IZMEĐU LJUBAVNIKA SE, UVEK, NALAZI SMRT
Moje društvo mladih žena i dva oficira, odlazi da skija na terene ispod najvišeg vrha Italije. Tamo ima jedan veliki hotel i jedan mali hotel.
Vrh — takozvana Visoka Stena Italije — dopire do 3.000 metara uvis.
Mi smo zauzeli manji hotel, koji je sav zavejan, pun pukotina, sa prozorima koji se jedva zatvaraju, a kroz koje vetar unosi sneg.
U prizemlju tog hotela, međutim, veselo je i toplo.
U zajedničkoj trpezi gori vatra. Napolju je mećava.
U Rimu su aleje, na Pinciu, već počele bile da cvetaju, ali tu, gore, u planini, mi smo još u zimskom snu i zagrljaju zime. Uz put je moje društvo susrelo i naše neapolitansko društvo, a u tom društvu, bio je i jedan naš poznanik, odličan smučar, atletskog stasa, koji ima ženu Amerikanku, milionarku. To je dama uveliko zašla u godine, sa lažnim osmehom, i lažnim zubima. Na njoj su pravi još samo njen nakit i njeni dolari. Kad, u varoši Aquila, prekidamo put, da popijemo čaj u slastičari na glavnom trgu, taj naš poznanik ne može da plati. Žena mu, ispod stola, dodaje pare. On nema.
U njihovom društvu nalaze se mlade Neapolitanke, koje su SVE lepe.
Naš poznanik kaže za jednu — tako da ga i žena čuje — da bi za jednu noć sa njom dao DESET gođina života. Nama priznaje, tiše, da se sa njom već sporazumeo. Čekaju, samo zgodu.
U tom malom hotelu, kao i u velikom hotelu, uveče svi igraju.
Mi smo se bili razmestili, kako je ko znao i umeo. Zasebnih soba nema, samo je naš poznanik i njegova Amerikanka, i jedan drugi par, koji smo zatekli, imao porodičnu sobu. Taj drugi par bio je otpravnik poslova sovjetskog poslanstva, Helfand, sa ženom i ćerčicom.
Iako je, uveče, u tom zimskom svetu, na toj velikoj visini, hladno, sve Rimljanke i Neapolitanke silaze da igraju, obučene lako. Neke u smučarskom negližeu, a neke u večernjim haljinama od svile. Ispod kojih nemaju na sebi ništa, ama baš ništa.
One su pred hotelom klizile, prekodan, gore-dole.
Ali su više željne da igraju, nego da skijaju.
Muzika džeza sa radija trešti u snegu.
Pored našeg hotela, zjape urvine i provalije, duboke do hiljadu i više metara, a domaćin nas upozorava na to. Kad se sumračje spušta, kaže, skijati, na tim terenima, postaje opasno. Skijaši se tome smeju.
Spustovi su, inače, iako su strmi, bezopasni, i odvode u beskrajnu dubinu snežnih dolina. Velika Stena Italije — Gran Sasso — svetli se i u noći, i, tek polako, nestaje, u magli.
Naš poznanik, lepotan, i pomenuta mlada Neapolitanka, već pre večere, igraju, u trpezariji, zaljubljeno, a posle nestaju. Igraju sa obrazom na obrazu, sa trbuhom na trbuhu, bledi od uživanja. Žena našeg poznanika sedi, i pijucka, u baru, pa kaže, da se skandalozno ponašaju.
Pomenuta mlada Neapolitanka, međutim, oči- glednoizgubila je glavu. To je jedna od onih mladih Neapolitanki, koje se drže dobro, dok se radi o uzdisanju, o pismima, o ljubavnim izjavama na odstojanju.
Ali, koje kao onesvesle padaju, ako dođe do dodira, i zagrljaja. Svest im se muti od poljubaca. To su deca Sunca.
Naš poznanik, izgleda, sa tim računa.
Amerikanka korača, za svojim mužem, i tom mladom devojkom, kao mesečarka.
Par zaljubljenih, međutim, ne vidi ništa, ne čuje ništa, a docnije se sklanja — kao na krilima golubova — nečujno, po hodnicima, pa ga, najzad, nalazimo, i u polumraku podruma, u stovarištu skija. Gde šišarke, od leda, vise — kao nosevi patuljaka, sa drvenih tavanica.
Neko se onda, obešenjački, priseća, pa predlaže, da se iziđe ih hotela i skija, u noći koja je providna.
