Miloš Crnjanski

[Neprilagođena]

 

[Baudrillard]

Već pri prvim rečima svoje žene, Rjepnin primećuje da je, i u Nađi, nastala neka promena. Ona priča o svojim lutkama, ali, uzgred, govori sa prezirom o ideji samoubistva. Protiv toga, — kaže tiho, — buni se nešto u njoj, buni se celo njeno biće. Ako je on, ovih dana, bio sasvim klonuo, i misli samo na prošlost, ona nije klonula. Njoj se čini, da su oni, i po godinama svojim, još, mladi, da se pomire, samo sa prošlošću. Treba se pomiriti, kaže, i sa budućnošću. I ona oseća da ovako, kao dosad, ne mogu dalje, ali to ne znači da treba da usvoje ideju o samoubistvu. Kolja, dorogoj, — kaže mu, umiljavajući se, ne može biti ova kuća u snegu naš kraj. Treba se boriti protiv tog Londona, — koji ih davi kao polip. I ona ima istu misao, u novoj svetlosti, koja je obasula njihovu sobu, kad je razvukao crnu zavesu. Sanjali su neku aždaju u nekom ružnom snu. Probudite se, Niki, — šaptala je mužu, kad je opet zadremao, budeći ga poljupcima, kao neka mati. Nežno. Napolju ima malo sunca na snegu. Treba da odete, još jednom, onom majoru, u Ministarstvu. Možda će, ipak, na kraju krajeva, imati, i za vas, nešto, novo.

Roman o Londonu

 

[Neprilagođena]

РОБОВИМА



Не убијајте псето ни вука.
Нећете скинути јарам с врата –
нема слободе,
док вам рука милује децу, и сестру, и брата.
Не тражите по улицама мрачним, риту и блуд, што црвени.
Ено вам рита на постељама брачним, а срам у љубљеној жени.
Кад убијете сина свог прснуће ланци,
и пасти Бог.
Јер лаже вас најмилије, јер срам је, што песме славе.
за чим вам суза лије и боно клону главе!
У ноћи за чим тугујете, што кујете у звезде,
што моле цркве свете, и хоће војске, што језде.
Јер част везива руке, и понос рађа јауке,
и срце тера преко мора у шуму,
где се глође кора.
Слава ће доћи, кад вас поведу убице.


Кад реч вам буде крв, и пламен.


Kad reč vam bude krv, i plamen......


Тема је закључана ради застарелости, линк ка новој теми https://forum.krstarica.com/threads/milos-crnjanski.925432/