Милош Црњански

Wuka

Veoma poznat
Poruka
11.925
Portret m.jpg



Милош Црњански рођен је 26. октобра 1893. године у Чонграду (мала варошица у Мађарској, „чиновнички Сибир“ за неподобне српске чиновнике оног времена), од оца Томе и мајке Марије, рођене Вујић. Мала породица Црњански живела је у беди. „Мајка ме је преповијала“, записаће много касније Црњански, „у кориту за мешање хлеба.“ Породица ће се убрзо, 1896, преселити у Темишвар, где млади Црњански учи основну школу и гимназију, а 1905. постаје ђак Пијаристичког лицеја.

У Темишвару ће млади школарац играти фудбал, гимнастицирати, али и сликати и написати своје прве стихове, па и песму „Судбу“, коју ће објавити у сомборском листу Голуб, 1908. године.

Писање га заокупља – окушава се и у драми и у роману, а као песник представиће се и у „Босанкој вили“, 1912, песмом до које ће веома држати – „У почетку беше сјај“. Исте године на Ријеци уписује Експортну академију, а већ идуће, 1913, и филозофију у Бечу.




Crnjanski vojnik.jpg
У Бечу га затиче и Први светски рат, где је мобилисан у аустроугрску војску. Ратује у Галицији и Италији, замало не изгубивши главу. После рата, 1918, долази у Београд, где уписује студије књижевности и уређује лист „Дан“. Објављује прве књиге – заредом: драму Маска (1918), Лирику Итаке (1919), Приче о мушком (1920) и Дневник о Чарнојевићу (1921).

На кратко путује у Париз и Италију, а по повратку, 1921, жени се Видом Ружић, која ће му остати доживотна супруга, „делећи с њим радости његове славе и горчине његовог страдања“, како ће пред смрт у своме тестаменту записати гђа Црњански. Са радом почиње као наставник у Панчевачкој гимназији, а после стечене дипломе на Филозофском факултету (1922) постаје професор IV београдске гимназије. Бави се ангажовано и новинарством – у „Времену“, „Политици“, „Нашим крилима“, „Јадранској стражи“.

Постаје и аташе за штампу у Берлину (1928/9). Али не запоставља писање. Роман Сеобе, који је објављивао у Српском књижевном гласнику (1927), две године касније објављује и као књигу, за коју ће добити и награду Српске академије наука (1930). Ређају се књиге: Љубав у Тоскани, Сабрана дела, у два тома, Књига о Немачкој, Свети Сава.

Године 1934. и 35. посветиће свом недељнику „Идеје“, којим ће изазвати бурне књижевне и политичке полемике онога времена.


milos crnjanski diplomata.jpg
Ући ће и у дипломатску службу Краљевине Југославије – у Немачкој (1935/38) и у Италији (1939/41). По избијању рата евакуисан је из Рима, преко Мадрида, за Лисабон, одакле одлази у Лондон, где ће неко време бити и саветник за штампу у југословеснкој емигрантској влади. У Лондону остаје и после рата, све до 1965. године када се враћа у Београд.

Иако ће му емигрантске године бити мукотрпне, биће оне стваралчки богате. Написаће тамо велики Роман о Лондону и своје најзначајније дело – Другу књигу Сеоба. Као и свој Ламент над Београдом (1956), али који ће најпре објавити у Јоханесбургу (1962). Али пре самог аутора, у земљи ће се појавити више његових књига: Сеобе, Дневник о Чарнојевићу, драму Конак (која ће се 1958/59. изводити у Народном поозоришту у Београду), Итака и коментари, Друга књига Сеоба... а недуго по повратку и Сабрана дела у 1о томова (1966), у оквиру којих први пут и Код Хиперборејаца. Почиње да објављује делове својих мемоара Ембахада у којима ће за себе рећи да је био „мала играчка судбине“.

Почетак осме деценије обележиће његови нови романи Кап шпанске крви (1970) и Роман о Лондону (1971), за који ће добити и НИН-ову награду и Награду за најчитанију књигу године.


Последње године живота посвећује Књизи о Микеланђелу, којим се, у ствари, бавио целог свог живота. Напунивши 30. октобра 1977. осамдесет и четири године, умире месец дана касније, 30. новембра, пошто је престао да узима храну и лекове.

Тек постхумно објавиће се његове велике књиге Књига о Микеланђелу (1981) и Ембахаде (1985).



линк ка старој теми https://forum.krstarica.com/threads/milos-crnjanski.16968/
 

Wuka

Veoma poznat
Poruka
11.925
Састанак у Венецији


Sastanak u Veneciji Crnjanski.jpg


Како је наш велики писац, у то време у улози представника за штампу југословенског посланства у Риму, доживео разговоре између председника владе Милана Стојадиновића и грофа Галеаца Ћана.

…Младост, љубави, гондоле и на небу, Мљеци,
привиђате ми се још, као сан, талас, лепи цвет,
у друштву маски, које је по мене дошло.
Само то нисам ја, ни Венеција што се плави,
него неке рушевине, авети и стећци,
што остају за нама на земљи и у трави.
Па кажу: Ту лежи паша! – Просјак! – Пас!
А вичу и француско „tout passe”
И наше „прошло”...
(из „Ламента над Београдом” Милоша Црњанског)


Осамнаестог јуна 1938. године око подне званични састанци италијанске и југословенске стране у Венецији беху завршени. Распршила се гужва која обично прати важне државне сусрете. Нестали су дипломате, гомила новинара, полицајци, представници за штампу, шефови кабинета, секретари... Подневши телефонски извештај за Пресбиро у Београду, у коме је посебно нагласио јак утисак који је председник краљевске владе Милан Стојадиновић оставио на италијанску јавност, представник за штампу југословенског посланства у Риму Милош Црњански решио је да на миру руча.
Потражио је, како је писао много година касније у „Ембахадама”, неку „локанду” (ресторан) из доба Голдонија, „да видим како у Венецији голубови на кровове слећу и да чујем како мандолине свирају, кроз цвеће леандра”. Волео је Црњански Венецију у којој је већ толико пута био и у коју се стално враћао. Помињао ју је често и у песмама, попут оне о „Његошу у Венецији” у којој описује сетног владику који над млетачким каналом размишља о смрти и о неутешним женским сузама:
Насмешио се последњи пут. У прозору се сјаше као запети лук, као Месец у води, млад и жут, Риалто...


Хитан позив

Међутим, Црњански није стигао дуго да размишља о песмама, да посматра куполе цркви и да ужива у укусној италијанској пасти. Тек је почео да једе када су се око његовог стола створили италијански полицајци у цивилу („жбири”) а након њих и њихов задихан шеф у пратњи једног југословенског агента. Полицајци, који су очигледно знали сваки корак чланова југословенске делегације, пренели су Црњанском хитну поруку: председник Владе жели пре одласка још једном да га види. Шта ли је сад, упита се брижно.
Доктор Милан Стојадиновић, председник и министар иностраних послова Владе Краљевине Југославије, био је човек педесетих година, крупног тела, широког врата и врло густих обрва. По моди тога времена носио је уске брчиће у стилу Чаплина. „Имао је непрекидни осмех на лицу.” (Црњански) Гроф Ћано је о њему оставио следећу оцену:
„Снажан, срчан, с громким осмехом и чврстим стиском руке, то је човек који улива поверење. Пун је самопоуздања и има право. Од политичара које сам досад срео на својим европским путовањима он ме највише интересује.”

Стојадиновић је без сумње био један од најобразованијих и најдаровитијих српских и југословенских политичара своје генерације. Син једног од оснивача Радикалне странке, након успешно завршених правних студија докторирао је у Немачкој и специјализирао у Француској и Енглеској. Признат као финансијски стручњак и спретан предузетник, он је након 1924. године постао министар финансија и у низу влада показао завидну економску умешност. Стабилизовао је националну монету а током економске кризе предузео одлучне мере за подршку сељаштву. Његова политичка звезда засијала је у пуној мери у тешко време након погибије краља Александра (1934) и општих избора одржаних након тога. Почетком 1935. године кнез Павле пружио му је прилику да образује владу. Успео је да поправи унутрашње политичке прилике а затим да предузме одлучне мере за преусмерење спољне политике Краљевине Југославије.


Значај за земљу


Црњански се добро познавао с југословенским председником владе чију је спољну политику ценио. Сећајући се свог првог утиска из времена када га је упознао, написао је: „Стојадин је био, очигледно уображен, али срдачан... док сам га посматрао на првом његовом пријему... видим да је тај човек... необуздан, као рвач.” Уз Стојадиновићеву подршку Црњански је крајем 1935. године био постављен за „дописника пресбироа” (аташеа за штампу) при југословенском посланству у Берлину, одакле је прешао (фебруара 1938) у посланство у Риму. Осим уобичајеног посла са страним новинарима, Црњански је током дипломатских послова на молбу Стојадиновића писао и политичке репортаже за његов лист „Време”.
Аташе југословенског посланства тог осамнаестог јуна 1938. године брзо је сазнао зашто је председник владе желео још једном да га види.
„Стојадин ме дочекује, опет у својој соби, љубазно. Заборавио је да ме пита докле остајем у Венецији... Он би желео да се одмах вратим за Рим и већ сутра известим о писању италијанске штампе... Овај састанак, каже, има ВЕЛИКИ значај за нашу земљу.”
Црњански у „Ембахадама” додаје да је југословенски пресбиро имао задатак да нашу штампу засипа вестима из иностранства о томе како Стојадиновић ужива велики углед у свету. При томе је део чланака садржао пропагандне текстове које је у страну штампу преко својих представника пласирао исти тај пресбиро. Као одговоран чиновник, Црњански је прекинуо намеравани боравак у Венецији и одмах се спаковао за Рим.
Разговори Стојадиновића и Ћана у Венецији одржани 16. и 17. јуна 1938. године одвијали су се усред догађаја који су потресали Европу. Тамни облаци који су најављивали велики рат опасно су се гомилали. Версајски поредак се под притиском насртљивих режима из Берлина и Рима распадао. Марта 1936. немачка војска, супротно обавезама из Версајског уговора, умарширала је у Рајнску област; јула 1936. године почео је шпански грађански рат; октобра 1936. склопљен је уговор о „осовини” између Немачке и Италије; јула 1937. године Јапан је напао Кину; марта 1938. Немачка је присајединила Аустрију...


Политика здравог разума


Југославија била је под сталним притиском фашистичких сила и налазила се пред непосредном опасношћу. Стојадиновић је схватио да је „било јасно да су мале земље биле препуштене на милост и немилост ’гладним силама’. Колективна безбедност се претворила у колективну несигурност. Дошло је време за нас мале народе да се спасава како ко може”. Југословенска влада почела је да одустаје од дугорочне повезаности уз француску спољну политику и да се приближава Немачкој и Италији. „Многи необјективни критичари моје политике”, писао је касније у мемоарима „Ни рат ни пакт” Стојадиновић, „нису схватили колико се изменио геополитички положај у Европи после доласка Хитлера на власт. Између нас и наших западних савезника подигао се снажан блок сила Осовине који је ишао од Северног мора па све до дубоко у Средоземно. Ми смо остали с ове стране те баријере, без непосредног додира са савезницима...”
Марта 1937. године Југославија и Италија склопиле су споразум о пријатељству. У исто време Југославија се приближила Бугарској склапањем „споразума о искреном и вечном пријатељству”.
Стојадиновић је нову спољну политику назвао „политиком здравог разума”. Југославија се прилагођавала новом поретку у Европи, а њен председник владе није крио амбицију да прати и подражава диктаторске режиме не само у спољној него и у унутрашњој политици.
Марта 1938. године Хитлерове трупе умарширале су у Аустрију која је једноставно припојена немачком Рајху. Нацистичка Немачка тако се нашла непосредно на границама Југославије. На ред је долазила Чехословачка. Већ у лето такозвана судетска криза приближила се врхунцу. Пут за споразум у Минхену где ће западне силе жртвовати Чехословачку био је отворен... Свестан чињенице да Енглеска и Француска стално попуштају Хитлеру, Стојадиновић је настојао да нађе заједнички језик са Италијом.


Разговор китова


Стојадиновић се већ више пута сретао са италијанским домаћином с којим се лепо слагао. О видљивом пријатељству италијанског фашистичког вође и југословенског премијера сведочио је и Црњански: „Ма колико да су пријатељства у том свету, у свету дипломата лажна, о томе да су се Стојадин и Ћано волели, не може бити сумње, То је било очигледно за сваког посматрача. Стојадин је имао дара за стварање оног што се звало добра атмосфера.”
Лепушкасти бонвиван, љубитељ монденског живота и згодних жена, гроф Галеацо Ћано био је син једног од оснивача фашистичке партије Италије. Кратко учешће у италијанском походу у Етиопији донело му је признање „хероја” а дипломатско искуство и женидба Мусолинијевом кћерком отворили су му пут ка месту министра иностраних послова (од 1936). О својим политичким сусретима Ћано је оставио личне белешке (објављене након његове смрти у Другом светском рату) које су остале важан извор података о италијанској спољној политици тога доба. Са Стојадиновићем је делио и сличне идеолошке погледе:
„Стојадиновић је фашист. Иако он то није с формалне партијске стране, али је сигурно по својој о ауторитету, држави и животу... Његова личност је оставила на мене заиста дубок дојам. То је човек несаломљиве воље, бистрог и отвореног менталитета...”
Разговори у Венецији између Стојадиновића и Ћана водили су се пред очима јавности и многобројних новинара, али ипак у блиској и необавезној атмосфери. Црњански описује да су два државника разговарала у четири ока – на венецијанској плажи: „на Лиду, на песку, у морским таласима. Као кад разговарају два кита...” За то време југословенски посланик у Риму Христић „уопште није учествовао у тим разговорима. Седео је, усамљен, у холу и по ходницима хотела...” И док је југословенски посланик у Италији очајавао што није присутан на важном разговору свог шефа, његов службеник и велики српски писац у паузама између сурета с новинарима, седео је „на тераси Гранд-хотела и посматрао долазак ноћи, која се спушта на цркве, а међу њима и на ону која се зове Санта Мариа делла Салуте...”
Стихови Лазе Костића из чувене љубавне песме пролазили су му „кроз калеидоскоп мозга, као гондоле кроз ноћ, са фењерима и звездама:
Опрости Мајко Света, опрости, што наших гора пожалих бор, на ком се устук свакој злости, блаженој теби подиже двор... кајан ти љубим пречисте скуте, Санта Мариа делла Салуте...” „Ето због таквих тренутака”, записао је Црњански, „отишао сам у иностранство и у једну службу за коју се мисли да је само помпа и парада, а која је и тешка и тужна и глупа – и слабо плаћена.”



