Ove dinastičke borbe u Raškoj su izbile odmah nakon smrti velikog župana Vukana. U međuvremenu, dok se Uroš nije dočepao vlasti, neki Zavida je izgleda vladao jedno vreme (stoga postoje pretpostavke da je on možda Vukanov sin ili bliski rođak), ali on nije bio ličnost većeg značaja i formata u Raškoj tako da nije uspeo da se održi na prestolu i odmah je podlegao pobuni svoje braće. Zavida se navodno sa svojom braćom sporečkao oko imanja i budući da nije došlo do mirnog rešenja ovoga spora, došlo je do teških reči, zatim pretnji i na kraju do otvorenog sukoba. "Ipak sam slušao da je bio veliki metež u ovoj strani zemlje, i Dioklitije i Dalmacije i Travunije, i da su roditelju njegovu braća mu zavišću oduzela zemlju". (Stefan Prvovenčani). Zavida nije mogao drugačije odgovoriti već samo bekstvom. On je imao nekih imanja u Zeti, poznato je Ribnica kod Podgorice, i tu se sklonio za izvesno vreme.
Za to vreme u Raškoj besne dinastičke borbe koje traju duže vreme što omogućuje da se u njih umeša i zetski kralj Đorđe želeći da on bude taj koji će da odluči o tome ko bi mogao biti novi župan. U tome je na kraju precenio svoje snage jer se odjednom raška vlastela udružila sa nezadovoljnom zetskom vlastelom, pa onda tako udruženi pozovu u pomoć Grke. Naravno, Grci su osetili povoljnu priliku da ponovo dobiju uticaj u srpskim poslovima i pristanu. Kao rezultat ovog saveza ostvarena su dva vojna pohoda protiv Đorđa. Prvi pohod Đorđe je suzbio, ali u drugom podlegne. Vojska mu se raziđe i on, nemajući kuda, za prvo vreme se skloni u Crmnicu. Sada je cela zemlja buknula protiv njega, najpre Kotor, a zatim i ostali. Jedno vreme je lutao po zemlji tražeći utočište dok ga konačno nisu, prezrenog od svih, uhvatili i odveli najpre u Drač, a zatim u Carigrad. U Carigradu je, poput svoje majke nekoliko godina ranije, i on umro u zatočeništvu. Grci su tada kao svoga pretendenta na presto u Zeti doveli Gradihnu iz kuće Branisavljevića.
Ove dinastičke borbe dovele su Zetu dotle da je ona od nezavisne pretvorena u državu koja je zavisna od Vizantije. Verovatno je da je narod Zete tuđinsko osvajanje dočekao kao olakšanje, jer ga je osvajač konačno oslobodio beskrajnih dinastičkih borbi koje nisu imale nikakve svrhe, osim borbe za vlast. Izdajstvo je postalo obična stvar, a da je uzelo maha potvrđuje i pop Dukljanin: "Tada su oni koji su se smatrali prijateljima i veoma bliskim kralju, i koji su jeli njegov hljeb, podigli protiv njega svoje potčinjeno ljudstvo, tako jedni spolja a drugi iznutra predadoše tvrđavu i kralja vojskovođi gospodinu Aleksiju, koji uzevši kralja, povede ga sa sobom u Drač, a odatle ga, okovanog i u pratnji stražara, pošalje u Carigrad, gdje je preminuo u zatvoru." (Letopis pop Dukljanina). Osim nezavisnosti, Zeta je izgubila i druge privilegije koje su Bodin, a kasnije i Mihailo teško stekli. Sredinom XII veka ukinuta je i barska arhiepiskopija, a i vladar više ne nosi naziv kralja već naziv "veliki knez".
Upravo nekako oko tog vremena, pretpostavlja se 1113. godine, Zavida je dobio sina kome je dao ime Nemanja. Kako je u to vreme Zavida boravio u Ribnici kod Podgorice, to se pretpostavlja da se Nemanja rodio upravo tu. Odmah po rođenju deteta postavilo se i pitanje njegovog krštenja. Zavida je bio pravoslavne vere i bilo je za očekivati da se i dete tako krsti, no tu je bilo problema jer je Zeta bila pod snažnim katoličkim uticajem tolikim da u njoj skoro da nije bilo pravoslavnog sveštenstva. Kako je Zavida bio praktičan čovek, odlučio je da mu dete krsti katolički sveštenik. "A kako su u zemlji toj latinski jereji; to se po volji božjoj udostoji da u hramu tom primi i latinsko krštenje" (Stefan Prvovenčani).