To se prima uz veliku graju smučara.
Uz viku, vrisku, i smeh, oni istrčavaju iz hotela, pa odlaze u noć i sneg, a za njima polaze i oni, koji ne znaju o čemu se radi. Graja, pred hotelom se, zatim, stišava, i smučari nestaju u tami i mraku, kao jato crnih, zlih, duhova, u carstvu bele tišine i snežnih, ledenih, labudova.
Meni se nije išlo sa njima.
Ostajem u hotelu, u trpezariji, kod ognjišta.
Noć je mračna, a prozori hotela osvetljavaju samo sneg, na nekoliko koraka. Čujem, posle, da se spušta i gusta magla.
Ognjištu prilazi jedna visoka, mlada žena, koja, očigledno, nije iz našeg sveta — ni Talijanka. Ona je vrlo lepa. Domaćica me upoznaje, i kaže, da je to žena sovjetskog diplomate, Helfanda. Sa njom je i njena ćerčica, koja liči na mater, a ne može imati više od deset, dvanaest, godina. Ima divne oči i vrlo je lepa.
Kažemo, jedno drugome, nekoliko učtivih, ljubaznih, reči.
Vatri zatim prilazi i Helfand, čovek visok, plav, Jevrejin, koji liči na Francuza, a koji se smeška, kad čuje ko sam. Kaže mi, da zna prestonicu moje zemlje.
Razgovaramo o smuku, o hotelu, o smučarima.
Pošto moja zemlja, i njegova zemlja, nemaju, zvaničnih, odnosa, izbegavamo svaku reč, koja bi mogla da nam bude neprijatna, i, naš se razgovor, uskoro, prekida. On čita novine, a ja se upuštam u dijalog sa njegovom ćerčicom, koja je vrlo bistra i pametna.
Posmatra me hladno, svojim krupnim, lepim očima.
Većina smučara se, međutim, vraća.
U toplom hotelu, svi vrište, svi namiguju, svi se smeju, kad vide, kako Amerikanka ide od stola do stola, i traži svog muža.
Zaljubljenog para, međutim, nema.
Kroz četvrt sata, vraćaju se i oni, koji su, pred hotelom, napravili nova, lepa, poznanstva, ali mlade Neapolitanke i našeg poznanika, atletskog stasa, nema. Naše društvo odvodi Amerikanku klaviru, na kom ima gramofon, pa joj sviraju jednu, lepu, tužnu, neapolitansku, ploču.
Ja pričam Helfandu i njegovoj ženi, kako sam putovao do Spitsbergena i video Staljinovu sliku, iznad sovjetskih rudokopa.
Naše društvo moli Amerikanku da nešto otpeva.
Ona odbija i kaže da je zabrinuta.
Ljubavni par se ne vraća.
Napolju je, međutim, mećava.
Hladnoća je, kažu, strašna.
Amerikanka, najzad, kaže, da je prošlo pola sata, i da je sramota kako se ta mlada devojka ponaša. Ona odlazi da spava.
Kad je prošlo više od još pola sata, a zaljubljenog para nema, nastaje panika među Neapolitancima. Neko odlazi da izvesti žandarmeriju. Stvar nije šaljiva. Postoji opasnost, da su se, ta mlada devojka, i naš poznanik, izgubili. A ako zalutaju, mogu se survati u dubinu nekog bezdana, pored ovih stena oko hotela.
Uskoro odlazi da ih traži i jedna patrola, sa fenjerima. Čujemo kako, u noći, viču, njihova imena.
Patrola se, međutim, vraća, sa ugašenim fenjerima.
Kažu, da je, napolju, takva magla, da je svako traženje, do sutra, uzaludno.
Stvar postaje tragična. Moguće je, da to dvoje ne vidimo, žive, više nikada. Niko više ne zbija šale na račun zaljubljenog para. Ja sedim kod ognjišta i čitam zapise Michelangela i zaprepašćen sam, kad nailazi red, u kom se kaže: Fra l’uno e i’altro obbietto entra la morte!
Što znači: da se između ljubavnika, uvek, nalazi smrt.
U našem društvu, međutim, počinju međusobna optuživanja: ideja skijanja u noći bila je luda. Neapolitanke naročito žale prijateljicu, mlade devojke, koja je otišla, reda radi, sa ljubavnicima. Zašto da i ona strada, nevina?
Da bih stišao naše društvo, ja onda pričam kako ekspedicija generala Nobile nije uvek bila neuspela, nego je prvo bila uspešna. General je bacio, na Severni pol, iz vazduha, krst — poklon Pape Pija XI.