 

Wuka

Veoma poznat
Poruka
11.925
Невеста плава мора зеленог...


Главна тема поверљивих разговора Стојадиновића и Ћана била је судетска криза и однос две државе према очекиваном нападу Немачке на Чехословачку. Југославија је са Чехословачком као и с Румунијом имала закључен одбрамбени уговор (Мала Антанта) али он се тицао само одбране од могућег напада Мађарске на неку од тих земаља. Стојадиновић је тражио да се у случају очекиваног напада Немачке на Чехословачку, Италија умеша и задржи Мађарску да се не придружи нападу, јер би у супротном Југославија била у обавези да се умеша на страни нападнуте земље. Ни Стојадиновић ни Ћано у суштини нису много марили за судбину Чехословачке. Сматрали су да је најважније да задрже пријатељство с Немачком од чије све веће моћи су истовремено и зазирали.
Проширење Немачке на Аустрију имало је директне и узнемиравајуће последице по две суседне земље. Стојадиновић је рекао Ћану да мисли да је коначни Хитлеров циљ излазак на Јадран. Додуше, за то нема неких видљивих доказа а Немци такве намере оштро оповргавају. Југословенски државник је сматрао да Југославија и Италија треба да буду у пријатељству с Немачком, али ипак да истовремено „будним оком” прате њено понашање. У погледу будуће Хитлерове политике Стојадиновић је дао следеће процене: судбина Аустрије већ је решена, судетско питање (Чехословачка) – у току је решење проблема, колоније – засад одложено, пољски коридор (Гдањск) – одложено сине дие (на неодређено време). Црњански у свом коментару додаје да је „Стојадин био у праву у погледу Судета, а варао се у погледу Пољске”.


Предах на Бледу. Црњански 1939. године.jpg

Предах на Бледу. Црњански 1939. године


Уз редовне обавезе, Црњански је једним делом свога духа истовремено био заокупљен и оним лепшим и трајнијим призорима који су га окруживали и у којима је редовно тражио надахнуће за своју поезију: дворцима, црквама, мостовима над каналима, лепотом и сјајем хиљадугодишњег града на лагунама. Присећао се српских песника који су певали о Венецији. „У Венецији сам”, каже Црњански, „служио Стојадиновића, али сам истовремено седео и са сенком Јакшића. Пре него што ћу отићи да видим како председник Владе и Ћано играју, јавља ми се у мислима и онај мој земљак – Јакшић – који је животарио по србијанским паланкама, био учитељ цртања, пун дугова, а кога је сеоски кмет тукао...
Присетио се и првих стихова Јакшићевих из његове драме „Јелисавета, кнегиња Црногорска”: „Не није то моја Венеција, невеста плава мора зеленог...” Откуд, питао се Црњански, у „том сиротом, намученом, пониженом песнику мог завичаја та дивна визија Венеције? Откуд је знао да се Јадран нигде не зелени тако, као пред Венецијом, а да је најлепша црта која се овде може рећи за невесту да је плава?” Много година касније у велику поему „Ламент над Београдом” Црњански ће, као и Ђура Јакшић, унети слику „Венеције што се плави”...


Спокојство на прагу ужаса


Председник југословенске владе поручио је преко свог домаћина Мусолинију да он жели да своју политику доведе у „потпуну хармонију” са Италијом. Стога „може сматрати Југославију као државу која је везана за Италију јачим везама него што су писани савези”. У том смислу разговарано је и о италијанским амбицијама према Албанији, при чему је Стојадиновић признао „посебну позицију Италије” у тој земљи. У духу тадашњег времена у коме су многи тражили начин да побољшају положај своје државе и прошире границе у будућој „новој Европи” коју је најављивао Хитлер, Стојадиновић је поменуо и интерес за излазак Југославије на Егејско море (то јест питање Солуна).
И док се сусрет Стојадиновића и Ћана одвијао „у доброј атмосфери” југословенски аташе за штампу Црњански имао је задатак да буде веза с бројним дописницима који су само из даљине могли да прате сусрет на високом нивоу. Када је најзад умолио свог председника владе да се обрати страним новинарима, резултат није био велики. Стојадиновић је за штампу испричао једно велико „НИШТА, казано многим речима. Међу новинарима била је паника. Та тајанственост је имала у свету великог одјека.” (Црњански)
На крају дводневних разговора председник југословенске владе позвао је италијанског министра да му следеће зиме узврати посету и да дође у лов у Југославији. „Није ни сањао како ће се њихов лов свршити”, додаје Црњански имајући у виду да ће након разговора на ловишту у Бељу југословенски намесник (кнез Павле) сменити свог исувише амбициозног и диктаторски настројеног председника владе. Убрзо затим, априла 1939. године, Мусолинијеве трупе окупираће Албанију. Истог тог месеца 1939. године Црњански ће поново бити у Венецији како би присуствовао састанку италијанског и југословенског министра иностраних послова. Овог пута сабеседник грофа Ћана био је нови министар Александар Цинцар-Марковић.


Miloš_Crnjanski_and_member_of_Yugoslav_embassy_in_Italy,_Rome,_1939.jpg

Црњнаски и чланови југословенске амбасаде у Италији, Рим, 1939.


Црњански ће са супругом Видом последњи пут приватно посетити Венецију 1941. године. Било је то неколико недеља пре њиховог коначног изгнанства из Италије након Шестоаприлског рата.
Одседам у старинском раскошном хотелу, не зато што желим да обрадујем жену коју су у детињству тетке из Тријеста доводиле овамо прво као малу девојчицу, затим и као одраслу девојку. Желим да се сећа тих два-три дана које ће провести са мном, сад у Венецији. Да се осећа, на прагу ужаса који нас чека, спокојно”, забележио је Црњански.
 

Wuka

Veoma poznat
Poruka
11.925
Сва друмовања Милоша Црњанског

crnjanski2.png



НЕМА СМРТИ, ИМА СЕОБА



Лутам још, витак, са сребрним луком,

расцветане трешње, из заседа мамим
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,

да сахраним.
(Стражилово)


Бескрајни плави круг. Звезду у њему Милош Црњански први пут је угледао у Чонграду, у близини мађарске границе с Румунијом. Родио се у породици чиновника Томе Црњанског, 26. октобра 1893. године. Како је то пред крај живота говорио, а објавио Радован Поповић у књизи „Живот Милоша Црњанског”:
Па, завичај је прво оно где сте се родили... Али, завичај, прави, знате, који волите, који осећате, за мене је Србија...
Већ 1896. године породица се сели у Темишвар. Милош се касније сећао велике вароши, са широким улицама, каруцама, а бивало је и првих аутомобила. Ту је видео и први аероплан.
У Темишвару креће његова животна пустоловина. Основна школа, лицеј код католичких фратара. Почиње да пише. Прва песма излази му 1908. године, у сомборском листу „Голуб”. Негде у то време, ујак и ујна из Беча зову младића да дође, могао би да учи школу, па да наследи ујака, трговца. Милош не жели да буде трговац. Заноси се сликарством. Тада је, као петнаестогодишњак, „од дуга времена”, урадио један аутопортрет. Ту слику носио је у свим својим сеобама. Убеђује мајку да га пошаље у Минхен или, бар, у Рим. Он неће у Беч, она не дозвољава да јој син буде „молер”, ни минхенски или римски. На крају успевају да се нагоде. Студираће на Експортној академији, у Ријеци.
Почетком школске године стиже у Опатију, па у Ријеку. Уписује академију, учи италијански, али не запоставља ни јурцање за лоптом. Фудбалом се заразио још у Темишвару. Посећује Трст, одлази на светковине у Венецији. Како је рекао, касније:
Живео сам ја, на Ријеци, весело...


Наш бог је крв…

Не запоставља ни стихове. Ту су и драме. Пише чувеном београдском издавачу Светиславу Б. Цвијановићу. Нуди му своје драме, али га овај одбија. Не задуго, показаће се.
Пролеће 1913. године. Ујак опет тражи да Милош дође у Беч, мајка се придружује, па напушта Ријеку. Разлог је помало обичан. Пао је на испитима из стенографије и дактилографије. Неко ко ће деценијама касније по 15 пута прекуцавати своја дела на истој писаћој машини „адлер”. Пре него што је отишао у Беч, ферије проводи у Иланчи, код рођака. Нови Сад, код брата. Игра фудбал.
Први пут одлази у Београд, и то с фудбалским клубом. Одушевљен, решио је да остане у српској престоници. Или да оде у четнике или на Војну академију. Чак су рођаци потезали везе, али га је неки пуковник брзо разуверио. Одбио га је, као... прешколованог. За академију треба шест разреда гимназије, а он има осам. Па још и годину оне Академије. Вратио се у Беч, али је до краја живота волео Београд. „Као што човек воли своју фикс-идеју”.
Ујесен се уписује на медицину, али лети из ујакове куће. Мајка прихвата да га издржава. Живи у скромном пансиону близу болнице у којој се упокојио Бранко Радичевић. Пише драму. Нову. „Маска”.
Ни медицина га не држи дуго. Прелази на студије филозофије и историје. Обилази музеје, а пара све мање. Опет шаље писма Цвијановићу, али је овај опет срца каменога. У пролеће 1914. године га регрутују. Добија распоред за тврђаву Пшемисл. Вест из Сарајева затиче га у Бечу, за билијарским столом. Првих дана после атентата склонио се у шуму поред града, за сваки случај. Полиција се распитивала за чланове српског студентског удружења „Зора”, коме је припадао.
Из Беча за Нови Сад. Одатле, с неком женом у коју је био заљубљен, у Сегедин. Ту му, приликом неког претреса, проналазе марамицу у бојама српске заставе, и право у апс. Некако се извадио, али је доспео у регименту у Бечкерек. Неки официр га је истерао из школе за резервне официре и послао право на фронт.
Његов батаљон креће на Србију. Заглавили су се у сремском блату, а после тешком муком стигли до Раче. У баруштинама их стиже колера. Болесни су остављени у возу, негде код Шида. Побегао је из вагона који је смрдео од бљувања, а изнемоглог га је прихватила нека породица. Одатле је пренет у болницу у Вуковар, и избегао српски фронт. А то му је било најважније. Из Вуковара у Ријеку. У дезинфикованом шињелу. А тамо тифус. Шест недеља у карантину. Као у паклу.
У лето 1915. године пут под ноге, повратак у пук. Из Бечкерека правац Галиција. Плач и кукњава суграђана, знали су да већину војника испраћају у смрт. И били су у праву. У Галицији прави рат. Гину пријатељи. И он ће. Онда га опет преко веза пребацују у Беч. Али, то више није Беч од пре рата. Овај, у јесен 1915. године, подсетио га је на огромну јавну кућу. Баш као код Штефана Цвајга. Опет прете војни позивари, и опет га преко везе смештају у болницу. Проглашавају га неспособним за војску и, као телефонисту, упућују на рад у цивилство, у Сегедин. А у септембру 1917. године, у часопису „Савременик”, објављује „Химну”. Пева:
Немамо ничег. Ни Бога ни господара. Наш Бог је крв...
Враћају га у војску. На мађарско-словачку границу. Тврђава Коморан. Па онда у Острогон, школа резервних официра. Каже, „играмо се, као деца, рата”. Опет прекоманда, у Врховну команду на Сочи. Брзо га враћају у Коморан. А ратно расуло примиче се крају. У то време враћа се у Беч. Пише песму „Мизера”. Али, жели на југ.
Средином децембра 1918. године стиже у Загреб. Одатле, да види мајку. Иланча. У Темишвару је и српска коњица. На вратима куће чека га мајка. Зиму проводи у селу. Завршава „Дневник о Чарнојевићу”. Занима се естетиком и ловом на зечеве. Погледује ка Београду. Продаје њиве, сакупља новац за школовање.


crnjanski autoportret.jpg

Аутопортрет


Вратићу се, болан…

И, коначно, пролеће 1919. године. Београд. Милош гневан, бучан, спреман за окршаје. У остацима униформе, са камашнама на ногама и беретком на глави. Уписује упоредну књижевност и историју. Цвијановићу предаје рукопис збирке „Лирика Итаке”. Не избија из кафане хотела „Москва”. Ту је „главни штаб” послератне књижевности. Сима Пандуровић, Бора Станковић, Сибе Миличић, Винавер, Растко... Покреће часопис „Дан”. Ускоро настаје „Група уметника”. Милош, пргав, ратује са свима. Цвијановић објављује „Лирику Итаке”, а отац Анице Савић јавно прети да ће Црњанског кишобраном да упристоји, пошто његовој кћери посвећује „безобразне” песме. Убрзо, на једном од часова на факултету, упознаје и Видосаву Виду Ружић. Остала је уз њега до краја.
У „Српском књижевном гласнику” излази „Суматра”, уз „Објашњење Суматре”. То је „манифест нове песничке школе”. А како тешко може да се живи од поезије, мора нешто и да се једе, тражи запослење. Добија место у Другој гимназији у Крагујевцу, али га истог дана разрешавају из нама данас непознатог разлога. И тада доноси одлуку да оде у Париз. Спаљује све рукописе, хартије. Преко Минхена стиже у Париз. Другује са Савом Шумановићем, Сретеном Стојановићем, Милом Милуновићем, Миливојем Узелцем.
Али, ни овде не може да се скраси. Песник буре жели да види праву буру, и то у Бретањи. Скита около, дружи се са рибарима. Враћа се у Париз. За то време, у Београду, у библиотеци „Албатрос” Свесловенске књижаре излази „Дневник о Чарнојевићу”. А он се спрема за пут у Београд. Преко Италије.
Одушевљен је Тосканом. У Фиренци ће написати „Стражилово”. Свраћа и код свог великог пријатеља Иве Андрића, тада на служби у Риму. Враћа се у отаџбину. А тамо, право у Сплит, па на Хвар. Ту су му другари, Сибе Миличић и Петар Добровић. Имају разне сулуде замисли, попут читања Хекторовића насред мора. Замало да Добровић тада плати главом забушавање у веслању. Црњански је побеснео и готово га ударио ножем. Одатле, Београд па Дубровник. Ту се верио с Видом. А онда на војну вежбу у Мостар. У војсци му је зло, али не пропушта прилику да се види са Шантићем. И коначно, по свршетку вежбе, добија посао. Привремени учитељ у Гимназији у Панчеву. Десетог новембра 1921. Вида и Милош се венчавају.
Панчевачки дани теку. Предаје српски језик, историју и земљопис. За то време трају полемике око „Дневника”. А и новчане невоље. Узео је капару од Цвијановића, потрошио, а како се нису договорили, књигу је штампао код другог. Некако се и то решава. Игра фудбал. Док чека да му се одобри дуже одсуство с посла, ради лечења, посећује Боку Которску. С мора право у Румунију. У бању. Док је на боловању, учи за завршни испит. Коначно, дипломира 14. октобра 1922. године. Убрзо је указом постављен за суплента Четврте гимназије у Београду.


