Sebastian Sava Gor
Zainteresovan član
- Poruka
- 393
Мир и здравље је најтеже одржати и повратити ако су нарушени. За мир је посебно потребно много борбе, пошто сав немир који видимо и осећамо није ништа друго већ огледало стварности које доказује је мир постао тако „мален“, као да га нема. За одређени циљ потребно је уложити доста труда. Брзина светлости прелази километре у секунди и сваки дан стиже на своје место. Миру је циљ мир и он се не мора мерити никаквим мерилима, важно је да јесте и да буде.
Сваки микроорганизам нађе своје место, испуни своју сврху, своју вредност и мирно „нестаје” у бесконачности. Неки људи кроз читав свој живот не успеју да испуне сопствену вредност. Почетак „утврђивања себе“ у кретању ка бесконачности је континуирано и свакодневно кретање ка обожењу у целини. У служби нераскидивог савеза, са оним делом своје природе који тежи реду и супротставља се хаосу.
Треба се поставити у „дуални” однос са светом око себе. То значи да свет треба волети и истовремено га се одрећи. Треба га се одрећи због „грешке“ која ствара немир и хаос око нас и у нама. Грешка је расцеп између појединца и света. То је скуп кризних тачака, односно хаотичног парадокса, у самоодносу и у међусобном односу. Треба створити тежњу да се грешка исправи. Како је човек вишеслојно биће, тако и грешке треба исправљати, телом, мислима и духом, како у себи тако и око себе. Крст (овде као симбол дуализма) је парадокс ове врсте, он се мора носити и надзићи, тада се дешава да се човек преображава, на место роба долази онај који влада.
Из књиге коју pripremam: Мисли О Мислима (поетска теозофија) 01
Сваки микроорганизам нађе своје место, испуни своју сврху, своју вредност и мирно „нестаје” у бесконачности. Неки људи кроз читав свој живот не успеју да испуне сопствену вредност. Почетак „утврђивања себе“ у кретању ка бесконачности је континуирано и свакодневно кретање ка обожењу у целини. У служби нераскидивог савеза, са оним делом своје природе који тежи реду и супротставља се хаосу.
Треба се поставити у „дуални” однос са светом око себе. То значи да свет треба волети и истовремено га се одрећи. Треба га се одрећи због „грешке“ која ствара немир и хаос око нас и у нама. Грешка је расцеп између појединца и света. То је скуп кризних тачака, односно хаотичног парадокса, у самоодносу и у међусобном односу. Треба створити тежњу да се грешка исправи. Како је човек вишеслојно биће, тако и грешке треба исправљати, телом, мислима и духом, како у себи тако и око себе. Крст (овде као симбол дуализма) је парадокс ове врсте, он се мора носити и надзићи, тада се дешава да се човек преображава, на место роба долази онај који влада.
Из књиге коју pripremam: Мисли О Мислима (поетска теозофија) 01