„Kraljica na g8, šah...i uskoro mat“, reče u sebi Badri i zadovoljno se osmehnu. Bio je to još jedan dosadan dan u kancu i pokušavao je da ga malo prekrati uz svoju omiljenu igru. Sa slušalicama na ušima, uz svoju omiljenu muziku, analizirao je sada ovu partiju koju je odigrao protiv kompjutera. U hodniku je bila uobičajena buka, ljudi su išli levo-desno. U jednom trenutku neko pokuca i otvori vrata. Badri na trenutak podignu pogled i vide da je u pitanju ženska osoba.
„Zadnja kancelarija u dnu hodnika, tamo je direktor“, reče Badri monotonim glasom i opet se vrati svojoj partiji šaha. Stranke koje su išle kod direktora su stalno greškom ulazile kod njega. To ga je ranije žestoko nerviralo, sada je već oguglao i samo bi ih preusmerio.
„Ali nisam pošla kod direktora, nego kod vas“, odgovori ona.
„Zanimljivo“, pomisli u sebi Badri skidajući slušalice, „neko se u ovoj rupi ponekad seti i mene“.
„Molim vas, uđite“, reče i pokaza rukom na stolicu.
Ušla je i zatvorila vrata za sobom. Kanc kao i dobar deo firme su bili u mraku, razlog su bili radovi na instalacijama u celoj zgradi. Tako da nije mogao jasno da vidi stranku, koja je još uvek je stajala pored samih vrata.
„Vi ste gospodin Baudrillard ? Poznatiji među prijateljima kao Badri?“, upita ga ona.
Pomalo iznenađen ovim pitanjem, Badri se zavali u stolicu, netremice gledajući par trenutaka ovu tajanstvenu figuru.
„Pa...neki...me zovu tako...negde“, odgovori Badri. „Izvinite, da li se mi poznajemo?“, upita na kraju znatiželjnim glasom.
Zakoračila je par koraka prema njemu.
„Ne znam, gospodine. Vi meni to recite“, odgovori tajanstvena posetiteljka pomalo veselim tonom, “Toliko puta ste me zvali na napolitanke. Pa, eto, rekoh da navratim“.
Kao ošinut munjom, Badri skoči iz stolice razrogačenih očiju.
„Čekaj...ti si...vi ste...“, promrlja on potpuno pogubljen.
„Aha“, kratko odgovori ona.
Badri se zagleda u nju, svom snagom se trudeći da razazna bar neki detalj. Iako je prišla bliže prozoru gde je bilo malo svetlije, nije mogao da vidi ništa osim grubih obrisa. Bio je skoro siguran da je imala plavu kosu. U magnovenju mu se na trenutak učini da nešto nije u redu sa njenim nosom, ali to je pripisao svojoj mašti i senkama koje je varljiva sunčeva svetlost bacala po čitavoj prostoriji.
„Gospođice, molim vas, uđite. Osećajte se kao u svom kancu...ovaj, svojoj kući. Znate kako kažu, moj kanc je vaš kanc...“, uspeo je nekako da progovori Badri sklanjajući u žurbi razne predmete sa stolica.
„Hvala, hoću“, odgovori ona. Iako nije mogao da vidi, Badri se mogao zakleti da se nasmešila dok je to izgovarala.
I onda se to desilo. U sveopštem haosu dok je sklanjao stvari Badri slučajno pritisnu Enter dugme na svom kompu. Bio mu je uključen mp3 plejer na kome su bili najveći hitovi MC Stojana. Jačina je bila na maksimumu, prva pesma je počela da svira, bas je bio toliko jak da se tresao kanc. „NEEEEEEEEEEE“, povika Badri, očajnički pokušavajući da prekine muziku. Ali komp mu se ukopao. Na kraju je morao da ga izvuče iz struje.
„Molim vas, izvinite za ovo...ja...“, pokušao je da se opravda.
„Znači ni toliko nisi mogao da me ispoštuješ“, reče ona glasom punim tuge, gorčine i razočaranja.
„Gospođice, molim vas oprostite, stvarno...“
Polako je pošla prema vratima.
„Ne, ne više, molila sam te, a tebe nije briga. Zbogom, Badri“, reče glasom koji je jedva suzdržavao suze. Otvorila je vrata i nestala u tami hodnika.
„NEEEEEEEEEEEEEEEE“, zaurla Badri iz sve snage...i probudi se.
Unezvereno je gledao oko sebe. Bio je još u kancu. Još malo pa je bio kraj radnog vremena. Mora da je opet zaspao. Prošao je prstima kroz kosu. „Ovo prokleto mesto će me na kraju uništiti“, reče u sebi.
U hodniku je bilo živo. Kolege su se polako spremale da idu kući, čuo se bat mnogih koraka. Jedan se odvojio i pošao prema njegovom kancu. Usledilo je kucanje na vratima. „Da?“, reče Badri iznemoglim glasom. Vrata se otvoriše...mogao je na tren da vidi obrise ženske figure.
„Vi ste gospodin Bodrijar? Poznatiji među prijateljima kao Badri?“, upita ga ona.
Link