На дну неба…

Поново Београд. Чаршија га чека на нож. Не остаје јој дужан. Почиње да пише за „Политику”, најпре о Хортијевој Мађарској. Опет тражи одсуство у школи, а директор је бесан. Црњански путује около. Тек када у „Политици” буде видео репортаже са Јадрана, сазнаће где је Милош провео дане боловања. Ређају се репортаже са путовања. Ријека, Сушак, па Банат. Онда серија „Код наших авијатичара”. Једва је дочекао да пише о пилотима са новосадског аеродрома. И да буде у авиону који изводи лупинге. А после поново на приморје.
Цриквеница, Раб, Ријека... На тим путовањима, рађа се замисао за нови роман. „Сеобе”. Трага по архивама. Путује по Румунији, а одатле шаље репортаже за „Време”. Опет Бока, Дубровник, па до Крфа, да напише величанствену „Сербију”.
Крајем 1925. године одлази на боловање. Овај пут право. У мају постаје професор, а почетком јесени долази до чувеног двобоја са Тадијом Сондермајером. Како се то срећно решило, наставља даље. У школској 1927. години у Четвртој гимназији скупља се занимљиво друштванце: Момчило Настасијевић, Душан Матић, Љуба Ивановић, Милош Црњански. Сви професори. Али, Милош више не може да издржи у школи. Гледа да се на сваки начин убаци у „Жуту кућу”, како су звали Министарство спољних послова.
Путује у Берлин, по задатку Централног пресбироа при Министарству спољних послова. Тамо копа за подацима о Исаковичу. „Трагам за оном протувом Исаковичем”. „Сеобе” прво излазе у наставцима у „Српском књижевном гласнику”, коначно и код Геце Кона. Рукопис је први читао Слободан Јовановић, и био одушевљен. Он га је препоручио Кону. На крају, Министарство просвете тражило је да га на буџет преузме Министарство спољно, кад им већ толико треба.
Поново се враћа у Београд. Са пријатељима писцима одлази на турнеју ПЕН клуба по Далмацији. Крклец, Кашанин, Десанка, Манојловић... Кад се вратио, чека га награда Академије наука за „Сеобе”. Креће време жучних расправа. Нападају га са свих страна, њега, који је „представљао шефа авангарде, а данас добија награде Академије и возика се са Пен клубом и представља модерну литературу наивним провинцијалцима”. За то време је на броду, путује по Средоземљу. До Шпаније.
По повратку постаје редовна судска муштерија. Тужио је све који су га оплитали по новинама. Између два суђења путује на Јадран. А када се врати, чека га и школа, поред суднице. Нису му још одобрили прелаз у дипломатију. У марту 1932. године избија „београдска књижевна афера”. Почело је чланком Црњанског „Ми постајемо колонија стране књиге”, у коме се обрушио на књижаре, да дају предност преводима. Ту су и часописи. Укратко, овим је успео да стане на жуљ целој књижевној јавности. Тужи га „Нолит”, оптужују га да је фашиста, јучерашњи другови нападају га на улици. Убрзо су се ствари некако смириле. Опет путује у Шпанију и пише серију репортажа.


Крај I дела
 
Poslednja izmena:

Wuka

Veoma poznat
Poruka
11.925
crnjanski2.png



Туђину, пољупцем, дижем…


А онда, у „Политици”, 16. марта 1934. године објављује текст „Оклеветани рат”. Рат назива „величанственим” – „нема вишег момента живота од учешћа свесног у битки”. Чланак је дочекан на нож, посебно се истакао Мирослав Крлежа, који га је напао у „Данасу”. Црњански узвраћа. Објашњава да је чланак писан са наменом, поводом прославе ступања у српску војску регрута из Старе Србије. А онда се обрушио на Крлежино миротворство. Пита како му то није пало на памет кад се школовао за аустријског ђенералштапца. Тако је затворио сваку даљу расправу.
Покреће часопис „Идеје”. Од првог броја, октобра 1934. године, оптужују га за фашизам, а он отписује текстом „Богаташка деца играју се комунизма”. У јуну 1935. године „Идеје” више не излазе, а Црњански се опет спрема на пут. Постављен је за дописника Централног пресбироа у Берлину. Биће да је томе мало припомогао и његов пријатељ Станислав Винавер, тада ве-де шефа публицистичког одсека Централног пресбироа. Мало да га склони из Београда, док га неко није убио. У Берлину је нацистичка партија у пуној снази. Шаље извештаје, репортаже. Из Немачке стиже до Скандинавије и држи неколико предавања у Стокхолму. Успут шаље и вести.
Из Берлина захтева да се државна пропаганда под хитно уозбиљи, да се не би и даље дешавало да се хрватска емиграција представља као једини глас из ових крајева. За кратко време успео је да створи широке везе са многим јавним радницима. За време Олимпијаде у Берлину организује гостовања наших спортиста и уметника. Потом путује по Данској. Спрема се за Шпанију, у којој је управо избио грађански рат. Извештаваће са фронта. Борави у главном Франковом штабу, пише. По повратку у Берлин тражи одмор, и проводи га у Енглеској и Шкотској. Стиже и до Исланда. И тако све до 15. марта 1938. године, кад га постављају за дописника за штампу при Краљевском посланству у Риму.
Не треба му дуго да се уклопи и да пошаље прве извештаје. Улази у италијанско високо друштво. У то доба Андрић је у Фиренци, а Милош присуствује састанку премијера Милана Стојадиновића са грофом Ћаном, италијанским министром спољних послова. Није му дуго требало да заволи Рим. Поред оних маркиза и грофова, упознаје и фризере и поштаре, шофере и чистаче. Све оне који чине дух једног града. Нашао је чак и своје место, посластичарницу „Бебингтон”, на Шпанском тргу. Преко пута је кућа у којој је умро енглески песник Китс. Волео је тишину која је владала код „Бебингтона”, насупрот уобичајеној римској галами. Опседа га Микеланђело. И тако ће остати до краја.
Узнемирава га италијанска фашистичка цензура, не може да јави све што би хтео. Посланство нема чак ни шифру, све је на извол’те. Ипак, стално је спреман на путе. „За мене одмор значи путовати, па ма под каквим условима.” Свако јутро користи да игра фудбал на пољанчету, па онда на посао у вилу „Боргезе”. Осећа да је рат на прагу. Много већи од оног кога су називали „Велики”. Види како нестају посланства. Једно по једно. Печате се касе, намештај продаје будзашто. Чак и он узима један стари компас из нечије амбасаде. Хвата га потиштеност, Виду шаље у Београд, а он пали папире, писма, успомене гута пламен. Успева да се сукоби са дописником „Политике” Гргом Златопером, и то се окончава на суду.
Спрема се за рат. Ратни распоред му се зна, Велес. Спрема оружје, двоглед, чак и сабљу. У јануару 1941. године рат се увелико захуктава Европом. Бомбардован је Лондон, Италијани доживљавају прве поразе у Африци, нервоза расте. Енглези бомбардују Ђенову. Свима је већ јасно да је рат на Балкану неизбежан, шушка се о неком пакту са Хитлером. Кад се то коначно десило, у Бечу, у посланству се говори да је најгоре избегнуто.
А ујутру, 6. априла, зазвонио је телефон у стану Црњанских. Милош кроз прозор гледа како преко Тибра сија Сунце, као да све гори. А Београд стварно гори.
Никада није заборавио ту слику. Следећих двадесет шест дана проводи у кућном притвору, са полицијом испред врата. Гледа разрушени Београд у новинама.
А онда га протерују, само са два кофера, 2. маја 1941. године. Сада радници разносе његов намештај. Право на железничку станицу, опкољени карабињерима на моторима. „Као путујући циркус.” Одредиште воза – Мадрид. Тамо их чека Јован Дучић. Само да би их испратио за Лисабон. Тамо је до 21. августа, у леглу шпијуна свих врста, представника пропалих држава. Онда стиже позив из Лондона. Ђенерал Душан Симовић звао га је да дође у Одељење за штампу владе у емиграцији. Тамо је „радио оно што нареде, као сваки официр”. Не пише. Не може, а и не жели. „Не пева се у кући мртваца.” И тако до маја 1945. године.


Црњански у Асизију, у Италији, 1940. године.png

Црњански у Асизију, у Италији, 1940. године


Моје миловање, по умирању лута…

Рат је готов, али Милош не жели да се врати у земљу. Многи од оних са којима је „ратовао” двадесетих и тридесетих засели су на висока места, а нешто није сумњао у њихову осветољубивост. А ту су биле и „Идеје” које би му, веровао је, гарантовале боравак у затвору. Замислио је да живи као писац у Лондону, али убрзо увиђа да то баш неће бити лако. Уштеђевина се топи, налази посао у обућарској радњи, ради као књиговођа. Настоји да побегне од пропалих министара, саветника и сличног света који се накотио по Лондону. Леди Пеџет, жена предратног енглеског посланика у Београду, прима их у своју дворишну кућу. Убрзо ју је Милош отерао „тамо где треба”, пошто их је третирала као послугу. Нема више посла ни код обућара.
Продише кад оде у Британски музеј. Копа по мало знаним књигама о Србији. Почиње да пише роман „Лондонски обућари”, односно „Роман о Лондону”. Из Југославије допиру гласови о хајци коју против њега воде баш они којима се пре рата замерио.
Налази посао у књижари на Пикадилију. Разноси књиге, а убрзо ни то не може да ради, због болова у ногама. Сви му обећавају послове, али се та обећања увек некако изјалове. У Југославији га разапињу, служи као показна вежба доказивања лојалности.
Да би некако преживели, Вида прихвата да прави лутке од крпица. Шије од јутра до сутра, Милош пише. Добија понуду од Милана Стојадиновића, тада у емиграцији у Аргентини, да пише за његове новине „Ел економист”. Постаје стални дописник из Лондона, а 1951. године добија и енглеско држављанство. Прима се да буде председник „Удружења српских писаца”, емигрантске организације, али је брзо стигао да се са свима посвађа, па се повлачи 1953. године. Прилике у Југославији донекле се побољшавају, песме му излазе у антологијама, а онда Марко Ристић објављује есеј „Три мртва песника”. О Полу Елијару, Растку Петровићу и Милошу Црњанском. Само што је Црњански итекако жив. Награде које је текст добио говоре Милошу да не треба да се враћа. А да не буде досадно ни на друштвеном плану, побринуо се један бивши министар који је Црњанског извређао у штампи. Овај га позива у Хајд парк да се обрачунају. Од министра ни трага ни гласа.
Већ 1956. године дело Милоша Црњанског враћа се на велика врата у земљу. Штампају се избори, „Сеобе” и „Дневник”. Улази у енциклопедије, а он тада пише своју, како је назвао, лабудову песму. Величанствени „Ламент над Београдом”. „Јан Мајен и мој Срем...” настаје на плажи енглеског мора. Шаље драме позориштима у Београду, оне се играју. Осећа да долази време за повратак, јер, „у старом Риму најтежа казна није била смрт већ – прогонство”. Преговара се чак о снимању филма „Сеобе”. Стижу писма из земље, сви га зову да се врати.
Крајем јула 1965. године креће на пут. У пратњи амбасадора Срђана Прице и његове жене. У рукама кофер, на леђима зимски капут и шешир. Бродом креће без Виде. Договорили су се да он извиди, па ако све буде у реду, да дође и она. Свратили су у Париз, па Црњански у Немачку, код пријатеља, а Прица у Опатију. Тамо га је чекао. Јавили су му из Трста да хитно дође. Црњански је дошао у конзулат и одбија да прича с било ким осим са Прицом. Из Трста у Југославију.
Коначно. Нема никаквих невоља, пише Види, раздраган. Ужива на мору. Нашао се чак и у друштву тада свемоћног Александра Ранковића, министра унутрашњих послова. Званично, сасвим случајно, срели се људи, али... На крају коначно у Београду, у хотелу „Ексцелзиор”. У почетку је зазирао од људи, али је брзо све дошло на своје. За промену, сада га разапиње емигрантска штампа. Оптужују га да се продао Титовом режиму, да је поклекао. А овде добија место које заслужује у српској култури. „Роман о Лондону” излази 1971. године и одмах постаје најчитанија и најкоментарисанија књига. Заслужено. Коначно се смирио на својој последњој адреси. Маршала Толбухина 81, други спрат, стан 8.
И даље ради на „Књизи о Микеланђелу”. Ипак, слабо излази, ретко прима и најближе пријатеље. Не осећа се добро, раздражљив је, потиштен. Онда је дошла и ноћ 22. новембра 1977. године. Провео је у кошмарима, хтео некуда да иде. Узнемирен, врло. Пренет је у болницу „Драгиша Мишовић”. Одбијао је да прими храну и пиће, а испитивања су показивала да је стање организма нормално. Ипак, он је копнио. Ни са ким није желео да разговара.
„Ја уопште немам намеру да живим.”
То су биле последње речи које је изговорио, 30. новембра 1977. године.
Лекари никада нису објаснили узрок смрти.
Наизглед, није га ни било.
Рекли су да је смрт психосоматске нарави, биће да је решио да умре.
Или да се опет пресели.
Јер, „нема смрти, има сеоба

Крај
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.494
Mizera

Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l' noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla med gospe?
Gde li si sad Ti?

Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima ko u mrtvačkom sanduku
što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
o, ne budi, ne budi sretna,
bar Ti mi, Ti.

O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?

O, da l' se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli,
po kiši?

Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.

Stid nas beše domova cvetni',
zarekli smo se ostat nesretni
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?

Beč. U revoluciji, 1918.
Za studentesu, Idu Lotringer
 

zendeli

Veoma poznat
Moderator
Poruka
11.472
Ljubavnici

Niko nas neće podeliti više,
na dobre i grešne.
Tajni smo kao grane snežne,
a sve što je staro u ljubavi,
plače sve tiše.
Još malo samo, pa ćemo
sumorni, sa osmehom tužnim,
u strastima ružnim, stati,
bolni, bledi, umorni.
U bilju, ili nečem drugom,
moćnom, nad proplankom jedne šume mlade,
naći ćemo opet svoje nade.

U mirisnom nebu noćnom.
Nade svih koji se bolno smeše.
I, kad, opet, kao večni cvet,
nad telima umornim, nebesa zaplave.
I zagrljaj opet bude svet’,
kao zlato oko svete glave,
sa tamjana mirisom sumornim,
nećemo znati koji greh to beše,
među gresima što ko oblaci plove,
što nam ta tela i duše dade divne i nove.
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
285.558
SMIRAJ

Setim se, kako su u ljubavi,
dragi prvi dani.
Kad su ruke tople, kad se oči slede,
preletajući one kolutove blede,
oko usana.

Što drhte, protkani, mutnom tišinom,
u kojoj su osmeh
i tuga pomešani nesigurno i tamno.
Klatno zvona teško
i tmurno u grudi udara me.


Tad se dižem, i,
u mutna oka prozora,
puna sitnih glasova večeri, šapućem,
nesigurno, i moje ime

Miloš Crnjanski
 

Rayela

Legenda
Poruka
71.819
Pogledajte prilog 932007


Туђину, пољупцем, дижем…


А онда, у „Политици”, 16. марта 1934. године објављује текст „Оклеветани рат”. Рат назива „величанственим” – „нема вишег момента живота од учешћа свесног у битки”. Чланак је дочекан на нож, посебно се истакао Мирослав Крлежа, који га је напао у „Данасу”. Црњански узвраћа. Објашњава да је чланак писан са наменом, поводом прославе ступања у српску војску регрута из Старе Србије. А онда се обрушио на Крлежино миротворство. Пита како му то није пало на памет кад се школовао за аустријског ђенералштапца. Тако је затворио сваку даљу расправу.
Покреће часопис „Идеје”. Од првог броја, октобра 1934. године, оптужују га за фашизам, а он отписује текстом „Богаташка деца играју се комунизма”. У јуну 1935. године „Идеје” више не излазе, а Црњански се опет спрема на пут. Постављен је за дописника Централног пресбироа у Берлину. Биће да је томе мало припомогао и његов пријатељ Станислав Винавер, тада ве-де шефа публицистичког одсека Централног пресбироа. Мало да га склони из Београда, док га неко није убио. У Берлину је нацистичка партија у пуној снази. Шаље извештаје, репортаже. Из Немачке стиже до Скандинавије и држи неколико предавања у Стокхолму. Успут шаље и вести.
Из Берлина захтева да се државна пропаганда под хитно уозбиљи, да се не би и даље дешавало да се хрватска емиграција представља као једини глас из ових крајева. За кратко време успео је да створи широке везе са многим јавним радницима. За време Олимпијаде у Берлину организује гостовања наших спортиста и уметника. Потом путује по Данској. Спрема се за Шпанију, у којој је управо избио грађански рат. Извештаваће са фронта. Борави у главном Франковом штабу, пише. По повратку у Берлин тражи одмор, и проводи га у Енглеској и Шкотској. Стиже и до Исланда. И тако све до 15. марта 1938. године, кад га постављају за дописника за штампу при Краљевском посланству у Риму.
Не треба му дуго да се уклопи и да пошаље прве извештаје. Улази у италијанско високо друштво. У то доба Андрић је у Фиренци, а Милош присуствује састанку премијера Милана Стојадиновића са грофом Ћаном, италијанским министром спољних послова. Није му дуго требало да заволи Рим. Поред оних маркиза и грофова, упознаје и фризере и поштаре, шофере и чистаче. Све оне који чине дух једног града. Нашао је чак и своје место, посластичарницу „Бебингтон”, на Шпанском тргу. Преко пута је кућа у којој је умро енглески песник Китс. Волео је тишину која је владала код „Бебингтона”, насупрот уобичајеној римској галами. Опседа га Микеланђело. И тако ће остати до краја.
Узнемирава га италијанска фашистичка цензура, не може да јави све што би хтео. Посланство нема чак ни шифру, све је на извол’те. Ипак, стално је спреман на путе. „За мене одмор значи путовати, па ма под каквим условима.” Свако јутро користи да игра фудбал на пољанчету, па онда на посао у вилу „Боргезе”. Осећа да је рат на прагу. Много већи од оног кога су називали „Велики”. Види како нестају посланства. Једно по једно. Печате се касе, намештај продаје будзашто. Чак и он узима један стари компас из нечије амбасаде. Хвата га потиштеност, Виду шаље у Београд, а он пали папире, писма, успомене гута пламен. Успева да се сукоби са дописником „Политике” Гргом Златопером, и то се окончава на суду.
Спрема се за рат. Ратни распоред му се зна, Велес. Спрема оружје, двоглед, чак и сабљу. У јануару 1941. године рат се увелико захуктава Европом. Бомбардован је Лондон, Италијани доживљавају прве поразе у Африци, нервоза расте. Енглези бомбардују Ђенову. Свима је већ јасно да је рат на Балкану неизбежан, шушка се о неком пакту са Хитлером. Кад се то коначно десило, у Бечу, у посланству се говори да је најгоре избегнуто.
А ујутру, 6. априла, зазвонио је телефон у стану Црњанских. Милош кроз прозор гледа како преко Тибра сија Сунце, као да све гори. А Београд стварно гори.
Никада није заборавио ту слику. Следећих двадесет шест дана проводи у кућном притвору, са полицијом испред врата. Гледа разрушени Београд у новинама.
А онда га протерују, само са два кофера, 2. маја 1941. године. Сада радници разносе његов намештај. Право на железничку станицу, опкољени карабињерима на моторима. „Као путујући циркус.” Одредиште воза – Мадрид. Тамо их чека Јован Дучић. Само да би их испратио за Лисабон. Тамо је до 21. августа, у леглу шпијуна свих врста, представника пропалих држава. Онда стиже позив из Лондона. Ђенерал Душан Симовић звао га је да дође у Одељење за штампу владе у емиграцији. Тамо је „радио оно што нареде, као сваки официр”. Не пише. Не може, а и не жели. „Не пева се у кући мртваца.” И тако до маја 1945. године.



Црњански у Асизију, у Италији, 1940. године


Моје миловање, по умирању лута…
Пренет је у болницу „Драгиша Мишовић”. Одбијао је да прими храну и пиће, а испитивања су показивала да је стање организма нормално. Ипак, он је копнио. Ни са ким није желео да разговара.​
„Ја уопште немам намеру да живим.”
То су биле последње речи које је изговорио, 30. новембра 1977. године.
Лекари никада нису објаснили узрок смрти.
Наизглед, није га ни било.
Рекли су да је смрт психосоматске нарави, биће да је решио да умре.
Или да се опет пресели.
Јер, „нема смрти, има сеоба

Крај
Negde sam procitala da nije zeleo da kao Andric ne zna vise za sebe,
jednostavno je zeleo da umre "zdravorazumski".
U knjizi Vrijeme koje se udaljava Mirko Kovac pise o svom susretu sa
Andricem u parku ( Tashmajdan) i o tome kako Andric nije znao gde se
nalazi i da mu je ovaj pomogao da se vrat kuci. Andric je imao ocigledno
tezak Alchajmer.
Ko voli Crnjaskog i zeli da sazna vise o njemu neka izvoli da cita
Embahade.To je vreme Crnjanskog u diplomatiji, proteze se od Berlina
do Londona, preko Rima. U Rimu je bio do 1941 tu je bio i Milan Rakic
i Ducic. Ducic je mrtav ladan 1941 prvo otisao u Madrid da sredjuje
zube, a posle u USA. Nije ga mnogo potreslo bombardovanje i rat.
Tako je govorio Crnjanski.
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
4.392
Кнез Павле је био неосетљив:

За време рата - рече Јовановић [Слободан Ј.] – били су, обоје, у Врховној команди, кад је отпочела катастрофа, кад је повлачење из Србије почело. Кнез Павле је тада упућен у Енглеску.
Па?
Па, у разговору, са њим, кнез није питао, ни за ситуацију на бојишту, нити је говорио о нашој несрећи, него му је рекао да је целу ноћ провео читајући Фауста. Тај човек ништа, за нас, не осећа.
(Ембахаде, Црњански)
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.494
Hteo je da bude i Ikar i Srbin

Avioni su centar sveta, šta god da radi, i gde god da je. Iz Dubrovnika 17. avgusta šalje kartu izdavaču Cvijanoviću: „Vraćam se kroz koji dan, leteo sam nad morem“.

Na nebu u delirijumu letenja nalazio je prostore sreće, koje će kasnije tražiti i u Hiperboreji. Toj svojoj opijenosti uvek je dodavao i nešto od jednog drugog, i drugačijeg, zanosa.

Ne samo svet, uzet kao takav, i Srbija izgledala mu je lepša sa oblaka.

„Tek onaj, ko bi je ugledao sa nebesa, zavoleo bi ludo Srbiju“.

Na poslu u Berlinu, Crnjanski jedva da je bio sastavio stotinak dana, a u julu (1928) traži, i dobija, godišnji odmor. Uputio se krajem meseca pravo u Dubrovnik, u Vilu Odak dabome u kojoj se svojevremeno i verio.

„U Dubrovnik sam došao po nekom ludom nagonu i po uspomenama, ali se već kajem“, piše otud Slobodanu Jovanoviću, začuđen inače činjenicom da mu je stari prijatelj prethodno pismo adresovao na Milana Crnjanskog. „Zdravo Marijo, zar mi se ni imena više ne sećate? Imala je pravo Isidora“, veli, „kad mi reče da ste hladan čovek i da brzo zaboravljate one koje ste vivisekcirali i koji Vas obožavaju“.

Zašto se, međutim, kaje?

Crnjanski to ne kaže. Teška senka koju je atentat na Radića bio bacio na amabasadu u Berlinu dočekala ga je i ovde.

Atmosferu nisu mogli popraviti lekarski bilteni i državna propaganda koji su sejali izvestan optimizam u pogledu Radićevog oporavka; vrilo je ispod, ako ne baš na površini. Kralj Aleksandar nastojao je da smiri strasti.

Pravio je očajničke poteze – takav jedan je onaj pomalo morbidni da je Radiću ponudio premijerski mandat dok je ovaj u Zagrebu prostreljenog stomaka ležao u bolesničkoj postelji. Radić je, razume se, odbio.

Hrvati nisu hteli ni u skupštinu, nazivali su je krvavom; ona je, pak, radila kao da se u njoj nije pucalo, u pokušaju da se stvori privid normalnosti.

Čak će biti usvojene Neptunske konvencije, iz senzibilnog italijanskog paketa, koje tri godine nisu mogle proći: sad nije bilo otpora s hrvatske strane, i ratifikovane su. Rijeka, grad Crnjanskove mladosti, ipak je morala biti data Musoliniju i D’Anunciju, o čijem je ludački nadahnutom Ustavu Crnjanski pisao godinu dana ranije u Glasniku, skoro kontuzovan tim nadahnućem.

Prijateljima je pismima i kartama javljao da je tu gde je, i ponavljao da je na moru i suncu zbog Vidinog i svog zdravlja. Tako piše Slobodanu Jovanoviću, tako Cvijanoviću, tako Ristiću.

NJegove priče o zdravlju i bolestima bile su, međutim, uvek iste, i providne na isti način: u Pančevu na početku profesorske karijere bežeći od nastave išao je na konzilijume da dokaže kako ima katar na plućima – i istovremeno igrao centarfora u fudbalskom timu; sad je, plivajući neumorno, svima kukao na reumu u desnom ramenu koju je, govorio je, za tri meseca zapatio u kišnom Berlinu. Za Ristića je imao i malo melodrame: „Vida ovde uči da skače, glavačke, u more, a ja, najposle, znam crowl“.

Da li sa ovim crowl kaže da pliva tim stilom, ili da šeni pred svojom gospođom, teško je dokučiti. Hvali se svakako da se još ne da „posle osam godina braka“ (dodao je jednu). A kad su talasi, čini mu se da je na obali Havaja i peva onda u sebi neki tamošnji, veli, song.

U Ministarstvu su ove priče o zdravlju uzeli – izgleda zaslugom nekih službenika koji su se bili zatekli u Dubrovniku, i koje je Crnjanski znao a i oni njega – kao butade umišljenog bolesnika, i prema tome kao blef. Urgentnim telegramom u jednom su trenutku zatražili od Balugdžića da Crnjanskog odmah vrati u Berlin, i Balugdžić nije imao kud. „Putujem, razume se“, piše Crnjanski Ristiću, navodeći da je žrtva nečije intrige „u onoj otmenoj kući“.

„Možda je neko čuo da sam na letovanju u Dubrovniku pa mu se učinila sablazan“.

Računao je ostati ceo avgust, sad je već osamnaestog morao nazad. Na povratku prošao je ipak kroz Beograd; možda samo iz pakosti.

