije mogao sakriti.
- Gospodine, predsednik Bajden i predsednik Putin su na video pozivu! Zatražili su hitne konsultacije sa vama!
Badri se lagano okrenu u stolici. Lice mu je bilo potpuno mirno, nijedan mišić se nije pokrenuo. Brzina kojom je mešao čaj ostala je nepromenjena.
- Nemam sada vremena za to, neka sačekaju. Ili neka pozovu kasnije, njihova stvar.
Lagano se okrenu nazad prema monitoru. Službenik klimnu glavom.
- U redu, gospodine - odgovori kratko i izađe.
Hmmm, zanimljiva pozicija. Ko bi rekao da jedan pešak može toliko da poremeti strukturu na sredini, reče Badri u sebi odsutno gladeći bradu. Pogled mu je pomno pratio figure na tabli i njihov raspored...
Link
Baudrillard je mešao šoljicu čaja polaganim pokretima. Zaboravio je da izvuče kesicu posle tri minuta, žalfija je sada bila više koncentrisana nego obično; no to ga nije mnogo brinulo, oduvek je voleo malo žešća pića. Držala bi ga budnim i usredsređenim a to je uvek bilo poželjno.
Na ekranu je bila velika 3d šahovska tabla. Analizirao je neku davno zaboravljenu partiju i njegovo omiljeno otvaranje, sicilijansku odbranu.
Uto se vrata naglo otvoriše i službenik Kanca uđe u prostoriju, sav zadihan. U glasu mu se osećalo uzbuđenje koje nije mogao sakriti.
- Gospodine, predsednik Bajden i predsednik Putin su na video pozivu! Zatražili su hitne konsultacije sa vama!
Badri se lagano okrenu u stolici. Lice mu je bilo potpuno mirno, nijedan mišić se nije pokrenuo. Brzina kojom je mešao čaj ostala je nepromenjena.
- Nemam sada vremena za to, neka sačekaju. Ili neka pozovu kasnije, njihova stvar.
Lagano se okrenu nazad prema monitoru. Službenik klimnu glavom.
- U redu, gospodine - odgovori kratko i izađe.
Hmmm, zanimljiva pozicija. Ko bi rekao da jedan pešak može toliko da poremeti strukturu na sredini, reče Badri u sebi odsutno gladeći bradu. Pogled mu je pomno pratio figure na tabli i njihov raspored...
Link