Društvo misli dvanaestoga — pa oko toga nastaje zabuna.
General, kaže žena Helfandova, živi sad u SSSR.
Neki, međutim, još istrčavaju u noć, pred hotel, i čuje se, kako viču imena te trojke, koja je nestala.
Polako se šapuće, da je sva nada izgubljena.
Sneg je sad, i pred hotelom, kao ledena kora, klizav, brz, tako da na njemu smučke moraju imati brzinu aeroplana. Ako je to troje zalutalo i prešlo negde, u spust, ko zna kud su odleteli, glavačke, sa stena. Možda već leže smrznuti, negde, na dnu provalija, sa pokrhanim udovima, krvavim lubanjama, mrtvi. A trag njihov, do sutra, zavejaće sneg.
Naše društvo ne može, zbog tih misli, da spava, i sedi oko stolova, uz svetlost sveća i ognjišta. Kao da bdi oko mrtvaca.
Familija sovjetskog diplomate odlazi da legne.
Malo docnije, iznenada, napolju, čujemo urlik jednog muškog glasa, koji u pomoć doziva. Nastaje pandemonijum, i istrčavanje pred vrata hotela. U magli, koja se proredila, u osvetljenju iz jednog prozora, vidimo našeg poznanika, kako u snegu baulja, a nosi mladu Neapolitanku, na rukama. Za njima se tetura njihova prijateljica, koja u ruci nosi žuti, debeli pulover našeg poznanika, atletskog stasa.
Čovek, iznemogao, kleca, u vratima, a sve troje cvokoće i jedva govori. Unosimo ih na fotelje kod ognjišta.
Mlada devojka, koju je naš poznanik doneo na rukama, plače i vrišti, kao da je poludela, a nos joj je promrzao i beo, kao u cirkuskog klovna. I uši su joj bele, kao od kreča.
Njena prijateljica je nema i samo nas gleda, i podrhtava.
Neki trče da telefoniraju, da traže lekara.
U našeg poznanika sipa se flaša vermuta.
Tek sutradan, pri doručku, naše društvo sastavlja, kao neki mozaik od reči, sliku onog, što se zbilo, sa ljubavnicima, i njihovom prijateljicom. Ali ni ta, sastavljena, priča, nije jasna.
Izgleda, da je sve počelo veselo, istrčavanjem u noć, na sneg, u lakim, smučarskim, čakširama, a da se nastavilo odlaskom, kroz providan mrak, do nekih stena, nedaleko od hotela. Te stene su se bile nadnele, gostoljubivo, iznad ljubavnog para. Oni su seli, ispod tih stena, na debeli, žuti pulover našeg poznanika. Kao na neko zlatno runo.
Njihova prijateljica počela je da klizi, pred njima, gore-dole, diskretno, na nekoliko koraka. Videla je samo senke ljubavnog para.
Iznenada, međutim, na njih se spustila neka strašna magla.
Odmah zatim, mlada Neapolitanka, počela je očajno da doziva, i, njena prijateljica je imala mnogo muke, da ih nađe u magli, iako nije bila dalje od nekoliko desetina koraka.
O nekoj ljubavnoj idili, u strašnoj hladnoći, nije moglo biti ni govora.
Rešeno je, da se vrate do hotela. Ali, kad se zapitaše, kojim pravcem treba ići, sve troje je htelo, u tri razna pravca. Lutali su, uplašeno, dobrih pola sata. Činilo im se, da ih neko doziva, ali, hladnoća je bila sve veća, a zaprepastiše se, kad videše, da su se vratili na mesto polaska. Što je bilo najgore, čoveku je pobegla jedna skija, tako da je jednom nogom upadao u sneg, kao da mu je druga odsečena.
Nisu našli put do hotela.
Bili su zalutali.
Nastala je i neka, luda vejavica.
Mlada Neapolitanka počela je da vrišti i legla je na žuti pulover našeg poznanika, i molila je samo, da je ostave, da odspava. Naš poznanik je pokušao da je teši, poljupcima, ali je zahtevao, da se nastavi traženje puta do hotela. Prema pričanju njihove prijateljice, našem poznaniku, nije se moglo prebaciti ništa. Nudio se, da on, sam, potraži put do hotela i dovede pomoć, a pokušavao je i da zapali smučke i svoje mahrame, da bi time dao znak, koji će možda, videti iz hotela. Ali njegov zlatni upaljač, koji mu je bila poklonila, te godine, na dan venčanja, žena, nije palio.