Sasvim je, međutim, moguće da intriganti u Ministarstvu, na koje je Crnjanski ciljao, nisu bili jedini razlog njegovoga naglog povratka. Radićeva smrt i dotad neviđen sprovod koji je Hrvatsku obukao u crninu, probudili su njen separatistički duh, i dali vetar u leđa internacionalizaciji hrvatskog pitanja.

U Berlinu je krajem avgusta zasedala Interparlamentarna unija, kojoj je Radićev naslednik Maček dostavio pro memoriju, kao neku vrstu optužnice protiv „beogradske hegemonije“; na sesijama Unije tajnik radićevaca Krnjević nastupao je u istom tonu.

U huškanjima, za atentat sumnjičen je i Dvor, budući da je Radić u istrazi označio ministra Dvora, Dragomira Jankovića, kao prijatelja Puniše Račića.

Odgovor u zemlji na tu političku galamu biće radikalne ideje nekih srpskih krugova o amputaciji Hrvatske. Logično je, dakle, da je po prirodi posla Crnjanski morao biti na licu mesta, u Berlinu.

Crnjanski, naravno, nije bio gluv za događaje, mada je u Dubrovniku hteo da ostavi takav utisak. Svojevremeno kad o atentatu nije sanjao ni Puniša Račić izazivao je Marka Ristića: „Kako Vam zavidim što Vas Radić ne buni“.

Sad je izgledalo kao da sve što je imao da kaže rekao u onoj ironičnoj rečenici u karti Andriću, koju mu je pred odmor, 10. jula, iz Berlina poslao u Madrid: „Vi svakako uživate u lepim vestima koje dolaze iz otadžbine?“

Ipak, 10. avgusta 1928 – Radić je na samrtnom odru – iz Dubrovnika šalje Slobodanu Jovanoviću opširno pismo (u: ARHIV SANU, 14891/155) koje ne mimoilazi događaje.

Kao da je pisano vitriolom umesto mastilom, o Hrvatima govorio je kroz Srbe, o Srbima kroz Hrvate, i o jednima i o drugima pun neke strašne jetkosti. „Moje najnovije ‘srbijanofilstvo’ ne znači da mi g. Hadžić nije bljutav kad govori o avijaciji znajući i ne znajući šta govori, nego znači da je g. Majer kad govori o ‘lepome, belome, kraljevskome gradu Zagrebu’ još bljutaviji“.

Hadžić je general, ministar vojske, a Majer, podnačelnik Zagreba: toga dana kad je Crnjanskovo pismo datirano obojica su istupala – ministar u Skupštini u Beogradu, podnačelnik u zagrebačkom poglavarstvu.

Majer je govorio povodom Radića, patetično, i s prezirom prema bizantskom istoku zemlje. Takav će otprilike biti i Crnjanskov komentar. „I ja sam za jugoslovenstvo, samo za to bi nam trebalo pravih ‘terorista’ (R.F.) a ne komitadžija, mada su i oni bolji na svom frontu, od onih, na protivnom koji pronalaze šnajderaj za prastaru Alma Mater Croatica“, piše Crnjanski Jovanoviću.

Malo je zapetljano, ne samo za neupućene, ali evo na šta misli: u Zagrebu je tih dana isfabrikovan čitav komplot – petorica učitelja iz Srbije koji su išli na svoj neki kongres u Maribor bili su izvikani da su srpske komite koje su pošle da sad ubiju i Radićevog patašona Pribićevića.

Ta politikantska konstrukcija navela ga je da Jovanoviću ispiše one enigmatične inicijale, R. F: skraćenicu za komunističku miliciju Rot Front (u slengu) ili Roter Frontkaempferbund (oficijelno), koja se fanatično obračunavala sa nacistima po ulicama vajmarske Nemačke, sve dok 1929. nije bila zabranjena.

Ne mislimo da je Crnjanski istinski verovao u tu proletersku zaštitu – glavom i bradom vodio ju je šef komunista Telman, danas je vizuelno teško možemo razlikovati od onih sa kojima se tukla – biće da je pre dao maha svome afektu nego svojoj nekoj političkoj zamisli da bi takvi u Kraljevini mogli da spasu Kraljevinu.

Afektu, kažemo, čak i bez obzira na to što će na kraju još reći: „Uostalom, ma kako bilo ja sam uvek mislio da poslove treba svršavati, ne čekajući volju Božju i zato mi je hrvatska onanija dosadila. Braća, ne braća, oni su jedan kofer, koji treba tresnuti dva tri puta zato da se može nositi. Sve to uostalom nije važno. Vidićete. Poštuje Vas, Crnjanski.“

Ista je to vrsta malopređašnjeg afektivnog besa dakle, i isti simbolički govor iz njega.

Ali, zašto se setio generala Hadžića, koga je stavio u jukstapoziciju sa zagrebačkim podnačelnikom?

U Skupštini Kraljevine tog se dana kad piše pismo Jovanoviću odgovaralo na interpelaciju poslanika Većeslava Vildera kojom se od vlade tražilo objašnjenje o jednoj aferi sa nabavkama aviona, staroj tri-četiri godine.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.494
U ime vlade odgovarao je, dakako, ministar vojske. Crnjanski je Jovanoviću pisao ovako: „Ne zaboravljajući rane g. Zondermajera (kao Soerven iz Matena) i ‘ozeble’ motore kojima potomci ‘zemljoradnika’, reče g. Hadžić, ne znaju da upravljaju, pa padaju iz vazduha kao kruške, još manje zaboravljam tu idiotsku, sitnu, komičnu i večnu zagrebačku Hrvatsku, koja je svakako najbednija tvorevina u Evropi, ali daleko sigurno od zvezde, kao što je Srpstvo“.

Ostavimo na stranu reči o Hrvatskoj i Srpstvu, one su varijacija onoga o čemu smo gore već govorili – ovaj je drugi deo za Crnjanskog interesantniji.

I on opet zahteva malo razjašnjenje: interpelacija u Skupštini vrhunac je jednog spora u koji je i Crnjanski bio uključen, i koji mu se umalo nije obio o glavu.

Sa nekim drugim članovima Aero-kluba on je, naime, uproleće 1926. pokrenuo pitanje liferantske afere sa nabavkom avionskih motora kojoj je vinovnik bio Tadija Sondermajer (Crnjanski mu ovde u pismu Jovanoviću ime piše Zondermajer) i koja se tad završila Sondermajerovim dvobojem sa Crnjanskim.

To je već saga, i moraćemo je ispričati od početka do kraja. Elem, čitava 1926. prošla je u znaku Crnjanskove obuzetosti avionima i letenjem, izgledalo je doista tako da ništa drugo za njega ne postoji.

Avijatici je počeo da se predaje nešto ranije, 1923, kad je svoju naklonost objavio u Politici, u seriji od pet članaka. Avioni su ga privlačili doduše i u Parizu, u vreme studija, 1921, ali je tad imao prečih poslova, i ostali su zakratko po strani: 1926. godina je zapravo bila vrhunac te strasti.

„Ništa se na svetu ne da uporediti sa lepotom letenja i ništa nije ravno senzacijama vrtloga na hiljade metara iznad zemlje“, pisao je.

Na prvi pogled, Crnjanski je u člancima u Politici agitovao za vazduhoplovstvo nove države. Bio je ubeđen da su iz njega istisnuti oni koji su umišljali da „avijatičar mora biti čovek u svilenim čarapama, sa engleskom lulom u zubima, i sa damom ispod ruke“, a da su sad u avionima prekaljeni borci iz rata, i obični, neiskvareni, hrabri mladići. Takve je voleo.

Hteo je da pripada njima, kao što su oni pripadali njemu. Ali, iako naglašen taj je momenat, doista, manje bitan: njegovo oduševljenje za avijaciju bilo je toliko duboko u svojoj iskrenosti da je sasvim izvesno da nije nastalo iz nekog računa.

„Jutro u avionu, hladno i osunčano, lepše je od svega drugog, što može da se doživi“.

Posle Politike javljao se i u Vremenu, da bi se onda, ove 1926, prebacio uglavnom na reviju Naša Krila. Kaže da se već prvi put kad se rešio da piše o letenju „rešio da piše poetično“, sa jednim „čisto slovenskim umorom za avanturu“. „Posetili smo Stražilovo, dodirnuli smo žuto lišće“, kaže, tipično, na jednom mestu.

Ne plaši se ni jednog preterivanja: „Avion ne zna za nemogućnosti“.

Lako je primetiti da se ti trenuci, kad se prosto zagrcne dok ih dočarava, nalaze izvan realnog života na zemlji. Priznaje da „zemaljski dodir sa voćnjacima, rascvetanim baštama i šumama jeste intiman“, ali nas uverava i da je sitan!

Uverava štaviše da se „sa zemlje ništa ne vidi“, a da dole kad letimo pod nama ostaje „sve što je ružno, društva, ljudi, prevare, zavisti“.

„U nedelju 16-og možda ću leteti nad Beogradom“, piše Marku Ristiću 13. maja 1926. „I g-đa Crnjanski. Dođite i Vi. Imamo veliki avijatičarski dan. Skok padobranom, itd“.

Uistinu je trebalo da se skače padobranom, prvi put u Beogradu; ali ne on nego parašutista, Belanže, koji je za tu priliku stigao iz Pariza. Snažna košava, međutim, upropastila je spektakularni plan koji je bio digao na noge pola Srbije.

Na Hipodromu na Carevoj ćupriji, na mestu nesuđene egzibicije, održan je samo konjički galop.

Nekoliko dana iza ovog događaja u Novostima će (20. maja 1926) krenuti polemika povodom njegove Vojničke pesme.

Ali, njega u toj polemici nema, mada je to intrigantna priča. /L6 Avioni su centar sveta, šta god da radi, i gde god da je. Iz Dubrovnika 17. avgusta šalje kartu izdavaču Cvijanoviću: „Vraćam se kroz koji dan, leteo sam nad morem“. Na nebu u delirijumu letenja nalazio je prostore sreće, koje će kasnije tražiti i u Hiperboreji.

Toj svojoj opijenosti uvek je dodavao i nešto od jednog drugog, i drugačijeg, zanosa. Ne samo svet, uzet kao takav, i Srbija izgledala mu je lepša sa oblaka.

„Tek onaj, ko bi je ugledao sa nebesa, zavoleo bi ludo Srbiju“.

U duhu tog idealizma nekoliko puta 1926. javiće se u Našim krilima. (Hteo je u isti mah da bude i Ikar i Srbin.) U martu će između reportaža dati jednu neočekivanu futurističku prozu Dinarski tip avijona, koju radnjom smešta u 1934. godinu, a žanrovski u samo predvorje buduće literature o galaktičkim ratovima – za nju će dobiti tri hiljade dinara kao nagradu na konkursu lista, jednu i po svoju profesorsku platu – u septembru će objaviti iscrpan, disciplinovan izveštaj, o poseti avijaciji „bratske Čehoslovačke“, u oktobru će pisati o utakmici aviona nad Beogradom za pehar Kralja Aleksandra.

„Uz pozdrav Kralju koji je prihvatila i masa, posle podele nagrada, sve je nagrnulo avijatičarima koji su za jedno pre podne videli ravnu Bačku, nežni Srem, plavu Srbiju, toplu Staru Srbiju, tamnu Bosnu i veselu Hrvatsku, i za nekoliko časova obišli skoro celu našu divnu zemlju, kroz magle i plava nebesa“. Zna on da postoji stvarnost i izvan te njene idealizovane predstave. Tih dana, recimo, piše prijatelju: „Beogad je razriven. Polažu kablove. Prašina je strašna“. (Ne kaže i da su se žene – koje inače nisu imale pravo glasa – bile digle na proteste, tražeći da se grad dovede u red.) Ali, njegovo srce kuca za nešto drugo.

Ponosio se tim svojim poslovima; primio se čak bio i da uređuje Naša krila. Ispred njegovoga teksta Uspomene sa leta Beograd – Skoplje i natrag koji je doneo taj list, stoji redakcijska napomena da „avijacija danas stiče svoje pobornike“ i „zapaljene privrženike“, i da je jedan od njih Crnjanski.

Naš Stendal, galantan je „organ Aero-kluba“. (Galantan je, možda, sam urednik Crnjanski, koji je Stendala držao visoko. „Jedini koji beše dostojan da piše o Italiji, i koji je još video baroknu, pozorišnu, ljubavnu Italiju“, ima on o njemu u putopisu Piza, iz 1923. Stendalu će dati zapaženu ulogu i u Hiperborejcima.)
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.494
Ušao je i u Aero-klub.

„Osim Glasnika – sav sam u Aero-klubu“.

Glasnik je Srpski književni glasnik, tu sede literarni baroni, sa njima upravo pregovara da se priključi tom, kako je govorio, evangeliju naše književnosti.

Aero-klub, pak, osnovali su oficiri i mondeni iz beogradskog visokog društva kao džentlmensko udruženje, hvatajući korak sa jednom novom manufakturom, koja je bila i šik i unosna. (Knez Pavle je pokrovitelj.) I ne samo da je ušao u Klub, nego i u njegovu upravu. Ali, ako mu je karakter bio snobovski, duša mu je bila plebejska. Poznavao je i ordinarne ljude, letelišta, majstore, svakako pilote.

Neke tekstove posvećuje pilotima poimence, neke članke završava kao skaut – sa: „triput zdravo“. Jedared opisuje jednu patetičnu situaciju, kad motor aviona nije hteo da upali.

Curio je benzin. Pilot – kapetan Uzelac – uzeo je neku krpu, zavezao je preko dovoda, paljenje je uspelo, i ladno je poleteo. Crnjanski nam napominje da ne treba da se čudimo što tog kapetana onda kažnjavaju zbog suviše smelih bravura: voli, kaže, da avionom prođe ispod prozora svoje verenice.

„Što će jednom svakako platiti životom“, zaključuje sa crnim humorom, iza neskrivene simpatije.

Dabome, nije uvek bilo ovako poletno, detinjasto, i vedro.

U pismu koje je (9. juna 1926) poslao Marku Ristiću, Crnjanski piše da se sprijateljio sa hidropilotom Ivom Šumanom, sa kojim je išao u Novi Sad na skupštinu Aero-kluba (gde je, kaže, vodio očajnu borbu „protiv jednog dripca“), da su natrag za Beograd trebali da lete zajedno, ali da je tu na nekoj probi Šuman pao u Dunav, i poginuo.

U predvečerje događaja Crnjanski je nazdravio na banketu „i govorio o lepoti neba, i o smrti“.

„On se smešio i divno odgovorio“, veli, ističući da je Šumanu pred kobno poletanje rekao da se pazi, da ne pogine.

„Držao sam mu govor na sahrani pred svim ministrima. Gospođa Crnjanski mnogo je plakala“.

Da je Crnjanski govorio zabeležile su i novine: silan svet se (7. juna 1926) bio slio pred Katoličku crkvu u Beogradu da isprati vanrednog, mladog Slovenca čije je telo dan ranije Dunav izbacio kod Čortanovaca.

Novine su izvestile i da Šumanova mati od bola nije bila u stanju da dođe, da su bili ministri odbrane i prosvete, a da je Crnjanski govorio u ime Aero-kluba, posle opela, pred portom.

„Nismo li ga još pre nedelju dana gledali u njegovoj crnoj mornarskoj odori, sa njegovim likom beskrajno čistim i lepim, sa njegovom zlatnom kosom i svetlim osmehom koji ga nije napuštao? Nismo li ga u predvečerje njegove smrti obasuli usklicima i cvećem? Nije li on nasmejan i radostan nazdravljao našem Jadranskom moru nad čijim je talasima i burama godinama kružio“. Neće ga lako zaboraviti: u Našim krilima, u oktobru, piše kako ga se setio tokom jednog leta.

„Tu u zraku čistom puhom vetra, zagledan u Lovćen, vadim sliku Iva Šumana i gledam je. Smrt je kao let hidroplanom na pučinu“.

Crnjanski je, dakle, stvarno bio unutra u tome svetu koji mu je blizak na različite načine, ni najmanje nije ličilo na pozu i pretvaranje, čak i kad je, kao tu gore, bilo sladunjavo. Ili onaj odlazak u Prag, recimo, o kojem je dao izveštaj: toliko ga je shvatao ozbiljno da je u garderobi nosio smoking, očekujući da će mu trebati u nekoj formalnoj prilici.

Nije imao svoj, pozajmio ga je od Ristića.

„Kao izaslanik Aero-kluba ja ću 3. jula u Prag na deset dana“, piše mu Crnjanski.

„Tamo ću biti priman od ministara, itd., pomogli biste me u velikoj brizi“. I još: „Molim Vas za odgovor odmah“.

Ali, već na koncu iste jeseni, 1926, sva ova ponesenost nestaje kao rukom odneta. Egziperi je leteo isto ovako, istih tih godina i dana, nije, međutim, odustao.

I među našim piscima toga doba bilo je avijatičarskih fanova – Krklec recimo, i mada nisu bili takvi fanatici kao Crnjanski, ni oni nisu odustajali: Crnjanski jeste, čak i u Našim krilima, gde ga je nasledio Stanislav Krakov, sestrić generala Nedića.

Jedino će, još, na samom kraju godine u onome intervjuu Branimiru Ćosiću reći da je radio „na podizanju naše avijatike“, te da je to sa njegovoga gledišta „isto toliko važno, sudbonosno i prijatno kao i književnost“.

Ostaće sećanja. Bila su još sveža kad su članovi srpskog PEN-a 7. februara ove, 1928 – nekoliko nedelja pre nego što će Crnjanski krenuti za Nemačku – gostovali u Narodnom pozorištu Kralja Aleksandra u Skoplju.

„Miloš Crnjanski čitao je svoje pesme i jedan poetičan putopis avionom kroz naše nebo“, javio je Južni pregled.

Ali će sećanja biti i kasnije. U intervjuu Zoranu Sekuliću, 1972, iznosio je čitave pojedinosti jednog leta iznad Beograda od pre četrdeset i pet godina.

„Znate, za mene je bila avijacija nešto što je značilo najpuniji život“.

U Hiperborejcima čak ležerno evocira kako je u onoj fantastici Dinarski tip avijona on smislio kamikaze.

Kao jedinu, veli, moguću odbranu malih avijacija od velikih.

U jednoj ispovesti u starosti – poredeći lepotu konstrukcije aviona sa ženskim telom – čak je rekao: „U tom smislu, ja sam upravo nedostojan da pišem o avionu“.

Razume se da ovakav raskid traži odgovor: otkud i zašto? I kako da onakva nemerljiva strast odjednom nestane kao da je nikad nije bilo?

Možda odgovor leži – evo naše teze – u jednome događaju koji se paralelno odigravao u istome mizanscenu. (Jer, nečeg drugog tako opipljivog nije bilo.) Crnjanski ga nagoveštava u onome pismu Marku Ristiću, u kojem mu govori o pogibiji pilota Šumana.

„Povodom te skupštine i svinjarija u Klubu, g. T. S. aeroinžinjer rastrubio je da će me pozvati na dvoboj. I – entre nous – pozvao me … Pristao sam. Ja predlažem – Vi se smejete? – tri metka iz pistoleta sa dvadeset koraka“.

Crnjanski navodi da taj gospodin (čije ime i dalje krije pod inicijalima) „izgleda radije pregovara“. „Vežba i mačevanju kod jednog Rusa – lako mu je, kako da kažem? – lepo zarađuje“.

Ima ih, veli, koji se boje da ne postanem Puškin, pa da to bude „vrlo veliki gubitak za srpski narod“.

Sa istom gorkom ironijom poručuje prijatelju: „Ne bojte se Marko – mi smo u Beogradu. Tu se ne gine – liferuje se“.

Dakle, dvoboj. (I ovde je kraj sage.) To je događaj na koji ciljamo da je mogao dovesti do Crnjanskovog prekog zaborava čitave nebeske fantazije; da mu ona jednostavno presedne.

Čovek koji je Crnjanskog izazvao na dvoboj i čiji identitet on skriva i pred Ristićem – zbog običaja koji su to nalagali – taj čovek bio je Tadija Sondermajer, u pismu Slobodanu Jovanoviću napisan kao Zondermajer.

Crnjanski govori da je Sondermajer „aeroinžinjer“, ali je on i pilot, i u tome času potpredsednik Aero-kluba.

Predsedavao je žiriju koji je Crnjanskom dao onu nagradu za tekst u Našim krilima. Poticao je iz uticajne porodice koja je u Srbiju stigla iz Poljske, bio je unuk generala, bio je sin šefa vojnog saniteta, bio je zet generala, imao je sam iza sebe legendu ratnika, i, neuporediv porodični obol na oltaru otadžbine: već spočetka rata živote su mu izgubili majka, kao bolničarka, i, na Ceru petnaestogodišnji brat. (O njegovoj će pogibiji majčina prijateljica Isidora Sekulić Stremnicka 1915. ispevati tužaljku u prozi Tihe strofe; jedno vreme stanovala je kod Sondermajerovih i znala je dobro tog mladića „koga je sudbina mrtvom svojom rukom povela u rat“.)
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.494
Na kraju ali ne i manje značajno: Tadija Sondermajer važio je za beogradskog gamena, pa je to duel činilo glamuroznijim.

Sve je, međutim, lako moglo da ispadne parodija nekadašnjih dvoboja, jer je naprosto bilo izvan duha vremena; pa ipak – stvar je bila sasvim ozbiljna.

Boris Milosavljević je napravio studiju slučaja (u: KNJIŽEVNA ISTORIJA, 158,159/2016) koja isključuje naše folklorne već mistifikacije u vezi sa ovim događajem: išlo se na duel, po cenu života, i duel se dogodio.

„Do uvrede zbog koje je Sondermajer izazvao Crnjanskog na dvoboj došlo je“, piše Milosavljević, „na sastanku Uprave Aero-kluba 22. maja 1926“.

Crnjanski je, zapravo, bio umešač sa strane: najpre je izbila rasprava između Sondermajera i jednog člana Nadzornog odbora (koji je tvrdio da se među oficirima u Novom Sadu priča da je Sondermajer „državi liferovao rđave avio-motore“, i to „na neispravan način“ – evo te afere o kojoj je išla interpelacija), i to je povuklo Crnjanskog da „izrazi čuđenje“ nad činjenicom što Sondermajer energičnije ne brani svoju čast od kleveta.

Ovo o „izrazima čuđenja“ Milosavljević je preuzeo iz Sondermajerovih ličnih papira: Sondermajer je u jednom od njih zapisao i to da je Crnjanski, navodno i pre fatalnog sastanka Uprave, u više mahova svojim tonom i držanjem prema njemu („prema mojoj ličnosti“) prekoračivao granice učtivosti i respekta koje članovi Društva duguju jedan drugom.

To mu je bilo dovoljno da ga izazove.

Na dvoboj je izazvao i člana Nadzornog odbora, ali se taj negde izvukao.

Tip uvrede od koje je Sondermajer pošao bio je „unižavanje sa grdnjom“, što je jedna među nekoliko koje se navode u klasičnim priručnicima o dvobojima.

U dogovaranju dvoboja bilo je teškoća, i napetosti, tako da je trajalo skoro četiri meseca.

Advokati su se menjali, svedoci prihvatali i odustajali, problemi su se javljali oko nabavke odgovarajućih parabeluma – nađeni su, najzad, u Novom Sadu kod porodice Dunđerski.

Crnjanski je tih dana opet pisao Ristiću o ovome slučaju, navodeći mu da „g. T. S. priča damama – ovo se mirno svršilo, Cr. mi se pismom izvinio. Dragi moj. Ja pričam da laže. Neka pokaže pismo“.

Pisma, dakako, nije bilo. Ali, ni ideje o odustajanju. Crnjanski i Sondermajer su recimo – u julu, usred logističkih pregovora o dvoboju – zajedno u onoj delegaciji vazduhoplovstva koja je posetila Prag, s njima i Sondermajerov sekundant, pukovnik Andra Petrović.

Tamo su se, očigledno, svi pravili Englezi. Pregovarači su, najzad, utvrdili da će se pucati, i to 26. septembra 1926, na Vršačkom Bregu, iznad manastira Mesić.

Računalo se na blizinu rumunske granice, tako da se, ako bude nevolje, leš prebaci na tle susedne zemlje, pa time i mesto okršaja: pravni sistem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca još, naime, nije bio ujednačen na celoj teritoriji nove države, te nije bilo sasvim jasno da li bi se dvoboj smatrao dopuštenim ili ne.

Da je bilo „publike“ nema drugih tragova osim u pismu Crnjanskog mladom vršačkom prijatelju Milanu Tokinu, koji je (trinaest godina posle događaja) služio vojsku u rodnom gradu.

„Sa uživanjem bih došao do Vršca, ne samo radi onog divnog vina u manastiru Mesiću nego i da vidim kako očevidac mog dvoboja jaši sada artiljerijske konje pri terenskom jahanju“.

Crnjanski je u Vršac stigao veče pre dvoboja, i prenoćio u hotelu, u sobi sa Dušanom Matićem, jednim od dva svoja sekundanta. Spavao je celu noć; tvrdiće kasnije, mirno.

Matić navodno nije ni trenuo, iz čega je jedan prijatelj Crnjanskog pravio aluziju na Matićevu gej prirodu. Vreme dvoboja dogovoreno za jedanaest sati pre podne prebačeno je tog jutra na četiri popodne. Prema zapisniku (u: NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE,MCR III/67) koji su, svojeručno, overili Sondermajerovi sekundanti Petrović i Novaković, i Crnjanskovi – Branko Gavela i Dušan Matić, događaj je izgledao ovako: najpre je odmereno rastojanje, potom su napunjeni pištolji i kockom podeljeni duelantima, kockom je takođe određeno ko ima pravo biranja mesta (pravo je dobio Crnjanski), a onda je vođa dvoboja pukovnik Petrović pozvao na mirno rešenje.

Obojica su odbila. Na sebi su imali samo košulje kad su zauzeli pozicije (neki izvori kažu da su imali i monokl, ali tog podatka u zapisniku nema) i na odbrojavanje „jedan, dva, tri“ okrenuli su se licem jedan prema drugome, i pucali.

Crnjanski je opalio, i promašio, a Sondermajerov je pištolj zapeo – umesto za oroz Sondermajer je povukao za njegov zaštitnik. Podigao je ruku uvis, i uzviknuo „J renounce“, intervenisali su sekundanti i – shodno pravilima – uzviknuli „finis“, budući da je jedan pištolj opalio. U zapisnik su kao zaključak uneli: „Sa ovim smatramo da je konflikt za obadvojicu časno završen“.

Sondermajer je tokom Velikog rata u jednoj prilici već izazivao na dvoboj, ali, i pored tog iskustva (ili možda zbog njega), dani do ovoga dvoboja za njega su bili prava mora – pisao je oproštajna pisma, testamente, razduživao dugove.

Ovaj ishod prihvatio je kao svršenu stvar.

Iste će godine sa svojim ratnim drugovima, među kojima je bio i general Petar Živković (budući šef šestojanuarske, diktatorske vlade Kralja Aleksandra) osnovati kompaniju za vazdušni saobraćaj, Aero-put, gde je više godina direktor. Leteo je i dalje.

U spomenutom uskršnjem broju Vremena u kojem je Crnjanskov tekst Naša nebesa, stoji na prvoj strani i kratka vest da je Sondermajer u maratonskom, desetočasovnom očigledno egzibicionom reklamnom letu prevalio rutu od Pariza do Alepa u Siriji, odakle nastavlja za Indiju.

Crnjanski, pak, nije bio zadovoljan. Barem tako svedoči Milan Jovanović Stoimirović (Crnjanski ga kad ga spominje zove Bata); putevi njih dvojice su se ukrštali, i može biti da mu se Crnjanski poverio oko toga slučaja – zajedno će biti u diplomatskoj službi, u Berlinu, 1929. Stoimirović tvrdi (u: TREĆAKOV, ŠOVLJANSKI: O CRNJANSKOM, ARHIVALIJE, 1993) da mu je Crnjanski govorio da ga je „užasno vređalo to što Sondermajer nije hteo da puca“.

Izvan sebe i besan zbog toga, vikao je i tražio da i njegov protivnik opali. „Bilo je u njemu nečega zbilja viteškog“, navodi Stoimirović reči Crnjanskog o Sondermajeru.