Smrt im se činila, uskoro, sigurna.
Bili su se ukočili od zime.
Naš poznanik je onda, u jednom trenutku divljeg besa, zgrabio mladu devojku, i bacio je na svoja leđa, iako se ona otimala, pa je pošao prema hotelu, po svom nagonu. Malo docnije, ugledao je osvetljene prozore, i počeo je da doziva.
Nisu bili otišli dalje od hotela, valjda, dvesta koraka.
Pri doručku, zatim, to troje postaje opšti predmet razgovora.
Na njihov račun opet se zbija šala.
Amerikanka prilazi našem stolu i kaže mi, da je čula, da sam, sinoć, kad je ona otišla da spava, vrlo lepo pričao, o Spitsbergenu, i ekspediciji generala Nobilea. Kad se budemo vratili u Neapolj, da dođem kod nje i da i njoj pričam.
Njen muž, međutim, doručkuje kao robijaš.
Sedi i ćuti, dok se njegova žena šeta po hotelu kao paunica.
On čuje, kako mu žena, glasno, pita, naše društvo: Vidimo li, do čega mogu da dovedu bestidne želje muškaraca? Vidimo li, šta od muškarca može da učini neispunjena nada?
Pa se glasno smeje.
Naš poznanik ćuti i trpi, a preko kolena je prebacio svoj žuti pulover.
Kad je završio doručak, on prilazi stolu gde sa svojim prijateljicama, sedi mlađa Neapolitanka, i, čujemo, kako joj se, nežno, izvinjava.
Njene prijateljice ga, međutim, obasipaju prekorom i uvredama, a tom se pridružuje i mlada Neapolitanka. Nastaje svađa. Ružna.
Naše društvo pokušava da pobegne iz hotela, da ne bi prisustvovalo svađi, među zaljubljenima.
Amerikanka, međutim, vrišti od smeha i viče: Je li to ona, za koju reče, juče, da bi dao DESET godina života?
Njene reči onda izazivaju još veću dreku, među mladim devojkama.
Nastaje još ružnija scena.
Ja sam se sklonio iza vrata, koja su otvorena, i, zagledao sam se u sneg, koji je, napolju, pun Sunca.
Prilazi mi ona mlada žena, koja je sinoć, reda radi, izišla, i otišla u noć, sa zaljubljenima. Ona puši, zamišljena, pa mi kaže, osmehnuvši se: Svemu je kriva nestrpljivost, muškaraca! Nijedan muškarac ne ume da sačeka, trenut žena. Nego navaljuje nestrpljivo, pa eto, kako se svršava. Da je čekao samo dan-dva!
U podne, Amerikanka, uzima svog muža, i odlazi iz hotela, saonicama, koje je poručila, izdaleka. Vidimo samo žuti pulover našeg poznanika, kad saone zalaze iza brda.
Žandarmi nas vode, posle, da nam pokažu, kuda se kretala, noćas, ta mala Ijubavna ekspedicija. Kretala se IVICOM provalija. Da je, iza one stene, koja se bila nadnela nad njih, učinila još samo korak dva, srušila bi se u urvine, duboke hiljadu metara. Tamo su jutros našli jednog malog pastira iz Abruzza. Bio je zalutao. Pošao je, da proda jagnje, jedno od prvih jaganjaca, te godine. Možda se bio uputio baš do našeg hotela. Nije mogao biti stariji od petnaest godina.
Našli su ga, pokrhanih kostiju, sa mrtvim jagnjetom, ispod stena.
Ja se zatim vraćam u hotel i sedim kraj ognjišta.
Oko mene obilazi mala ćerka sovjetskog diplomate i ja pitam dete, kako se zove? Ona mi kaže, ponosito: Irina. To ime me seća, junakinje, u jednom romanu Turgenjeva: „Dim”. Ja joj kažem, da će biti, kad odraste, vrlo lepa. Ona me prezrivo gleda.
Zatim joj pričam — tek da bih nešto rekao — film Diznijev o Snežani i kažem, kako je kraljica, trovačica, u filmu, bila strašna, a bela Snežana, lepa. Irina se, međutim, ne slaže sa mnom.
I kraljica je, kaže, iako je trovala, bila vrlo lepa. Pa me bezazleno gleda, svojim krupnim, lepim očima.
Njena se mati smeje glasno.
Miloš Crnjanski - Kod Hiperborejaca