„Čovek je stao pred moju kuglu i dao mi dokaza o svojoj hrabrosti, ali nije hteo da ničim dalje vezuje svoje ime za moje, a najmanje time što bi me ranio ili ubio. Mene je to bolelo i ja mu to nisam mogao nikada oprostiti, jer je u tome bilo nekog prezira“.

Ovo je, dakle, pozadina onog zamršenog pasusa iz pisma koje Crnjanski iz Dubrovnika 10. avgusta 1928. šalje Slobodanu Jovanoviću.

Interpelacija poslanika Vildera stavila je pod sumnju liferantski posao Crnjanskovog duelanta u dvoboju, ali nema znakova da je pravljena u dosluhu s Crnjanskim. (Crnjanski je samo spominje u jednoj od neobjavljenih verzija Embahada.) Crnjanskog je jedan vazduhoplovni veteran, kapetan Miletić (27. decembra 1927) preko Pravde pozivao doduše da se oglasi.

„Kakvo je bilo stanje u Aero klubu – svađe, rasipanje subvencije, neopravdani računi, prazno obećanje pilotskih i mehaničarskih škola, kritikovanje Narodne skupštine da ne razume potrebe vazduhoplovstva – o tome bi trebalo da progovori g. Mil. Crnjanski, književnik“.

Vilder je interpelaciju bio podneo još početkom maja (1928), kao opozicioni političar prozivao je prosto vladu za aferu.

Cinično je da je ministru Hadžiću pružena prilika da odgovori, u avgustu, kad Vilder nije bio u Skupštini, budući da su je poslanici njegove hrvatsko-srpske koalicije bojkotovali zbog atentata na Radića.

Svejedno, za Crnjanskog je bila izvesno zadovoljenje. Zato on u pismu Slobodanu Jovanoviću sa ironijom veli da „razume Zondermajerove rane“, i zato se obara na ministra Hadžića, kao na zastupnika korumpirane generalske klike koja je stala iza Sondermajera.

Sigurno je ne bez razloga tu u istom kontekstu i novinar Žil Soerven (kojem Crnjanski prezime dopisuje i u alternaciji, kao Sauervajn), upamćen po izjavi koju mu je dao Kralj Aleksandar, da mu je žao što nije umarširao u Minhen: Soerven je iz pariskog Matena, a motori su iz Renoa. I nameštena, debata u Skupštini iznela je na videlo čitav niz marifetluka kojima su se služili Sondermajer i prijatelji, tako da je na aferu sad teško bilo staviti tačku.

Sondermajerov saveznik, advokat Hođera, pretio je Vilderu da se neće smiriti – ne dok ga ne vidi u zatvoru nego dok ga ne vidi obešenog. Crnjanski je sve pratio: intimno, nije bio presekao da se neće ponovo uključiti, pa ma i iz Berlina, čak je o tome pisao Andriću.

Ali, kad usred ciče zime, u februaru 1929, Hođera bude osuđen za klevetanje Vildera, i kad ga kralj istog dana bude oslobodio amnestijom, Crnjanskom su vezane ruke: u zemlji je uveliko diktatura, jasno je da je šef vlade general Živković upotrebio kralja da izvuče svoje prijatelje, Crnjanski protiv kralja nije hteo, protiv generala nije smeo. Progutao je Hođerinu amnestiju kao knedlu, i ćutao.

NJegova klasična pravdoljubivost, slepa za sve osim za sebe samu, koja ga je dve godine ranije u onim operetskim okolnostima dvoboja umalo stala života, sada je – pomalo tužno – čamila gurnuta u stranu.

Radivoj Cvetićanin

Odlomak iz rukopisa knjige
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.494
STRANAC U NOĆI – ROMAN O LONDONU MILOŠA CRNJANSKOG

These fragments I have shored against my ruins.

T. S. Eliot

Nostalgija nije tek prijatna, dokoličarski neobavezna čežnja za romantično obojenim minulim danima. Nostalgija je poremećaj u doživljavanju vremena i prostora; ona je hipertrofirana svest o prolaznosti, prokleta sposobnost da se svaki trenutak života već u času svog trajanja doživi kao prošlost. A kada sve zaista postane prošlost, kada potone u taj gadan, mutan bezdan – nostalgija postaje bolest. Obično smrtonosna. Od te bolesti boluje knez Nikolaj Rjepnin; od nje bi, takav kakav je, u trenutku u kome ga čitalac upoznaje, zasigurno bolovao i u rodnoj Rusiji. Engleska je katalizator, ne i uzrok njegove bolesti. Uzrok je u njemu samom: Rjepnin je jedan od onih koji nostalgiju nose u sebi i pre no što steknu bilo kakvu prošlost, jedan od onih koji čitav svoj život žive kao pomalo nejasno sećanje na nešto što je bilo i što se više neće vratiti. Uvereni su, pri tom, da upravo tom sećanju duguju život, dok im ga ono zapravo oduzima. Tako i prognani knez u Romanu o Londonu veruje da “ako bi morao da prestane da misli o Rusiji… ne bi više ni vredelo živeti”. Nostalgija daruje život, ali i ubija; kao, uostalom, svaka lepota, kao umetnost, kao pozorišna iluzija u kojoj se glumac uvek iznova rađa kao neko drugi, ali i uvek iznova umire, kao onaj koji bi, možda trebalo da bude.

Otuda Rjepnin sebe tako često doživljava kao glumca, lošeg glumca u amaterskoj predstavi, žanrovskoj brljotini koja se neznano kako iz tragedije prometnula u farsu. Otuda metaforika drame i pozorišta kao dominantni okvir njegovih razmišljanja, otuda njegovo tako često pozivanje na Šekspira, povremeno nalik svojevrsnoj spiritističkoj seansi prožetoj očajničkom verom da bi svojom alhemijom reči “Labud sa Ejvona” mogao da gole i hladne kamene krhotine Rjepninovog života iznova pretvori u zlato. Šekspir se priziva već u prvih nekoliko rečenica romana, jasnom aluzijom na čuveni monolog o svetu kao golemoj pozornici na kojoj čovek tokom svog života igra sedam različitih uloga. Ovaj setni monolog, začudo, smešten je u svet vedre pastoralne komedije Kako vam drago. Ako na takav način o životu razmišljaju likovi u komediji, šta onda preostaje tragediji, mogao bi da se zapita nedužni čitalac. Ostaje joj, dabome, Makbetov monolog, o ubogom glumcu koji tetura pozornicom u zaludnoj potrazi za smislom i razlogom postojanja jedne bučne i mahnite priče koja odavno ne znači ništa – ukoliko je ikada išta i značila. I ovog se monologa Rjepnin priseća u jednom času, u pokušaju da se nihilizmom odbrani od užasa prolaznosti. U isto vreme, to je i pokušaj – podjednako neuspeo – da se uništenom životu makar podari dostojanstvo tragedije. Jer, žanrovi tragedije i komedije ne bi se ni kod Šekspira tako smelo preplitali da i u takozvanom stvarnom životu nisu tako opasno bliski: komedija se prečesto pretvara u tragediju, ova opet u farsu. A farsa je, uči nas tome jedan drugi Šekspirov junak, okrutnija od tragedije. Tragedija nudi mogućnost katarze, pročišćenja, iskupljenja – farsa najčešće ništa osim cinične poruge. Zato Rjepnin kao da i instinktivno nastoji da svom životu dâ obličje i ton tragedije, zato se – primećuje to i Nađa – “smeje na sopstvenom pogrebu”, zato priziva iskreno ogorčenog Makbeta, a ne pozerski melanholičnog Džejkviza. Na stranu tragedije trebalo bi da ga prevede i osnovna nedoumica koja ga muči, hamletovska dilema: biti ili ne biti. Hamletova dilema, međutim, okončana je anarhičnim pokoljem glavnih junaka, uništenjem kao nagoveštajem otvaranja prostora za rađanje novog, možda boljeg i pravednijeg sveta, dok u Rjepninovom svetu postoji samo haos kao početak i kraj svega. Tu nema Fortinbrasa da iznova vaspostavi red i poredak, nema nikoga ko bi mogao da pokupi mrtve i napravi mesta za novi život. Umesto iščekivanja Fortinbrasa, na red je došlo čekanje Godoa.

Godoa čeka i Rjepnin, kao glumac koji se – sviknut na realističko pozorište – u novostvorenom teatru apsurda ne snalazi baš najbolje, tim pre što se i u dodeljenoj mu ulozi oseća krajnje teskobno. U tom teatru apsurda Rjepnin zna da “niko nije ono što mu ime kaže, u životu, niti onaj čije ime nosi”. U tom je svetu i proleće drugačije, pošto se probija kroz pocepane crne zavese, kao u sirotinjskom pozorištu. U njemu on, s vremena na vreme, noću, diriguje nevidljivim orkestrom iz svoje prošlosti, u njemu se priseća komičara Čaplina koji predstavlja ručak. Poučen Čaplinovim primerom, u svojoj danonoćnoj potrazi za izgubljenim tekstom uloge koja bi trebalo da mu pripadne, Rjepnin s vremena na vreme predstavlja ručak, predstavlja nadu, predstavlja život. Rjepnin je Čaplinov skitnica besmisleno zatečen u ulozi Makbeta, beznadežno nem pred velikim monolozima koji će morati da ostanu neizgovoreni, nem kao neka od onih ubogih lutaka koje Nađa pravi, tužnih onoliko koliko to mogu biti samo unapred odbačene igračke – jer novo vreme izvodi na scenu nove lutke, amerikanske, koje umeju da kažu mama. Tu Rjepnin više nije ni glumac, već marioneta, a nema više nikoga ko bi mu vukao konce. Preostaje mu samo da sa prašnjavog poda pogledom prati “smrt jednog po jednog glumca našeg pozorišta”, pitajući se sve vreme treba li da spokojno sačeka svoj red ili da se malo progura napred.

A glumac je, bez obzira na to da li je dobar ili loš, glavni ili epizodista, komičar ili tragičar, uvek i nužno stranac, ne samo za druge već ponajpre za samoga sebe. Rjepninovo stranstvovanje u Londonu mnogo je više od puke fizičke činjenice: on je stranac u tuđoj zemlji, u tuđem jeziku, u tuđem životu. Zbog toga katkad i instinktivno traži oslonac u kulturi iz koje je potekao, ali i onoj u kojoj pokušava da se udomi (celokupni Nađin prtljag pri dolasku u Englesku činila je jedna knjiga Puškinove poezije). Takav beg u kulturu i traženje azila u umetnosti bili su sasvim ostvarivi za duhovne (i stvarne) emigrante nekih minulih vremena. No u modernom svetu, u kome se tako nepristojno brzo smrkava, bezdomnost je stanje svesti koje se neminovno prenosi i na umetnost. Moderna umetnost, umetnost je bez rodnog mesta i bez doma: nastala u limbu istorije, u vremenskom vakuumu između dva sveta od kojih je jedan bio mrtav, a drugi s razlogom odbijao da se rodi, ona i danas lebdi kroz vreme i prostor podarena slobodom kakvu poseduju samo oni koji nemaju šta da izgube. U tom veku koji su, možda ne samo u književnosti, ponajviše obeležili upravo emigranti, Roman o Londonu rađa se kao jedan od poslednjih velikih izdanaka evropskog modernizma. Možda stoga i nije tako slučajno to što u londonskim pejzažima s lakoćom prepoznajemo atmosferu Eliotove Puste zemlje, kao ni to što Rjepnin korača kroz ruševine i kroz maglu i kroz zelene oči mačaka – da li je Crnjanski možda čitao Eliotovu Ljubavnu pesmu Dž. Alfreda Prufroka, taj svojevrsni manifest modernističke poezije, u kome je magla bezumno smelom metaforom pretvorena u ogromnog žutog mačka čija je gadna njuška prislonjena uz prozorsko okno? Možda nije slučajno ni to što u toj istoj tmini povremeno naziremo i lik Vladimira Nabokova koji je, kao i Rjepnin, rođen u Sankt Peterburgu i iz njega zauvek prognan. I da li je to Crnjanski čitao Nabokovljev roman Pnin, priču o ruskom emigrantu izgubljenom u Americi – jer eto, i Rjepninu u jednom trenutku predlažu da iz praktičnih razloga u engleskoj uzme ime Pin? A možda je čitao i Džojsa, pošto sneg po kome se vuče Rjepnin tako podseća na onaj koji sa svog prozora posmatra junak po imenu Gabrijel Konroj u jednoj Džojsovoj priči, sneg koji spaja mrtve i žive. “Jan Majen, i moj Srem, Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini”, čujem kako neko viče, nemo, u jednom vagonu podzemne železnice, u Londonu. “Priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim i mrem”, kao da mrmlja Gabrijel Konroj zagledan u snežnu dablinsku noć. A možda je to ipak Džojs čitao Crnjanskog? Niko tu nije čitao nikoga, a čak i ako jeste, to u ovom slučaju nije nimalo važno, jer pisci romana, kako to kaže Rjepninov dvojnik, znaju sve jezike. Dogodilo se, u stvari, to da je u svojim pokušajima da ovlada engleskim jezikom (o čijim iznenađujuće patetičnim rezultatima svedoče “engleski” delovi rukopisa Romana o Londonu) Crnjanski je neosetno upio engleski književni Weltanschaung prve polovine veka, ono tako prepoznatljivo modernističko osećanje beznađa i besperspektivnosti koje je iznedrilo tolika značajna umetnička dela – pa eto, i Roman o Londonu.

I to je ono što povezuje Džojsovog Stivena Dedalusa, Eliotovog Tiresiju i knjaza Rjepnina, raseljena lica u potrazi ne za domom, kao što duboko veruju, već za identitetom. Njihov dom je u njima samima, jedino što nije jasno ko su oni zapravo. Rjepninova senka, zbog kaputa s rasprodaje u koji je odeven, liči na senku Eskima. On, dakle, više nije ni stranac, već senka stranca, senka lutke stranca, jedne od onih lutaka Eskima koje sa sizifovskom istrajnošću (i istim takvim učinkom) pravi Nađa Rjepnin. Nađa koja, za razliku od svog supruga, ne razmišlja o predaji. Te svima savršeno nepotrebne lutke potrebne su samo njoj, da bi sačuvala nadu i veru u smisao postojanja. Njen suprug više ne poseduje ni jedno ni drugo, ali ni lutke. Jedini način da se izdigne iznad vlastitog života – razmišlja on u jednom trenutku – jeste da postane odžačar, da se vere po krovovima. Ako ništa drugo, otuda je lakše skočiti u smrt. U nepostojanje je već kročio: on hoda ulicama Londona “kao senka, ako uopšte ima još i senku”, “kao da je od voska”, i ogorčeno zaključuje da “nema čak ni psa”. Nema više ni svoj jezik, kao poslednju oznaku identiteta i poslednje pribežište. Jer, čovekov dom, ponekad razrušeni, zaista je u jeziku: u njemu su ljubav i mržnja, nežnost i brutalnost, smisao i besmisao – zato tuđa reč darling ne zvuči toplo i prisno, već podrugljivo. Zato Crnjanski nikada nije napisao roman The Shoemakers of London, ali jeste Roman o Londonu, koji je delo koliko srpske toliko i engleske književnosti. “S tim što Englezi to verovatno nikada neće saznati”, šapuće, možda, i danas, nekakav Rus u podzemnoj železnici.

Zoran Paunović
 

Mika

dream catcher
Moderator
Poruka
19.664
Miloš Crnjanski – KAP ŠPANSKE KRVI

Uživanja koja je imao sa mnom činiće mu se sada još privlačnija, jer sam ga bila pustila da se muči svojom žudnjom. Ponizila sam ga do skota pre no što sam klonula, pa čemu sad ovaj prekor kojim bunim samu sebe? I on je bio samo slučaj, da bih najposle opet zadovoljila tu potrebu duše koja mi se stalno vraća, da se uzvisim, da čeznem. Nisam više mogla da odolim toj želji, a ne njegovim pogledima. Nikad me neće zaboraviti. Voleće me, jer sam svirepa. U njegovoj uspomeni ne samo moje bele grudi, nego i moja nepristupačnost biće znaci savršenstva i, skoro, božanstva. Patiće, ne samo zato što neće moći da uživa sa mnom časove ludila i zanosa, nego i zato što neće znati, bez mene, čime više da zavara dušu.
 

Rayela

Legenda
Poruka
71.819
Miloš Crnjanski – KAP ŠPANSKE KRVI

Uživanja koja je imao sa mnom činiće mu se sada još privlačnija, jer sam ga bila pustila da se muči svojom žudnjom. Ponizila sam ga do skota pre no što sam klonula, pa čemu sad ovaj prekor kojim bunim samu sebe? I on je bio samo slučaj, da bih najposle opet zadovoljila tu potrebu duše koja mi se stalno vraća, da se uzvisim, da čeznem. Nisam više mogla da odolim toj želji, a ne njegovim pogledima. Nikad me neće zaboraviti. Voleće me, jer sam svirepa. U njegovoj uspomeni ne samo moje bele grudi, nego i moja nepristupačnost biće znaci savršenstva i, skoro, božanstva. Patiće, ne samo zato što neće moći da uživa sa mnom časove ludila i zanosa, nego i zato što neće znati, bez mene, čime više da zavara dušu.
Ja sam ovu knjigu i citala jer sam sve moguce i nemoguce od njega i procitala.
Ova je knjiga sviranje uz bubanj, prosto da covek ne moze da poveruje da je Crnjanskom doslo
na pamet da pise knjigu o toj Loli Montez. Lola Montez je bila elitna prostitutka, njen ljubavnik
bio je bavarski kralj, napravio joj je i dvorac ( tu blizu mene), a njegov je bio preko puta tako da je
taj momenat mozda zanimljiv.

Nikada nisam razumela kako je uopste dosao na ideju da pise bilo sta o toj totalno nevaznoj zeni.
 

Mika

dream catcher
Moderator
Poruka
19.664
Ja sam ovu knjigu i citala jer sam sve moguce i nemoguce od njega i procitala.
Ova je knjiga sviranje uz bubanj, prosto da covek ne moze da poveruje da je Crnjanskom doslo
na pamet da pise knjigu o toj Loli Montez. Lola Montez je bila elitna prostitutka, njen ljubavnik
bio je bavarski kralj, napravio joj je i dvorac ( tu blizu mene), a njegov je bio preko puta tako da je
taj momenat mozda zanimljiv.

Nikada nisam razumela kako je uopste dosao na ideju da pise bilo sta o toj totalno nevaznoj zeni.
Mozda isto to sto su i drugi muskarci videli u njoj
 

Mika

dream catcher
Moderator
Poruka
19.664
Crnjanski je rodjen posle njene smrti, znaci da je mogao da pise i Kleopatri, na primer.
Lola Montez nije jedina "fatalna" žena Crnjaskovog opusa, takva je i Dafina iz romana Seobe, takođe erotski oblikovana, bori se sa porivima u sebi, ne uspeva da prevlada poriv za ljubav i pada u iskušenje.

Mislim da je više vezano za period u kojim je napisao, i društvenih uverenja, da je ženi mesto u domu, sa decom....
Ovde Crnjanski je pisao o ženi koja u sebi ne nosi porive majčinstva, ni doma, nego je žena lakog morala, lutalica.
Umesto profinjenosti i estetike, izrazio je nagonske sile, ono što je iskonsko čoveku.


Jovan Deretić određuje Crnjanskog kao ekspresionistu
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.494
CRNJANSKI I VAVILON BERLIN

Piše: Radivoj Cvetićanin



Život Crnjanskog tekao je te kasne jeseni 1927. bez vidljivih znakova da će na službu u Berlin.

Možda je tek njegov članak „Šta sprema jesen u nemačkoj književnosti“, objavljen u Srpskom književnom glasniku 15. novembra, mogao okrenuti pažnju u tome pravcu.

U članku se kaže da će jesen „biti vrlo obilna“ i posebno ističeda se očekuju „sakupljena dela nezaboravnog Rilkea, među kojima će biti i njegova pisma“. Zapravo više govori post festum, nama, nego što je govorio ondašnjim svojim čitaocima: Crnjanski se jeste spremao. Teško, međutim, onako i onoliko koliko, recimo, Mirko Magarašević kaže da jeste (u: TRAGOM CRNJANSKOG, 2014). On nam otkriva da Crnjanski i supruga Vida nisu čak mogli doći na svadbu njenoga brata zbog Crnjanskove zauzetosti pripremama – nema ih, veli Magarašević, na svadbenim slikama njegove tetke koja je postala Vidina snaha i Crnjanskova šurnjaja (…)

U isti mah izvan očiju javnosti Crnjanski je terao jedan spor sa Maticom srpskom. Nešto stoga što je Matica odbijala da štampa drugo izdanje Dnevnika o Čarnojeviću, nešto iz načelnih razloga. Barem je oko Dnevnika Crnjanski bio u pravu: Vojvodina, koje se taj roman ponajviše tiče, zbog haotične distribucije njegovo prvo izdanje praktično nije bila ni videla. Drugo, sad nije htela. (Vratili su Crnjanskom rukopis romana koji im je bio poslao.) Ali je sve delovalo utoliko nesrećnije što se odigravalo u vreme kad je Matica obeležavala sto godina postojanja. Upravo tad spor se zakomplikovao. Tri dana pre nego što će u Novom Sadu početi svečanosti, na sednici Književnog saveta Matice 25. decembra 1927.

Crnjanski je izabran za člana Saveta. Vest je primio hladno. Rezervisanost je izlazila najviše iz toga što je smatrao da je ova ustanova trula, i da na svaki način treba izmeniti i unaprediti njen rad. Nije ga bilo u slavlju ni 28. decembra, ni u glavnom, dan kasnije, kad je Knez Pavle došao u Novi Sad zastupajući Kralja Aleksandra koji je imao seansu lova na Belju. (I Knez je pravo s voza otišao na svečanu sednicu, i s nje se odmah vratio u Beograd, ostavljajući petsto ljudi na banketu da kliču Kruni).

Crnjanski je posle jubileja počeo da meri. Otezao je sa konačnim odgovorom oko članstva u Književnom savetu, tu i tamo sugerišući da ima dilemu („takvi Saveti, većinom, samo produžuju bolest, kao i zgodne opozicije“).

U međuvremenu, pokrovitelj njegovog berlinskog detašmana Slobodan Jovanović Kraljevim ukazom od 31. januara 1928. postavljen je za predsednika Srpske Kraljevske Akademije.

Ništa to neće promeniti u njihovom odnosu: još uvek će Jovanović imponovati Crnjanskom, i još će uvek Crnjanski magnetski privlačiti Jovanovića. (Sedenje u Mažestiku i Ruskom caru, i ogovaranje grada, i dalje se podrazumevalo.) U senci magistralnih do gađaja držao se i redovni ritam književnih poslova i malih uživanja. Milan Tokin 29. februara 1928. u svoj dnevnik beleži da je toga dana Crnjanskog slušao na književnoj večeri PEN-a u Beogradu. Platio je bio skuplju ulaznicu da pisce posmatra izbliza. „Crnjanski me je opazio i smešio se, ali posle je primetio ispred mene jednu srednjoškolsku šiparicu i onda ona je bila predmet njegove pažnje i osmeha.“ Čitao je, kaže Tokin, haikai. (Danas je to haiku.) Čitao je japansku poeziju, rekli bismo, iz one svoje antologije koja će se pojaviti tog proleća.

Pre nego što će povući poslednji potez, Crnjanski je razmenio nekoliko ne baš prijateljskih pisama s Matičarem Markom Maletinom, i onda 10. marta 1928. daje Matici korpu. „Književni savet mi se ne čini zgodan teren za makakav zbiljski rad na poboljšanju literarnih prilika koje vladaju u Letopisu i zato se izabranog članstva ne mogu primiti.“ Poruku je potpisao učtivo: „S poštovanjem, Miloš Crnjanski“.

Odgovor Matici srpskoj poslao je nakon što je doneta formalna odluka u Ministarstvu inostranih poslova o njegovom slanju u Berlin. Pomoćnik šefa diplomatije Vojislava Marinkovića, Stevan K. Pavlović, 7. marta 1928. šalje dopis ministru prosvete Milanu Grolu kojim se traži Crnjanski (u: ARHIV JUGOSLAVIJE 66-583-964). „Kako se je ukazala potreba da se pošalje jedno poverljivo i spremno lice za vršenje naše propagande u Berlinu, to mi je čast zamoliti Vas da izvolite odobriti jednogodišnje odsustvo profesoru IV Muške Gimnazije g. Milošu Crnjanskom, i staviti ga na raspoloženje ovom Ministarstvu, kako bi ga mogao upotrebiti u gore navedenu službu“. Grol je zahtev malo opismenio i 13. marta prosledio Ministarskom savetu; Savet je o njemu rešavao 20. marta, prihvatio ga, i ovlastio ministra prosvete da

odluku sprovede u delo. Rešenje su prema proceduri potpisali predsednik vlade (Velja Vukićević) i ministri. Slučajno ili ne, ne svi.

Crnjanski je uzeo manje od tri nedelje da se spakuje i otputuje. U Skupštini je tih dana išla rasprava o budžetu, i u tome okviru i o spoljnoj politici zemlje: Nemačka u koju je odlazio nije bila u prvom planu. Nije se, gotovo, ni spominjala. Konstatovano je da je u decembru ratifikovan trgovinski ugovor s njom, i to je bilo sve; reparacije su smatrane za multilateralnu stvar. Hitler još nije bio na vidiku (bolje rečeno, nazirao se na političkom horizontu), i tek je bio poslao Gebelsa u Berlin da počne rad, na ledini. Kraljevinu SHS tad je mučila Italija, i Musolini. I donekle, Mađarska, sa svojom trijanonskom traumom.

Crnjanski će se prijateljima kasnije pravdati da ga je gužva omela da se oprosti kako treba. Put Berlina krenuo je pred katolički Uskrs koji je 1928. padao 8. aprila. Uzeo je, naravno, voz, ali je do Berlina silazio u više mesta (danas bi se reklo, hop-on hop-of ) mada ne u sva na itinereru Beč – Augsburg – Minhen – Nirnberg – Bamberg – Vircburg. U pismu Marku Ristiću kaže da je stigao i do Vajmara, da vidi gde je umro Gete. „Verujte obična soba iz avlije“.

Najviše se zadržao u Nirnbergu – sigurno i ne sluteći da će u tome gradu u budućnosti imati fatalnih trenutaka, tamo će sresti Hitlera (koji mu je stavio ruku na rame? Koji ga je zagrlio?) – u Nirnbergu se masivno obeležavala četristogodišnjica Direrove smrti. Monogram Direrov kao neko znamenje video se ne samo na kulama Nirnberga, već i po ostalim gradovima Nemačke, pisaće on kasnije u ogledu Tajna Albrehta Direra. Bilo ga je na stegovima, stubovima, i kapijama, postavljan je pred železničkim stanicama, među crvene, ljubičaste i zelene semafore, padao je u oči, veli, pri ulasku brzih vozova, nosači su ga nosili na prtljagu, a po hotelima, visio je na ogromnim plakatima.

Pred tim monogramom se igralo i sviralo, i nizali kongresi, koncerti, večernji programi. Posle dugih kiša, na Veliki petak, započele su i zvanične svečanosti („nad grobom“). Direr je izvikivan genijem i najslavnijim sinom grada. „Da sam i ja, tada, stigao prošav Alpe, u proleću kišovitom, pred kapije i kule Nirnberga, bila je beznačajna slučajnost, kao i moj dolazak u Fiorencu, pre nekoliko godina, pri proslavi Danteovoj“, pisao je Crnjanski. Video je sličnosti i razlike proslava, naročito razlike („u Alpima, proleću, i u meni“) koje su dočaravale njegovo raspoloženje: umesto silaska prema čistim toskanskim nebesima peo se, kaže, u magle bavarskih brda.
 
Da biste mogli da kreirate nove teme, trajno koristite svoje ime i ne pogađate stalno slike - kliknite ovde da se registrujete.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.